После Младића, нови услов, ратна одштета Фолксдојчерим

STA AKO DRZAVA DONESE ZAKON O DENACIONALIZACIJI KOJI CE OBUHVATITI I NEMACKU
IMOVINU?

U sklopu sve prisutnijih prica o denacionalizaciji, najvise kontroverze
izaziva najava da ce se morati vratiti i ona imovina koja je po okoncanju
Drugog svetskog rata konfiskovana domacim Nemcima, folksdojcerima. Kraj rata
doneo je, naime, korenite promene u imovinsko-pravnim odnosima u
Jugoslaviji, koje ne mimoilaze ni vojvodanske Nemce.

Predsednistvo AVNOJ-a je 21. novembra 1944. godine donelo odluku po kojoj u
drzavnu svojinu prelaze: sva imovina (pokretna i nepokretna dobra) nemackog
Rajha i njegovih drzavljana koja se nalazi na teritoriji Jugoslavije, sva
imovina osoba nemacke narodnosti, osim Nemaca koji su se borili u redovima
NOV i POJ, sva imovina ratnih zlocinaca i njihovih pomagaca, bez obzira na
drzavljanstvo...

A rec je o zaista velikoj imovini. Na osnovu pomenute odluke AVNOJ-a, u
Jugoslaviji je bilo konfiskovano 97.490 nemackih zemljisnih poseda koji su
obuhvatali ukupno 637.939 hektara, odnosno u Vojvodini je 68.035 poseda sa
389.256 hektara uslo u tzv. zemljisni fond agrarne reforme i kolonizacije.

"Odlukom AVNOJ-a pitanje nemacke imovine u Jugoslaviji u celini je reseno
bez kompromisa. Naime, nije se uopste pravila razlika izmedu nemacke drzavne
i privatne imovine, jer su domaci Nemci, dotadasnji jugoslovenski
drzavljani, izjednaceni potpuno sa Nemcima iz Rajha i proglaseni
neprijateljima jugoslovenskih naroda. AVNOJ-eva odluka je u tom pogledu
predstavljala konfiskaciju imovine u sirem smislu reci, odnosno
eksproprijaciju neprijateljske imovine bez naknade u korist drzave", ukazuje
prof.dr Nikola Gacesa u svojoj knjizi "Agrarna reforma i kolonizacija u
Jugoslaviji 1945 - 1948". I to je samo jedan deo price, jer ne treba
zaboraviti onaj drugi - izmedu 1945. i 1948. godine Vojvodina je bila
krajnje odrediste velikog broja "vlakova bez voznog reda". Procena je da je
za nepune cetiri godine naseljeno severno od Save i Dunava vise od 225.000
ljudi iz Drvara, Glamoca, Prozora, Gacka, Duvna, Trebinja...

Oni su se uglavnom useljavali u negdasnje nemacke kuce, a kao kolonisti
dobijali su i zemlju najvecim delom oduzetu od folksdojcera (posto su gotovo
60 procenata ukupnog zemljisnog fonda agrarne reforme i kolonizacije u
Vojvodini sacinjavali upravo nemacki posedi).

I sta sad, sta ako drzava donese zakon o denacionalizaciji koji ce
obuhvatiti i tu imovinu? "Niko nece biti izbacen na ulicu od onih ljudi koji
stanuju u nemackim kucama. Drzava im je to dala i drzava treba i da obesteti
prave vlasnike. Kolonisti ne snose nikakvu krivicu za nepravdu ucinjenu
Nemcima, jer su oni cesto i protiv svoje volje naseljeni ovde u Vojvodinu.
Ne zelimo stare nepravde ispravljati tako sto cemo uciniti novu nepravdu",
reci su Rudolfa Vajsa, predsednika Nemackog narodnog saveza.

PREDSEDNIK UDRUZENJA NEMACA "DONAU" ANDREAS BIRGERMAJER
INSISTIRA DA I FOLKSDOJCERI BUDU OBUHVACENI ZAKONOM O RESTITUCIJI
Vratiti svu oduzetu imovinu

Udruzenje Nemaca "Donau" iz Novog Sada zalaze se za vracanje celokupne
imovine podunavskih Svaba, koja je konfiskovana na bazi odluka Predsednistva
AVNOJ-a iz novembra 1944. godine. Predsednik tog udruzenja Andreas
Birgermajer istice za "Dnevnik" da je resavanje pitanja restitucije veoma
vazno, ne zbog eventualnih zahteva za prijem nase zemlje u Evropske uniju,
vec zbog ispravljanja nepravde koja je naneta podunavskim Svabama nakon
zavrsetka Drugog svetskog rata.

- Nase udruzenje je uputilo zvanican predlog Skupstini Srbije da zakon o
restituciji obuhvati i kompletnu konfiskovanu imovinu podunavskih Svaba. Mi,
takode, trazimo da vremenska granica, koju bi obuhvatila restitucija, ne
bude 1945. vec 1944. godine, jer postoje brojna svedocanstva da je vec tada
pocela konfiskacija imovine - rekao je Birgermajer. On je precizirao da bi
imovinu trebalo vratiti svima onima za koje je utvrdeno da se nisu ogresili
o zakon.

Birgermajer kaze da nema saznanja da je vracanje imovine podunavskim Svabama
uslov za ulazak u Evropsku uniju, niti je mogao da potvrdi da je, pristankom
na restituciju, Hrvatska obezbedila podrsku Austrije i Nemacke za dobijanje
"zelenog svetla" za pocetak pregovora o clanstvu u EU. U te drzave, inace,
izbegla je polovina od oko 500.000 podunavskih Svaba, koliko ih je, po
zvanicnim popisima, zivelo u Kraljevini Jugoslaviji uoci Drugog svetskog
rata.
- Nije iskljuceno da se pitanje restitucije postavlja kao uslov zemlji za
clanstvo u EU, ali mi ne smatramo da je to potrebno uraditi samo zbog
ispunjavanja odredenih uslova, vec radi ispravljanja nepravdi. Jer, ne treba
zaboraviti da je imovina podunavskim Svabama oduzeta samo zbog njihove
enticke pripadnosti - navodi predsednik "Donaua".

Pasivan stav

U pocetku su, po okupaciji Jugoslavije, gotovo svi Nemci bili ponosni, jer
se cinilo da je Hitler nepobediv, a i propaganda je bila izvanredno jaka i
efikasna. "Istina je da se do kraja rata broj aktivno angaziranih
folksdojcera u vojnim i poluvojnim formacijama stalno povecavao, ali sve
vise prisilnom regrutacijom. Deo njih je shvatio da nacisticka ideologija ne
moze doneti nista dobro. Ipak, pasivan stav prema komunistima, kao i prema
lokalnim nacistima, ostaje karakteristika folksdojcerskog otpora od pocetka
do kraja", ocenjuje hrvatski istoricar mr Vladimir Gajger u studiji "Sudbina
podunavskih Nijemaca u bivsoj Jugoslaviji". Prema podacima koje u svojoj
knjizi "Nemci u Backoj u Drugom svetskom ratu" navodi dr Josip Mirnic, u
jedinice SS-a, Vermahta i ostale vojne snage Nemacke samo u Backoj se do
1943. godine dobrovoljno ukljucilo oko 90 odsto muske populacije izmedu 18 i
35 godina, da bi nakon mobilizacija 1944. prakticno svi muskarci ispod 50
godina bili svrstani u neku od formacija nemacke armije.

Samit u Potsdamu

Neposredno po slomu fasisticke Nemacke u Potsdamu je odrzan sastanak
predstavnika vodecih sila antihitlerovske koalicije. Jedna od kljucnih
odluka ovog samita, odrzanog od 17. jula do 2. avgusta 1945. godine, bio je
stav prema nemackoj manjini u istocnim i jugoistocnim evropskim zemljama.
Naime, vlade SAD, SSSR i Velike Britanije priznale su da se mora preduzeti
iseljavanje u Nemacku nemackog stanovnistva, ili jednog njegovog dela, koje
je ostalo u Poljskoj, Cehoslovackoj i Madarskoj, i na osnovu ovog stava
ceski predsednik Edvard Benes donosi dekret o iseljavanju oko 2,5 miliona
Nemaca iz Sudetske oblasti.
Inace, to sto Jugoslavija nije zvanicno pomenuta u Potsdamu tumaceno je kao
prakticna potvrda da je iseljavanje Nemaca sa ovog prostora vec zavrsena
stvar. I upravo ta tzv. potsdamska odluka predstavlja prvu prepreku za
ostvarenje namera potomaka folksdojcera da im oduzeta imovina bude vracena.

Probni balon

Zahteve odredenih grupacija i udruzenja vojvodanskih Nemaca (pogotovo onih
rasutih sirom sveta) za vracanje na "gruntovno stanje" iz 1941. godine neki
ovdasnji istoricarski krugovi smatraju nerealnim. Uz pitanje da li je
potomcima nemackih Jevreja vracena imovina po gruntovnim knjigama iz 1933.
godine, oni podsecaju i na cinjenicu da je po dolasku dr Sepa Janka na celo
Kulturbunda pocelo masovno kupovanje zemlje u Vojvodini parama Treceg Rajha.
Inace, iz ovih krugova potice i teza da je zahtev za vracanjem imovine
oduzete folksdojcerima na prostoru nekadasnje Jugoslavije neka vrsta probnog
balona, "stvaranje presedana u slabim drzavama", koji bi omogucio da se
potom otvore pitanja imovine Nemaca u Sudetskoj oblasti, Sleziji, duz Odre i
Nise...

ISTORICAR DR ZORAN JANJETOVIC TVRDI DA TITO I BRANT NISU NI RASPRAVLJALI O
FOLKSDOJCERSKOJ IMOVINI
Nema "brionske formule"

- Nije bilo tajnog prebijanja potrazivanja izmedu Tita i Branta, po kome se
Jugoslavija odrekla odstete a Nemacka prava na folksdojcersku imovinu -
tvrdi za nas list istoricar dr Zoran Janjetovic. - Na osnovu otvorene
arhive, a otvorile su ju je i nemacka i nasa strana, vise je nego jasno da
nije bilo nikakvog posebnog memoranduma po kojem je navodno ovo pitanje
"prebijeno" i na njega stavljena tacka. Da li je bilo nekog usmenog dogovora
izmedu Tita i Branta, moze se samo nagadati. Jedino sto je izvesno jeste da
pisani dokument o "prebijanju" duga ne postoji.

Nas sagovornik istice da je tokom istrazivanja, koje ce ovih dana biti
pretoceno u knjigu, o tome kako je doslo 1974. godine do sklapanja sporazuma
izmedu Nemacke i SFRJ o pomoci i kapitalu, bio u prilici da dobije svu
relevatnu gradu i da je na osnovu nje dosao do zakljucka da niti je tokom
pregovora bilo reci o folksojcerskoj imovini, niti je postojao neki tajni
protokol koji je pratio sam sporazum.

- Ni o jednom ni o drugom u arhivskoj gradi nema nikakvog traga, cak ni u
vidu aluzije. Nemacka strana je, uprkos pritiscima folksdojcerskih
udruzenja, resila da ne koristi argument njihove imovine jer je procenila da
bi joj diplomatski na svetskoj sceni to donelo vise stete nego sto bi joj
koristilo u pregovorima sa nasom drzavom- objasnjava Janjetovic.

Niko nije dobio reparaciju

- Sporazum Tito-Brant mora se ostaviti istoricarima, jer jedino oni mogu
naucno da ga obrade i daju ocenu. Time ce, ujedno, prestati i politicka
manipulacija o tome da je bilo nekih prebijanja i tajnih dogovora. Isto tako
treba znati i da nijedna drzava nije dobila ratne reparacije od Nemacke, o
cemu se ovde takode prica. Reparacije, jednostavno, spadaju u domen mirovnih
ugovora, a posto ga nijedna drzava sa Nemackom nije sklopila, niko na njih i
nije ostario pravo. Jedino sto je uradeno jeste proglasenje kraja ratnog
stanja s Nemackom, ali to jos uvek ne znaci i potpisivanje mirovnog ugovora.
Zato vracati se sada na to pitanje nema smisla i moglo bi samo da dovede do
kontraproduktivnih posledica - istice dr Janjetovic.

Od 1970. do 1974. godine, kada je problem konacno resen, razgovarano je o
najpovoljnijim okolnostima za dobijanje nesto malo novca na ime odstete i
mnogo vise kao pozajmica.
- Velika suma je za Nemacku iz finanijskih i politickih razloga bila
neprihvatljiva, a posebno ako bi se dala pod firmom obestecenja zrtvama
nacizma. Vili Brant je prilikom svoje posete Jugoslaviji sa svojim
domacinima, prvo predsednikom SIV-a DZemalom Bjedicem a zatim i sa Titom na
Brionima, razgovarao i o obestecenju. Tito je istakao da je ponuda od 100
miliona za odstetu i 300 miliona kao pomoc u kapitalu neprihvatljiva i
uvredljiva, dok je Brant izrazio spremnost da se trazi resenje za
prevazilazenje nasleda proslosti.

Dva drzavnika su se slozila da se takvo resenje moze naci u razvijanju
dugorocne prevredne saradnje dve zemlje. Do konkretnih pregovora doslo je
tokom oktobra i novembra 1973. godine. U novembru su se nemacki ministar
Bahr i jugoslovenski ambasador Budimir Loncar slozili oko sume od 700
miliona maraka. Ostalo je sporno pitanje namene, jer dve strane nisu mogle
da se sloze o tome da li ce pomoc biti vezana za konkretne projekte ili ne.
Konacno je u prvoj polovini februara 1974. Jugoslavija pristala na to da se
pomoc sastoji iz dva dela od kojih bi jedan bio vezan za projekat i to
izgradnja elektro mreze - tu ulazi i "Krsko" - a drugi za nabavku
industrijskih dobara iz Nemacke.

Posle dodatnih razgovora 24. maja 1974. je potpisan protokol kojim su resena
tehnicka pitanja a posle pregovora dve delegacije su 18.juna parafirale
ugovor. No, konacan tekst je usaglasen i potpisan 10. decembra 1974. godine
i predvidao je pomoc u kapitalu u visini od 700 miliona maraka, koja je data
na 30 godina sa kamatom od 2 odsto i uz desetogodisnji grejs period.
Obestecenje nije ni jednom recju spomenuto ni u sporazumu ni u
jugoslovenskoj stampi. Na taj nacin problem obestecenja je skinut sa dnevnog
reda obostranim popustanjem: Nemacka je pristala da povisi sumu koju je
ponudila a Jugoslavija se odrekla toga da je inkasira pod imenom obestecenja
za zrtve nacizma - istice dr Janjetovic.

Na pitanje sta je bilo sa zrtvama, dr Janjatovic odgovara da su one u celoj
prici zaboravljene cim se ozbiljno pocelo pregovarati o sumama. One su bile
samo izgovor za dobijanje novca koji je iskoriscen za odrzavanje
socijalisticke privrede i sistema.

- Folksdojcerima je danas mnogo znacajnije da se poniste odluke AVNOJ-a o
njihovoj kolektivnoj krivici nego da im se fizicki vrati oduzeta imovina.
Dolaze nove generancije a onih koji su nekada ziveli na ovim prostorima je
sve manje medu zivima. Novim generacijama nije toliko vazno odakle im
roditelji poticu i gde su ziveli. Oni zato i upucuju zahtev o "pravu na
pohod zavicaju" u smislu da mogu kada to pozele da obidu zavicaj iz kojeg su
dosli njihovi roditelji.

Zatim, treba reci i to da je Nemacka donela zakon po kojem su folksdojceri,
pa i sa ovih prostora, dobili obestecenje, te bi ponovno pokretanje pitanja
njihove imovine moralo i to da obuhvati. Bilo bi, a to je smatram i
najednostavnije, da nasa Skupstina donese odluku o ponistenju AVNOJ-skih
odluka i da se time na to pitanje stavi tacka. Oni pripadnici nemackog
naroda koji su ostali da zive ovde i posle rata, pitanje obestenja oduzete
imovine treba da resavaju kao i svi drugi gradani ove drzave. Uostalnom, ni
jedna evropska zemlja, a pre svega Ceska i Poljska, nije nikada ni pomislile
da vrati nemacku imovinu, a kamoli da su to zakonski uredile. I njima to
nije bila smetnja da udu u EU - zakljucuje dr Janjetovic.

Od Marije Terezije

Istorijski izvori navode da je plansko naseljavanje Nemaca u ove krajeve
pocelo u prvoj polovini 18. veka (kada je posle proterivanja Turaka valjalo
"popuniti" ekonomski razorenu i stanovnistvom siromasnu Panonsku niziju),
mada su ipak najveci talasi naseljenika stizali za vreme vladavine Marije
Terezije i Josifa Drugog. Uoci Drugog svetskog rata brojcano najznacajnija
grupa jugoslovenskih Nemaca nalazila se u Banatu, Backoj i Baranji. U Banatu
su tako nemacka naselja bila grupisana izmedu Velikog Beckereka (Zrenjanin),
rumunsko-jugoslovenske granice i oko Velike Kikinde u severnom delu Banata;
u Backoj prvenstveno u jugoistocnom delu oko Backe Palanke, Novog Sada,
Odzaka, Kule, Apatina i Sombora, a u relativno malom delu jugoslovenske
Baranje oko Popovace i Belog Manastira.

Bilo ih je pola miliona

Po prvom popisu stanovnistva u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1921.
godine, nemacki je kao materinji jezik koristilo 505.790 stanovnika. Deset
godina kasnije po tom je kriterijumu bilo upisano 499.969 stanovnika, od
kojih je u Banatu nemacki kao maternji jezik koristilo 120.450 osoba (od
toga 1.874 nemackih Jevreja), u Backoj se radilo o 173.058 osoba (3.282
Jevreja) i u Sremu o 49.345 osoba (539 Jevreja). Postoje, medutim, misljenja
da rezultati popisa iz 1921. i 1931. godine nisu merodavni za procenu
stvarnog broja domacih Nemaca, jer se, navodno, deo njih iz raznih razloga,
posebno ekonomskih i politickih, izjasnjavao kao Srbi, Slovenci, Hrvati, pa
i Madari... Na takvim temeljima pojedini nemacki autori i baziraju tvrdnju
da je uoci rata u Jugoslaviji bilo 600.000, pa cak i 700.000 - 750.000
folksdojcera, ali se u ovdasnjim istoricarskim krugovima ovakve procene
smatraju, najblaze receno, tendencioznim.

Posleratno stradanje

U tzv. "Bonskim dokumentima" navodi se pretpostavka da je po zavrsetku rata
u Jugoslaviji streljano 5.777 Nemaca koji nisu pripadali nikakvim vojnim ili
poluvojnim formacijama, da ih je 2.631 umro u begu, da ih je 5.683 u
transportu umrlo ili nestalo, zatim da je nakon dolaska Crvene armije
poslano u Sovjetski Savez i mahom se nije vratilo jos 4.500 do 5.000, da je
48.027 Nemaca umrlo u raznim internacijama i pri prisilnom radu u
Jugoslaviji, kao i da ih je jednostavno nestalo 6.400. Vecina nemackih
istoricara i demografa sklona je jos radikalnijim "citanjima brojki", pa je
tako izvesni Jozef Ber tvrdio da je u jugoslovenskim logorima "nestalo"
135.000 folksdojcera. Inace, prvi je posleratni popis iz 1948. godine
registrovao 55.337 pripadnika nemacke manjine u novoj jugoslovenskoj drzavi,
dok je po onom iz 1981. godine taj broj pao na svega 8.712.

Pripremili: LJ. Malesevic, M. Stajic,
D. Kolunzija i D. Urosevic

http://www.dnevnik.co.yu/