Portret: Dragan Đilas ~ Tajfun :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Portret: Dragan Đilas
Tajfun
Autor: Vesna Mališić | 11.04.2009. - 05:00

Možda gradonačelnik Beograda Dragan Đilas ima najkraći staž u politici, ali je politički najbrže sazreo i dobio na značaju. Iako svega pet godina ima člansku kartu DS, postao je jedan od njenih ključnih ljudi. Oduvek je bio izuzetno samouveren i tačno je znao šta hoće i može. Koliko je god to moguće, želeo je da stvari drži pod kontrolom. Onda je to njegova sredina. Njegove mane, kažu njegovi prijatelji, proizlaze iz njegovog temperamenta.
Jedan je od onih članova DS sa ogromnom energijom. I jedan od retkih koji je u politiku ušao promišljeno, tek kad se profesionalno ostvario i stekao značajan imetak. Zbog toga se za njegovu političku karijeru ne može reći da je tipično srpska.

Rođen je 1967. godine u Beogradu, u vreme kad je još trebalo objašnjavati da su to Đilasi iz Bosne, a ne iz Crne Gore. Odrastao je na Novom Beogradu, u skromnoj porodici zdravstvenih radnika. Završio je Zemunsku gimnaziju, a onda i Mašinski fakultet. Pripada generaciji koja je sazrevala uz otpore Miloševićevom režimu. Kada je slavio dvadeset godina mature, mnogo više njegovih drugova bilo je u Torontu nego u Beogradu. On je ostao, očigledno inficiran duhom pobune. Na prvim demonstracijama koje je, zbog uslova studiranja organizovao na svom fakultetu, izoštravao je odlučnost i ambicioznost. Bio je student prodekan, pa student prorektor. A kad je 1992. izašao za govornicu beogradskog rektorata i Miloševiću u lice skresao: „Predsedniče, podnesite ostavku, učinićete veliku uslugu srpskom narodu”, cela Srbija govorila je o odvažnom studentu. Iako mašinac, pisao je u „Studentu”, radio u „Indeksu” i na B92. Pamte se njegovi duhoviti radijski performansi kojima je ismevao ksenofobičnu zatvorenost zemlje: prilog da čuvena banka sa Menhetna „Chase” otvara ekspozituru u Beogradu, ili simulacija upada socijalista u Radio B92. Jedno vreme bio je i urednik informativnog programa i odlično vodio intervju dana. Bio je veoma strog i nezgodan urednik koga su se saradnici pomalo plašili.
Radeći na radiju otkrio je novi profesionalni izazov, marketing. I smisao za biznis. Ostavio je novinarstvo entuzijastima, a on se zaposlio u marketinškoj kompaniji „Sači i Sači”, potom jedno vreme radio u Češkoj, pa se vratio i napravio kompaniju koja je brzo postala četvrta po uspešnosti u Srbiji. Danas je suvlasnik Kompanije „Multikom”, vodeće kuće u oblasti medijskog poslovanja na teritoriji bivše SRFJ. I dok su njegovi drugovi iz protesta ušli u partije i gradili političku karijeru, on je gradio poslovnu. Ali mu, u to vreme, zbog podrške opoziciji i Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži, finansijska policija nije izbijala iz firme. Iako je bio blizak DS nije hteo profesionalno da se bavi politikom. Smatrao je da bi u politiku trebalo da ulaze ostvareni ljudi, a ne da im politika bude jedino zanimanje.
U DS je ušao 2004. godine posle predsedničkih izbora na kojima je pobedio Boris Tadić. Kampanju je vodio Đilas. Boris Tadić mu je, posle izbora, ponudio savetničko mesto, ali on nije sebe video u ulozi onoga koji ponavlja reči šefa. Predložio je da osmisle nešto konkretno. Tako je nastala Narodna kancelarija, kasnije i humanitarna organizacija „Naša Srbija”. Bez dinara državnog novca, uz pomoć donatora sa rezultatima koji se vide.
Kada je konačno postao ministar u Vladi Srbije bilo je jasno da nije ušao u politiku da statira. Hteo je rezultate. Odbio je platu i dnevnice, nije bio zainteresovan za upravne odbore, umesto da ga vozi državna škoda, vozio je svoj „saab”. Brzo je napredovao i u stranci, što nije baš naišlo na oduševljenje veterana.
U vreme izbora za gradonačelnika, sumnjičili su ga da se obogatio koristeći položaj i uticaj, a pola Beograda bilo je ispisano grafitima „Đilas tajkun”. Na to je uzvratio: „Trebalo je da piše tajfun, pošto ću ih sve oduvati”.
Nekada su mu te optužbe smetale. Više ne. Oguglao je. I umesto da se valja po blatu, on bi, kaže, više voleo da nešto napravi u politici i životu što će ostaviti iza sebe.
A kad ga nešto u tome ometa ume da bude veoma prek. Tako je u Skupštini grada opsovao poslanika SRS, ali mu se odmah i izvinio. Novinari mu zameraju što ume da bude arogantan i veoma osion, ali priznaju da je jedan od retkih političara koji sve kaže u mikrofon, a ne „of record”.
Pasionirani je ljubitelj svih vrsta sportova. Dok je bio student putovao je na velika sportska takmičenja, a da bi ostao tokom celog turnira u Londonu je prao prozore. Bio je čak i golman u nekom klubu, pisao izveštaje sa teniskih turnira.
Iako je gradonačelnik, pokušava da živi normalno. Možete ga sresti u bašti nekog kafića kako pije „koka-kolu”. Kad bi popio rakiju na eks, rekao je jednom prilikom, tri dana bi ga vraćali u život. Voli muziku, ali, nažalost, loše peva. U školi su ga, kaže, izbacili sa probe hora. Zato peva samo u velikom društvu jer se tada ne čuje. Propušio je u četrdesetoj godini i još se nije oslobodio straha od letenja.
Spada među retke političare koji su spremni da donose teške i nepopularne odluke, kao što je ova oko raseljavanja Roma. Neki misle da to radi ponekad brzopleto, drugi odlučno. Ali mu niko ne osporava da je prvi počeo da rešava najteže probleme u Beogradu, recimo da zatvara nesigurna gradilišta i ona bez adekvatnih dozvola. A čak ni njegovi prijatelji nisu pošteđeni smena ili poziva na odgovornost…
Dragan Đilas je najmlađi gradonačelnik u istoriji Beograda. Ali ne bi želeo samo po tome da ostane zapamćen. O njegovim rezultatima tek ćemo suditi. U svakom slučaju, on je političar u usponu.

Izvor: Blic