Poremećaj prilagođavanja :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Kako nastaje poremećaj prilagođavanja?

Poremećaj prilagođavanja nastaje kao reakcija na stres koji osoba doživljava i po simptomima je sličan post-traumatskom stresnom poremećaju, mada su simptomi nešto blaži. Trauma koja izaziva ovaj poremećaj može biti različite jačine.

Ono što je ključno jeste da se u životu osobe dešavaju promene za čije prihvatanje ona nema dovoljno kapaciteta te podleže jakom stresu. Bilo da se radi o promeni posla, promeni mesta stanovanja, gubitku partnera ili zdravstvenim problemima, ukoliko osoba ne pronađe adekvatne mehanizme za prevladavanje stresa, može se javiti poremaćaj prilagođavanja. Stres je, u ovakvim situacijama, normalan i skoro uvek prisutan, ali ipak, reakcija na ovakve promene ponekada je jača u odnosu na ono što se smatra tipičnim za osobe sa sličnim problemima. Jednostavnije rečeno, ukoliko je osoba pod psihičkim stresom pod čijim uticajem se javljaju smetnje veće od očekivanih sa obzirom na jačinu stresa, i ako to neko duže vreme utiče na njeno funkcionisanje, može se pretpostaviti da osoba ima poremećaj prilagođavanja. Na primer, čovek koji je nedavno ostao bez posla će, nesumnjivo, neko vreme biti u kriznom periodu, ali, ukoliko provodi više od tri meseca ležeći na kauču, gledajući tv i neuspešno pokušavajući da se oslobodi neprijatnih osećanja, postojaće sumnja da se ipak radi o poremećaju prilagođavanja.

Poremećaji prilagođavanja su izuzetno česti. Najčešće su praćeni depresijom, anksioznošću, problemima u školi ili poslu i problemima u odnosima sa okruženjem. Ostali simtomi ovog poremećaja su osećanja beznadežnosti, tuge, učestalo plakanje, nervoza i zabrinutost, glavobolje i stomačni problemi, slabljenje socijalnih veza ili potpuna socijalna izolacija, destruktivno ponašanje, promene u apetitu, problemi sa spavanjem, lako zamaranje i nedostatak energije, kao i zloupotreba alkohola i droga.

Poremećaj prilagođavanja najčešće je praćen depresijom, anksioznošću, problemima u školi ili poslu i problemima u odnosima sa okruženjem. Ostali simtomi ovog poremećaja su osećanja beznadežnosti, tuge, učestalo plakanje, nervoza i zabrinutost, glavobolje i stomačni problemi, slabljenje socijalnih veza ili potpuna socijalna izolacija, destruktivno ponašanje, promene u apetitu, problemi sa spavanjem, lako zamaranje i nedostatak energije, kao i zloupotreba alkohola i droga.

Kriterijumi za dijagnostifikovanje premećaja prilagođavanja

Kako bismo jasno razgraničili ovaj poremećaj od sličnih emotivnih i psihičkih problema kod ljudi, navešćemo jasne kriterijume po kojima se on dijagnostifikuje :

- emocionalne ili promene u ponašanju koje su nastale kao odgovor na neki stresni događaj javljaju se u peridu od najviše tri meseca nakon doživljenog stresa

- posledice stresa koje se ogledaju u ovim promenama su preterane s obzirom na jačinu stresa koji je osoba doživela te dolazi do nemogućnosti normalnog funksionisanja u socijalnom ili poslovnom okruženju

- kada se pojave simptomi, oni ne ostaju prisutni duže od šest meseci od trenutka kada nestane stres koji je prvobitno uzrokovao poremećaj. Jedino u slučaju produženog stresa, simptomi mogu trajati i duže od šest meseci.

Ko su ljudi podložni ovom problemu?

Jedan isti stresni događaj kod nekoga može izazvati javljanje depresivnog poremečaja ili post-traumatskog stresnog sindroma, kod drugoga poremećaj prilagođavanja, dok će neko treći taj događaj preživeti uz kraći krizni period bez značajnijih posledica. Način na koji neko reaguje na stres zavisi od velikog broja faktora. Tipični odbrambeni mehanizmi koje osoba koristi u borbi sa svakodnevnim problemima, kao i strategije koje je izgradila kroz život, od velike su važnosti u periodima promena, te i utiču na javljanje ovog poremećaja. Istraživanja su pokazala da su značajni i nasledni faktori kao i emocionalna inteligencija. Manja verovatnoća javljanja ovog poremećaja je kod onih ljudi koji imaju dobro razvijene socijalne veštine i adekvatnu socijalnu podršku u svom okruženju. Čvrste partnerske i prijateljske veze jedan su od bitnijih faktora koji može ublažiti stres izazvan velikim životnim promenama. Sa druge strane, pod većim rizikom su oni koji su u svojoj prošlosti već imali problema sa depresijom ili anksioznošću. Poremećaji koji se takođe često povezuju sa ovim jesu i bipolarni poremećaj i poremećaji ishrane. Ovi i slični prethodno preživljeni problemi i traume, iako se u sadašnjosti ne primećuju i osoba uspeva da normalano funkcioniše, mogu biti otežavajući faktor u periodima većih promena, jer su kapaciteti osobe za prevladavanje stresa već delimičino iscrpljeni u prethodnim problematičnim epizodama. Period u kome su se traume dogodile u prošlosti takođe je značajan. Ukoliko je oosoba bila izložena stresu u detinjstvu, biće značajno podložnija razvoju poremećaja prilagođavanja. Ipak, zlostavljanje i zapostavljanje u detinjstvu nisu jedini faktori koji u ovom periodu života mogu uticati na to da li će osoba kasnije biti podložna javljanju poremećaja prilagođavanja. Takođe, i preterano zaštitnički nastrojeni roditelji mogu naneti štetu detetu i povećati rizik javljanja ovog problema. Ovakvi roditelji dete, svojom preteranom brigom, sputavaju u normalanom eksperimentisanju i traganju za različitim načinima podnošenja frustracija. Njegov repertoar raspoloživih načina borbe sa stesom biće značano sužen, te će i u kriznim životnim momentima pre nego ostali doživeti ozbiljne probleme.

Tipični odbrambeni mehanizmi koje osoba koristi u borbi sa svakodnevnim problemima, kao i strategije koje je izgradila kroz život su od velike važnosti u periodima promena te i utiču na javljanje ovog poremećaja. Manja verovatnoća javljanja ovog poremećaja je kod onih ljudi koji imaju dobro razvijene socijalne veštine i adekvatnu socijalnu podršku u svom okruženju. Čvrste partnerske i prijateljske veze jedan su od bitnijih faktora koji može ublažiti stres izazvan velikim životnim promenama

Poremećaj prilagođavanja se sreće kod ljudi svih uzrasta. Ipak, posebno je čest u tranzitivnim periodima burnijih promena kao što su adolescencija ili kasno životno doba. Ovaj poremećaj se dijagnostifikuje tri puta češće u populaciji adolescenata nego li kod odraslih ljudi. Kada dođe do poremećaja na ovom uzrastu, postoje određene specifičnosti u odnosu na populaciju odraslih, te se češće sreću problemi u ponašanju kao što su izlivi besa, popuštanje u školi ili čak izbacivanja iz škole, vandalizam, uporno laganje ili zloupotreba supstanci.

Različite vrste poremećaja prilagođavanja

Ovaj poremećaj može biti akutni ili hronični, u zavisnosti od toga da li traje manje ili više od šest meseci. Postoji šest vrsta ovog poremećaja :

- Poremećaj prilagođavanja sa depresivnim raspoloženjem - karakteristična su depresivna osećanja, plačljivot, osećaj beznadežnosti i slični simptomi inače tipični za depresivni poremećaj.

- Poremećaj prilagođavanja sa anksioznošću - javlja se jaka anksioznost, zabrinutost, a kod dece i jaki separacioni strahovi, te nemogućnost udaljavanja od roditelja. Sve su ovo simptomi inače tipični za aksiozni poremećaj.

- Poremećaj prilagođavanja sa pomešanom anksioznošću i depresijom – javljaju se pomešani simptomi iz prethodno opisanih kategorija.

- Poremećaj prilagođavanja sa problemima u ponašanju - osoba prestaje da poštuje opšteprihvaćene socijalne norme i pravila, i neretko se narušavaju prava drugih. Česti su slučajevi saobraćajnih prekršaja, vandalizma, tuča i slično.

- Poremećaj prilagođavanja sa emotivnim i problemima u ponašanju

- Nesprecifikvani poremećaji prilagođavanja - ovde spavadaju različite maladaptvine rekacije koje za posledicu imaju socijalnu izolaciju, opadanje efikasnosti na poslu ili u školi, česte žalbe na svoje psihičko stanje i slično.

Kako se što bolje prilagoditi

Svako od nas može da se seti bar jednog životnog događaja koji nas je na neko vreme izbacio iz ravnoteže. Reagovanje na stresne situacije je individualno i često nije uputno praviti generalizacije o tome šta je to normalna reakcija i koliko dugo je normalno da traje kriza. Kada reakcija na stres izazove takav problem kao što je poremećaj prilagođavanja, opravdano je očekivati da će se simptomi, posle nekog vremena, povući sami od sebe, jer se to najčešće i dešava. Neki ga razvijaju samo nakon vrlo specifičnih, ekstremno stresnih ili traumatičnih situacija, dok se opet čini da su mu drugi skloniji i da ga razvijaju znatno češće od ostalih. Sa druge strane, možemo zapaziti da neki ljudi, i pored velikih životnih potresa koji ih zadese, nikada ne dođu do te tačke u kojoj bi se njihovo stanje moglo podvesti pod problem prilagođavanja. Oni su razvili veštine koje im pomažu da se uspešno nose sa problemima življenja i da ih prihvataju i rešavaju uz minimalnu štetu po sebe i svoje kognitivno, emocionalno i praktično funkcionisanje. Šta je to što i pored očekivanja spontanog oporavka ipak može da nam uštedi životno vreme i skrati psihičku patnju?

Sposobnost brzog prilagođavanja promenama i kapacitet za podnošenje stresa nisu nešto što čovek jdnostavno ima ili nema, niti nešto što zauvek ostaje tako kako nam je dato. Otpornost na stres je veština koja se stalno stavlja na probu i svakako nešto što se može učiti, razvijati i unapređivati. Otpornost na stres ne predstavlja imunost na životne potrese niti odsustvo bola i napora u prevazilaženju problema, već adaptivni kapacitet koji nam omogućava da bolje i brže konsolidujemo svoje psihičke snage i izbegnemo pojavu ozbiljnih disfunkcija.

Rešavanje problema

Osobe sa poremećajem prilagođavanja često se sapliću pred mnogim odlukama, nekada i pred onim koje se inače obavljaju spontano i bez mnogo mentalnog ulaganja. Iznalaženje rešenja, čak i za manje zahtevne probleme, za njih može predstavljati veliki poduhvat i često ih dodatno frustrirati i održavati u poziciji bespomoćnosti sa uverenjem da je nemoguće izboriti se. U ovakvim situacijama, često se može uspešno primeniti jednostavna i struktuirana tehnika rešavanja problema u samo nekoliko koraka. Ova tehnika nije neko revolucionarno otkriće, već zapravo nešto što svi mi spontano koristimo kada se nađemo pred nekom problemskom situacijom. Ipak, kada smo pod velikim stresom, ili se suočavamo sa njegovim posledicama, kao što je to slučaj sa poremećajem prilagođavanja, teže spontano pristupamo ovim mehanizmima. Eksplicitno data tehnika nam tada može poslužiti kao spoljašnji podsticaj za aktiviranje naših unutrašnjih kapaciteta za rešavanje problema.

1. Identifikacija problema: Prvi korak služi da sagledamo sve važne aspekte problema. Suština problema nije uvek očigledna, ali je kod osoba sa poremećajem prilagođavanja vrlo često dodatno maskirana različitim kognitivnim i emocionalnim iskrivljenjima koja se javljaju usled nesigurnosti, anksioznosti i osećaja bespomoćnosti. Zato se, na samom početku, insistira na jasnom definisanju problema, opisivanju emocionalnog doživljaja koji se u vezi sa tim javlja, definisanju cilja i relevantnih prepreka koje treba prevazići.

2. Produkcija mogućih rešenja: Suština ovog koraka je više u pokretanju kreativnih resursa i podsticanju konstruktivnog mišljenja. Na trenutak, možemo ostaviti po strani potrebu za produkovanjem najboljeg i jedinog ispravnog, elegantnog rešenja bez propusta. Akcenat nije na vrednovanju i procenjivanju, već na uvežbavanju fleksibilnosti u razmišljanju. Rigidno, anksiozno i nesigurno pristupanje ovom zadatku na početku, sve više popušta, što se više različitih ideja pojavi u razmatranju.

3. Evaluacija i odabir rešenja: Jedan problem najčešće nema jedno jedino ispravno rešenje, ali isto tako svako od nas, u zavisnosti od ličnih preferencija, može da nađe baš ono koje njemu lično najbolje leži. Uzimajući u obzir sve relevantne elemente problema i svoj lični stil, odabraćemo ono što nam se čini kao najbolji izbor.

4. Procena ishoda: Ako je izbor bio dobar, rešenje će raditi. Ukoliko ne dobijemo očekivani ishod, uputno je vratiti se na prethodne korake i ustanoviti šta nam je promaklo. Ponovnim prolaženjem kroz ove korake, pred svakim sledećim problemom brzo ćemo automatizovati ovakav pristup i sprečiti da nas pred problemom obuzme panika ili osećaj bespomoćnosti.

Tehnike relaksacije deluju oslobađanjem viška telesne i mentalne napetosti i sprečavaju preplavljujuće nalete negativnih emocija u situacijama pojačanog stresa

Tehnike relaksacije

Osobe koje su razvile poremećaj prilagođavanja najčešće se suočavaju sa značajnim nivoom anksioznosti i napetosti koja ih onemogućava da izadju na kraj nekad čak i sa manjim nivoima stresa. Tehnike relaksacije mogu da otklone ovaj aspekt problema prilagođavanja oslobađanjem viška telesne i mentalne napetosti. Jedna od najčešćih tehnika je tehnika dubokog ritmičkog disanja. Sa ovom tehnikom se najčešće kombinuje tehnika mišićne relaksacije gde se, koncentrisanjem na svaki mišić pojedinačno, počev od glave pa sve do stopala, uz udah, osoba fokusira na napetost mišića, a kroz izdah tu napetost opušta. Druga tehnika koja se često javlja u kombinaciji sa ovima je tehnika vizuelizacije, u kojoj osoba zamišlja mesto mira i sigurnosti koje sama kreira i koje može da prizove u sećanje svaki put kad je obuzmu uznemiravajuće emocije.

Identifikovanje iracionalnih verenja nastalih usled stresnih životnih iskustava je prvi korak u njihovom otklanjanju.

Otklanjanja iracionalnih uverenja

Čak i ako nismo skloni katastrofiziranju, bespogovornom zahtevanju i perfekcionizmu, negativna životna iskustva mogu nam poljuljati sigurnost u sebe i svet u kome živimo i navesti nas da posumnjamo u sopstvene kompetencije ili mogućnost da utičemo na stvari. Negativna uverenja o sebi ili svetu, čak i kada su zasnovana na nekom realnom iskustvu, predstavljaju preteranu generalizciju i osobu obeshrabruju i čine je bespomoćnom. Mnoga ograničenja sa kojima se u životu suočavamo smo na taj način sami sebi nametnuli. Osobe sa poremećajem prilagođavanja često u osnovi svog stanja imaju samosabotirajuće misli koje se često javljaju automatski i sprečavaju ih da uspeju u bilo čemu što pokušaju da urade. Neuspeh im još jednom ‘’dokazuje’’ da su bili u pravu i tako se krug bespomoćnosti zatvara. Identifikovanje ovakvih uverenja je prvi korak u njihovom otklanjanju. Nakon toga ih je moguće analizirati, prodreti u srž njihove iracionalnosti i dovesti do apsurda, kada se mogu zameniti fleksibilnijim, racionalnijim i konstruktivnijim uverenjem koje bolje odgovara realnosti.

Menadžment emocija

Svi životni problemi sa sobom nose niz negativnih emocija. Kada pomislimo na bes, tugu, stid, krivicu, prvo što nam padne na pamet je da to nikada ne želimo da osetimo. Pošto je realnost drugačija, i bar malo od svega toga nam sleduje, uvek ćemo pokušati da amortizujemo taj udarac. Neki će poricanjem pokušati da pobegnu od svojih neprijatnih emocija, neki će im se beznadežno prepustiti i dozvoliti da ih preplave. Menadžment emocija predstavlja način da pravilno prepoznamo, prihvatimo i vodimo svoje emocije. Ono što ne prepoznamo ne možemo ni da kontrolišemo, i ono što ne prihvatamo ne možemo ni da promenimo. Zato je važno da naučimo da je svaka naša autentična reakcija na situaciju, bila ona za nas prijatna ili neprijatna, naš saveznik u traženju rešenja.

Izvor

Autori: Ana Gvozdić - Dragana Miletić