"Ако не праштамо, сами себе осуђујемо на конфликт који има тенденцију бујања са несагледивим последицама."

Lepo!

Hmmm. 
Pitam se - da li grešim ako mislim da opraštanje učimo od drugih,
a osvetoljubivost imamo od rodjenja?

Непраштање самом себи

Освета,са свим својим последицама, као друга страна медаље непраштања, није оно најгоре што нам се може десити. Интимно непраштање које се ван наше душе не види, али траје у нама, има погубне последице на здравље човека.Оно је као рђа која се таложи на металу и полако неосетно са временом осваја део по део здравог материјала. Обично има форму разочараности или огорчења у интимности душе, а често је сакривено и од саме личности. Значи, непраштање није само погубно за наше спољње односе, него и за унутрашње стање духа. Непраштање у форми разочараности и огорчености врло често доводи до,по живот опасног физичког разбољевања. Од свих облика непраштања најпогубнији је непраштање самом себи. Некако успемо другом да опростимо или макар немамо жар за осветом, али зато не опраштамо самим себи све своје несавршености. Непраштање себи проистиче из осећаја кривице због погрешних поступака или према другим људима или због погрешног односа према својим жељама и очекивањима. Иако се најчешће дешава да погрешно поступама ненамерно и незнајући какве ће последице из тога произаћи, свеједно осећамо се кривим и кажњавамо себе упорним прекоревањем и омаловажавањем свога бића.Тако се ствара затворени круг: урадимо нешто што нем се лично не допада, осудимо себе, нахранимо себе новим осећајем безвредности, а то наше инфериорно Ја производи нове неуспехе и промашаје.

Другима некако успемо да опростимо, али најтеже је себи опростити. Немама нам другог пута. Или ћемо себи опростити или ћемо се удавити у мору инфериорности. Не вреди чекати да нам неко други потврди да смо достојни љубави и поштовања.То се већ дешава али трајно не доприноси да стекнемо осећај самопоштовања.

Како искочити из тог зачараног круга? Да би смо то урадили морамо знати чиме стварамо лично убеђење сопствене инфериорности. Чинимо то упоређивањем. Свакодневно упоређујемо себе са другим људима. Обично откривамо да је неко лепши, јачи, богатији, популарнији, да има више среће….Тако се рађа идеја о мањој вредности. Иако је тачно да увек постоји неко ко има веће квалитете од нас то је погрешан смер размишљања.З ашто? Истина је на сасвим другом месту. Ви сте јединствена креација универзума.Упоређивање је потпуно неумесно, као што у математици не можете сабирати бабе и жабе или упоређивати литар и килограм. Ја је непоновљива појава универзума. Видите шта можете урадити у животу са собом, само се не упоређујте са другим људима јер то није ваш животни задатак.Узгред, да ли чекате да вам неко други каже шта је ваш животни задатак и циљ? Узалуд чекате. Само ви можете одговорити на то. Ваш задатак и циљ у животу су као со у јелу.Тек они дају потпун укус вашем животу. У међувремену, помирите се са тиме да сте јединствена креација у природи и прихватите своје свакодневно Ја као полазну основу за откривање свога истинског Ја. И одреците се свога идеалног Ја.

Оно вас доводи у позицију непраштања себи и другима. Идеално Ја је копрена која вас одваја од живота, себе и других људи. Обратите пажњу на речи – "помирите се" и "одреците се". То је оно што је наш велики учитељ говорио људима: "Покајте се!"
Када не праштате ви сте далеко од врлине љубави. Додуше, и када опраштате ви показујете да претходно нисте ни волели.Човек сав испуњен врлином љубави никад не може доћи у позицију да опрашта, јер никад претходно није осудио или замерио. Ипак је боље и опростити него мучити себе стидом и грижом савести.То је много лакше рећи него урадити. Опраштање није вољни чин у смислу, дубоко удахнете ваздух, напнете се и…. опростите. Нико вољом, ни заклињањем није успео да опрости. Опраштање се дешава као дубоки чин разумевања себе, других људи и наших односа.Ако не разумете своје контрадикторно, мозаик Ја не можете опростити себи. Ако не разумете потребе људи које су све за поштовање и саосећање, не можете опростити другима. Сваки конфликт је привидно конфликт међу људима.Непролазна је истина да постоји само конфликт према самом себи: ако неког не волим, то је мој проблем. Ако мене неко не воли, то је мој проблем. Не можете натерати људе да мисле, осећају и да се понашају према вашим жељама и очекивањима. Један ентузијаста је сваки дан молио Бога да му подари такве особине којим ће утицати на све људе овог света да живе у слози и љубави. После десет година предане молитве и сам је закључио да је његова молитва мегаломанска.
 Почео је да моли Бога да му омогући да позитивно утиче макар на људе које сретне у свом животу. После десет година схватио је да ни у томе није успео. По трећи пут се кориговао и почео да моли да бар на своју породицу утиче да живи у хармонији и љубави. Опет прође десет година, али се мало тога од његове молитве испуњавало. Схвати је узалудност својих молитви, па је почео да моли Бога да му помогне да живи у љубави са самим собом и са другим људима. Тада је зачуо стерео глас Бога: "Сада си стварно закаснио. Да си то молио пре четрдесет година, можда бих ти могао помоћи.Не знам да ли ћу успети да ти помогнем за ово мало година колико ти је преостало."

Лазић Срећко, психолог