Politička klima


Dan posle uglja

slobodan bubnjević

Da li će klimatske promene usporiti ulazak Srbije u Evropsku uniju

Srpske termoelektrane svakog dana u atmosferu emituju više od 15.000 tona ugljen-dioksida (CO2)samo iz onog uglja koji je Srbija trenutno prinuđena da uvozi. Prema sadašnjim procenama, a na osnovu odluke Vlade Srbije, kako bi u poplavama nastradala Elektroprivreda proizvela dovoljno struje, Srbija će tokom ove zime biti prinuđena da uveze lignit u vrednosti od oko 106 miliona evra. Sa uvozom svog tog uglja ove zime, krug se gotovo ironično zatvorio – spaljivanje uglja dovodi do emisije CO2, to podstiče sve ubrzanije zagrevanje planete, ova promena klime utiče na razornost poplava, one uništavaju kopove iz kojih se ugalj iskopava i onda smo prinuđeni da ugalj uvozimo da bismo ga spalili u dovoljnoj meri i – emitovali još CO2.

Naime, prema poslednjem, Petom izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), globalno zagrevanje će u našem regionu pokrenuti učestalije i snažnije ekstremne nepogode kakve su bile tragične majske poplave. Tokom ove katastrofe, poplavljeni su kopovi Privrednog društva "Kolubara", koji inače snabdevaju ugljem dve obrenovačke termoelektrane "Nikola Tesla" (TENT a i b), najmoćnija takva postrojenja u jugoistočnoj Evropi, sa ukupno osam blokova i više od 2500 MW instalisane snage, koji proizvode skoro 40 odsto struje koja se potroši u Srbiji. Mada je tokom letnje sezone kop u Velikim Crljenima osposobljen, voda se još ispumpava sa kopa "Tamnava Zapadno polje", tako da Srbija nema izbora nego da na dnevnom nivou uvozi oko 17.000 tona uglja.

Istovremeno, kako to biva u životu, dok lignitom bogata Srbija uvozi ugalj, Evropski savet donosi istorijsku odluku da će do 2030. godine emisiju CO2 smanjiti za čitavih 40 odsto. Ovaj "izuzetno ambiciozan, ali efikasan plan", kako je prošle nedelje saopšteno iz Brisela, evropski lideri su postigli nakon drugih pregovora. Tome je prethodila spoznaja da Evropa neće moći da do 2020. dostigne postavljene ciljeve u zaustavljanju klimatskih promena, tako da je odlučeno da se upotreba obnovljivih izvora u Evropi poveća za 27 odsto. Takav zadatak nije samo broj na papiru i podrazumeva ogromne troškove za sve zemlje članice. Da li će Srbija, koja je sa Unijom 21. januara ušla u proces pregovora, biti u stanju da dostigne ove zahtevne ciljeve? Ili će klimatske promene biti još jedna neočekivana, gotovo nepremostiva teškoća u procesu pristupanja Evropskoj uniji?

ENERGETSKI NARKOMANI: Ono malo ekoloških aktivista u Srbiji – ona dosadna nekolicina čistunaca koja čak i u Beogradu na posao dolazi biciklom, prijateljima za rođendan poklanja štedljive sijalice, umesto da pojača grejanje oblači džempere i koristi nerazumljive fraze kao što su "nacionalna komunikacija, mitigacija i adaptacija" – rekli bi da su na vreme upozoravali baš na to: kako je ogromna zavisnost Srbije od uglja oblik energetske narkomanije. I da toliko spaljivanje fosilnih goriva, gotovo bez ikakve konkretne alternative, ne može na dobro da izađe. Nakon majskih poplava, Srbija se bukvalno našla u apstinencijalnoj krizi, primorana da kupuje nove doze uglja.

Sa druge strane, ako ortodoksnih ekologa nema u blizini, tako da se u prostoriji ne razgovara o klimatskim promenama i drugim finim, ali dalekim evropskim ekološkim temama, koje sve donedavno jedva da su ikog zanimale, a tema je u vezi sa energetikom, vrlo je verovatno da ćete od prisutnih stručnjaka čuti kako je ne samo energetika, nego i ekonomija Srbije oslonjena na ugalj. Trenutni kapacitet srpske elektroprivrede iznosi oko 8400 MW instalisane snage i moć koju ima ova mašinerija obezbeđuje nisku cenu struje, što privlači investitore i nudi kakvu-takvu konkurentnost brojnim proizvodima koji se prave u Srbiji. Niska cena struje nije, kako se to ustaljeno pametuje, samo "faktor socijalne sigurnosti", već jedna od retkih prednosti koje proizvođač ima kad bira hoće li nešto proizvoditi u Srbiji ili na nekom drugom mestu.

Tako moćan elektroenergetski sistem koji svakog dana proizvede 90 miliona kilovat-sati energije, Srbija je izgradila početkom osamdesetih godina XX veka i on se pokazao kao značajan resurs koji je Srbiju spasao od potpune propasti tokom strašnih kriza poslednjih decenija. Srce tog sistema nalazi se baš u blizini u maju poplavljenog Obrenovca, u kolubarskom basenu. Kolubarski lignit u normalnim okolnostima kroz obrenovačka sela prenosi 13 železničkih garnitura sa po 27 vagona i osam vučnih lokomotiva. Ovaj silni ugalj u TENT elektranama greje kotlove i pomoću vodene pare pokreće turbine čak petnaest generatora koji se četiri decenije skoro bez prekida okreću brzinom od 3000 puta u minutu. Na ovaj način se za godinu dana sagori oko 30 miliona tona lignita koji praktično drži privredu cele države u životu.

Sve analize pokazuju da lignita nema beskonačno, ali da ga, ako nas u tome ne sprečavaju poplave, bar još pedeset godina možemo trošiti neometano. Međutim, ako u prostoriju gde se o ovome razgovara, recimo da su tu brojni direktori EPS a i stručnjaci za rudarstvo i energetiku, slučajno uđe ekološki aktivista u džemperu i sa vrata upita "Koliku emisiju CO2 izazove sav taj lignit?", verovatno će naići samo na zbunjene poglede. Neko od politički veštijih direktora bi verovatno odgovorio kako je Srbija zemlja u razvoju i kako nije u redu da zbog ekologije zaustavi svoj razvoj, kad su klimatske promene već izazvali oni koji su se na uglju razvijali poslednjih 150 godina. I time bi ukratko predstavio okvir dosadašnje državne politike u odnosu na klimatske promene.

Detaljna procena o tome koliko Elektroprivreda, a samim tim i celo društvo, emituje CO2, može se napraviti na osnovu toga koliko se tona CO2 emituje pri sagorevanju uglja poput našeg u kotlarnici termoelektrane. Domaće procene su oko 875 kilograma CO2 za jednu tonu uglja, dok se procene američke Agencije za životnu sredinu kreću i do 2,8 tona. Po toj računici, Srbija godišnje emituje više od 30 miliona tona CO2. Smanjenje od 40 odsto u narednih 15 godina, što je novi evropski cilj, znači da bi Srbija morala da smanji proizvodnju struje iz termoelektrana za 40 odsto, dakle da se odrekne instalisanih kapaciteta snage TENT a i b. A to je za Srbiju trenutno najveći energetski i u suštini jedini nezavisan ekonomski resurs, čak i ako se ugalj privremeno uvozi u zemlju.

POGLAVLJE 27: Nažalost, sve ove procene su uglavnom spekulativne. Naime, trenutno ne postoji nijedan zvanični, stručan i pouzdan dokument sa preciznim podatkom o nivou odricanja koji Srbiju čeka kako bi u procesu pridruživanja dostigla evropske klimatske zahteve. Pre tri godine, 2011, tadašnja vlada je objavila Nacionalnu strategiju zaštite životne sredine u kojoj je navedeno kako će proces usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom u ovoj oblasti koštati 10,6 milijardi evra. Međutim, samo troškovi nastali u poplavama ove godine iznose 1502 miliona evra. Pritom, ova meka projekcija koja se dobrim delom odnosi na promenu regulative nije u obzir uzela ni tadašnje EU klimatske ciljeve, a kamoli one koji su novopostavljeni. I pitanje je kako će, bez jasnih projekcija koliko to sve košta, uopšte moći da se pregovara i da se preuzmu obaveze.

Zapravo, pravu projekciju troškova u ovom trenutku nije ni moguće napraviti jer je pre toga neophodno imati preciznu sliku o nivou emisije CO2 Republike Srbije. Srbija je do sada usvojila pet izveštaja koji se odnose na evropski sistem trgovine emisijama, a pripremljeno je i nekoliko drugih dokumenata, uglavnom finansiranih iz IPA fondova. Koristeći metodologiju IPCC-a, Agencija za zaštitu životne sredine je započela pripreme za takozvani GHG inventar, odnosno sveobuhvatan popis emisija CO2 i drugih gasova staklene bašte (GHG).


875 KILOGRAMA UGLJEN-DIOKSIDA OD TONE UGLJA: Kotlarnica TENT-a

 Ovi podaci bi trebalo da omoguće objavljivanje Druge nacionalne komunikacije o klimatskim promenama koja se još nije odigrala. Naime, pređašnje Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja uspelo je da tek 2010. usvoji takozvanu Inicijalnu nacionalnu komunikaciju, sa zakašnjenjem od više decenija. Reč je o ključnim dokumentima koje je dužna da usvoji svaka zemlja potpisnica Okvirne konvencije UN-a o klimatskim promenama (United Nations Framework Convention on Climate Change, UNFCCC). Srbija je ovoj univerzalno usvojenoj Konvenciji, koju su ratifikovale čak 192 države, pristupila još 1992. godine, ali je svoje obaveze sve donedavno bila potpuno zapustila. I to je ključni razlog zašto se tako malo zna o emisiji CO2 u Srbiji.

Hronični manjak podataka je, pritom, verovatno najveći problem za pregovore Srbije sa Unijom u oblasti životne sredine, koji će se voditi u okviru poglavlja 27. Ovo poglavlje, među drugih 35 koliko ih treba ispregovarati, nazvano Životna sredina i klimatske promene, još početkom godine bilo je ocenjeno kao "najcrvenije". No, pregovori su neizostavno morali da počnu. Kako je saopštilo Ministarstvo poljoprivrede i životne sredine, u septembru je započeo takozvani eksplanatorni skrining za poglavlje 27. U ovom procesu, pored Ministarstva, učestvuje veliki broj državnih organa i agencija, mada je već sada izvesno da je potrebna njihova bolja povezanost, veća dostupnost informacija, kao i snažnije uključivanje privrede, energetike, lokalnih samouprava i nevladinog sektora.

Nedavno je grupa od sedam organizacija okupljenih u Koaliciji 27, uz podršku organizacije Climate Action Network Europe i Fondacije "Hajnrih Bel", načinila jedan poučan izveštaj o stanju u ovoj oblasti u svetlu započetih pregovora. To je pozitivan korak pošto se ne može odgovornost samo prepustiti državi. Nevladine organizacije su u proces pregovora uključene samo kroz jedan projekat koji je finansiran iz IPA fondova i u koji ih je pozvala Vlada. Zapravo, samo nekolicina ekoloških udruženja u Srbiji se uopšte bavi klimom, i uglavnom su okrenuta manjim, svakodnevnijim temama i promotivnim projektima. A pitanje životne sredine u okviru pristupanja Uniji podjednako je, nosili džempere i vozili bicikle ili ne, zateklo ovaj sektor kao i sve ostale.


Vreme

INFRASTRUKTURA ZA STO GODINA: Poplavljeni Obrenovac, maj 2014

Politička klima (2/4)

Ko je potopio batlera

slobodan bubnjević

Da li su za katastrofalnu nesreću koja je u maju 2014. pogodila Obrenovac, ali i brojne druge gradove i naselja ne samo u Srbiji već u celom regionu, zapravo krive – klimatske promene

Prošle nedelje, iz Kopenhagena je stiglo još loših vesti. Ako ste sasvim upućeni u problem klimatskih promena, posebno zainteresovani za pitanja životne sredine ili samo redovno pratite ovu seriju tekstova o klimi u nedeljniku "Vreme", verovatno vas nije preterano iznenadilo najnovije saopštenje Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC, Intergovernmental Panel on Climate Change) sa jednog klimatskog skupa u Kopenhagenu. No, ako do sada niste obraćali previše pažnje i sada ste prvi put zaista odslušali vest o globalnom zagrevanju, a da – dok voditelj sa "važnijih" vesti umorno prelazi na klimu, ne prebacite kanal ili odete po čips – možda vas je sasvim zateklo što "čovečanstvo mora sasvim prestati da koristi fosilna goriva, ugalj i naftu, najkasnije do 2100. godine ili će doći do dramatičnih posledica po planetu". Moguće i da ste se nakon ove vesti malo zabrinuli.

Vesti iz Kopenhagena, naravno, nisu nove, ali predstavljaju novo upozorenje jer su utemeljene na do sada najpreciznijem izveštaju o klimi koji čovečanstvo ima. Naime, u Kopenhagenu su se, u organizaciji IPCC-ja okupili predstavnici država, nauke i politike kako bi napravili sintezu izveštaja koji su objavljeni tokom prethodne godine, a koji su jednim imenom poznati kao Peti izveštaj, i obuhvataju naučnu podlogu, ekonomsku analizu, predloge kako smanjiti CO2 i kako se prilagoditi klimatskim promenama. Rezultat celonedeljnih oštrih pregovora u medije je izašao kao "dramatičan scenario za budućnost planete".

Upozorenja o ozbiljnim posledicama klimatskih promena, međutim, ne stižu samo iz Kopenhagena. O tome se govori još otkako se sedamdesetih godina 20. veka počelo sumnjati da nešto nije u redu sa koncentracijom ugljen-dioksida (CO2) u atmosferi i da globalna temperatura zato raste, a klima se menja. No, poslednjih godina, o klimatskim promenama ne govore samo ekološki aktivisti, političari i meteorolozi, nego i sama priroda. Srbija je takvo jedno "obaveštenje" proteklog proleća preskupo platila – nezapamćenim razaranjem tokom poplavnog talasa u maju 2014.

UKLETI REGION: Kao i uvek u danima nakon velikih nesreća, posle razornih poplava koje su pogodile Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, počela je potraga za uzročnikom, odnosno onim ko je svojim postupcima ili pak nečinjenjem doveo do katastrofe kakva u ovdašnjim krajevima nije zabeležena otkad se prati hidrološka situacija. Potraga za krivcem u ovakvim situacijama je sasvim prirodna – nastradalo je mnogo ljudi, hiljade i hiljade građana je ostalo bez kuća i imovine, razoren je Obrenovac, ali i mnogi drugi gradovi i naselja, čitava područja su promenila svoj lik zbog vode i klizišta, uništena je značajna infrastruktura, a ukupna materijalna šteta ima ogromne razmere.

Zahvaljujući solidarnosti koja, uz neviđenu nesreću, takođe nije u toj meri ranije viđena u Srbiji, prve posledice su otklonjene. Prikupljena su i značajna sredstva za obnovu kako od građana i privrede tako i od stranih donatora. Veliki broj ljudi se tokom leta vratio u svoje domove, brojni objekti su obnovljeni, a institucije u poplavljenim područjima funkcionišu. No, pola godine kasnije, nezanemarljiv broj ljudi čeka zimu u neodgovarajućim uslovima, a popravke i povratak na staro će verovatno trajati godinama, ako ne i decenijama. Prema više izveštaja šteta od poplava se može proceniti na više od 1500 miliona evra.

Uz tako strašne posledice neko jednostavno mora biti kriv. U medijima širom Balkana vidimo da je spisak osumnjičenih zaista dug – nominovani su bili Bog, Vlada i štabovi za vanredne situacije, vladajuća stranka, zatim opozicija i lideri lokalnih samouprava, potom pobednica ovogodišnjeg takmičenja Evrovizije, kao i čitav narod sa svojim gresima, policija, vojska, vodoprivredna preduzeća, meteorolozi i Republički hidrometeorološki zavod (koji su jedini bez sumnje potpuno nevini). Neizbežno, okrivljen je i HAARP, antene sa Instituta za fiziku i zavera Sjedinjenih Američkih Država.

A od svih je zaboravljen bez sumnje najodgovorniji krivac – klimatske promene. Mada je kao "batler" u krimi-romanu pominjan svuda, pa i na početku ovog teksta, ironija je da je javnost u Srbiji toliko duboko nezainteresovana za ovog krivca da ni tako strašna nedaća nije skrenula malo više pažnje na njega. Naime, intenzitet ciklona nad Zapadnim Balkanom koji je doveo do nezapamćenih padavina u maju 2014, a potom posledično do poplava, bio je toliki da se sasvim uklapa u matricu predviđanja o tome kakve će biti posledice globalnog zagrevanja u 21. veku.

Kako za "Vreme" kažu na Institutu za meteorologiju Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, svi klimatski modeli koji predviđaju šta donosi globalno zagrevanje do kraja veka, pokazuju da region Zapadnog Balkana spada u takozvane vruće zone, gde će posledice klimatskih promena ostaviti dramatične efekte. Srednji rast globalne temperature od 2 stepena do 2100. znači da će tokom veka biti daleko više ovakvih nepogoda, ciklona, ledenih talasa, a uz to i poplava, nego što bi bilo da čovek u poslednjih 140 godina nije spalio toliku količinu fosilnih goriva i u atmosferu ispustio ogromnu količinu CO2.

HILJADUGODIŠNJI DOGAĐAJ: Kakav god stav imali o tragediji iz maja 2014, kad je vodena stihija u zoru 16. maja probila sve odbrane i prodrla u Obrenovac, bunovni stanovnici su se najednom zatekli u onoj vrsti događaja čija je verovatnoća izuzetno mala. Pomenuti Peti izveštaj IPCC-a, kao dosad najtačnija međunarodna naučna studija o stanju klimatskih promena, najavljuje upravo takvu budućnost našeg regiona. Klimatski modeli na osnovu kojih je izveštaj sačinjen uvek polaze od takozvane optimalne krive, a potom daju procenu rizika za razne scenarije, uključujući i povećanje učestalosti i snage klimatskih ekstrema. Zato naučnici smatraju da će ovakve maloverovatne nepogode postati mnogo češće. I da se praktično već događaju.

Da bi se to razumelo, moramo sagledati kako se rizik uopšte procenjuje. Za to pre svega mora postojati izloženost opasnosti. Ona je evidentna kad je reč o poplavama – ceo region, a posebno Srbija, izmrežen je vodenim tokovima i poplave su nešto što u ovoj oblasti predstavlja pretnju. Drugi aspekt u proceni rizika je sam izvor opasnosti – odnosno uzrok poplavnih talasa. Nije potrebno naročito duboko razumevanje meteorologije da bi se shvatilo zašto je opasnost od poplava povećana u uslovima klimatskih promena. Poremećaj klimatskih procesa znači da će se povećati razlika u intenzitetu padavina. I zato što će se one pojačati u nekim zonama, te će to mnogo češće dovesti do većih bujica.

Kad bacate novčić i pritom se kladite, rizik da opkladu izgubite procenićete verovatnoćom od 50 odsto. No, kad želite da ozidate kuću i procenite rizik hoće li je odneti prirodna stihija, mnogo više će vam značiti jedna druga, mada u suštini slična mera. Umesto verovatnoće da dođe do ekstremne nepogode koja bi vam mogla uništiti građevinu, zgodnije je da umesto procenata upotrebite broj godina u kojima se takva velika nepogoda događa – da li će se poplava pojaviti nakon svakih 10 godina, nakon 100 ili 1000 godina. U građevinarstvu je ustaljena norma da se objekti grade tako da budu dovoljno čvrsti da izdrže stogodišnje nepogode. Odnosno one koji su u poslednjih sto godina zabeleženi kao najveći.

Tokom nesreće u Obrenovcu, nakon što su prethodno podigli takozvanu crvenu uzbunu, meteorolozi su neprekidno govorili kako nas je zadesila "hiljadugodišnja nepogoda". Posledica klimatskih promena je upravo to što će se ekstremne pojave događati mnogo češće – na hiljadugodišnje incidente se više neće čekati ceo milenijum da se dogode ponovo. Uporedo sa tim, rast globalne temperature znači da će ne samo srednje lokalne vrednosti biti veće, nego će češći biti slučajevi ekstremnih temperatura. To za Srbiju znači da tokom najtoplijeg letnjeg dana u istoriji više neće biti zabeležena temperatura od 44 stepena, već će teorijski biti moguće da temperatura leti dostigne i 52 stepena u hladu. Slično će se događati i na drugoj strani, sa niskim ekstremima temperature. Uz sušu koja vreba ceo region u drugoj polovini veka, uz ekstremno niske i visoke temperature, poplave i ciklone, uslovi za život će biti mnogo teži. Majske poplave upravo pokazuju da infrastruktura u Srbiji nije tome dorasla (o adaptaciji čitajte u sledećem broju).

U ovakav stav o budućnosti teško je poverovati kad tako dugo živite na području sa tako umerenom klimom kakva je na području Zapadnog Balkana, bez gotovo ikakvih ozbiljnih ekstrema, bez pustinja, tornada i ledenih zima, bez previše snažnih zemljotresa, gde najveće nedaće jedni drugima proizvode sami ljudi. Na drugim mestima nije sasvim tako. Uprkos ne samo tehnološkoj nego i socijalnoj razvijenosti, u drugim delovima sveta se mnogo češće događaju razne prirodne nepogode. Zemljotresi, cunami talasi, uragani i erupcije vulkana dostižu takve razmere da su stogodišnji događaji mnogo strašniji od onog sa čim se do sada suočavao ovdašnji građevinar. Uz klimatske promene, batler otvara vrata i – ekstremi sada dolaze i u naše krajeve.


Vreme

Politička klima (3/4)


Adaptacija, poslednja moda

slobodan bubnjević

Republika Srbija trpi ogromne ekonomske, ali i ljudske gubitke zbog učestalijih i razornijih nepogoda – poplava, suša, požara, ledenih talasa i ekstremno vrelih dana. Ipak, još ne postoji strateški plan za to kako se prilagoditi klimatskim promenama. Nema ni celovite procene adaptivnog kapaciteta, ranjivosti i troškova

Pre više od 40.000 godina, Evropom lutaju poslednji neandertalci. U potrazi za hranom i toplim skloništem, povlače se ka jugu, istovremeno dok prvi ljudi, homo sapiensi, pristižu na kontinent iz Afrike. Danas to znamo na osnovu uporedne analize sa više od 40 evropskih arheoloških nalazišta. Klima u Evropi tog doba se menja i bez obzira na to šta je ključni uzrok njihovog nestanka, neandertalci nepovratno izumiru. Mada su snažnije građe, brži u trku i lovu, prekriveni sa više krzna, neandertalci nemaju onu sposobnost adaptacije, odnosno prilagođavanja raznovrsnim klimatskim i ekološkim uslovima, koja će ljude u narednim milenijumima učiniti gospodarima planete. Pre oko 150 godina, engleski prirodnjak Čarls Darvin uočava da je adaptacija presudan faktor u borbi za opstanak, odnosno evoluciji vrsta. Dok otac moderne teorije evolucije u svojoj bašti u engleskom gradiću Daunu razmišlja o prilagođavanju, širom Zapadne Evrope počinje industrijska revolucija.

Pokretana energijom dobijenom iz uglja, industrija Zapada menja svet. Međutim, cena napretka stiže na naplatu početkom XXI veka, kad počinju da se osećaju posledice globalnog zagrevanja nastalog zbog ogromne količine ugljen-dioksida (CO2) koja je, prilikom spaljivanja fosilnih goriva, ispuštena u atmosferu Zemlje. Prema podacima Svetske meteorološke organizacije (WMO), očekuje se da će se srednja globalna temperatura, koja trenutno iznosi oko 14,6 stepeni Celzijusa, što je oko pola stepena više nego u drugoj polovini XX veka, do kraja ovog veka povećati za još dva stepena. A to će, i globalno i lokalno, promeniti život koji poznajemo. Smatra se da čovek može da se prilagodi bilo kakvim uslovima sve dok srednja globalna temperatura ne dostigne 35 stepeni, kad sve postaje izgubljeno, tako da prostor za prilagođavanje nije mali, ali je očigledno da su određeni koraci neophodni.

Još u Četvrtom izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) iz 2007. (ove godine je objavljen novi, peti izveštaj), u odeljku II, o uticaju, adaptaciji i ranjivosti, koji potpisuju Klajn i saradnici, data je preporuka da se međunarodne ustanove, a pre svega regioni i države, moraju adaptirati na klimatske promena bez obzira na uspeh mitigacije, tj. pokušaja da se smanji emisija CO2. Čak i da se emisija CO2 sasvim zaustavi, stanje u atmosferi je takvo da će čovečanstvo, a posebno njegovi nerazvijeni delovi, trpeti posledice ako se ne prilagode novim klimatskim okolnostima. Ovo upozorenje isprva nije shvaćeno ozbiljno ni u razvijenom delu sveta, ali kako je postalo sve izvesnije da će vrlo teško doći do političkog dogovora i zajedničke akcije smanjenja CO2, ideja adaptacije je dobila na značaju. Poslednjih godina, adaptacija kao pojam ulazi u modu. Osim priče, u Evropi se preduzima i nekoliko konkretnih koraka i to u dva pravca – ulaže se u strateško planiranje uzbunjivanja i odgovora na vanredne situacije, kao i u prostorno planiranje. Poslednji globalni korak ove vrste je osnivanje Zelenog fonda od 100 milijardi dolara za pomoć nerazvijenom delu svetu u adaptaciji na klimatske promene.

KAPACITET PRILAGOĐAVANJA: Šta se događa sa Srbijom? Kad je reč o adaptaciji na klimatske promene, obično se status neke države posmatra kroz dva parametra. Jedna je ranjivost na klimatske promene i tu Srbija uopšte nije dobro prošla (pogledati prethodne nastavke ovog serijala). Drugi parametar se naziva adaptivni kapacitet, što predstavlja sposobnost da se jedna zajednica prilagodi izazovima. Iz godine u godinu Republika Srbija trpi ogromne ekonomske, ali i ljudske gubitke zbog učestalijih i intenzivnijih nepogoda – poplava, suša, požara, ledenih talasa i ekstremno vrelih dana. Ipak, adaptacija u Srbiji, ni kao pojam ni kao sveobuhvatna borba za preživljavanje budućih generacija, još nije ušla u modu.

Moguće je da će moda adaptacije u Srbiju tek stići, ali za tu priliku Srbija nema šta da obuče. Nigde u javnim dokumentima i izveštajima nadležnog Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine nije data celovita procena adaptivnog kapaciteta, ranjivosti i troškova. U dokumentu "Indikatori životne sredine", koji je Agencija zajedno sa tadašnjim ministarstvom spremila 2007. sa idejom da u jednoj publikaciji pobroji barem svu terminologiju, pojam adaptacija nije čak ni naveden. Znatno su svežiji godišnji izveštaji Agencije za zaštitu životne sredine. Oni prepoznaju sve nepovoljnije klimatske prilike, na koje Republički hidrometeorološki zavod upozorava iz sezone u sezonu, ali ništa više od toga.

Zato takozvana "Nacionalna komunikacija Republike Srbije", sveobuhvatni pregledni dokument o klimatskim promenama koji je kao jedna od 192 potpisnice Okvirne konvencije o klimatskim promenama UN (UNFCC) Srbija bila dužna da usvoji a što se desilo tek 2010. godine, baca više svetla na ovu temu. U četvrtom poglavlju, posvećenom ranjivosti i mogućim merama adaptacije, date su četiri tabele koje se odnose na pošumljenost, poljoprivredu, biodiverzitet i zdravlje, ali iz njih se ne može saznati mnogo. Uz svaku potencijalnu meru stoje uvek dve iste prepreke: "nedovoljni fondovi" i "nedostatak svesti".

"Trenutni adaptivni kapacitet Srbije na klimatske promene prilično je skroman", zaključuje se u publikaciji "Procena ranjivosti na klimatske promene" iz 2012. godine. Publikacija je jedan od retkih pregleda stanja u ovoj oblasti u Srbiji, koji stiže iz nevladinog sektora kao zajedničko izdanje Svetskog fonda za zaštitu prirode i Centra za unapređenje životne sredine. "Elite, politička i ekonomska, čini se da i dalje ne prepoznaju ozbiljnost situacije i stepen ranjivosti čitavog društva u nestabilnoj klimatskoj situaciji", smatraju autori ovog izdanja. Nažalost, nadležni vrlo retko pokazuju da adaptacija predstavlja prioritet. Još ne postoji strateški plan kako se adaptirati na klimatske promene, niti su prostorni planovi usaglašeni sa izazovima globalnog zagrevanja. Sektori poput poljoprivrede ili građevinarstva, mada direktno pogođeni, nažalost, nisu prepoznali potrebu za prilagođavanjem.

RANJIVOST: No, u pogledu adaptacije Srbija nije jednostavan slučaj. Uprkos manjku i fondova i svesti o potrebi da se gradovi, infrastruktura i poljoprivredna proizvodnja prilagode klimi, zahvaljujući tome što se Srbija približava Evropskoj uniji, učinjeni su neki pozitivni pomaci. Unapređeni su kapaciteti Republičkog hidrometeorološkog zavoda, koji danas predstavlja značajan izvor pravovremenih informacija i redovno pruža vremensku prognozu (Meteoalarm), hidrološku prognozu (Hidroalarm), indeks opasnosti od pojave šumskih požara (FWI), prognozu UV indeksa i najavu toplih, odnosno hladnih talasa. Posebno je značajno što je unutar Ministarstva unutrašnjih poslova osnovan Centar za vanredne situacije i to je, samo po sebi, u uslovima velikih nepogoda prethodnih godina znatno smanjilo ionako prevelike štete.

Nacionalna strategija u oblasti životne sredine iz 2011. predviđa da će više od 10,6 milijardi dolara iznositi samo troškovi prilagođavanja domaće regulative evropskim normama u oblasti životne sredine. Sveobuhvatni troškovi adaptacije verovatno će biti još veći. No, štete i troškovi koji nastaju zbog neprilagođenosti na nove vremenske prilike koštaju mnogo više. Prema podacima Svetske banke, samo trenutni troškovi zbog vremenskih prilika u Srbiji godišnje iznose između 150 i 480 miliona evra.

Najstrašnije svedočanstvo ove vrste su majske poplave iz 2014. godine koje su koštale više od 1,5 milijardi evra. Za zaštitu od poplava u Srbiji izgrađeni su nasipi dužine od gotovo 3500 km, regulisana su korita brojnih vodotokova, a u odbrani od poplava se koristi 39 akumulacija i retenzija. No, da stanje nije zadovoljavajuće, pokazivali su i brojni slučajevi pre majskih događaja iz Obrenovca i drugih naselja – poplave iz 1999, poplave u Jaši Tomiću 2005. i poplavni talas iz 2006. godine. Uprkos tim slučajevima, ništa nije preduzeto i veliki deo teritorije je ostao nezaštićen i ugrožen poplavama.

Veliki izazov za Srbiju predstavljaju i šumski požari – tokom prethodne decenije, požari samo u državnim šumama načinili su štetu od 363 miliona evra. Suše svakog leta odnose milijarde u poljoprivredi i, sudeći po klimatskim modelima, u drugoj polovini veka predstavljaće najveći problem. Prema izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine, samo, na primer, tokom leta 2012. bila su 62 dana sa temperaturama višim od proseka, a letnje temperature su dramatično porasle. Klima se menja i već nanosi ozbiljne gubitke. Zato ovde nije reč samo o tome da je Srbija nemoderna jer ne misli na adaptaciju. Neandertalci su, sasvim nalik tome, nezainteresovano posmatrali homo sapiense kako traže sklonište na tvrdom tlu, visoko iznad vode.


Vreme