Nema vise tresanja

Moja uloga u ovoj operaciji je kljucna. To je narvna zato što jedio ja lično poznajem Malog. Strvina, Celavi, Zivotinja i ostali ga ne poznaju. I tacka. Ali oni dobro znaju šta se Mali sprema da uradi. Ne znam kako znaju, ali Mali nije na strani dobra. Mali je kažu oteo neku klunku, sasvim malu devojcicu. Da je siluje? Da je ubije? Ne znamo. Niko u javnosti ništa ne zna, ali sumnja se. Kako Strvina i ekipa znaju, nemam pojma. Ja treba da sidejm dole i da cekam da se Mali pojavi. Policija nam dobro placa za ovakve stvari, nemaju oni dovoljno ljudi za sve, a mi do informacija dolazimo vise preko veza, poznanstava, ogovaranja nego sto vodimo neku istragu. Čak nam je i svejedno, ko je kriv, ko je prav, samo da pare legnu na racun. A u ovom slucju je i javnost zainteresovana, nije mala stvar, otmica, maloletnica (ako je u pitanju maloletnica, a ne neka stara koka). Ko će ga znati…

U svakom slucju. Ja silazim prvi. cekam Malog u njegovoj zgradi, da se pojavi, da se utvrdi da li je mali tu ili nije tu. Da se na vereme reaguje, da mali nb bi učinio nešto još gore nego do sada. Nije da se hvalim, ali poznajem Malog. On je bio sin nekog funkcionera, oblacIli su se u Trstu, imao je americke igracke dok ih drugi još nisu imali, i to je bilo nešto. Zato smo svi i zavideli Malom. Njegov otac je vozio sluzbeni automobil, a majka je stalno isla za Malim i pazila da ga neko od druge dece ne povredi. To nas je zabavljalo, plasili smo ga, krenuli bi kao na njega, a on bi povikao “Mama, Mama”… I ona bi se stvorila tu da ga zastiti i odbrani. A mi smo se smejali, urlali od smeha pred tim slucjem razmazenosti i preteran majcinske brige. Posle je Mali naravno zavrsio fakultet i postao savetnik u Ekonomskom institutu. Obrtao je lovu na neocekivan način mutio sa tranzicijom. Tako se prica. I prica se da je vrlo bogat. Samo je sada pukao, oteo je tu klinku i udarna grupa na celu sa Celavim poslana je da mu stane u kraj..

A sakricu se tu pored ulaza u podrum. Mrkli je mrak i niko me ne vidi, čujem samo stanare kako međusobno pricaju, Otvaraju vrata stanova, voze se liftom, pustaju vodu, prde, povracaju, deru se, svadjaju se. Frizideri se ukljucuju automatski, neko slusa opersku ariju iz “La traviate” Svi ti dragi zvuci podesecaju me na detinjstvo kada smo skupljali stare novine, seli bi nekada na stepenistu na gomilu i citali “Start” ili “Zum reporter” sve te magazine sa golim ženama uvereni da se radio nekoj neobičnoj stvar, a u stvari smo samo ulazili u taj svet, kondicionirani da budemo muskarci, da nam se svidjaju sve žene i da ne pravimo veliku razliku i veliko pitanje što se one uopste trude i poziraju, i na stranicama “Starta’, a i u stvarnosti.

Nego bolje je da se malo sklonim odavde, nekom revnosnom domaćinu bi moglo da padne na pamet da malcice poseti podrrm. Da ga ocisti od vekovne prasine. Mogao bi on to da uradi, bas sada i bas ovde. (Sada i ovde, kao u ženu) I onda bi mu bilo sumnjivo šta ja tu tražim drzeci se za cigaretu. U tom malom, toplom kutku (pored cevi za centralno grejanje). Digao bi uzbunu, video bi mi lice, podigao bi baterijsku lampu marke “Varta” staru nekoliko destleca i sve bi postalo provaljeno. Operacija bi propala i Celavi bi mi lupio samarcinu. E neću to da mi se desi i zato se povlacim još dublje u mrak…

šta je to? Neka drvena, prasnjava rucka. Uhvaticu se za nju….. Oh ne. Ne. Neko je poredjao stare stolice iznad stepenista koje vodi dole u sam podrum. Neko me zestoko zafrkao. Jer sada su sve te prasnjave, stare stolice popadale, buka i prasina su nesnosni. PaucIna mi je u ocima. I pitam se samo ko je to naredjao bez plana, stihijski? Ko je pokrao stolice pa ih ovde ostavljao. Iz nekog restorana? Mesne zajednice? Rashod? šta će mu to? Možda za svadbu?

Ne lezi vraze. Pocinju da otvaraju vrata. Eno pale i takozvani stepenisni automat. Kako smrdi ovde. Jedna gospodja je prva stigla. Samo me odmerila, onako pogledom krvnicki. Baterijska lampa joj baca zrake kao da radi za Gestapo, kao u filmu “Otpisani”. Samo, ne interesujem je ja bas toliko, probija se ona bez pardona kroz hrpu starih stolica. Pali svetlo.. Kao eksplozija u glavi, to svetlo me boli, zaslepljuje me. Nije mi sve ovo trebalo. Gledam dole, ne mogu da verujem svojim ocIma, zaista ne mogu da verujem. Gospodja skladisti jagode u podrumu, crvene, rosne, sveze jagode. I zaista u sanducima su uredno naslagane jagode, crvene jagode, kao krv. “Oj jagodo, jagodo..”, “Strawbery fields forever” pevusim ja, a gospodja me samo besno strelja pogledom. Cuje se kako lupkaju papuce, znaci još vise dragih stanara silazi. Naravno da ih sve prepoznajem, jedan je lopov, drugi jehovin svedok, treci poklonik Sai Babe. Ustaša. četnik, dusevni bolesnik. Svaki ispred srbe gura svoj religijski rekvizit, kao da se radi o ekumenskom saboru, masu oni krstovima, raspecima, krizevima, kandilima, zaklinju se na proroka i Knjigu. Jedan se bicuje. Veseljaci bi rekli – Jugoslavija u malom. Za malo. A samo se svu uplasili da im lopov ne provali u podrum i pokupi sav truli kiseli kupus od prošle godine. Nisu uspelikao sef, enmaju oni crnog ferarija…

I ja bih crnog ferarija, zato se i pravim lud, sve bih da se nekako izvucem. Video me jedino onaj krivousti starac, jedna strana lica mu trula. Radio nekad kao patolog, brojao leseve, to mu je bila opsesija, zabrojo se, dobio neku koznu boelst. Sada truli stara drtina patoloska. Ni samom mi nije jasno kako sam mogao da živim ovde u ovoj zgradi tako dugo, među ovim i ovakvim polusvetom. Svi ogradili mesta na parkingu, sve sami penzioneri, svesne potrosacice, (h)istoricari i sluzbenici u mirovini.

Čujem ih još kako vicu. Nije se stisalo. Nije im dosta dreke. Kao u zverinjaku. Majmunari. Kako li će sada operacija priviodjenja da se zavrsi. Izgubio sam Malog potpuno, ali potpuno iz vida. Pomela me epizoda sa starim stolicama i jagodama, a mali je možda i zavrsio svoje opako delo. Divim se Celavom, mom sefu, kako je samo dosao do svih tih podataka, kako je znao šta se sprema. Pitam se da li i on poznaje Malog, pa me poslao da istestira moju lojalnost. Razmišljam tako o svemu, tu na parkingu zaraslom u korov. Gledam gore prema balkonu gospodje Artike. Artika je bila umetnica a sada se bavi vesticarenjem, madjija po krovovima, kune sa balkona, kuva jelo od pacovskih testisa, obraca se bogovima, postuje naciju, srice za novac reklame protiv lošeg daha. Nas bivši predsednik kucnog saveta Bobi ju je uvek postovao. Takve su umetnice, opstuje ih vlast. Jednom je između Bobija i Krivoustog zaista izbio mali privatni rat, sve u zbog dileme: ko će da osvoji Artikino srce. Bili su posle i strani turisti da navijaju. moguće da je zapravo taj sukob izbio zbog spora oko prava na upotrebu mesta odredjenog za pranje automobila. To nikome nije jasno.

I Mali uopste nije upalio svetlo. Kako onda da znam da li je kuci ili nije. Kako da javim ostatku ekipe šta se sprema. Majku mu pedofilsku, i njemu i policiji koja zaposljava profesionalce kao sto smo mi, da hvatamo kriminalce i da lepimo reklame, jer ljudi ovde vole reklame, bas kao i poeziju. Zaticao sam ih, (oh da kako sam ih zaticao) kako klece ispod bilboard-a, znate ono “Nivea čini vasu kozu zrelijom” i tako dalje. Sa druge zgrade imam dobar pogled na stan u kome živi Mali. Popeo sam se na veliku terasu gde svi drže TV antene. Televizija je mnogo važna stvar, još od sedamdesetih, možda i sezdesetih još od vremena Mije i Ckalje i Sase Zalepugina. Tad su zgrade bile nove, ali je ova terasa bila prljavija zbog gara. Sad su uveli ekoloske standarde pod pritiskom međunarodne zajednice koja sve radi pod pritiskom. I svi sada slusaju Dnevnik i jasno čujem spikere. Kažu: jOs malo se od devedesete ide u penciju kodozivi i biće možda opet rata i to nije loše, u ratu je zivot tako jeftin…

Eno ga. Upalio je Mali svetlo. Samo treba da strcim dole da nađemmobilni telefon. Jer ga kao za inat sada nemam, Ostavio sam ga zakopanog u dvoristu. A zašto sam fa zakopao i gde sam ga sahranio, bog te pita. Možda sam se plasio da me ne pretersu i ukradu mi moju novu Nokiju. Bas je to telefon. Ima razne dodatke, kamera, noz, revolver, mikser. Svako može da dokupi dodatak koji mu pase. I nije uopste zabavno trcati po spiralnom stepenistu, coveku se zavrti u glavi. Onda udjem u “ono “ stanje pa imam halucinacije. Prividjaju mi se veliika prljavo bela vrata. To je kuca u kojoj živi On, ili Oni, kako ko voli da ih vidi. Oni salju oluje i ratove i kugu. Voze jaguare, žene se spisateljicama ili vaharkama, nose ispeglanu odecU I prodaju naftu na beliko. Casni ljudi. Imam i utisak da ovima oko mene nešto nije u redu u glavi, da nešto kriju, da iz tog mira i sevdaha u kojem su zacas mogu da ekspodiraju. Kao kuce kada su puclai vezanim zarobljenicima u glavu. Zarobljenici cekali da ih uklone kao stoku. Mirno i povuceno, skoro diskretnosu ih ubijali. Celavi zna, on je bio i ucestvovao. Sada lovi pedofile za racun međunarodne zajednice i policije i to je prava stvar i donosi lovu kao nekada sto je evakuacija videorekordera i bele tehnike donosila. Dok su se jedni klali, drugi su izvlacIli kore za strudle pite, i ginbanjice, i narodna muzika je bila fenomenalna.

Tako, sada, silazeci niza stepenice secam se svega. Susrecem gospdju Artiku, ogrnuta ljubicatom esarpom (ali, drececi, vristeci ljubicastom,a ide na roze) ona ništa ne zna, kreće se i krese u visim sferama estetike & umetnosti i lovi maloletne decake ne bi li je usrecili poslovnao, erotski i majcinski, kulturno i spiritualno. U dvoristu nailazm na prazan grob u kome je bio sakriven mobilni telefon. Sada ga nema, može biti da ga je neko ukrao. Okrecem se oko sebe dok mi reka radnika uplavim odelima privlaci paznju, to su nasi radnici, nasa osnovna klasa. Oni vole i Bobija i Krivoustog, lizu marke i sladoled “Slinavko” i na zid lepe postere, skupljaju znacke i vole sve sto vole maldi a i sire. U tom smislu je zanimljivo da pratim radnicku kolonu koju valjda nadzire radnicka kontrola, jer oni su predusretljivi i možda znaju šta je bilo sa mojim mobilnim sa kojega bi trebao da posaljem specijalni signal. Svi nagrnuli u kotlarnicu, tamo je predstava. Sada vidim o cemu se radi. Neki sede pozadi i !@#$ju. Na prirucnojpozornici sklepanih od materijala za gradjevinske skele piše:

“Nezaposlenima zabranjen ulaz” i
“Koristi sredstva zastite na radu”

N bini je i krevet. Na njemu spava umetnica, odnosno striptizeta. Nezadovoljnici iz publike demokratski negoduju:

“sto spavas“, “Radi”, “Hajde, hajde, radi, nema spavanja”,
“Na posao, nećemo da cekamo”,
“Mesaj!, Ne zezaj se!” itd

Striptizeta je sanjiva. Verovatno se nije naspavala. Vidim da je gadjaju sitnim novcem. Kotrljaju se flase od piva,jer poznato je svaki radnik, kulturan ili ne, heroj ili kukavica voli pivo. Anavolimilovana. A striptizeta se samo pravi da spava, malo je pospana, ali gleda novcice koje joj bacaju. Kada vidi prvi euro, ustaje sanjivo uz ovacije. Ne brinem se za ljubavni zivot ovih radnika. Ushiceni su. Umetnica im na cas pokazuje zadjicu,. Oni iz prvih redova tvrde da su videli čak i njen dlakavi organ, ali pri ovakvom osvetljenju se u to ne bih mogao zakleti. Ovacije se pojacavaju, neki lik u narodnoj nosnji prilazi umetnici otpozadi. Simuliraju snosaj, i sve se čini tako laznim, ali za publiku to ne znaci ništa, samo se ludo zabavljaju.. Kažu da će da se tocI pivo i sindikat da je organizovao da se ispece brav na raznju pa svi okrecu glavu od umetnice i krecu se ka mirisu. Neko pominje i fudbal, njihovi i nasi, to je idealno, za nedeljno popodne, kao i danas. Na zelenom terenu nikada nije dosadno, imaš jedanaset lljudi sa jedne strane i isto toliko sa druge i oni guraju loptu unaokolo. Ima i jedan u crnom,ali nema crnu kukuljivcu i sve je to u principu u redu, samo da ima plate i da se mogu kupiti najnovije stvari iz kataloske prodaje. Samo sam zaboravio da meni vreme istice. Urlam:

“Da li je neko video moj mobilni, platicu veliku nagradu postenom nalazacu”

Prilazi mi jedan debeli, kaže da je inzenjer po zanimanju. Kaže da će mi dati mobilni, za dvesta maraka. “Ali marke nisu vise u opticaju” zalim se. “Onda”, ceri se inzenjer, da mi ocistis cipele. Nemam kud.

Zurim se, zurim se, jako se zurim. I sada još moram cipele da mu čistim. Inzenjeru (on je glavni inzenjer u jednoj renomiranojj bezbednosnoj ustanovi) smrde noge. Molim se bogu da se ne kreće i ne migolji mnogo. Talasi smrada dopiru do mene. Skinuo sam kravatu, namocio je u pljuvacku i čistim mu cipele. Mucan posao, ali nema se kud. Jer, moram da posaljem tu poruku Celavom i ekipi. Valjda mi Mali nije smugnuo?

Zavrsim nekako sa ciscenjem. I Inzenjer kaže: Zasluzio si mobilni. Grabim telefon. TrcI napolje, trebao bih da posaljem poruku. Mobilni je plav. “Nokia” original, samo ne mogu da se snadjem, ima veliku tastaturu. Sve neki cudni, kao kineski znaci,niko se tu ne bi snasao. A gore u sobi, kod Malog, svetlo već treperi. Možda izlazi, na CNN-u su rekli da je on drugar od onog zlog pevaca za koga se ne zna je li crnac ilil bela žena. Sve je to odvratno i ljigavo i pitam se zašto prihvatih ovaj posao, da se borim za pravdu i izigravam policajca. I ne mogu da se snadjem sa prokletim mobilnim i već izazivam paznju. Eto Bobi, nesudjeni dozivotni predsednik kucnih saveta, eto i on, već me taj posmatra sumnjicavo. Zavukao bi se njegov pogled u dusu coveku. Samo me gleda zabrinuto. A ja svestan da poruku neću uspeti da posaljem. Barem ne danas, barem ne sada. Eto i ta tastatura, na kinsekom ili na hebrejskom, ili na arapskom. Mali gore, pali i gasi svetlo, kao da daje nekome znakove. Ko zna šta se desava tamo? A ja se zapetljao, ni mobilni telefon ne znam da upotrebim. Gledam ljude koji prolaze, da li bi mi neko pomogao. Evo jedam sa krvavom keceljim, kasapin neki.

“Molim vas gospodine mesaru da mi pozajmite vas telefon”
“Dozvolite da vam se predstavim, ja sam doktor Bulevarije, psihijatar”, kaže covek. Bas mi je drago jer psihijatore još nisam upoznavao, jesam ladjare i krotitelje zveradi, krpace carapa, kotlokrpe. menadzere rizika, potpredsednike kompanija i obične podvodace, ali nijednog pripadnika casnog psihijatrijskog esnafa.

“Rado bih vam dao telefon, ali imam mnogo posla. Sve ove žene ovde moje su pacijentkinje. Sada sve prate modu, tako je znate naredio americki ambasador. Duzne su da uklope svoja tela u modele koje diktira modni politbiro i centralni prezidijum estetike.

“Ako ne uklope telo?”
“Ako ne uklope telo dusa im oboli. Postaju moje pacijemtkinje. Ali zato imam mnogo posla. moguće da ću vam dati telefon kada odradim par telefonskih konsultacija. Vidimo se kod masovne grobnice.”

Doktor ode, a ja ostadoh da se vrtim oko masovne grobnice u dvoristu. Bilo je prijatno, prodavala se limunada, kobasice, hot-dog, bas kao u americkim filmovima, prodavali su se i nasi domaći specijaliteti sa rostilja, pite i plodovi mora. Bas, onako, opusteno. Latino muzika. Narod, ko narod, voli masovne grobnice, iskopavanja, identifikaciju telesa. Jedni naricu, drugi se smeju, i tako u krug. Ovde, kod nas između dve zgrade ima tih masovnih grobnica. Ljudima prija da vade kosti, jedni ubijaju, drugi posle nekog vremena iskopavaju pod budnim okom kucnog saveta. Sa strane peva zenski hor, skinule se do pojoasa pa se mole ispod bilboarda fime “Nivea”. Vidim, ambasador uziva, vrte se ringispili. Nagnem se, gledam dole, ravno do dna. Ništa se ne vidi, a dole u mraku kosturi. Ne može covek da hoda od majki u crnini.

Guram se. Na jednoj cIstini pored stare klupe igraju se nekakve devojcice od deset-dvanaest godina sve u dronjcima, polu gole. Na starom automobiluu “Fiat 750” nacrtale znak “Mercedesa”. Navukle neke stare cipele. Ulaze i izlaze. Ulaze, sedaju, pa opet izlaze. Druge cekaju na red. Možda je mali oteo jednuod ovih?

“Jel’te devojcice, da niste primetile nešto cudno? Da vam neka drugarica nedostaje? Da neiste videli jednog coveka da se sunja okolo ili da vam nudi mobili telefon na poklon ako podjete sa njim”.
“Ne, a da m je neko ponudio, mobilni telefonbi svakako užele i posle bi za njim”, smeje se jedna.
“Dobro, a čega se to igrate?”, pitam, “odrastao sam ovde, ali vasa igra mi izgleda nepoznata”
“Pa igramo se aerodroma. Ovo je turisticko putovanje.”
“Dobro, ali sto ste tako dronjave? Zar se roditelji tako slabo brinu o vama?”
“Ma en, iscepale smo odecu da bi bile seksi.”
“A ha..”

Vremena se dakle, ipak menjaju. Deca su sada drugacija. Eto, nekada, u osnovnoj skoli iamli smo nastavnika slikanja. To je bio jedan pravi umetnik. Mene narvno nije voleo jer sam sliako uvek istu sliku, uvek nekakvog gojaznog pekara sa belom kapom, crvenog lica i debelih crvenih obraza. Ništa drugo nsiam znao da nacrtam. Rekao bi mi: “Naslikaj vojnika” ili “Naslikaj vatrogasca”, a moji vojnici i vatrogasci su bili isti kao taj pekar. Ništa od mene. Pa ni tog nastavnika vise nema na spisku živih, a mene iam. Jednom kad je Celavi setao svog pitbula taj isti profesor mu je uplasio psa. Izasao iznenada iza kontejnera gde se hranio kao i vecina starih prosvetnih radnika. I Celavi, ni pet ni sest engo ga odmah ustreli. A posle nam je bilo zao. Samo mislim da će Celavi i Strvina da me otpuste, kada saznaju da mi je Mali zbrisao. Skoro da se mirim sa sudbinom, skoro da ništa više ne može da me iznervira, samo neki nejasni osecaj, neka vrsta grize savesti, da moram da obavim svoj posao, da moram da privedem Malog, ako čak i CNN tako kaže. Vrtim se pored rupe, gledam monahe kako se bicuju, u mrtvackim sanducima sede deca i igraju se na najnovijim konzolama za igru. Ostalu decu su negde zakljucali. Nekada je ovde bilo vise dece, lopala su nekada loptom o zid, sada se ne cuje bas ništa i kucni savet je veoma zadovoljan kako se postuje kucni red u dvoristu. Sada nema dece, a nema ni psihijatra, gore po krovovima vise ljudi, vesaju zastave, juče su iskljucIli vodu u vodovodu, ali ja imam cutiricu, ne moram da kupujem vodu na kap od međunarodne zajednice kako je to danas uobicajeno.

Svi pucaju od zdravlja, a nema, nema psihijatra. Vrisak. Neko ja pao sa velikog tocka za mucenje. To nisam bio ja. Klinci vole mucenje, navikli su da dodruju jedni druge spravama i alatkama, da manipulisu, za njih je mucenje kao stvoreno.

Odjednom čujem drage zvuke posmrtnog marsa. To zvoni moj, kinesko-hebrejsko-arapski mobilni. Pritiskam dugme u centru. Radi! Radi!

“Davzdewjak sa krilcima.”
“Uvek.”

“Da li si spakovao kofer?” Kaže strogo sifrirano Strvina.
“Nisam, ves se još nije osusio”, odgovaram mu propisno.

“Doslo je do promene plana, idi smesta u orman!”
“Razumeo naredjenje”, odgovaram ponosno.

Na putu dao stana u kome živi Mali, nailazm i na gomilu prosjaka. Neki su bez ruku, neki bez nogu, neki nemaju ništa, ni lice, samo neku rupu u kojoj se crveni grlo. Lutaju bez ociju, bez prstiju. Nesercni su jer me idu u disko. Lizu stoga zidove, zeljni dodira. Ne mogu da kažem da ne zaudara, neko otvoro majmunaru na prvom spratu. Čitava trupa zlatnih pavijana pozdravljame neumerenim kricanje – uznemirio sam ih na rucku. Vadim revolver, jer nikad se ne zna. Ako mi uspe, ako mi Mali nije zbrisao, biću i ja na CNN-u, možda i na našim nacionalnim televizijama koje kontrolisu kucni saveti. Neki kolacar nudu mi tortu. Veliku tortu sa slagom. Svi prodaju ili kupuju, do lifta covek ne može da stigne, jedan nudi suve mumije, drugi sveze mummije. Prodavacice ljubavi prodaju ljubav za gotovinu ili na kredit. Guraju mi u lice velike znojave sise, ogrnute samo mrtvackim pokrovima, istinski su zenstvene, ne kriju da pate od upale jajnika jer hodaju bose po hladnom betonu. Još samo nekoliko koraka, imam utisak da se davim: sve oko mene kluca od robnog zivota i trzisne radosti. Jedan hoće da kupi moj revolver, prodao bih mu ga posle akcije, ali sumnjam da je solventan, umesto kreditne kartice pokazuje mi nekakve sumnjive brojeve nasarane mastiljavom olovkom na komadicu presavijenog toalet papira.

I konacno, tu na sedmom spratu je stan Malog. Prilazim oprezno vratima. Ona su malo otvorena. Iznutra svetlo, treperi, kao u losijim holivudskom horor filmovima. Ulazim oprezno.

“Mali, predaj se!” vicem.
“Mail, predaj se!”

Ulazim u njegovu sobu. Neko krvavo telo visi na radijatoru. To je Mali. Zglobovi smrskani cekicem. “Italian job” mislim. Vezan je lisicama, nema sanse da ga oslobodim. Neko ga je udesio pre mene, uhapsio sam les. Tražim telefon po stanu. Ali ga nema. Napolju se sve nešto stisalo.

Neko me zove poimenu jedva cujno. To je Mali. Ziv je. Prilazim mu, onako nemocnom.

“Jel te bole ruke i noge?”, pitam
“Ne osecam ništa”, samo mi je strasno hladno, kaže on.
“Pa ko ti je to uradio?”

Onesvestio se. Pronalazim ulepljeno cebe. Kako da ga privedem kad je vezan za radijator? Mokrom krpom briem mu celo. On se sav trese. Groznica. Dolazi sebi.

“Znaš, Celavi mi je ovo uradio, sada će i tebe da ubije. Već su rekli na CNN-u da si ratni zločinac.

“Ja sam pedofil, a ti ratni zločinac”, pokusava Mali da se nasmeje. “Upali TV”.

Ne verujem mu. Palim televizor. Spikerka na CNU se uzbudila, vidim joj sva tridesetitri zuba, kao i svakoj savremenoj poslovnoj ženi. Sva se napela, prica o tome kako je otkriven još jedan ratni zločinac. Na ekranu moja slika, secam se, to je slika sa Strvininog rođendna, samo su nejga isekli sa slike. Osim skoro otkrivenih pedofilskih druzina otkrili su o te ratne zločince koji su uz sve to povezani i sa teroristima. Otkrili ih domaći organi gonjenja zajedno sa međunarodnom zajednicom. Spikerka kaže da sam ucestvovao u obracunu kriminalaca i pedofilskih druzina. Cutim. Kako sada da hapsim Malog? šta je tu istina?

“Secas li se?”, kaže Mali, prekidajuci neuctivo spikerku bas kada sam se u nju zaljubio, “kada je Celavi dolazio iz rata. Pricao nam je kako je klao, sekao noseve i usi,. kako se zabavljao tamo.”

“Bio je pijan, dremao je”

“Jeste, zato nam je i pricao. Sada je on prijatelj nacije ali i međunarodne zajednice, cuva reklamne panoe, batina žene koje neće da se depiliraju i pobornik je novih kultova robe. Ni ti ni ja mu više ne trebamo, a znamo mnogo”.

“Pa kako znamo mnogo. Kako to “mi”. Zar smo se mi ikada druzili “

“Zar si zaboravio, nekada smo se naravno mnogo druzili, zajedno smno brali tresnje. Postojala su predgradja. Penjali smo se preko zidova, ulazili u dvorista. Verovatno su ti rekli da sam sin funkcionera, da sam imao lepse i skuplje igracke nego ostala deca.”

Cutim. Mislim da me laže.

“Ja sam posle posttao obucar kao i tata, a ti autolakrer”.

Ovo me obara s nogu. Jeste, tačno je. Kroz nos mi rpolazi opet poznati miris boja i lakova. Omamljujuci miris. Koa bicem da me neko udario. Secam se. Odrasli smo zajedno. Mali i Ja. Igrali se zajedno. I onda sve ovo mora da je neka strasna prevara. Isprali su mi mozak.

“On nije zaboravio da mi znamo…nije se uspavao… zlo ne spava”, kaže Mali. “Nego zamolio bih te da me ubijes pre nego sto dodju”

Sav sam zbunjen. “Naravno, nema problema Mali. Zao mi je što ne mogu da te skinem sa tog radijatora. I znaš, i ja sam resio da poginem ovde. Smejem se kiselo koa seljak koji pati od zubobolje”

Ne bih zapravo da me odvedu u neku samicu pa da me neka drolja iz Tekasas ili Nevade vodi na uzici i pisa po meni. Ne. Vadim svoj revolver. Ima devet metaka.

“Imam devet metaka”, kažem Malom. “Osmi za tebe, deveti za mene”.
“Super, samo pazi da se ne zaglavi metak. Ako se zaglavi, zakolji me. Noz imaš u kuhinji, onaj sa crnom drskom, veliki, taj je ostar”
“Dobro, ali mislim da neće trebati”

Izalzim na terasu. Ispred mene je zaista divan zalazak sunca. Nebo je neponovljivo, u stvari, lupam nebo je uvek neponovljivo. Zalasci sunca su uvek lepi. PocInjem da shvatam kako volim da živim. Kako je zivot jedno cudo, kako je divno to što disem i osecam ukus, što se krecem i nisam kao mrtvo kamenje koje se možda kotrlja ali je mrtvo i može da lezi u nekoj pecini milion godina a da ga ništa ne dotakne. Sad, u ovom trenutku, mene dotice sve. Drvece na vetru, cempresi, busilice koje rade, zalutali psi….Dole se eto specijalci pregrupisu. Kao neki plaes ili bale da igraju u svojim velicanstvenim crnim odorama. Elegija jedna. Iza njih masa koja ceka da nas ubiju, pa da utrci i otkine sa naših leseva komadic kose, odsece prst ili nešto tako. Jer ljudi postuju zločince a relikvije od njihovih tela donose sreću. Da sam znao da će biti ovako, obogatio bih se prodajuci vlasi svoje kose. Sada, nema vise vremena. Sad me samo hvata umor od disanja.

Odlazim u sobu.

“jebi ga mali, moramo da zavrsimo”
“Samo napred, uradi to”.

Stavljam ruku na njegovo slomljeno rame. Saginjem se. Pucam mu u potiljak.

Samo se stresao. Blago njemu.

Odlazim ponovo na balkon. Jedna metak leti pored mene.

Puzim ka vratima. Nadam se da ću barem jednog ta pogodim. Kad en mogu da dosegnem gazde, neka stradaju pseta.

Zauzimam polozaj. Na trenutak mislim da bi i ja trebao da se ubijem. Zamorno je sve ovo.

Tamo napreduju kucne pomoćnice, sakupljaci skupih umetnickih dela, dielri droge. Profesori ekonomije, profesori knjizevnosti. Do pre nekoliko sekundi sam ih toiko mrzeo. Sad im želim samo da skapaju u svojoj repetitivnosti, u svojim nevinim posteljama i tupomo očaju.

“Svi ste vi na robiji”, urlam.
Čujem kako dolaze. Tresem se od straha. Debeli verovatno podvodi devojcice za diplomatski kor.

Možda bi bilo lepse da umrem od svoje ruke, da ja sam izaberem trenutak, a ne oni.

Stavljam cev u usta. Potezem.

Preplavio me je ukus tresanja. Kao iz detinjstva.

MC