NI manjeg mesta, ni više velikana!
Pitomi Mošorin, selo kraj Titela, sa oko 3.000 duša, čije njive vekovima plave plodonosne vode Tise i Begeja, ušao je u istorijske čitanke kao mesto koje je dalo pet velikana. U jednom od nizova malih, skladnih kuća, rođeni su Svetozar Miletić, Isidora Sekulić, slikar Ilija Kolarić, akademik Dušan Kanazir, paroh i intelektualac i zadužbinar Svetozar Vlaškalić, protojerej Radoslav Marković.
Svi oni, na jednom mestu, "vise" u hodniku osnovne škole koja bi bila tužno pusta da prazne klupe nisu popunile male izbeglice.

BOLjE JE TAKO
I DOK velikani u školi svojim portretima bde nad mladim naraštajima, kuće u kojima su rođeni sve manje svedoče o minulom vremenu. Neke su nestale u neprimetnom vrtlogu vremena, druge nikakvim natpisom ne odaju da se tu rodio baš neki naš velikan, a treće, poput kuće Isidore Sekulić, menjaju mesto!
Naša književnica rodila se u broju 118 u Glavnoj ulici. Kuća oronula, utonula u suton ravnice. Ni pusta, ni živa. Samotna. Ali, samo stariji Mošorinci znaju da se tu rodila i prvih godinu dana života provela Isidora. Na njoj nema oznake, ni table. Ali, ima na jednoj drugoj kući, bliže centru sela. Na kući koja je novija i lepša. Da li je to kuća Isidore Sekulić?
- Pa, baš i nije - odgovara pomalo zbunjeno Svetlana Bedov, šef mesne kancelarije.
Zašto je, onda na kući natpis sa imenom Isidore, ako se u njoj nije rodila?
- Njena kuća je propala, pa su mnogi smatrali da je bolje da natpis stavimo na neku očuvaniju kuću - rešava misteriju ovim odgovorom.
Jedna baka u prolazu tog kišnog, januarskog dana zbog koga je otežala ravnica, nam je iskreno i sa žaljenjem rekla:
- Ne možemo mi tamo prema našoj Isidori. Dali smo joj lepšu kuću. Ipak je ona naša. Zaslužila je bolje.
Tako su Mošorinci postupili prema svojoj Isidori, književnici koja se tu rodila i preživela tek prvu godinu svog života.

LOŠ UTISAK
A ISIDORA, kada je posle mnogo godina, došla da vidi mesto svog rođenja, kao da se začudila:
Zapisala je: "Ništa pod Bogom da prepoznam, ništa da osetim. Selo na obali široke i dosta lenje reke, u ravnici. Dva reda prilično čisto okrečenih kućeraka, u glavnom sokaku (čini mi se da ih ima svega dva) crkva na praznom prostoru, malo pozadi ne grovblje, kraj reke koja je sasvim blizu, ribarska zvona ograđena daskama koje su blato i vlaga dobro namočili i već prilično pojeli, i oko tog zvona nečiji kotlići, guske, svinje, i, začudo, svega jedno dete.
Velika srpska književnica, koja je videla i opisala sve lepote Francuske, Engleske, Venecije, Rima, Skandinavije nije videla ništa lepo u svom mestu rođenja.
Pisala je: "Sve sam zamišljala" ako nekad vidim svoje selo to će biti trava, trava, trava. U ovom dvorištu sad nijednog stručića od nje, nego je dvorište zakrčeno nekim neredom koje stoji preda mnom kao hijeroglifi".

Mošorin se nije dopao Isidori. Kućice u skladnom nizu i crkva na trgu, mirisi Tise i poj ptica, i rode, i čaplje i svakovrsne ptice koje tu žive, i ravnica i nebo plavo kad otvori vidik i nebo tamno kad pritisne zemlju. Beskrajne vode Begeja, Tise i Dunava, beskrajna zemlja i beskrajno nebo - sve kao jedno.

U mestu koje je nekada bilo puno ljudi gospodske oronule kuće i zamak iz prošlog veka (zadužbina prote Svetozara Vlaškalića) podsećaju na bogatstvo. Izbeglice su devedesetih godina, kao nigde drugde, donele radost meštanima. Donele su život selu. Ovde će to svako sa ponosom reći, i za njih oko 500 izbeglica koje su raširenih ruku primili nisu teret već blagodet. Uneli su radost u školu i graju po šorovima.

TRAJE BELA KUGA
BELA kuga je jača, godinama pobeđuje. Pojačanje nije popunilo sve praznine kuće mošorinske. Danas, svaka druga kuća zvrji prazna. I te prazne kuće, danju bez ljudskog pokreta, noću bez svetla, daju sumoran odraz mestu.
 

Izvor: Novosti

ko sisa vesticu...