Dobro de , ne treba preterivati , to nema veze sa VB ! 

Isto ko sto bih ja rekao da je slusao elektronsku muziku i od toga poludeo

Pa jesi li ili nisi ? 

Zaista ne volim VB ali je ovaj tekst velika glupost i nema veze sa vezom.

Kad bih jos bili ljubazni da objasnite zasto, ozbiljnije bi vas shvatili.... ovako delujete ko malo uvredjeno dete  koje bezi od istine.

Медији у служби Великог Брата

Аутор: Лидија Глишић,

Шта је још од овога света остало неокушено, има ли још нека забрањена воћка која није за јело и чија се драгоценост не може платити новцем, где су границе пројектовања данашњег човека у животе других људи...
Чувена мисао Ендија Ворхола да ће свако у медијима добити својих 15 минута славе, обистинила се изгледа на један извитоперенији начин него што је то уметник могао да очекује.  Наиме, уместо да постане јавна личност, захваљујући медијима који су му постали доступни, човек је постао јавна својина, свакоме доступна. Довољно је да гледалац узме даљински телевизора и несметано уђе у живот својих „јунака“. Тиме је екран постао једна огромна кључаоница кроз коју се провирује без страха и стида, из удобне фотеље. Више ништа није довољно реално да не би могло бити реалније и зато се као најмоћнији вид забаве али и извор прихода продуцената, нуди нешто што се на енглеском зове реалитy схоњ, на српском би се могло рећи „стварност као шоу“ а у орвеловском новоговору „пролокљук“, реч која је, ако се сећате, означавала забаву ниске врсте.

Најновија телевизијска емисија, која нас „вреба“ иза сваког ћошка,  названа је „Велики Брат“. Врло агресивна реклама која позива на учешће у њој наводи нас да се запитамо: ко то и зашта даје 100 хиљада евра? И коме је било потребно да у реклами и монахиње носе транспарент на коме пише „Господе, брате наш“, и  буду део хистеричне колоне која позива заинтересоване учеснике?

У опису овог телевизијског програма пише да је име добио по Великом Брату, диктатору из романа „1984“ Џорџа Орвела који је свеприсутан и има потпуну контролу над својим поданицима. Сходно томе, и овај програм прати групу људи који су, живећи у једној кући, изоловани од спољашњег света (сем тамо где Велики Брат дозволи), под будним оком ТВ камера, микрофона и милионског гледалишта читавих 100 дана. Камере снимају без престанка 24 часа 7 дана у недељи а гледаоци имају прилику да непрестано завирују у животе укућана. Циљ ове „игре“ је остати у кући, о чему одлучују гледаоци гласањем, преузимајући на тај начин улогу Великог Брата. Тако се коначно остварује она потиснута потреба чију „привилегију“ осете само малобројни: одлучивати о судбини других људи без одговорности и последица.

Ако смо и давно читали ово Орвелово дело, брзо ћемо га се присетити, јер ништа мање језиво не изгледају принципи на којима функционише овај Велики Брат. Аутори кажу да је то пре свега повратак основним људским нагонима(!). Питамо се коме је то човеку данас потребно да клизне тамо одакле се пео с тешком муком свих ових векова, али нас наредни принципи уверавају да је то заиста озбиљна замисао.

Наиме, укућани не добијају никакве информације из спољашњег света, одсечени су од пријатеља, породице и драгих особа. Насупрот томе, 12 потпуних странаца се удружује како би створило заједницу, у тој кући од 12 соба у којој 24 часа сваки кутак снимају камере. Можда ово некоме заиста делује као забава и добар провод, можда је огромна новчана сума која очекује победника довољан разлог да се погледима милиона људи изложи властити живот. Јер, камере су чак и у туш кабини!

Причу још луђом чини постојање тзв. Исповедаонице у кући, у којој укућани могу разговарати са Великим Братом. Они ту откривају своја осећања и лична запажања о другим укућанима. Ту једни друге „номинују“ односно потказују, а уколико се неко од укућана оглуши о позив Великог Брата да дође у Исповедаоницу, може бити дисквалификован.

За шта су те ухапсили?“ упита Винстон.“За зломисао!“ рече Парсонс, скоро слинећи./.../“Ко те је потказао?“ упита Винстон.“Моја ћерчица“, одговори Парсонс с неким жалобитним поносом. „Слушала је кроз кључаоницу. Чула шта сам говорио и одмах сутра отрчала да јави патроли. Паметна мала, а? А свега јој седам година. Није ми ништа криво што ме потказала. У ствари, поносим се. Види се ипак да сам је васпитао како треба.“(1984)

Ово присећање на Орвелов роман и његово, неко би рекао, сувише верно да би било плод маште, предсказање будућности која је нама већ далека прошлост, буди ону исту језу и страх да наша „зломисао“ не буде разлог због чега ће нас изоловати, затворити у сопствене границе, пустити да се угасимо и нестанемо. Борећи се са тим осећајима, остаје нам само да своју „зломисао“ претворимо у „јасну“ мисао којом ћемо „ревидирати“ свој став и уклопити га у општеприхваћено ваљање у светском муљу.

С једне стране, натоварени смо глобалним проблемима које одавно више не можемо да решимо а, с друге стране, потпуно смо одсечени од властитих , баш на овај начин који нам живот претвара у јефтину рекламу. Јер, зашто би бринули о својој свакодневици, имали критички став о ономе што се дешава нама и људима око нас, кад је толико лакше бринути љубавне проблеме домаћих и светских „звезда“, очекивати милионе који ће, попут ових које обећава Велики Брат, просто пасти у крило. Чему било какав труд, рад на себи и око себе, кад је бекство од суочавања већ одавно светски тренд за широке народне масе.

Зато су ови и програми који нас измештају из сопственог уводећи нас у виртуелни свет, најбољи сарадници акције „претопи људску драгоценост (емоције, таленте, ум) у масу“ од које ће ко стигне правити фигуре по тренутном личном нахођењу и потреби.

Ништа у свету већ вековима није ново ни непознато. Све цивилизацијске замке почивају на уверљивом фалскификовању хришћанског односа према животу и његовим вредностима.  Зато су и аутори поменуте емисије направили привид заједнице (12 укућана), увели су Исповедаоницу као место сусрета са собом и својим одлукама, и наравно Великог Брата, као неког ко је свеприсутан, свевидећи и свеодлучујући ауторитет али који не воли, не прашта, већ пресуђује без критеријума, вођен само сопственим инстинктом. И ова, као све лажне заједнице, почива на лажном мотиву. У овом случају то је новац који односе у њој претвара у гладијаторску арену. Јер, ипак, признаћете, сваки од укућана је ту да би био једини који ће опстати. О њиховом опстанку одлучиће управо маса у арени, публика која ће подизањем и спуштањем палца, по сопственом субјективном нахођењу одлучити победника.

Ово јесте само једна телевизијска емисија која вешто гради имиџ забаве, али кад се све ова запажања узму у обзир у ширем контексту, поставља се питање одакле толика гледаност, због чега публика у „арени“ толико жуди за том врстом борбе и својом улогом пресудитеља? Отуда, ваљда, што је маса одувек била ношена истим поривом, а захваљујући присутности медија, она је сада и у ситуацији да више него икада искористи „својих 15 минута“. Отуда што су односи љубави, блискости и личносног међу нама замењени управо оваквим програмима, пројектима који најмање осликавају реалан живот иако стварају такав привид. Управо тим клатном откуцава ово наше време, доба које много суптилније али са драстичнијим последицама, на мала врата враћа отворену поруку из Орвеловог романа:

„Из доба једнообразности, из доба самоће, из доба Великог Брата, из доба двомисли - поздрав!“ 

Irina Marković

Grand, Veliki brat i vaskrsenje vrline

Svako ko je makar jednom bacio pogled na takmičenje za mladu „ zvezdu Granda“, ili na jednog od „Velikih bratova“, bar jednom se zapitao zašto su pobedili baš oni koji su pobedili, a ovi drugi nisu? Zašto je Srbija glasala baš za te ličnosti?

Interesantno je da u štampi i elektonskim medijima, koji su iscrpno (pa čak i iscrpljujuće) pratili ove programe, gotovo niko nije postavio suštinsko pitanje:

Kakvu sliku Srbije pružaju pobednici ovih popularnih takmičenja? Kakve težnje i želje naroda izražavaju pobede Dušana Svilara u „Grandu“, Ivana Ljube i Aleksandra-Saše-Đanija Ćurčića u „Velikom bratu“?

U pokušaju da odgovorim na ova pitanja počeću od njihovih imena, a završiti sa psihološkim profilom dotičnih. U svemu tome p otražićemo dublju simboliku.

Imena Dušan Svilar i Ivan Ljuba, sasvim očigledno govore o ljubavi i svili, a podsećaju nas i na Dušana Silnog i Ivana Groznog. Dušan je zaista silno pobedio sa rekordnih 200.000 SMS glasova i osvojio srca i uši dama od pet do pedeset. Od samog početka nije hteo da se povinuje nikakvom trendu ili pravilu šou-biznisa, već je uporno istrajavao na svom imidžu svilenog momka, koji je rastao daleko od trendova i uličnog života. Kada su mu članovi žirija, pevači Aca Lukas i Peđa D'Boj, skrenuli pažnju da bi mogao malo da dotera svoj imidž, to jest, da se stilizuje, on je simpatično uzvratio da je njemu sasvim lepo onak vom kakav jeste: bela košulja, staromodno odelo, frizura iz osamdesetih i uzdržan scenski nastup. Smatrao je da su dovoljne njegove izvanredne glasovne mogućnosti i izgled urednog i začešljanog momka, bez trunke ekscentričnosti.

Ivan Ljuba, otkrio je devojkama u kući Velikog brata, šta je u stvari prava ljubav, a šta privid. Neke od njih grozno su patile za njim, a on ih je nežno i trpeljivo odbijao, tešeći ih poučnim objašnjenjima. Na kraju, kao pravi vitez, uspeo je da spasi njihovo dostojanstvo od njih samih. Široki auditorijum impresionirao je spartanskim duhom, lepim vaspitanjem i retko viđenom nervnom stabilnošću.

Ne puši, ne pije i ne psuje. Pametan je, ne drogira se, obrazovan, a povrh svega fizički je lep i pravi džentlmen. Mnoge majke zaželele su da im sinovi budu kao on, a mnoge devojke sanjale svog princa po ugledu na njega. Ivan Ljuba možda je prvi mladi pijanista koga su te majke i te devojke imale priliku da, takoreći izbliza, upoznaju.

Čolin mladi naslednik Svilar, takođe, viđen je u očima mnogih kao zet, sin, brat i najbolji drug. Dva mladića, sva sazdana od starih dobrih vrlina, srpska publika je u impozantnom broju izabrala za pobednike. Jednom rečju, zaželeo se narod finih momaka.

Iako, na prvi pogled, ličnost prvog pobednika VIP serijala „Velikog brata“, Đanija Ćurčića, stoji u oštroj suprotnosti s ličnostima dva gore pomenuta momka, ni to nije slučajno, jer takođe ukazuje na jednu snažnu crtu narodnog karaktera. Đani je bio na vrhu i pao jako nisko. U kuću je ušao bez prebijene pare, gotovo zaboravljen i od mnogih otpisan zauvek. U vreme dok je bio na vrhuncu karijere igrajući fudbal u Engleskoj, nemilice je trošio stotine hiljada funti na megalomanski hedonizam. Dečko iz Besnog Foka toliko se zaneo da je jedva primetio trenutak kada je ostao i bez karijere i bez novca. Poslednji očajnički potez da se izvadi iz gliba u koji je upao bio je „VIP Veliki brat“.

I, gle, dogodilo se čudo! Kao Feniks iz praha Đani se uzdigao, a može se slobodno reći i vaskrsao. Em je povratio slavu, em je uzeo novce, em su mu se otvorile mogućnosti od kojih je bio veoma daleko.

Pored činjenice da su u ovom narodu sportisti nešto poput nacionalnih heroja,

i da je fudbalom zaraženo pola planete, tajna Đanijeve pobede je upravo u toj nadi svakog „malog“ čoveka u Srbiji, da će mu se desiti čudo, da će moći da plati sve dugove i živi lagodno bar neko vreme. Svako je u Đaniju video sebe i priželjkivao deus ex machina intervenciju u vidu Velikog brata, dobitka na lotou, ili bilo kakve igre na sreću. Njegova pobeda sasvim je jasno izrazila želju ljudi u ovom narodu, a pogotovo mlađe populacije, da se desi čudo i da svi preko noći sa dna dospeju na sam vrh.

Baš kao što Đani i kaže u reklami za MTS: Vrh brate!

I još nešto:

Iako predstavlja oličenje potpunog neukusa i ozbiljne dekadencije svih estetskih merila tokom devedesetih i kasnije, „Grand produkcija“ počela je da pokazuje izveznu meru ukusa. Iako i dalje nudi groteskni prizor u kome školovane balerine, optočene šljokicama i ukrašene raskošnim perjem, igraju koreografije iz džez baleta na melodije kakvih nema ni u Teheranu, „Grand šou“ je doživeo pozitivnu transformaciju, što je istakao i sam Saša Popović, proglašavajući pobedu Dušana Svilara. Izjavio je da ova pobeda predstavlja novu eru za Grand i raskid sa turbo-folk melodijama. Živi bili pa videli!

Drugo - što se tiče kontroverznog serijala „Veliki brat“, i on je takođe pokazao neke neverovatne tendencije. Koliko god da je sam šou smišljen tako da raznim mehanizmima iznese na videlo ono najgore u čoveku- sujetu, pokvarenost, perverziju, agresiju, licemerje itd., te potvrdi Darvinovu teoriju o prirodnoj selekciji i Hobsovu maksimu čovek je čoveku vuk , opet sasvim neočekivano, narod je prezreo one loše i nepogrešivo glasao za onu dobru jedinku za uzor i za onu koja je preživela totalni krah i iz „mrtvih“ preko noći vaskrsla.

U trećem serijalu, koji još uvek traje, a završava se u novogodišnjoj noći, sakupljen je presek srpske mladeži, i već sudeći po onima koji su do sada izbačeni i nominovani, može se naslutiti šta narod smera.

Najlepša ukućanka i najlepši ukućanin su izbačeni, a da pri tom, ni jedno od njih nije potvrđivalo predrasudu da lepota i pamet ne idu zajedno. Svi, ali bukvalno svi ukućani mrze momka koji je nominovan najviše puta i na kraju izbačen, koji je sa sela, povrh toga sa Kosova, i zovu ga Burek.

Selo, Kosovo, Burek – nešto što je nekada bilo svetinja, sasvim očigledno prestalo je to da bude. Realno, burek je odavno zamenila pica i ostali fast-fud specijaliteti. Pogledajmo istini u oči – burek je relikvija, selo je na umoru, a na Kosovu je ostala samo virtualna sveta Srbija.

Međutim, narod je živ dok se nada, a svoju nadu je jasno iskazao ogromnim brojem glasova, da se može slobodno reći da je putem „Velikog Brata“ i „Grand šou-a“ pola Srbije glasalo za jednu jedinu spasonosnu opciju, a to je – vaskrsenje Srbije putem vrline!

Ostaje samo pitanje zašto niko javno nije pohvalio narod za pravi izbor, već svi samo javno preziru, a krišom gledaju?

 

Самоиздаја

  Веран је врло брзо схватио да је пао на мали проценат гледалаца. А проценат гледалаца условљава џакове с парама. Није му преостало ништа друго него да изда самог себе («самиздат») – то му и није велики проблем – требало је рећи: да изда уређивачку концепцију Б92. И он је то урадио са “Великим братом”.
  “Велики брат” је највећа издаја некадашње медијске поетике ове телевизије. “Велики брат” је разоткривање великих бораца против кича и пинковштине Верана и иних бедеведесетдвојкаша као безличних и аморалних новоглобалистичких квазиинтелектуалаца којима је стало само до пара. Вероватно је Веран помислио: “Кад може Срђан Драгојевић с Пинком, може и Б92 да се опинкови.” И опинковио се, најгоре што је могао. Глас Великог брата: “Ко ти се од укућана највише допада”, постала је улазница за нов опинковљен Б92 свет. Не би ме чудило да и Оља Бећковић сваком госту обавезно постави ово питање. А онај ко се позитивно изрази о огавном серијалу на опинковљеној телeвизији и о “дешавањима у Кући”, постаје потенцијални кандидат да има свој блог на Б92 сајту.

  Демократски парадокс

  На блогу Б92 реч имају људи исте културолошке провенијенције и назора. Они себе сматрају великим демократама, интелектуалном урбаном елитом нажалостмалосхваћеном, носиоцима демократских слобода, људских права, борцима против окоштале традиционалне Србије. Њихово бусање у демократска прса одмах постаје сумњиво када сазнате да је приступ њиховом блогу врло ограничен, а ако они који су добили зелену карту да пишу, као например Сергеј Трифуновић, излете па изговоре критику на бедеведесетдвојкашку политичку икону Чеду Јовановића, одмах буду уклоњени са сајта, постаје вам јасно да се ради о својеврсном и врло опасном квазидемократском тоталитаризму.
  Посебно је занимљиво да на Б92 блогу учествују они “демократски” политичари који су на демократским изборима најгоре прошли. Проценат гласача који тим и таквим политичарима даје свој глас је испод цензуса; ваљда због тога су они, рецимо Чеда Јовановић, љути на све око себе, посебно на оне људе и институције које у Србији имају највеће поверење: Патријарх Павле, Српска Православна Црква, Српска војска, Удружење књижевника Србије и тако даље.
  Исти тај Б92 блог окупља квазиинтелектуалну групу никоговића, почев од Биљане Србљановић, Марка Видојковића, разн½их бораца за педере, лезбејке, толеранцију и људска права. Толико прокламовану потребу за толеранцијом они показују само према истомишљеницима (гледај, брате, цивилизацијске ширине у њима), а када су у питању неистомишљеници, недајбоже Патријарх Павле, СПЦ, разне националне страначке или надстраначке организације, они одмах лепе етикете антисемитизма, глупости и дебилизма. Те етикете и такво понашање свакако више говори о њима самима и о интернет-обору у којем су се нашли.

Antal??? To je onaj iritantni gay, jel? ... Psycho... cocain.. crazyyyyyy!