Pomozite borbu protiv velikog Brata :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

"Видите, ја сам Врховни командант, и ја немам потребу да објашњавам. Ја не морам да објашњавам зашто сам нешто рекао. То је оно што је занимљиво када сте председник. Можда неки морају мени да објасне зашто су нешто рекли али лично мислим да никоме не дугујем никакво објашњење."

Џорџ Буш млађи, садашњи председник САД, цитиран у књизи Боба Вудворда "Буш у рату".

Појам Великог брата с којим смо суочени у потпуности је повезан с појавом новог глобалног фашизма чији су носилац САД, а (не)вољни помоћник (у зависности да ли се ради о убеђењима владе одређене државе-чланице или тренутном виђењу сопствених и националних интереса) Европска Унија. Зато су горе-наведене речи садашњег председника САД толико индикативне. Јер, ако Велики брат, или његово најближе садашње оличење, сматра да треба нешто да уради или нешто да вам наметне, он не сматра да вам притом дугује било какво објашњење.

Одатле је врло кратак корак до става огромне већине државних апарата који данас покушавају својим грађанима да наметну нове биометријске личне идентификације везане за централизоване базе личних података, а који отприлике гласи: "Ако ниси крив, немаш чега да се плашиш." Или: "Ако ниси крив, докажи (а ми ћемо те дотад, скупљањем твојих личних података, третирати као преступника)."

Ево једног примера докле су ствари догурале на Западу, из искуства једног угледног америчког новинара, Џона Дијаза, једног од уредника новина ''Сан Франциско Кроникл'' о чему је писао 27. априла 2007. Наиме, током пролећа те године Дијаз је два пута одбијен при покушају да унапред обезбеди авионске ''бординг пасове'' како би избегао уобичајене гужве у реду на аеродрому. Ево наставка приче, његовим речима:

"..након легитимисања и постављања неколико питања и консултација са супервизором, агент ми је на крају ставио до знања да је ова непријатност резултат тога што се налазим да 'списку за надзор'... После другог оваквог заустављања, питао сам зашто се налазим на том списку... 'Мораћете да питате Агенцију за транспортну безбедности' рекао је агент Јунајтед ерлајнса, слежући раменима... [Међутим] гласноговорник Агенције није могао да ми потврди да ли сам означен зато што сам стварно на списку или зато што можда имам исто име, датум рођења или неко друго својство неке друге особе која представља - по речима закона који је ауторизовао 'списак за надзор' - 'ризик ваздушне пиратерије или тероризма или претњу за безбедност авио-компаније или путника'. Агенција неће да открије колико се људи налази на њеном списку или критеријуме за увршћивање на исти.

'Не бисте желели да лошим момцима ставите до знања шта тражите и како то тражите,' рекао ми је гласноговорник за домовинску безбедност Рас Нак преко телефона раније током седмице..

Дакле, власт може да држи тајне спискове људи... без откривања критерија за прављење списка - и без икакве одговорности за тачност или ефектност? Нагиње ме на размишљање о томе ко су то 'они' на које председник Буш мисли када каже: 'Они мрзе наше слободе.'"

Затим Дијаз почиње сам себи да поставља питања шта би то могло да буде због чега се нашао на споску. Да ли је то, можда, због критика које су његове новине упутуле на рачун Бушове администрације у вези напада на Ирак?

А затим додаје, "Једна владина ревизија из 2005. утврдила је да је 'половина од неколико десетина хиљада потенцијалних мета' означених за даље посматрање између децембра 2003. и јануара 2006. 'на крају била погрешно идентификована'."

И, на крају, ево како се завршава Дијазов чланак:

"Департман за домовинску безбедност жели да изузме ТРИП програм (програм који покрива путнике – нап. писца) из Акта о приватности из 1974. по којем лица имају права да прегледају, оспоре и промене владине податке које садрже личне информације о њима. Као алтернативни приступ 'транспарентности' и 'одговорности', Департман ће допустити Американцима приступ информацијама које они сами приложе 'у оквиру било које корективне процедуре везане за ТРИП.'

Другим речима, ваша власт ће вас обавестити само о ономе о чему сте ви обавестили њу.

То није амерички начин."

Много шта више није амерички начин, што Американци све брже и брже увиђају. Штавише, све то подсећа много више на Совјетски Савез, Кафку, Орвела. А и на Паноптикон Џереми Бентама. Јер, људи под сталним надзором на крају сами почну да мењају своје понашање. Амерички новинар Дијаз то још увек није учинио, али је ипак приморан да се пресабира и пита шта је он то погрешно учинио. За Великог брата, и то је довољно, то је почетак оне праве, безусловне љубави које ће он на крају тражити од свих.

Тренд на Западу, а поготову у англо-саксонским државама (у Британији, на пример, је већ постављено преко 4,2 милиона надзорних камера) је да држава себе више не мора да објашњава грађанима, да она зна шта је за њих "добро" и да ће их она "заштитити" хтели они то или не, користећи, притом, новац од њихових пореза. То је, нажалост, и тренд у Србији, где се од 2000. године на власти налази велика група људи који не пропуштају прилику да увезу све што је на Западу најгоре, уз, наравно, одговарајућу провизију.

Када је у лето 2006. године Влада Србије предложила, а Скупштина простим прегласавањем усвојила, нови Закон о личној карти, и тада је било очигледно да владајућа коалиција сматра да грађанима Србије не дугује никакво објашњење зашто је потрошено око 100 милиона долара њиховог пореског новца за набавку система који треба да уведе почетек тоталног надзора грађана у Србији. И, све док посредством, на првом месту, Српске Православне Цркве, затим Српских двери и новоосноване огранизације "За живот без жига" није наметнута пост-факто јавна дебата која је брзо прерасла у озбиљан друштвени покрет, власт у Србији се није осећала дужном да себе објашњава на било који начин. И питање је да ли би и та кампања, која је кулминирала Владином уредбом од 12. јануара 2007. по којој се дозвољава добровољно оптирање за личну карту са или без чипа, донела тако брзе резултате да нису расписани превремени избори. Вероватно да би уследила једна дуга,, исцрпљујућа борба, мада вероватно са истим исходом.

Дакле, ево основног разлога зашто сваку савремену власт, па и ову у Србији, треба ограничити у потледу података о личности с којима располаже. Осим ако нисмо вољни, попут учесника емисије "Велики брат", да своје животе и судбине у потпуности ставимо у руке, на милост и немилост Великог брата. А верујем да већина грађана Србије на тако нешто није спремна.

Ми се, заправо, налазимо у једном кључном цивилизацијском моменту, на ивици нових великих потреса на глобалном нивоу. Они који су још поодавно етикетирани као "теоретичари завере" би рекли да је то управо оно што увођење Новог светског поретка захтева: хаос на глобалном нивоу из којег би се родила потреба за једном наднационалном, "беневолентном силом" која би измрцвареном и исцрпљеном преживелом човечанству понудила "мир" у замену за - слободу. Јер, како на иоле задовољавајући начин објаснити, на пример, упорно инсистирање на косовској независности, из чега може да се изроди само глобални хаос, и ништа више (ни мање). Постављање "ракетног штита" у Европи и непрекидно дражење Русије? Непрестане оптужбе без покрића упућиване на адресу Ирана, као повод за неки будући напад на ту земљу? Нову продају наоружања блискоисточким државама у укупној вредности од 60 милијарди долара? Намерно дестабилизовање пакистанског војног режима, који једини поседује ''исламску нуклеарну бомбу''?

Да ли смо и ми теоретичари завере? Уместо одговора, понудимо још неколико непосредних навода, из уста људи који данас саветују или одлучују о "светском миру" (тј. у орвелијанској терминологији, о рату):

"Парадоксално је, али очување слободе може захтевати владавину једног вође - диктатора - спремног да употреби те страшне 'ванредне мере' које мало њих зна или је спремно да искористи."

Мајкл Ледин, саветник Беле куће и сарадник Америчког ентерпрајз института.

"Закон је увек несавршен зато што је унивезралан и, зато, представља чак и у најбољем случају само једно просечно решење, које је инфериорно у односу на живу интелигенцију једног мудрог човека на лицу места, који може да процени тренутне околности...

Испада да је најбољи извор енергије исти као и најбољи извор разума - један човек...

'Одговорност' није само обично излажење у сусрет народу; то значи радити оно што би народ желео да се уради када би био упућен у све околности."

Харви Менсфилд, професор Политичких наука на Харварду, у ауторском коментару за "Вол стрит џурнал", 2. мај, 2007.

"Ми... морамо да користимо тамну страну, ако хоћете... Морамо да боравимо у сенкама, користећи изворе и методе који су на располагању нашим обавештајним службама. То је свет у коме [терористи] оперишу, тако да ће за нас бити од виталне важности да употребимо сва средства која су нам на располагању."

Ричард Чејни за америчку мрежу Ем-Ес-Ен-Би-Си, пет дана након напада од 11. септембра 2001.

Повежимо сада ове наводе са наводима које описују тренутно стање ствари на Западу:

"Генерал Томи Френкс каже да ако Сједињене Државе буду нападнуте оружјем за масовно уништавање које буде изазвало велике жртве, да ће Устав вероватно бити одбачен у корист војне управе."

Утицајни амерички медијски сајт "Њузмакс", 21. новембар 2003.

"...мада су то медији једва и приметили, прошлонедељна Председничка наредба залази у нове домене тако што дефинише категорије људи које ЦИА може да држи у притвору тајно и без временског ограничења - и то тако широко да то може да укључи добар део светског становништва. По њеним одредбама, ЦИА може да тајно притвори и испитује недржављане САД - без приступа правном заступнику и без независног надзора - онолико дуго колико директор ЦИА сматра да је особа 'члан, део или присталица ал-Каиде, Талибана или сродних организација, и да може поседовати информације које би могле да буду од користи у откривању, ублажавању или спречавању терористичких напада [или] проналажењу водећих људи ал-Каиде, Талибана или сродних снага."

Лос Анђелес Тајмс, 27. јули 2007.

"Закон о средствима за националну одбрану из 2006. који је усвојен [у Конгресу САД] 30. септембра овлашћује председника Џорџа В. Буша да уведе војну управу у случају терористичког 'инцидента', ако он или други савезни званичници сматрају да је дошло до урушавања 'јавног реда', или чак и као одговор на анти-ратне протесте који би прерасли у немире услед провокација власти...

Акт о побуни из 1807 овлашћује председника за употребу војске на тлу Сједињених Држава само ради 'сузбијања, унутар неке Савезне државе, побуне, домаћег насиља, незаконитог удруживања или завере.' Нови закон проширује списак да би укључио 'природне катастрофе, епидемије или друге озбиљне кризне опасности по јавно здравље, терористичке нападе или инциденте, или друге околности' - без навођења или ограничавања тих других 'околности'."

Џејмс Бовард, "Амерички конзервативац", 23. април 2007.

"...Директива за националну безбедност и домовинску сигурност коју је председник Џорџ В. Буш потписао 4. маја 2007... прописује да, у случају 'катастрофичног догађаја', председник може да постане оно што би се најбоље могло описати као де факто диктатор: 'Председник ће предводити активности Савезне владе ради обезбеђивања уставне владавине.'"

Проф Родриге Трамблеј, канадски сајт "Глобал рисерч", 9. јули 2007.

Станимо за тренутак код овог последњег цитата, да би се осврнули на један недавни догађај, о коме је 20. јула 2007. писао угледни лист у америчкој држави Орегон, "Орегонијан":

"ВАШИНГТОН - Разни Орегонци су звали канцеларију Питера ДеФазија, забринути да се у поверљивом делу плана Беле куће за управљање владом после терористичког напада крије завера.

Као Конгресмен и члан конгресног Комитета за домовинску безбедност, ДеФазио, Демократа из Орегона, има право приступа безбедном 'мехуру' у згради Конгреса и читања поверљивог материјала. Стога је затражио од Беле куће да види та тајна документа.

У среду је ДеФазио добио свој одговор: ОДБИЈЕН.

'Просто не могу да верујем да они оспоравају право члана Конгреса да испита како они намеравају да воде владу Сједињених Држава након значајног терористичког напада,' каже ДеФазио... 'Можда су људи који мисле да постоји завера у праву,' рекао је ДеФазио."

А сад погледајмо следеће најаве неког новог "терористичког напада":

"На крају крајева, у потпуности сматрам да председник ради праву ствар и мислим да је све што нам треба је неколико напада на америчком тлу попут оних од [11. септембра 2001.], па ће онда сви противници врло брзо променити мишљење и почети да цене не само преданост председника Буша већ и жртве које су људи поднели да би заштитили земљу."

Денис Милиген, председник Републиканског комитета за Арканзас, у интервјуу за "Арканзас демократ-газет", мај 2007.

"...између садашњег времена и новембра догодиће се многе ствари и мислим да ћемо у ово време идуће године имати веома другачији поглед на овај [ирачки] рат, и то ће, ја мислим, бити због неког несрећног догађаја, попут оних које смо видели да су се десили у Великој Британији. Али мислим да ће америчка јавност имати веома друкчији поглед..."

Рик Санторум, доскорашњи републикански сенатор из Пенсилваније, у разговору за популарни амерички радио програм Хјуа Хјуита, 7. јула 2007.

"Месец дана пре Годишњице, размишљам како би још један 11. септембар помогао Америци.... Влакно америчког друштва се распада попут јефтиног џемпера. Шта би нас поново зашило у једну заједницу? Још један напад попут оног од 11. септембра."

Сту Биковски, колумниста за филаделфијски медијски конгломерат, Фили.ком, у ауторском чланку од 9. августа 2007.

Зашто је све ово важно за тему Великог брата? Једноставно зато што је Велики брат почео агресивно да се намеће из правца Запада, понајвише Америке, управо после 11. септембра 2001. Од тог дана се, у име безбедности, разбуктала прича о "тоталном надзору" ради "тоталне безбедности", преко ноћи је у Америци донесен, само месец и по дана од напада на куле Трговинског центра у Њујорку, тзв. "Патриотски акт", закон на више од петсто страна (занимљиво је да је овај акт био спреман за усвајање већ неколико дана после напада - нап. писца), којег огромна већина народних представника у оба дома америчког Конгреса није стигла ни да прочита. Током 2003. године, донет је и тзв. Рил ај-ди акт, који предвиђа увођење возачке дозволе са биометријским чипом по јединственом стандарду за свих 50 држава (у току је и револт против тог закона, у најмање 15 савезних држава - нап. писца), и то усред ноћи. "Безбедносна манија" се проширила светом, биометријске идентификације постале су "нужност", "заштита од тероризма", итд. наравно, без икаквог покрића у аргументима. Али се аргументи и не слушају када прети "опасност". Зато треба да нас брину нове најаве, нова призивања неког новог 11. септембра, као што треба да нас брину и нове теорије о непогрешивости вођа. Јер, у време "опасности", непогрешиви вођа тек онда зна "шта је добро за вас". А, наравно, себи је сада доделио право да може и да вас хапси, било где на планети, и да вас више нико види и не чује. Али - може вас поуздано наћи само ако сте "чиповани". Ето, дакле, још једног разлога зашто бар Србија треба трајно да се огради од овакве врсте идентификације људи (у тандему са централизованим базама личних података).

Ако неко сматра да је проблем само у САД, упућујемо га у класичну студију Тонија Бањана из 2005. директора водеће британске организације за заштиту приватности, "Стејтвоч", насловљену "Док Европа спава". Ево једног мало подужег навода у којем, међутим, ниједна реч није сувишна:

"'Рат против тероризма' дошао је као поклон с неба... Економска идеологија глобализације добила је сада и легитимирајућу, политичку идеологију. Зато ће, ако ни због чега другог, 'рат против тероризма' бити с нама у догледној будућности...

Од 11. септембра, ЕУ је предузела читав низ корака које се никад не би усудила да уведе за време Хладног рата - а неки од њих нису предузети чак ни у САД...

Стварање биометријских база података ће почети током 2007/8. и, пошто се пасоши и личне карте обично издају на десет година, процес неће бити завршен пре најмање 2018...

Под овим механизмима за свеобухватни надзор, свако ће постати 'осумњичен'. 'Начело доступности' ће у будућности значити да ће, ако постоји ишта 'сумњиво', држава о томе бити обавештена. А маса личних података која се буде скупљала биће од другоразредне важности за борбу против тероризма. ..

'Рат против тероризма' је променио правила игре...

'Под изговором борбе против тероризма, ЕУ планира да уведе широк спектар мера везаних за криминал и надзор целокупног становништва... Стално се тврди да 'полицијским агенцијама' све ове мере требају како би се бориле против 'тероризма'. Међутим, овај аргумент има много мањкавости. На првом месту, прва линија одбране против тероризма јесу обавештајне и безбедносне службе а не полицијске агенције...

Оно што се догађа би се могло оквалификовати као 'месечарење у правцу друштва надзора' (Ричард Томас, британски комесар за информације) и то је оно што народи Европе у овом тренутку чине. Ово се изражава као замена 'приватности у корист практичности', чињење живота лакшим тако што ће се поседовати једна 'чипована' картица за сваку трансакцију (нпр. куповина, узимање готовине), улазак (на посао или у авион) и верификовање идентификације ради добијања услуга (попут образовања, здравства и социјалне помоћи). Узимање отисака прстију, биометрија и базе података за потврду идентитета чине живот лакшим... Замисао по којој, једном када ови исти механизми буду уграђени у свакодневни живот, они неће бити коришћени у сврхе друштвене контроле и елиминисања 'неприхватљивог' понашања, опасно је наивна."

Чињеница је да је судбина света сада у рукама веома опасних људи. А чињеница је и то да нам домаће власти, својом крајњом нетранспарентношћу, нису улиле никакво поверење у своје "добре намере". Чак штавише: наметање разноразних ''интеграција'' и свега што се у њихово име уводи, и упорно избегавање, чак и сузбијање јавних дебата о истима, говори у прилог тезе да им намере нису часне и искрене.

Али, зашто да се зауставимо само ту, зашто да будемо дефанзивни? Зашто не рећи да чиповање људи у било ком облику једноставно не одговара нашем виђењу човека, нашем виђењу његовог задатка на земљи и његове вечне судбине? Зашто да не окренемо ствар и тражимо од глобализма и глобализатора да нама полажу рачуне?

На крају крајева, зашто не би већ једном почели да нудимо и сопствени цивилизацијски модел, заснован на апсолутном поштовању личности и неповредивости њеног духовног простора? Јер, тврдимо, овај садашњи је недостојан самог појма «Европе» (о Америци да и не причамо). По речима професора Трајана Стојановића, Балкан је ''прва и последња Европа''. А у тој Европи, једини који има право надзора, на Свој непоновљив начин, испуњен љубављу а не ''нужношћу'' и присилом – је Бог.

Александар Павић

Суоснивач Н.В.О. ''За живот без жига'' (časopis Српске Двери)