Radovan - Beli Markovic: O, moj Bože!

Novi roman Radovana - Belog Markovića „Kavaleri Starog premera“ („Narodna knjiga“), iako zasebna literarna celina, deo je petoknjižja o Belom Valjevu, svojevrsne sage o kolubarskom kraju u kojoj kroz vremenske i prostorne odlike tih predela i ljudi pisac progovara, kako to u dobroj literaturi biva ne samo o našim spoticanjima već i o suštinskim pukotinama čovekovog življenja.
Govoreći za „Blic“ o likovima u ovom romanu, zemljomercima, odnosno geometrima, Radovan - Beli Marković kaže:

„Kavaleri Starog premera, petnaestorica zemljomeraca iz različitih doba, zamišljeni su kao personalna postava imaginarnog katastra, to jest: kao junaci jednog, ovoga puta ‘činovničkog romana’ (četvrtog po broju, mada ne i po redu, iz najavljenog petoknjižja), ambijentisanom u takođe izmišljenom Belom Valjevu. Siguran sam, međutim, da bi preovlađujuća većina od pomenute petnaestorice katastarskih kavalera radije sebe nazvali geometrima, iliti geometerima, ali je besprizivnim aktom književničke samovolje rečeno da oni, skupno i pojedinačno, budu zemljomerci. A s obzirom na takozvanu stvarnost, pogotovo u zemlji večnih graničnih i pograničnih sporova, krvavih međašenja i svojinskih nesporazuma, odavno je vreme za jedan ‘katastarski roman’? Daleko sam, razume se, od pomisli da je upravo mojoj malenkosti taj i takav roman ‘pošao za rukom’, a i Vas molim da to uzmete na znanje.“
Jesu li vaši zemljomerci, koji mere, premeravaju, parcelišu i to (ne)ubeležavaju pedantno i valjano, odraz slike savremenog preparcelisanja prostora i ljudi?

- Petnaestoro katastarskih kavalera, a moglo ih je biti i dvanaestorica - taman koliko i Hristovih apostola... Roman bi se, u takvom sticaju, našao u nategnutoj simbolici, a izgubio bi, pri tom, trojicu junaka. Nisam upućen u potankosti katastarske struke, što je pomalo čudna izjava za pisca koji je upravo napisao roman prenakrcan geodetskom leksikom, ali mi se čini da se ovaj svet, odvajkada kao i sada, parceliše podalje od katastarskih komora, zna se gde i kako, dok zemljomerci samo „utvrđuju utvrđeno znanje“.
Ako vas zemljomerac ne premeri i u knjige ne upiše, može se desiti, a i dešava se, da živite u nepostojećoj kući?

- S katastarskog stanovišta, mnogi ljudi (o, zaista mnogi!) žive u nepostojećim kućama, ali bih tu trivijalnost prepustio zakonodavnoj vlasti, ukoliko pomenuta vlast, osim uoči izbora, uopšte i uzima u račun lakomislene podanike, među koje i moja malenkost nesumnjivo spada, spremne da svoj takozvani život provode u kućama čije postojanje, donekle, priznaju pismonoše, a u potpunosti: samo komunalni inkasanti, policajci, sudski izvršitelji i raznosioci poziva za navodne izbore, na stranu što se i za neuknjiženu, dakle: nepostojeću kuću, pod pretnjom ovrhe, naplaćuje masna „kućarina“.
Ne ispostavljaju li se katastarske knjige kao svojevrsne hronike ljudskih života i istorije?

- Baštinske knjige su, kako god da bi se uzelo, pouzdane hronike i istorijski podsetnici, uz znanje da se katastarska stvarnost nikad ne uređuje po pravdi, već po sili oružja i novca - uopšte uzev, a i u pojedinačnim sticajima počesto. Ali stvarnost romana „Kavaleri Starog premera“ nije stvarnost koja puni novinske rubrike.
No, da li zemljomerci, tako, svojom delatnošću definišu ili menjaju zavičaj i šta on zapravo znači?

- Zavičaj mi, nekada, bejaše čitav Svet, da bi se, vremenom, sveo na vidik koji se s kućnog praga može dogledati, a otkako mi se i taj prag ispod nogu izmakao - unutar gledam u jednu zvezdu na duševnom nebu. Toliko o tome.
Svojevremeno u jednom našem razgovoru govorili ste o stidu kao meri ljudske savesti. Kako danas stojite sa pitanjem stida u sebi? I, oko sebe?

- Stidim se i zbog činjenja i nečinjenja, podjednako. Ako bi se moj stid merio podeocima na zemljomerskoj letvi - pod sam njezin vrh morao bi se upraviti pogled... Zar je mogućno da toliko dugo živim u svetu u kojem mi se živelo nije? O, moj Bože!
Knjiga koju sada pišete, ako se ne varam, poslednja je kockica u mozaiku o valjevskom petoknjižju. O čemu je?

- Roman o jednoj ženi biće poslednja „kockica“ u mom „belovaljevskom pazlu“. Ako i tu „kockicu“ složim, biće to više nego što sam se nadao, premda manje od onoga što sam hteo. Mnogo manje!

Tanja Nježić

Izvor: Blic