На изложби у галерији „У подруму” Иван Грлић кроз 28 фотографија представља престоницу без реклама и билборда



о се пробудио у Београду, за данас је довољно постигао у животу, својевремено је писао Душко Радовић а његове мисли, урезане у сећање српске престонице, узео је као мото изложбе и Иван Грлић. За овог фотографа Београд су његове калдрме, мостови, сумрак и сутони.

На изложби „Bgd. my view” (Београд, мој поглед) у галерији „У подруму”, која ће бити отворена до 10. априла, Грлић кроз 28 фотографија представља Београд виђен његовим очима. И срцем. Све фотографије представљају ауторово виђење, размишљање и доживљај града, не случајним избором, него унапред смишљеним и режираним одласцима у одређене делове, улице, унапред одабране грађевине чекајући прави тренутак да светлост да чаробан колорит и офарба стари Београд, онако како је то Иван већ видео у својој машти.

У жељи да задржи дух тог и таквог града, да урбанизација и савремени живот не потисну сећања на стари Београд, на фотографијама се појављују стари аутомобили који су неизоставни део тог времена, елегантни, лепо офарбани као стара господа у отменим оделима…


Иван Грлић

– То је Београд без билборда и реклама које скрећући пажњу на себе прикривају његову лепоту. То је повратак у неки прошли живот града – каже аутор који признаје да дуго није мислио да изложи фотографије јер су оне за њега „интимне ствари”.

– Годинама сам табанао калдрмом Косанчићевог венца, јер сам ту студирао, и одлучио сам да изложим фотографије јер се галерија налази управо у том делу града. Прва фотографија са калдрме којом сам корачао настала је 2000. а последња 2011. Уз ту калдрму, уз мостове, на фотографијама су и стари аутомобили као симбол те београдске душе – каже уметник који је свестан да се град развија и добија нову форму, па је на једној фотографији и нови Мост на Ади али у првом плану зарђали стари чекрк.



Грлић је овековечио не само Косанчићев венац већ и Звездару, Чубуру, Дорћол, Врачар, Савамалу, Земун. Неки стари Београд са посебном душом и естетиком.

– Волим да дам неки детаљ на фотографији. Као, на пример, број регистрације на старим колима. Покушавао сам да не утичем на ствари већ да се максимално уклопим у време и простор. Модели су се наметнули јер пуно пешачим и знам све те буџаке. Само су на две фотографије кола монтирана. Све остало нашло се ту где јесте. Сутони, сумрак, калдрма, мостови… – каже Иван и не крије да су само две фотографије настале случајно, а да је за све остале морао добро да се потруди.

Тако се, још једном, потврђују речи Душка Радовића: „Кад неко прича о Београду, он не мисли на неку знаменитост, не мисли на неку прелепу алеју или архитектонско чудо. То се дешава само онима који немају времена да се удубљују. Они који мисле на Београд, помињу да има нешто у ваздуху, неке присности у дистанци, пуноће у празнини…”

---

Монографије о музичарима

Након прве монографије „Serbian soul, bre!” у којој је представио циклус фотографија наших најзначајнијих музичара из различитих жанрова, од Шабана Бајрамовића до Звонка Богдана, и у којој је на другачији начин желео да прикаже Србију са атрибутима којима се дичи – лепотом, памети, душевности, духовности…, Иван Грлић планира још једну монографију.

– Зваће се „Serbian jazz, bre!” и као што назив говори биће посвећена џезерима. Од Бубише Симића до клинаца који су тек завршили конзерваторијуме или академије а већ кренули онако, мушки, да раде – каже Грлић.

Politika