Hvala lepo, Anea, jer mozes da postavis neki paragraf o tom zlocinu i pokolju?

Hvala jos jednom

Nista...

Sa sajta Projekta Rastko: http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d50466915cca

I sa sajta Srpsko nasledje (inace odlican magazin koji vise ne izlazi ): http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/11/article-4.html

Kao i: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/988/tekst/austrougari-u-macvi-i-podrinju-1914-godine/print/lat

I o Zejtinliku (sa slikama): http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1999/02/article-9.html

I jos ponesto o anegdotama: http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/10/article-15.html
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/08/article-09.html

Hvala jos jednom

Ma, nista... to je tema o kojoj se ne prica puno, drzava Srbija je ignorise iako je sledece godine 100-godisnjica... i tako...

Nego... jos jedan link sa anegdotom... o tome kako su izgledale te godine iz ugla zene... posto su zene i deca jedini ostali u okupiranoj Srbiji... i sta zaista znaci ono "srpska majka" i necu vise da te smaram:

http://www.glas-javnosti.rs/pismo/134195/o-knjizi-carape-kralja-petra

Ma ne smaras pobogu, ja sam pitao i trazio da se skupi sto vise informacija, ne bi li zasenio sve ostale prethodne govornike, sto vise to bolje.

Ово обавезно да им испричаш:


http://en.wikipedia.org/wiki/Serbian_Campaign_(World_War_I)#Casualties

Odlična tema

Пријатељу, мени је овај твој пројекат сјајан. Из чистог разлога што сам се пре две године шокирао када сам видео неку књигу о првом светском рату неког американца где је Солунски фронт једва споменут.

Већину ствари које сам ја имао у глави, већ су други предложили. Ја бих само додао да би могао, ако има простора, барем једну песму да им прочиташ на српском. Свака поезија најлепше звучи на оном језику на ком је писана.

Прича која је мене погодила у душу, истинит догађај из албанских гудура. Ја је нисам видео овде прекопирану, можда је већ неко предложио:


Такође, мислим да је ефективно да завршиш са цитатом тадашњег америчког министра спољних послова, Роберта Лесинга: "When the history of this war is being written, the most glorious part of that history will wear headline: Serbia".

Ајд у здравље и срећно.

Hvala puno na doprinosu, procitacu i prevescu, tako da znaju o cemu se radi.

Sta mislite o ovoj prici? 

Прича о најмлађем каплару на свету
Штампа   

Најмлађи каплари„Пре више од девет деценија завршен је И светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.

У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.“