Мале плате – висок трошак :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Србија са просечном зарадом од око 320 евра спада у ред земаља са најнижим примањима у региону, али укупна маса тих зарада код нас има највеће учешће у бруто домаћем производу у односу на комшије

Са просечно исплаћених 25.780 динара зарада у првих пет месеци ове године – Србија је на самом дну регионалне лествице по платама. Тај податак, ма како невесео био, није никакво изненађење већ годинама. Памтимо, нажалост, и времена када су нам плате биле и по пет марака. Било – не поновило се.

Изненађење је, међутим, нешто друго. Према резултатима истраживања стручњака билтена Месечне анализе и трендови, плате су у Србији од 2001. до 2005. најбрже расле у југоисточној Европи и догурале до 320 евра. Ову чињеницу, при том, прати и озбиљно упозорење – да су наше зараде расле брже него продуктивност рада и бруто домаћи производ. Требало би, кажу стручњаци, да наш годишњи привредни раст буде најмање осам процената да бисмо могли да делимо толике плате, али и да у развојном, инвестиционом, погледу не заостанемо за земљама у региону.

И тако се дошло до сазнања да маса исплаћених зарада у Србији има највећи удео у нашем БДП-у у односу на све земље у комшилуку (види табелу). Закључак је – „динамика зарада угрожава релативну конкурентност и дестимулише стране директне инвестиције. Трошкови рада могли би постати главна кочница убрзавања привредног раста Србије”.

Колико до јуче безмало смо се хвалили најјефтинијом радном снагом и ниским надницама, а сада, чак и са најнижим платама у региону, али које убрзано расту, постајемо недовољно конкурентни.

Најлакше би се дало закључити – да нас је превише на платним списковима где год радили, да су нам учинци веома слаби и да нам је расположиви национални колач од око 24 милијарде долара више него скроман чак и за мале плате.

Када се, међутим, мало завири у статистичке и друге извештаје долази се до правог „кривца” овакве логике – државе и њене ничим контролисане јавне потрошње.

У јавном сектору током првих пет месеци 2007. године исплаћена је просечна нето зарада од 30.431 динар. Тај износ је 18 одсто већи од републичког просека. Овогодишња просечна зарада у јавном сектору већа је реално 25,6 одсто у односу на исто време лане. Нето маса зарада је номинално расла 28,7, а реално 23,5 одсто. Број запослених мањи је 1,7 процената. Саопштава се да су просечне плате у јавним државним предузећима расле и брже – номинално 37,2, а када се одбију трошкови живота реалних 31,7 одсто.

Да не би било забуне: расле су и укупне просечне нето плате у Србији. Али, ипак, не толико. За пет месеци 2007. реално су веће 24,4, а њихова маса 16,9 одсто.

До праве слике о нашим зарадама стиже се и када се погледају платни спискови по облицима својине. Највиша просечна зарада је остварена у државној својини (30.337), а најнижа у друштвеној (17.352 динара). У мешовитој својини, у овом периоду, забележен је реални раст зарада од 19,5, док је нето маса зарада реално већа свега шест процената уз пад запослености од 11,3 одсто. У приватној својини просечна зарада је реално порасла 17,9 процената. Класична обрнута пирамида.

Судећи по свему, држава и својим чиновништвом, здравством, школством.... али и запосленима у јавним, дакле њеним предузећима, испаде најбољи и најиздашнији послодавац. Њене исплате криве слику о укупним примањима. Уместо да држава „одумире”, како су нас донедавно учили, она постаје најјачи ослонац друштва, па и платиша. Докле ће овакви новчани и други токови трајати – остаје да се види. Сигурно је, међутим, да наша транзиција, а с њом и јачање тржишта још нису поодмакли.

Слободан Костић

Politika