A neoprostiv greh je tvrdnja da postoji "slobodna volja", niti jedan covek koji je tvrdio da postoji slobodna volja nije ostao ziv, niti ce ostati.

Зашто неки људи уживају у греху? По Св. Симеону Новом Богослову, као и по другим Светим оцима, благодатним терапеутима, људи уживају у греху зато што нису познали радост чистоте. Такви чак сматрају да је немогуће очистити човека потпуно од страсти и да он није у стању да у себе смести целосно Духа Светог. Онима, међутим, који са вером, у страху и трепету творе заповести Божије и који показују право покајање, благодат се јасно открива и они је виде, док невернима и онима који су поробљени страстима остаје неприступна и невидљива.[11]
Шта је још покајање? Оно је бунт против себе самога, против лажног себе и својих самообмана. Оно је, по Владици Николају, и стид човеков пред чистијим од себе. Као такво оно није довољно за спасење, али се без њега спасење не може започети. Прави смисао покајања открива и Св. Григорије Палама следећим речима: "Покајање значи мрзети грех и волети врлину, удаљити се од зла и творити добро".[12] Људски је пасти а сатанско у греху остати. Човек који се каје, ослобађа се сатанске упорности у греху и добрим расположењем душе и тим ослобођењем од греха, стиже до Бога.[13] Само онда када се човек приближи Богу и када благодат Божија обасја његово срце и душу, показујући се као Божији суд, човек је у стању да види себе самог и своја дела, било чулна било психичка, онаква каква јесу у стварности. И не само то. Даровани му огањ Божији чисти га и постаје суд за њега, тако да он, поливен водом покајничких суза, постаје целим бићем чист и окупан и крштава се лагано божанским огњем и Духом. На тај начин постаје сав чист, сав непорочан, син светлости и дана а не више син смртног човека![14]
Св. Симеон Нови Богослов каже о покајању, на основу сопственог искуства, још и ово: Човекољубиви Бог, желећи наше спасење, мудро постави између себе и нас исповест и покајање и даде свакоме ономе који жели власт да се поврати из пада, и њиме да задобије ранију присност и славу и смелост пред Богом, као и сва обећана добра, само ако покаже топло покајање. Аналогно покајању задобија сваки смелост према Богу и присност, и то јасно и познатљиво, као пријатељ према пријатељу, и разговара са њим лицем к лицу, гледајући га чисто очима ума свога.[15] Откуда то, пита исти свети боговидац, да неки немају после крштења пуно сазнање и осећање ове присности и смелости и заједништва са Богом и божанским добрима, и не осећају да су у Христа обучени, нити виде у светлости Духа -светлост Његовог божанства? Такви, одговара он, ако се удубе у своју савест, наћи ће да су погазили обећање крштења, било делимично било потпуно. Ако није у питању баш то, онда су закопали подарени им таланат освећења и усиновљења и нису га умножили.