«Злодею всегда плохо, зло несчастливо»

«Один албанец, ходжа, написал мне письмо, и среди прочего там было следующее утверждение: “Для нас, мусульман неприемлем принцип: пока один не потеряет, другой не найдёт”. Я ответил: “Этот принцип неприемлем и для христианства, и для православия”. Земля Господня достаточно просторна для всех, если мы будем людьми. Если же нет, она станет нам тесной, даже если нас останется только двое. В Библии и Коране говорится об Адаме и Еве и их сыновьях Каине и Авеле, о том, как злой Каин набросился на брата и убил его, а их было четверо во всем мире. Злодею всегда плохо, зло несчастливо. Никогда злодей не признает себя виноватым, всегда виноваты другие. А христианин, даже ни в чем не виновный, всегда боится, что, пусть невольно, согрешил».


Patrijarh Pavle...

Mimikrija od hiljadu reci...

САД, Канада и Украјина гласале против антинацистичке резолуције





За овај документ, који је на гласање поднела Русија, гласало је 126 земаља, а против су биле четири земље: Канада, Палау, САД и Украјина.



Трећи комитет Генералне скупштине Уједињених нација усвојио је резолуцију о борби против глорификовања нацизма, против неонацизма и других облика активности које подстичу савремене форме расизма, расне дискриминације, ксенофобије и нетрпељивости.

За овај документ, који је на гласање поднела Русија, гласало је 126 земаља, чланица УН, а против су биле четири земље: Канада, Палау, САД и Украјина. Још 53 земље, међу којима и неке чланице ЕУ, биле су уздржане, преноси „Взгляд”.

У резолуцији, која ће у децембру бити размотрена на планерном заседању Генералне скупштине УН, изражава се забринутост због пораста броја представника екстремистичких партија које пропагирају расизам и ксенофобију у „низу националних и локалних парламената”, као и због ширења утицаја различитих екстремистичких политичких партија, покрета и група у различитим деловима света.


Izvor Kurir

Ruski i srpski predstavnik na decijoj pesmi evrovizije...

Генерал Ивашов: Наш правац је изградња новог праведног света





20.11.2015. - У Сирији спасавамо цивилизацију и помажемо Европи да опстане


Генерал Леонид Григорјевич Ивашов, руски војни и друштвени прегалац, председник Академије за геополитичке проблеме, професор на катедри међународне журналистике МДИМО, члан Савеза псиаца Русије, у току разговора је буквално отворио пред нама цео свет: постало је очигледно тренутно стање планете.

Разговарамо с њим о скривеним проблемима цивилизације, о сукобима – како као о глобалној појави, тако и међу појединим земљама и до чега на крају крајева може довести тренутни распоред снага на светској сцени.

– Леониде Григорјевичу, ви сте председник Академије за геополитичке проблеме, дуго година се бавите конфликтологијем. Какав је данашњи геополитички распоред снага у свету?

– Данашња светска ситуација се може оценити као перманентни и комплексни сукоб идеологија, цивилизација, смислова живота, између прошлости и будућности. Кад је човечанство имало јасан циљ и визију будућности, сукоба с прошлошћу није било – она је представљала основу за стремљење у будућност. А кад таквог циља нема – практично сви народи сад живе у стању депресије, несигурности у сутрашњицу и у стању бесмисла свог живота – и већина земаља се враћа ономе што је некад било, укључујући и Русију – совјетском уређењу, Стаљиновом имену.

У светском геополитичком процесу на прва места избијају етно-културне цивилизације (као највиши облици социјалног удруживања народа). Државе су већ претрпеле пораз од светског трансконтиненталног олигархијског друштва. Као одговор на то што олигархат данас влада светом (наручује револуције, ратове, указује неправилан пут развоја, намеће потрошачке, антиљудске стандарде: истополне бркове итд.), друштво са своје стране живи по законитостима природе и космоса, и зато светске цивилизације избијају на прва места.

Главни сукоб се данас распламсава између цивилизација источног типа, укључујући и Латинску Америку, и Запада, где влада велики финансијски капитал. Оса противтеже Запада и Истока се обнавља – цивилизације, друштва и народи се боре против транснационалних друштава. Ово стање је опасно, оно води ка избијању светског рата. Задатак руске цивилизације која обједињује практично 200 етноса, јесте да регулише односе између других, чак и антицивилизација као што је Запад.

Свака светска цивилизација, као и биљни и животињски свет, има своју функцију. Они се пре свега стварају и граде зато што је потребна равнотежа, уједначеност снага – како у природи, тако и у друштву.

– Који вектори развоја човечанства данас постоје по вашем мишљењу?

– Данас се испољавају три вектора развоја. Први је покушај англосаксонске елите да сагради светски поредак који ће имати само један пол, други је то што олигархат ствара свој монополарни свет под влашћу новца, користећи војну, економску англосаксонску моћ, али постоји и трећи вектор – вишеполарни свет. Његов истакнути израз је група земаља БРИКС. Има свега пет држава које представљају земље-матрице – основу будућих цивилизција: Бразил – Латинске Америке, Јужна Африка – афричке, Кина и Индија на свом азијском континенту, а Русија засад наступа као држава, али се постепено одвија обнављање њене цивилизацијске структуре као руске цивилизације и заједничке судбине свих народа који су улазили у састав Руске империје, а касније и СССР. Процес који је започео као економски евроазијски савез прераста у савез народа.



– Колико је дубоко свет загазио у стање конфликта, духовног и моралног распада? Како видите путеве за излазак из ове ситуације?

– Западноцентрични светски поредак у којем доминира неморални капитал, доспео је у ћорсокак, не видимо његов даљи развој. Поред свега осталог, постоји сукоб између човека и природе. Призвани смо на ову земљу као разумна бића како бисмо одржавали хармонију, како бисмо довели у равнотежу чак и односе у области биљног и животињског света, како бисмо одржавали Запад и Исток у стању равнотеже. Свет треба да буде многополаран. Ову мисао је потврђивао и руски философ Константин Николајевич Леонтјев, који је говорио о томе да сваки народ носи своју културу, управо зато је наш шаролики и сложени свет тако леп и стабилан.

После распада СССР начињен је покушај стварања једнополарног светског поретка. Американци су покушали да преузму вођство на светској сцени, али су били лењи да створе научну теорију. Пре свега, акценат су ставили на војну надмоћ над свима осталима (њихов војни буџет је био много већи од буџета других земаља), хтели су све да приморју да сервисирају и повећавају добит која се остварује од њиховог бизниса, као друго – на економску моћ, и као треће – на политичку дрскост. Све то је просто примитивно, зато никакве теорије постојања других народа у једнополарном свету нису предвиђене.

Данас се ситуација мења, види се излаз. Појавила се «геополитичка матрјошка» - Евроазијски савез – центар Евроазије, Шангајска организција – то је већ цивилизцијско уређење Евроазијског копна – и група земаља БРИКС – коалиција, која представља алтернативу Западу. У овом светском поретку односи ће бити потпуно другачији. Њихове научне, интелектуалне и духовне заједнице треба да створе систем међудржавних вредности, међуцивилизацијских односа «незападног» типа, систем безбедности, своју валуту и економски модел који не пљачка природу.

Није случајно што је у априлу 2015. године одржан сусрет еколога – у току је процес осмишљавања непотрошачког односа према природи. Нису се само лидери земаља ШОС и БРИКС окупили у Уфи у јуле ове године, већ се и секретар Савета безбедности Русије Николај Платонович Патрушев срео са својим колегама, а то значи да су разговарали о будућем моделу безбедности. Сергеј Наришкин је окупио председнике парламената ових земаља - већ су створене основе праведнијег система, који се разликује од западне, такозване «демократије». Лидери синдиката су такође размотрили своја социјална питања, што је значајно. Као што видимо, постепено се гради нови свет.



А што се тиче саме Русије и њене помоћи у Сирији, она је почела да се води своју традиционалну геополитику, чију суштину је најбоље изразио генерал Шарл де Гол: «Рус не може да буде срећан ако се негде чини неправда.» И то је наш задатак, наш правац је изградња новог праведног света. Осим тога, у Сирији спасавамо цивилизацију и помажемо Европи да опстане.

– Данас Русија излази на светску сцену. У ком својству, по вашем мишљењу, наступа наша земља, какву улогу игра и шта може да понуди свету?

– Русија је добровољно напустила светску сцену кад је господин Јељцин 1992. године објавио: «Наш циљ је да се интегришемо у западну цивилизовну заједницу.» Он ништа није схватао о светском поретку, није читао класике: Николаја Данилевског и Освалда Шпенглера. Семјуел Филипс Хантингтон је у свом раду из 1993. године «Судар цивилизација?» показао да цивилизације по нечему могу бити сличне, али је интегрисање једне другу немогуће – губи се вредносни идентитет људи. Видимо да су Американци и Енглези учинили Европљане другачијима, одредили су им стандарде прекоморске цивилизације и уградили матрицу својих вредности: користољубивост, експанзија, насиље – и приморали су Европљане, који су још у време Римског царства били склони овим греховима, да раде у истом правцу. Обратите пажњу: чим је наша земља наступила као лидер политичког отпора Западу, чим је престала да се потчињава западном капиталу и америчкој политичкој дрскости (кад су уведене санкције против нас, а ми смо прихвтили битку), на паради на Црвеном тргу су били представници земаља, које чине 38% становништва Земље, а 2010. године их је било свега 7% - то су Американци, Енглези, Французи и Пољаци. Питање се састоји у следећем: чији систем духовно-моралних вредности ће испуњавати простор будућег света?

– Да, управо сам хтела да вам поставим ово питање. У једном од излагања сте рекли да се данас очигледно истичу лидери: економски – Кина, политички – Русија. А ко је по вашем мишљењу духовни?

– Кад говоримо о новом свету – не о западним цивилизацијама, безусловно, треба да постоји политички, економски и морални лидер. Очигледни економски лидер је, као што сам и рекао, - Кина. Без обзира како да се односимо према свом БДП-у, корупцији итд. Русија је почела да врши функцију политичког лидера. Сећам се рада немачког философа Валтера Шубарта «Европа и душа Истока», где пише о томе да, без обзира да ли се то некоме свиђа или не, будући векови припадају Словенима, а душа Истока је Русија. По његовим речима, Запад је много дао човечанству, али га је лишио душе, а без душе неће бити никаквог успеха. Ми више не можемо да вратимо душу Западу, а евроазијске вредности које представљају збир свих наших народа – универзалне су и прихватљиве како за Индуса и Кинеза, тако и за Европљанина (ако, наравно, буду желели да их прихвате). Тешко да ћемо икада бити економски лидер, а духовни и политички – сигурно.



– У току је жестоки информативни рат, који се из дана у дан све више распламсава; дешава се духовни распад, у којем гину људске душе – окрећу се Господњих заповести, али нико не рачуна ове жртве. Шта мислите, да ли међу нама има много духовно живих људи?

– Рећи ћу следеће: много и из дана у дан има све више. Ипак, треба истаћи колико су трансконтиненталне структуре за пустошење наших душа добро обавиле посао и шта су опустошиле. Постојало је негирање историје, правилности нашег историјског избора; развраћали су душе, пре свега, материјално-финансијском компонентом. Деведесетих година прошлог века посебно су успели да нам усаде мисао да је главно да «мерцедес» буде моћнији од комшијиног, да кућа буде већа, да ланац око врата буде дебљи итд. Први су ка томе похрлили људи не баш сасвим здравог разума, који по правилу не стреме ка нечем лепом, узвишеном и духовном. У случају да човек не може да напише књигу, да учини научно откриће, да наслика слику, а хоће да изгледа «кул», - новац замењује све остало. Нажалост, знатан део омладине се упецао на ову удицу: по њиховом мишљењу, остварити се не означава духовно и интелектуално богатство, већ дебели новчаник. Ова тенденција постоји и данас.

Ипак, чак и на факултету као што је МДИМО (а ја већ дуги низ година радим са студентима) примећујем да број младих људи који свој живот виде другачије расте из дана у дан. Ако упоредимо деведесете године с данашњицом, очигледно је да тих година није могло бити ни речи о припајању Крима и уласку у Сирију (такве ствари су гушили либерални медији и такозвана либерална интелигенција). Данас су повици «желимо у СССР да поново хранимо цео свет» појединачни, друштво се отрежњује. Разабраћемо се с блискоисточном ИДИЛ-ом, али нам предстоји још и борба с «домаћим ИДИЛ-ом», који није ништа мање опасан. То су пре свега људи који живе у Русији и не виде у њој домовину, отаџбину, већ територију, која се може одузети, опљачкати, по којој се може отворити ватра итд. Овај непријатељ је опаснији од блискоисточног ИДИЛ-а.

– Како се борити против њега?

– Комплексним методима. Разумете, против система треба примењивати само систем, а то је изузетно моћан систем, који поседује огроман новац. Али културу пре свега стварају уметници, писци, песници, а неки људи подвижнички раде у науци. Убеђен сам у то да ће обичан народ, подвижници, извући Русију. А како се борити? Спремамо се за предавања, учимо, радимо индивидуално са сваким студентом, а не по готовим обрасцима и по шаблону. Исто се може рећи и за научнике, конструкторе, и за културне раднике. А главно је – треба упорно мењати информативни фон у медијима и друштвеним мрежама.

– Шта мислите о животу Америке? Шта људе тамо највише занима, да ли постоји идеологија? И ако постоји, каква је?

– Америку као снажну државу стварали су представници великог финансијског, индустријског, а затим и нафтног бизниса. Совјетски Савез је одиграо огромну улогу у томе што су амерички грађани у материјалном смислу живели барем подједнако добро као наши радници на колхозу, просветни и научни радници. Совјетски геополитички пројекат је био привлачан. После Другог светског рата сви су знали ко је потукао Хитлера, људи су веома поштовали бесплатно образовање, медицину итд. Американци су осетили изузетно јаког конкурента и зато су дуго одлучивали шта да раде с црнцима, које су сматрали робовима чак и после Другог светског рата и о томе шта да раде с тржишним условом «преживљавајте како знате и умете». Било је много решења, укључујући и кредитну политику – пљачка других народа уз помоћ долара. Реална цена доларске новчанице износи 15-17 центи, а све остало није чак ни скривена, већ очигледна добит. Захваљујући томе почели су да подижу просечан ниво својих грађана како би били занимљивији и како би се супротставили идеји социјализма.



Американци нису могли да поштено конкуришу у области науке, образовања и медицине и у први план су истакли (а касније су и нама почели да их намећу) чисто материјалне димензије и идеологију «ми, Американци, смо главни у свету и зато је значајно бити Американац». Не бих желео да понављам речи које Михаил Задорнов обично користи кад је у питању овај народ. Благо речено, то нису баш најобразованији људи на свету. Предавао сам на Харварду и знам да је боље уопште не питати америчког студента. Представници азијских, па чак и афричких земаља су много образованији. На моје питање о студентима Збигњев Бжезински је гневно одговорио да мање талентоване није видео. Рат у Ираку се одвија већ пет година, а они ту земљу не могу да пронађу ни на карти, чак мешају Европу и Аустралију.

Власт то свесно ради: «узми кока-колу и хамбургер да ти породица не умре од глади – и то ти је довољно», зато огромна већина грађана живи не размишљајући шта ће бити сутрадан. Од елите ових држава ми је просто мука. Новинари не да не знају прва, трећа или шеста лица, него не знају ни називе држава које су ратовале у Другом светском рату, лако се може десити да изјаве: «Ми, НАТО, смо вас победили.» По њиховој логици Русија је ратовала с НАТО-ом. Тако да апсолутно немамо разлога да завидимо Американцима.

Испричаћу једну малу епизоду. У току моје посете Америци програмом је предвиђено упознавање с фармером – отприлике дан и ноћ је требало да проведем код њега. Испоставило се да се он борио у Вијетнаму. У његовој представи СССР и дан-данас постоји. Пред крај разговора ме је поново зачудио: причао ми је о другу с којим је ратовао поменувши да је друг из Русије. С осмехом ми је пружио визиткарту (како је мислио – мог сународника), а на њој је била адреса: Мелбурн, Аустралија. Таква је њихова представа.

Човек и нехотице поставља себи питање: а шта ће бити с тим друштвом ако престане да живи од колонизције других методом долара и војне силе? Патрик Џозеф Бјукенен, који је радио као саветник тројице америчких председника пише да ће се до 2015. године Америка распасти на три државе – афроамеричку, латиноамеричку и чисто англосаксонску. Али нећемо им ништа желети, нека живе како знају и умеју.

– Да ли је истина да нас на Западу, у другим земљама, не воле?

– Кад нам причају да нас не воле доводе нас у заблуду. То ни из далека није тако, верујте ми – био сам на службеном путу у 69 земаља. Отац садашњег сиријског председника Хафиз Асад је врло мудро рекао да цео поштен свет жали због распада СССР-а, посебно Арапи, а међу њима највише Сиријци. Жале зато што је свет изгубио равнотежу, безбедност је престала да се гради на равнотежи снага.



Није тачно да нас мрзе. А и ако постоји такав однос, у питању су поједини људи који одлазе у иностранство и немају културу и образовање, већ само новац. Они ремете ред и традицију. Због таквих људи почиње да се формира погрешно мишљење. А што се тиче Американаца, они нас једноставно не познају. Верују у све што се приказује на телевизији. Што се тиче Европљана, они зависе од западних банака, и нажалост, немају свој циљ. Један од савремених класика је рекао да имају вољу за влашћу, а за живот немају. Истополни бракови, почињу да венчавају са животињама – о чему то може да говори? О томе да су иживели своје, да то више није цивилизација, и дај Боже да грешим. Политички и културно никад нису били јединствени, покушали су да кроз Европску унију створе нешто што личи на цивилизацију. Данас можемо рећи: нису успели. На стотине хиљада избеглица је похрлило тамо и колико сутра ће растурити Европу. И за неколико година ћемо на европској телевизији уместо «Гутен таг» чути «Салам алејкум». Не треба тога да се плашимо. Живели смо са исламом у својој земљи, заједно смо градили духовни простор. Наполеони и Хитлери нам нису долазили из исламског света, већ из Европе.

– Ко нам је, како се каже, пријатељ, а ко нам је непријатељ?

– Питање треба мало уопштити – геополитички савезник и геополитички противник. Чак и својим студентима постављам питање, кад предајем «Геополитику Америке»: шта да радимо с Американцима? Ако се Америка не промени свет неће имати равнотежу. Постоје цивилизације са својим функцијама, а уједно антицивилизације, као честице и античестице, лепе животиње које једу траву и грабљивци. Индивидуално потрошачки живот, наизглед, не доноси корист, али су ради добити људи направили чудо као што је мобилни телефон. Испоставља се да смо за Запад у културно-цивилизацијском смислу ми – непријатељи: они су изазвали хаос на Истоку, а ми се гурамо да спасавамо ствари.

Џон Бартиш је 1904. године говорећи пред Конгресом рекао да ако Америка има непријатеља, онда је то Русија. Алфред Мехен – адмирал, аутор стратегије «Анаконда», је све време тражио тактику гушења контитента. Кад су схватили да је Русија центар Евроазије, и да ако њу не контролишу не могу да сањају о светској владавини, наша земља је постала супарник којег треба контролисати и даље уништавати. Мехен је тражио формулу за гушење Русије. У стратегији «Анаконда» постоји следећа реченица: треба заузети зону између 30 и 40 степени северне ширине како би се с ове позиције људски народ потискивао ка северу где ће по закону природе деградирати и на крају изумрети. Ето, такве су им жеље. А наш судбински задатак је да зауставимо све оне који покушају да упадну у нашу земљу.



– Да ли је Православље, по вашем мишљењу, - оријентир који ће нам помоћи да сачувамо духовну целовитост?

– Православље представља дивне вредности. Треба схватити човекову суштину и да се он није случајно појавио на Земљи, већ да је послат с одређеним задацима, као и да се ништа чак ни у животињском и биљном свету не појављује случајно. Свака суштина се рађа, зато што доноси корист у одржавању хармоније. Тако је и с човеком. Он није настао од мајмуна – то је просто глупост. Даровано му је осећање љубави, схватања лепоте, поседује низ функција од којих је једна очување природе. Важно је схватити шта је примарно: материја или свест. Одговарам другачије: примарна је енергија духа, енергија материје, енергија мисли итд. Треба ујединити научна и духовна знања у један систем. И тада ћемо схватити много више него сад.

– Какви, по вашем мишљењу, треба да буду православни медији? Какве одговоре треба давати, како треба реаговати на савремене догађаје?

– Пре свега, православци треба да схвате да су позвани да буду добри и праведни и да имају вредности којима помажу људима да се супротставе неправди, да је осећају, и да је по својој суштини свако од нас војник. То се чак показало и у историји. За време Фирентинске уније 1439. године нисмо се сложили с улогом папа, устали смо у одбрану хришћанске истине. Затим, Москва је Трећи Рим: ту се види прва геополитичка доктрина: чувати Православље, чувати народе, како би постојала равнотежа у католичком свету, који, авај, исповеда друге вредности. Као што се сећате, Спаситељ није случајно принео Себе на жртву – треба да чувамо ову истину.

И православни медији треба чврсто да се држе истине. И још треба да схватимо да је Православље у Русији одиграло улогу уједињавања других религија и конфесија. У историји нећете наћи ниједну другу земљу у којој је главна једна религија и у коју се позива и друга као државна: Катарина Велика је управо то учинила 1788. године. Ми показујемо свету да народи различитих националности и религија могу живети у оквиру заједничке историјске судбине, да могу међусобно да деле ствари, да се међусобно обогаћују знањима, културном традицијом и начином живота.

Искрено речено, разговор је био толико информативан и занимљив да сам пожелела да поставим још низ питања и Леонид Григорјевич је љубазно пристао да буде стални гост нашег портала.

С генералом Леонидом Григорјевичем Ивашовом
разговарала је Јелена Хомуло
Са руског Марина Тодић

Православље

Zatvorise sajentologe...zabranili ih....

Срби у руској књижевности – 1. део




09. август 2015. Данка Радовановић
Од првих деценија 19. века до наших дана руски писци у својим делима пишу о Србима. Привлачи их непрекидна и неуморна борба српског народа против разних завојевача, привлачи их национални колорит далеке братске земље и егзотични ликови Срба који су долазили на школовање у Русију или се трајно у њој настањивали. У првом делу нашег истраживања погледајмо како Србе виде и описују познати руски писци и песници 19. века.
Facebook1356 Twitter LinkedIn Pinterest 
Print page
ПОВЕЗАНИ МАТЕРИЈАЛИ

Сектор В
Светлана Цеца Ражнатовић ће одржати први концерт у Москви
„Звезда”: САД данас не би успеле да распарчају Југославију
КЉУЧНЕ РЕЧИ
РУСКА КЊИЖЕВНОСТ, РУСИЈА И СРБИЈА
RBTH
Карађорђе и Милош

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837) први је међу руским писцима имао прилике да се непосредно упозна са српским јунацима који су се борили против Турака, а затим емигрирали на југ Русије, где је песник једно време провео у прогонству. Тамо је слушао приче о ћерки вожда Карађорђа и посветио јој стихове „Карађорђевој кћери” („Дочери Карагеоргия”). Као и сваки песник романтизма, Пушкин је био фасциниран мушким јунаштвом, женском лепотом, јужњачким карактером, несвакидашњим историјским догађајима и супротностима које се међусобно допуњују. И Карађорђеву ћерку он је доживео као сушту супротност своме оцу, „злочинцу и јунаку” достојном и ужасавања и славе. Она, лепа Карађорђева кћи, од играчака је имала нож, и то „наоштрен братоубиством”, али је бурно доба свога оца управо она искупила својим „смиреним животом пред небесима”.

Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише...

„Менко Вујић ситну књигу пише”, Александар Пушкин
Посветио је Пушкин песму и самом Карађорђу. У „Песми о Георгију Црном” („Песнь о Георгии Черном”) он у стилу народних епских песама, са словенском антитезом на почетку, описује покушај Карађорђевог оца да пријави неразумног сина Турцима, што га је коштало живота. Карађорђе у Пушкиновим стиховима најпре покушава да измоли од оца опроштај, трчи испред њега и клања му се до ногу. „Поврати се рад’ Господа Бога, не уведи ме ти у искушење” – преклиње син оца. На крају, када види да ништа не помаже, хладнокрвно вади кубуру и убија га.

У песми „Менко Вујић ситну књигу пише” („Менко Вуич грамоту пишет”), опет у стилу јуначких песама, Пушкин пише о томе како Вујић упозорава Карађорђа да му Милош Обреновић ради о глави. „Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише...” Али и Милош Обреновић се борио против Турака, па је и он заслужио Пушкинову пажњу, у песми „Војевода Милош” („Воевода Милош”). Колико се Пушкин прожео духом српског устанка довољно говори почетни стих ове песме: „Над Србијом смилуј се ти, Боже”, и њен завршни стих: „Стари Србин, војевода Милош”.

Најпознатији Србин у руској књижевности



Поручник Вулић у делу Михаила Јурјевича Љермонтова (1814-1841) „Јунак нашег доба” („Герой нашего времени”) познат је пре свега захваљујући томе што поменуто Љермонтовљево дело улази у списак обавезне школске лектире, не само у Русији, него и другде у свету где се изучава руска књижевност. Поглавље са поручником Вулићем носи назив „Фаталиста”. Радња се одвија на Кавказу, где је у друштву руских официра и један егзотични Србин, поручник Вулић. Он се разликује од Руса по дугачком носу (то је, по Љермонтову, карактеристика српске физиономије), али по духу се потпуно уклапа у друштво руских официра. Расправља са њима о људској судбини, клади се и игра руски рулет, желећи да докаже да човек умире кад он пожели, а не кад му судбина одреди. Главни јунак Љермонтовљевог дела, туробни Рус Печорин, примећује отисак смрти на Србиновом лицу, и инсистира на томе да ће овај колико данас умрети, иако је преживео руски рулет. Српском официру није право, али се кобни предосећај руског „фаталисте” ипак обистињује – исте вечери пијани козак посекао је сабљом поручника Вулића. Последње Вулићеве речи биле су: „У праву је“. Човеку који је искушавао судбину било је одређено да умре тог дана. Храбри поручник умро је неславном смрћу од руке пијанице, посечен сабљом којом је пре њега убијена свиња.

Вампири га јурили до зоре

Колорит српског поднебља изванредно је дочарао гроф Алексеј Константинович Толстој (1817-1875). Он је у младости на француском језику написао приповетку „Породица вампира” („La famille du vourdalak”). Приповетка је остала необјављена, и тек после његове смрти је угледала свет у преводу на руски језик („Семья вурдалака”). Главни јунак приповетке, француски маркиз Д‘Ифре, прича „истиниту причу” из своје младости. Давне 1759. године путовао је из Париза у Молдавију преко Србије. Предах и преноћиште нашао је у једној српској сеоској кући. Тога дана када је маркиз дошао, у осам сати увече истицало је десет дана откако је домаћин куће, стари Горча, кренуо са другим храбрим Србима у хајку на турског разбојника. Синовима је рекао да, ако се не врати у року од десет дана, треба да га прободу глоговим коцем јер ће то значити да се преметнуо у вампира. Тачно у осам увече Горча се појављује из шуме. Сви се питају да ли је прошло десет дана или се домаћин вратио на време...

„Вампири, драга моја господо, најрадије сишу крв својих рођака и најбољих пријатеља, који, када умру, такође постају вампири. Очевици кажу да су се тако у Босни у вампире претварали житељи читавих села“, говори пишчев јунак.

Горча се вратио, али се чудно понаша. Не жели да се прекрсти нити да прочита молитву. Затим ноћу долази у облику мртваца и убија свог малог унука. Француз, приморан да настави пословни пут у Молдавију, тешка срца одлази и одваја се од Горчине ћерке Зденке, праве словенске лепотице, скромне и смерне девојке стидљивог погледа.

Срби су сиромашан и непросвећен, али храбар и поштен народ, који чак ни под турским ропством није заборавио своје достојанство и некадашњу независност

„Породица вампира”, Алексеј Толстој
Након годину и по дана маркиз се враћа у Париз истим путем и одлучује да сврати у то село. Најпре долази у манастир, где од монаха сазнаје за проклетство које је повампирени Горча пренео пре свега својој породици, а затим и целом селу. Не обазирући се на упозорења монаха, Француз ипак одлучује да одседне у некадашњој
 Горчиној кући, јер је пожелео да види Зденку. Био је то за маркиза Д‘Ифреа најужаснији и најјезивији догађај у животу. Он се живо присећа како повампирена Зденка покушава да га заведе док га кроз прозор посматрају вукодлаци и вампири међу којима препознаје Горчину породицу. Лукавством успева да се одвоји од Зденке и да узјаше коња. Захваљујући препредености и храбрости, брзини свога коња и срећној судбини, маркиз успева да побегне од гомиле вампира која га је вијала све до јутра.

И поред тога што су главна тема вампири, Алексеј Толстој није пропустио прилику да речима свога главног јунака искаже и мишљење о Србима као народу: „Срби су сиромашан и непросвећен, али храбар и поштен народ, који чак ни под турским ропством није заборавио своје достојанство и некадашњу независност“.

Постоје две Србије

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје. Ево шта Достојевски пише о већ поменутим Пушкиновим делима: „Ја бих оним високообразованим Србима од којих су многи са неповерењем гледали Русе показао, на пример, Пушкинову песму ’О Црном Георгију’ или ’Песму о бици код Зенице Велике’. То су два ремек-дела, најкрупнији драгуљи Пушкинове поезије (и баш зато су потпуно непознати у нашим школама не само ученицима, него, врло могуће, и учитељима. Они ће сада први пут чути да су то велика ремек-дела, већа него ’Кавкаски заробљеник’ или ’Цигани’). А свакако је још прошле године требало увести ове песме у наше школе. Уосталом, судећи по томе како се сада ствари одвијају, тешко да ће Срби ускоро сазнати за овог најмање познатог од свих руских великана – мислим да тако можемо дефинисати нашег великог Пушкина”.

Али, поред те ’горње’ Србије, која толико тежи политичком животу, постоји и Србија народна, која Русе назива својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им.

„Пишчев дневник“, Фјодор Достојевски
Достојевски је, као и многи други руски мислиоци, о Србима и уопште Словенима размишљао пре свега кроз призму улоге коју би Русија требало да има у словенском свету. У „Пишчевом дневнику“ 1877. године он у том контексту помиње рат између Срба и Турака и српско-бугарске односе. Наиме, у Москву су стигле избеглице, девојчице Српкиње и Бугарке од 8-9 година. Примило их је Покровско друштво милосрдних сестара. Писац каже да му је пријатељ причао како српске девојчице седе у једном ћошку собе, а бугарске у другом. Оне међусобно нити се играју, нити разговарају. Када су српске девојчице упитане зашто неће да се играју са бугарским, оне одговорише: „Ми смо им дали оружје да крену на Турке заједно са нама, а они су сакрили оружје и нису кренули на Турке“. „Ако мале девојчице од 8-9 година – пише Достојевски – говоре таквим језиком, значи да су то преузеле од очева, а ако такве речи већ прелазе од очева на децу, значи да међу балканским Словенима влада несумњива и страшна мржња. Да, вечито непријатељство међу Словенима! Они га памте у предањима и чувају у песмама, и без огромног центра који их спаја, тј. без Русије, не би било сагласности међу Словенима, нити би они сами опстали. Нестали би са лица земље, шта год да машта српска интелигенција или разноразни европеизовани Чеси... Много је тамо занесењака. Скоро сви су занесењаци...“


Срби у руској књижевности – 2. део
Током 20. века о Србима су писали многи руски аутори. Познати писци Л. Андрејев, В. Пикуљ, Ј. Семјонов и Е. Лимонов обратили су посебну пажњу на важне догађаје из новије историје српског народа.
Занесењацима је Достојевски називао чиновнике који су сматрали да уколико Русија ослободи Словене, „то ће бити искључиво у корист Русије, она ће их окупирати и лишити ‘толико славне и очигледне политичке будућности‘“. Великом руском писцу, и не само њему, најтеже су падале оптужбе да Русија брани словенске народе ради сопствене користи и из освајачких побуда. „Али проћи ће време и појавиће се спасоносна реакција; ти Срби који су сада сумњичави, ипак су у дубини душе ватрени родољуби. Они ће се сетити погинулих Руса, који су живот дали за њихову земљу. Руси ће отићи, али ће велика идеја остати. Велики руски дух оставиће своје трагове у њиховим душама, из руске крви за њих проливене нићи ће њихово јунаштво. Једнога дана ће схватити да је руска помоћ била несебична и да ниједном Русу, погинулом за њих, није било ни на крај памети да их осваја”.

Као и данас, и тада је у Србији била актуелна разлика између „сналажења” у лавиринтима политике и народних надања. Ту разлику је Фјодор Михаилович јасно сагледавао и сажето изложио: „Постоје две Србије: Србија ’горња’, ватрена и неискусна, која још није довољно живела и радила, али страсно машта о будућности и већ је препуна партија и интрига... Али, поред те ’горње’ Србије, која толико тежи политичком животу, постоји и Србија народна, која Русе назива својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им”.

По српском рецепту

Егзотику далеке балканске земље најлуцидније је описао велики руски писац друге половине 19. века Николај Семјонович Лесков (1831-1895), у мало познатој причи „Уништавање стеница” или „Стеницомор” („Клоподавие”). Главни лик, јерођакон Видубецког манастира Созонт, затечен је ујутру у својој монашкој келији са женском особом, која је у паничном страху и неглижеу изјурила и нестала без трага и гласа чим је у келију закорачио еклисијар да види зашто отац Созонт не долази да служи литургију. Затечен у кревету спремљеном за двоје, са изгужваним јастуцима и постељином, отац Созонт сву кривицу пребаци на економа, који није хтео да му обезбеди никакво средство против стеница, па је, ето, морао сам да их уништава како зна и уме. Све рецепте је испробао, а кад ништа није помогло, сетио се како је једном о празнику у богословском училишту за трпезом чуо разговор студената из Србије о обичајима у њиховој родној груди. Ево његовог објашњења: „Српска земља, као и цело Подунавље, обилује стеницама. Али житељи тих нама једноверних крајева знају све тајне ових сладокусаца. Стеница је блудан и женољубив инсекат, и најусрдније се припија уз тело жена под чијом кожом има мало више масноћа, и те масноће привлаче стенице својом слашћу и аромом. Знајући то, Срби после исцрпљујуће борбе са стеницама доведу у своју постељу неку пуначку женицу, и стеница све своје рилице забија у њено тело, а затим, насладивши се женском телесином, осећа одвратност према мушком телу и оставља на миру оце и братију чак и када спавају сами”.

Студентима из Србије преко о. инспектора Академије најстроже скренути пажњу да убудуће и не помишљају да невиним овчицама стада рускога откривају обичаје своје отаџбине, искварене вишевековним ропством под развратним Турцима.

„Стеницомор“, Николај Лесков
После таквог образложења Лесков даље описује поступак свога јунака: „Знајући да су Срби побожан народ, коме су туђе лутеранске лажи и јелинска прелест, о. Созонт одлучи да рескира и примени српско средство ради сопственог спасења, које би према својој вери и задобио да брзоплети отац еклисијар не поплаши женицу, одабрану међу предусретљивим верницама, и то управо у јеку уништавања стеница”. Једна од одлука које је црквени суд донео тим поводом гласи овако: „Студентима из Србије преко о. инспектора Академије најстроже скренути пажњу да убудуће и не помишљају да невиним овчицама стада рускога откривају обичаје своје отаџбине, искварене вишевековним ропством под развратним Турцима”.


Izvor Vostok