PUTINOVA „OSOBA OD POVERENJA“ PORUČILA SRBIJI: Rusija veruje Srbima, ma kako se ponašala elita!



 
Američki i ukrajinski ambasadori u Beogradu ne pominju Crvenu armiju kada govore o oslobađanju srpske prestonice u Drugom svetskom ratu iz čisto propagandističkih razloga, želeći da objasne kako nije Sovjetski Savez imao glavnu ulogu, već nju treba raspodeliti između onih na koje SAD danas stavljaju ulog – kaže za „Politiku” Natalija Aleksejevna Naročnicka, jedan od vodećih ruskih eksperata za međunarodne odnose i zvanična „osoba od poverenja“ Vladimira Putina na predsedničkim izborima 2012. godine.
Ona je 2004. osnovala analitički Fond istorijske perspektive, čiji je jedan od glavnih pravaca rada – međunarodni odnosi i uloga Rusije na Balkanu i centralnoj Evropi. Od 2008. Naročnicka rukovodi i Evropskim institutom za demokratiju i saradnju sa sedištem u Parizu. Za našu zemlju, „moju voljenu Srbiju”, vezuju je brojne uspomene, još mnogo pre nego što je u proleće 1999. stajala na beogradskim mostovima u jeku NATO bombardovanja. Predsednik Tomislav Nikolić odlikovao ju je 2013. zlatnom Medaljom za zasluge.
Pre šest godina ušla je u sastav, nedavno ugašene, predsedničke komisije Dmitrija Medvedeva za suprotstavljanje pokušajima falsifikovanja istorije, što je i danas važno polje njenog interesovanja i delovanja. Naročnicka je prošle nedelje u Beogradu učestvovala na konferenciji OEBS pod nazivom „Pouke Drugog svetskog rata: Sećanja i javne politike”.
Kako tumačite izjave da je Beograd oslobađao Treći ukrajinski front, uz izostavljanje Crvene armije?
U Sovjetskom Savezu nikada nije bilo takozvane milicijske regrutacije, kada vojni obveznici iz neke oblasti služe u svojoj sredini. Frontove su nazivali po teritoriji vojnih dejstava, pa je „Ukrajinski front” bio tako nazvan jer su se borbe vodile na teritoriji Ukrajine. U njegovom sastavu su se borili i žitelji Moskve, i Vladivostoka, i Novosibirska i Kijeva. Imali ste i Pribaltički front, Lenjigradski front… Podela na „frontove” bila je samo element strateškog planiranja krupnih vojnih operacija. Divizije su se stalno prebacivale sa jednog „fronta” na drugi. Niko od boraca nije se smatrao pripadnikom nekog „fronta”, već pre svega Crvene armije.
Ali, ukrajinski eksperti tvrde da je njih bilo najviše u tim jedinicama?
Bilo ih je mnogo, nesumnjivo. Ukrajinci su bili drugi po brojnosti narod i istorijske ruske države i SSSR-a. Ogromna većina Ukrajinaca vatreno se borila za našu zajedničku domovinu, rame uz rame sa svima ostalima. Najveći deo Ukrajinaca borio se u sastavu Crvene armije, a ne na strani Hitlera, poput grupice pristalica Stepana Bandere. Sve je to jedna igra sa stereotipima, terminima i semantikom, čemu ih obučavaju u centrima za tehniku propagande.
Crvena armija nije pomenuta među oslobodiocima ni u Aušvicu – i tu je izražena zahvalnost ukrajinskim vojnicima. Da li je to za vas pokušaj revizije novije istorije?
Naravno, jer je i taj logor oslobodila Crvena armija. Ovakve manipulacije smišljene su da odvuku pažnju od ponovnog buđenja nacizma u Ukrajini i radi kompenzacije istorijskih grehova. Pojave antisemitizma i pogroma nad Jevrejima, u najvećem stepenu bile su na teritoriji današnje Ukrajine i Moldavije. To je umanjivanje uloge Sovjetskog Saveza, jer je danas na delu demonizacija čitave sovjetske istorije. U memorijalnom muzeju u Japanu, posvećenom bacanju atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, nigde se ne pominje ko je bombardovao. Ali zato, kad pređete u sledeću salu, tamo vidite kartu Japana, nad kojom se nadvila ogromna, monstruozna Rusija. Da li stvarno mislite da se ni kod koga od posetilaca, učenika osnovnih škola, ne rađa asocijacija da je upravo Rusija bacila te bombe?
Hoćete da kažete da se propagandom bave timovi psihologa?
Još u studentskim danima sam pročitala nekoliko ozbiljnih radova američkih filozofa i psihologa na temu teorije semantike. Stereotipi se uvode u govor, gde dobijaju određeni smisao kao kliše, a zatim ostaju fiksirani i veoma je teško odbaciti ih kao lažni utisak.
Ali zar se i Rusija ne bavi takvim stvarima?
Kao naučnik, ja se time sigurno ne bavim. Ali, videći koliko su SAD i Zapad zabrinuti, do histerije, zbog uspeha ruskih medija kao što je Raša tudej, oni verovatno smatraju da su ih ruski stručnjaci dostigli. Lično smatram da su emisije Raše tudej dobro dokumentovane i da nisu propagandističke.
Kako tumačite to što se Prvi svetski rat sve češće ponovo zove Veliki rat? Ima li to političkog značaja?
U odsustvu Rusije na Versajskoj konferenciji, Anglosaksonci su sami sve odlučili. I da će Austrougarska biti rasturena, i ko će dobiti nezavisnost, a ko neće. U Rusiji smo posmatrali Prvi svetski rat kroz prizmu marksističkih klišea i Oktobarske revolucije. A treba obrnuto: posmatrati tu revoluciju kroz prizmu Prvog svetskog rata. To je bio prvi ratni sukob koji je doveo do nepredvidljivih rezultata. Potresi i promene bili su toliko veliki, da plodove pobede nisu pobrali čak ni neki formalni pobednici. Na primer, Francuska, iako je bila u grupi pobednika, bila je podvrgnuta takvom uništenju da se nikad nije vratila u status velike država koji je imala tokom četiri stoleća. Svetski ratovi 20. veka bili su upravo takvi, a naredni – još užasniji.
To je imalo dugoročne posledice?
Današnja situacija umnogome podseća na vreme uoči Drugog svetskog rata. Vidimo odsustvo poverenja, namere provociranja opasnih tendencija u nadi da se one mogu kontrolisati u svoju korist.
Mislite li da danas imamo pretnju novog globalnog sukoba?
Mislim da takva opasnost postoji. I to me veoma uznemirava, zbog čega stalno pozivam da se uči na lekcijama Drugog svetskog rata. Pre početka rata, tridesetih godina, ambicije Nemačke moguće je bilo ukrotiti samo sveobuhvatnim sporazumom o kolektivnoj bezbednosti, sa obaveznim vojnim garancijama. Tada zapadne zemlje nisu želele da se dogovore sa SSSR-om, već su težile da okrenu Hitlera na istok. Svi su mislili da će Hitler odbaciti Ruse iza Urala, a onda ćemo „mi, Zapad, njega da zaustavimo”. Ali, kad pustite džina iz boce, njega više ne možete da kontrolišete, kao što je sada učinjeno na Bliskom istoku.
Da li se, poredeći stepen opasnosti, može reći da je radikalni islamizam novi nacizam?
Ciničan odnos nekih zapadnih stratega prema ID podseća na planove korišćenja Hitlera za slabljenje suparnika. Svima je dobro poznato kome oni prodaju naftu po 15 dolara za barel, i ko je, i kome, potom preprodaje. Radikalne sile islama su najpre legalizovali, radi rušenja vlada koje se nisu u potpunosti potčinjavale američkoj volji. Zar nije bilo bezumlje rušiti glavne države oslonce bliskoistočne ravnoteže – Egipat, Irak, Libiju i Siriju? Namerno i proračunato, ulog je stavljen i na islamiste, sa ciljem rušenja ostataka bipolarnog svetskog sistema, koji je zadržan na Bliskom istoku. Ali, izbeglice ne idu u Ameriku, već u Evropu i tamo vrbuju nove fanatike.
Možda takvom ponašanju doprinosi upravo neznanje, izazvano revizijom istorije, uključujući i Prvi svetski rat?
Važno je razumeti da je istorija Prvog svetskog rata zapravo istorija rušenja Austrougarske i Rusije. Po teoriji američkog predsednika Vudroa Vilsona, ove dve multinacionalne države trebalo je da budu raščlanjene, a umesto njih da nastane niz malih, nesamostalnih država. Britanija je još od kraja 19. veka intrigirala na Balkanu, sprečavajući nastanak krupnih, homogenih balkanskih nacija. Srbi, heroji-pobednici u oba svetska rata, našli su se sada pocepani u šest kvazidržava.
Vidimo pokušaje da se Srbija okrivi ne samo za događaje iz novije istorije već i za početak Prvog svetskog rata?
Komisija za utvrđivanje odgovornosti za otpočinjanje Prvog svetskog rata još na Versajskoj konferenciji je utvrdila da je krivica na Nemačkoj i Austrougarskoj. Nezavisno od toga što srpska elita često nije bila okrenuta prema Rusiji, za Zapad je uvek bila opsesija fragmentacija srpskog naroda i nedopuštanje njegovog ujedinjenja i izlaska na more. Optužbe za mitologizovane velikosrpske ambicije i slično, što posmatramo već duže od veka, smišljene su samo sa tim ciljem. Posredi je monstruozna nezahvalnost Evrope prema Srbima, koji su dali proporcionalno najveće žrtve u oba svetska rata. Ali, ako Evropa Srbiji ne veruje, mi u Rusiji ćemo uvek verovati u istorijsko srpstvo, ma kako se ponašala elita. Čvrsto verujem da srpski narod još nije rekao poslednju reč u evropskoj istoriji i da će ta njegova reč biti poziv na pravdu i čast.
Bojan Bilbija / Politika


Izvor Politika

Конузин: Надам се да ћу имати ту срећу да поново боравим у Србији




11. новембра на Руском универзитету пријатељства међу народима у Москви одржана је међународна конференција „Мека сила и културна дипломатија у 21. веку”. Међу учесницима је био и бивши амбасадор Русије у Србији, а сада председник Балканског центра за међународна истраживања, Александар Васиљевич Конузин. Са њим је у ексклузивном интервјуу разговарала наша дописница.
Facebook37 Twitter2 LinkedIn Pinterest 
Print page
ПОВЕЗАНИ МАТЕРИЈАЛИ

Конузин: Запад је покушавао да ослаби односе између Русије и Србије
Александар Конузин напушта дипломатију
КЉУЧНЕ РЕЧИ
РУСИЈА И СРБИЈА
Konuzin
Илустрација: Јекатерина Туришева/RBTH
Александре Васиљевичу, који је, по Вашем мишљењу, главни недостатак деловања „меке силе” Русије у Србији?

А.Конузин: Русија је недовољно присутна у Србији у једном од најважнијих сегмената „меке силе”, а то су медији. Србија је, нажалост, препуна западних медија и сама српска средства информисања су под западном контролом. Руско медијско присуство у Србији је недовољно, мада је, без сумње, веома добро што постоје портал „Руска реч” и штампани пројекти „Росијске газете” на српском језику. Па ипак, у Београду не можете наћи ниједан лист, ниједну књигу на руском језику, у биоскопима и на телевизији готово да и нема руских филмова. А притом се 76% становништа Србије изјашњава за приоритетни развој односа са Русијом.

„Срби треба мање да питају друге за мишљење“

200 Доскорашњи амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Конузин, у ексклузивном интеревјуу за „Руску реч“ говори о руско-српским односима и резултатима свог мандата.
Срби сами говоре да им недостаје руско присуство: они желе да знају више, да више комуницирају, да имају значајнију размену у сфери културе и у сфери информисања. Нажалост, засад је ниво ове сарадње веома низак у поређењу са очекивањима. Али уверен сам, с обзиром на ресурсе којима располажемо, да се ова ситуација може променити. 

Да ли одржавате контакте са српским колегама?

А.К.: Редовно читам новине, виђам се са Србима, често ми се јављају српски пријатељи, срећемо се у Москви, они ми причају како живе и како живи њихова земља. Понекад и сам одлазим у Србију и увек ми је веома драго када могу да доживим ту атмосферу и поново видим своје пријатеље.

Планирате ли можда повратак у Србију?

Ја сам већ у пензији и зато могу да се вратим у Србију само као један од елемената „меке силе”. Тренутно са колегама у Балканском центру  за међународна истраживања покушавам да покренем активности. Циљ ове организације је развој пријатељских односа, стварање услова за боље узајамно познавање између двеју земаља и одржавање различитих манифестација. Засад смо у фази формирања, али не искључујем могућност да ћу као елемент „меке силе” поново имати прилику да боравим у Србији, у тој гостољубивој земљи.


Izvor Tass

Захарова: Укинути Високог представника




12.11.2015. - „Спољни надзор“ непотребан


Русија сматра да „спољни надзор“ ситуације у Босни и Херцеговине у виду врховног представника међународне заједнице за БиХ непотребан и та функција може бити укинута, истакла је Захарова

„Босна и Херцеговина је у потпуности способна да самостално решава сва унутрашња питања дијалогом између све три стране. Сматрамо да је „спољни надзор“ у виду функције високог представника непотребан и настало је време да се та функција укине“, рекла је она.

Догод се то не деси, позивамо врховног представника Валентина Инцка да не излази из оквира свог мандата, као и да се фокусира на оно што му је и поручено да ради – да доприноси дијалогу сва три конститутивна народа.

Иванцов: Извештај у СБ УН на штету Републике Српске
 


Izvor Vostok

Израда мозаика у Храму Светог Саве до 2019.


13.11.2015. - Председник Путин одредио да Љубов директно води реализацију израде мозаика у Храму Светог Саве


Председник Србије Томислав Николић разговарао је данас у Београду са Љубов Николајевном Глебовом, директорком руске Федералне агенције „Росотрудничество“, коју је председник Руске Федерације Владимир Путин одредио да директно води реализацију израде мозаика у Храму Светог Саве.

Председник Николић је изразио захвалност за помоћ коју Руска Федерација пружа српском народу при изградњи Храма Светог Саве у Београду и оценио да је то још један доказ великог пријатељства између наше две земље, саопштила је прес-служба председника Републике.

Председник Србије је рекао да му је веома драго што је госпођу Глебову именовао лично председник Путин, јер то најбоље гарантује да ће посао бити ефикасно обављен.

Љубов Николајевна Глебова је рекла да је јуче имала прилику да се на лицу места упозна са напретком радова на изградњи Храма Светог Саве и обавестила председника Николића да су са руске стране већ именована сва одговорна лица за реализацију израде мозаика.

Такође, госпођа Глебова је истакла да је руска компанија „Гаспром њефт“ већ донела одлуку да донира четири милиона евра за радове на Храму Светог Саве.

У разговору председника Николића и госпође Глебове утврђено је да ће прва и друга фаза радова на изради мозаика у Храму Светог Саве бити завршене до 2019. године, када се обележава 800 година аутокефалности Српске православне цркве.


Izvor Vostok

И кад дође до расправе, нека су вам речи благе, а докази јаки. А ја из искуства знам да су речи јаче увек - када су докази слаби.

Глебова: Све спремно за почетак радова на Храму Светог Саве

Фото Д. Јевремовић
 БЕОГРАД – Директорка руске федералне агенције „Росотрудничество” Љубов Николајевна Глебова поручила је данас да је све спремно за реализацију конкретних пројеката у вези са радовима на Храму Светог Саве.

Глебова, коју је руски председник Владимир Путин одредио да директно води реализацију израде мозаика у Храму Светог Саве, потврдила је после дводневне посете Београду, да ће прва и друга фаза радова бити завршене до 2019. године када се обележава 800 година аутокефалности Српске православне цркве.

Упитана да ли је познато када ће бити завршени целокупни радови, Глебова је рекла да нису прављени тако дугорочни планови, јер је веома велики обим радова које треба завршити до 2019. године.

„Треба прибавити сагласност стручњака и формирати уметничке групе које ће извршити радове”, објаснила је Глебова на брифингу у Руском дому, одржаном поводом завршетка њене посете Београду.

Према њеним речима, план је да се првобитно одреде одређени делови Храма, попут куполе и олтара, а онда формира радња група и одреди инвеститор за те фрагменте.

„За сада имамо потврду Гаспрома да ће учествовати у томе сходно цени материјала”, рекла је она додајући да ће руска страна одредити квалитет материјала и уметника који, како је истакла, морају бити на виском нивоу.

Како је навела, руска страна је одговорна за проналажење спонзора који ће оценити обиме и начине финансирања одређених радова.

„У интересу обе стране је коначан резултат који мора бити одличан”, навела је Глебова.

Она је, такође, истакла да је на састанцима са српским званичницима закључено да постоји потреба да се формира Руска школа у Београду у којој ће, како је објаснила, настава бити одржавана на руском језику док ће програм образовања бити руски или српски.

„Охрабрује што постоји таква потреба у Србији. Задатак Руског Дома је да уочи локалне иницијативе и потребе, а потом помогне у формирању конкретног модела образовања у Србији”, закључила је она.

Руководилац Федералне агенције Руске Федерације „Россотрудничество” за Заједницу независних држава, сународнике у иностранству и међународну друштвену сарадњу, током посете разговарала је са председником Србије Томиславом Николићем и министаром спољних послова Ивицом Дачићем.

Танјуг

«ИЛИ КАК ЛЮДИ, ИЛИ ПУСТЬ НАС НЕ БУДЕТ!»






15 ноября, в день его кончины, мы вспоминаем патриарха Сербского Павла (1914–2009). Для Сербии он был «человеком, который своим существованием объединял нацию»; для всего мира – «символом духовного единства сербского народа». Возглавляя долгие годы Рашско-Призренскую епархию, он с болью в сердце наблюдал, как все более обостряется и накаляется обстановка в Косово и Метохии. И это не был взгляд холодного наблюдателя: о зле, воцаряющемся в этом древнем крае, он заявлял во весь голос. Как и о зле, уже царствующем над миром.

Его служение не было легким, тягот перенести пришлось немало, но он сносил их по-христиански – как Божие избранничество. И слова этого пастыря, его мысли и высказывания, подборку которых мы публикуем, именно сейчас особым образом отзываются в нашем сердце.

Ево како је Београд првих дана новембра видео и доживео најбољи руски православни писац
Објављено 14. новембар 2015.

 
„ОВДЕ ЈЕ ТОПЛИЈЕ НЕГО У МОСКВИ, А АКО СИ РУС – ЉУДСКА КЛИМА ЋЕ ТИ БИТИ НАЈТОПЛИЈА НА ПЛАНЕТИ”

 

У центру Београда још су зграде које су Американци разорили. Један београдски ми је рекао да нису Срби ти који тако чувају трагове сећања на мрачне догађаје, већ сами Американци као газде из сенке настоје да се рушевине конзервирају. Ево, гледајте и сећајте се шта се једном догодило. Понашајте се како треба, јер историја уме да се понавља. Све у свему – фактор застрашивања, исто, као кад би на бандеру неког обесили са плочицом „Одбијао сам да једем у „Мекдоналдсу” и нисам веровао да је долар валута, већ сам сматрао да је то обичан папир”
Један младић ми је говорио да треба прековати копља и мачеве у српове и рала, као што пише код Исаије. Наглашавао је да је милитаризам у дисхармонији са хришћанством. Ја, у принципу, немам ништа против српова и рала, и одговорио сам му да копља можемо слободно да прекујемо. Али, да системи ПВО и ПРО треба да буде ефикасни и модерни. Русија их има. Зато су високи трговци демократијом принуђени да навуку на своја предаторска лица осмех када причају са руским руководством. Зато ми на миру можемо да читамо пророчанство Исаије, седећи код куће поред прозора, а не са батеријском лампом у атомском склоништу
А деца Светог Саве никако нису могла да у време бомбардовања дохвате америчке авионе. Пилоти, који су њима управљали, или нису читали Исаију или нису извукли никакве практичне закључке из оног што су прочитали. Јер, амерички пацифизам и демократија су – извозна роба. Налик су Тројанском коњу
          Пише: протојереј Андреј ТКАЧОВ

ШИРОКЕ улице. Лепи људи. Једна од река се зове Дунав, а друга – исто као и омиљени светац – Сава. То је Београд.

          Овде је топлије, него у Москви, а ако си Рус – људска клима ће овде за тебе бити најтоплија на планети.

          У самом центру града по обе стране улице штрче две руине. То су рушевине Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова. Трагови НАТО бомбардовања које се догодило пре 15 година.

          Чини вам се да је Гуливер у земљи лилипутанаца у шеги згазио зграду од сивог камена, срушивши два-три спрата. Међутим, то нису трагови Гуливера, већ војних авиона. Овде не живе лилипутанци, већ Срби – људи, који нису нижи од Руса, и, узгред, сјајни су кошаркаши.

          Ове разрушене зграде су симбол разрушеног система безбедности у послератној Европи. Система који су срушили Американци.   

           Ах, ти Американци! Ах, ти добри људи, чије се срце цепа ако су негде угрожене демократске норме! Колико треба дипломата које ће не трепнувши оком лагати читав свет о својим добрим намерама?

          Вама је свакако познато да људи имају кратку памет. Да су информационе бујице у стању да потисну из памћења чак оно, што се догодило јуче.

          Вама је свакако познато да је могуће обрлатити или стрељати (обрлатити је јевтиније) читаве народе, да их је могуће увући у кредите,  навући на наркоманску иглу. И онда се може царовати са осмехом на лицу.

          Вероватно због тога, до данашњег дана усред Београда штрчи неколико руина, како би кратко памћење, затровано тв-серијама, задржало у себи бар нешто о оним „цивилизаторима” који се смешкају, и који са лакоћом могу да командују „Пали!”.   

          Тако сам ја помислио. Тако су помислили сви, којима сам испричао о ономе, што сам видео. Међутим, један од београдских свештеника сматра другачије.

          Он ми је рекао да нису Срби ти који тако чувају трагове сећања на мрачне догађаје, већ сами Американци као газде из сенке настоје да се рушевине конзервирају. Ево, гледајте и сећајте се шта се једном догодило. Понашајте се како треба, јер историја уме да се понавља. Ми можемо да је поновимо. Све у свему – фактор застрашивања, исто, као кад би на бандеру неког обесили са плочицом „Одбијао сам да једем у „Мекдоналдсу” и нисам веровао да је долар валута, већ сам сматрао да је то обичан папир”. 

          Немам разлога да не верујем овом уваженом свештенику. Само ми је жао што су сасвим недавно Јенки некажњено летели изнад центра Београда и забадали ракете „ваздух-земља” где им је била воља. Све се то дешавало за време Васкршњих празника.

          Застарели југословенски систем ПВО, који је Србија наследила, ништа није могао да уради, мада је с времена на време обарао авионе, невидљиве за радаре. Зато их је и обарао што нису коришћени радари, већ се гледало кроз класичан нишан.

          Јељцин је у то време дириговао немачким оркестром на аеродрому, или је имао друга неодложна посла, и било нас је стид. Било је и тешко, али нас је било је пре свега – стид. И било нам је криво.   

          Плаво небо изнад нас – то није само атмосферска појава. То је знак да пилоти добро обављају свој задатак.

          Јуче је један младић започео са мном разговор о томе, тврдећи да треба прековати копља и мачеве у српове и рала, као што пише код Исаије. Наглашавао је да је милитаризам у дисхармонији са хришћанством.

          Ја, у принципу, немам ништа против српова и рала, и одговорио сам му да копља можемо слободно да прекујемо. Одмах. Али, системи ПВО и ПРО треба да буде ефикасни и модерни. Јер, ако плаво небо изнад нас није прекривено траговима паљевине од експлозија - то није само атмосферска појава. То је знак да су наши пилоти на стражи.

          Зато су високи трговци демократијом принуђени да навуку на своја предаторска лица осмех када причају са руским руководством. Зато ми на миру можемо да читамо пророчанство Исаије, седећи код куће поред прозора, а не са батеријском лампом у атомском склоништу.   

          У Србији има шта да се види, и има о чему да се пише. Итекако има. Али, потребно је време да зароните у то, да причате са људима, да се навикнете на звуке језика који је толико сличан руском, а опет толико неразумљив за новајлију.

          За све је потребно време, чији се недостатак осећа у атмосфери потрошачке зависности. Зато две руине у центру града одмах боду очи. И свако ће вам рећи да то није резултат експлозије плина у домаћинству.

          При том одмах навиру успомене на оне дане када си стално поред телевизора очекивао вести, а Срби су са беспомоћним бесом гледали у небо, у гвоздене птице са натписом  «U.S. Air Force» на реповима.

          Тих дана деца Светог Саве никако нису могла да дохвате те птице. Пилоти, који су њима управљали, или нису читали Исаију или нису извукли никакве практичне закључке из оног што су прочитали. Јер, амерички пацифизам и демократија су – извозна роба.

          Налик су Тројанском коњу.

         

Izvor Vostok