Begunica

Dodji, prolece,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca srece suma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dodji u naletima nemira usred lisca
i cveca koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noc,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bucnom gradu,
oslobodi rec ugusenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnazi nasu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Secam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo poceo, cudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao zice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kise.
Ona je bila krisom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeci se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho usla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okrece iglu u tisini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kise.
Jedan cas kisnog popodneva,
punog senki, pesme i tisine.
Nista drugo.

Te noci ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronasao sam reci
koje sam uzalud trazio vazdan.
Jest, iz nedara nocne tisine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reci mi izmicu
sada kraj si kad mene.

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.
Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvecala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan covek izmedju drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime vecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleca.
Ljudi zurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opazajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajuci da u sebi nosimtvoj poljubac
kao sto sunce nosi u svojoj lopti
vatru bozanskog dodira,
kojom sija vecito.

Gazeci travu na stazi,zacuh:
''Poznajes li me?''
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice''
Ona odgovori:
''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''.
Njene oci su blistale kao rosno jutro.
Pocutah trenutak, a zatim zapitah:
''Jesi li iscrpla sav teret suza?''
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plac
imao vremena da nauci govor osmeha.
''Nekada'',
prosapta ona,
''govorio si da ces uvek voleti svoju tugu''.
Zbunjen, rekoh:
''Istina je, ali prosle su godine, i dosao je zaborav''.
I uzimajuci njenu ruku u svoju,
dodadoh:
'' I ti si se promenila.
Nekadasnji bol postao je vedrina''.

Srecan sam sto me ne gledas
vise sazaljivo.
Zlokobna car noci
i odjek mojih reci
koje kazuju zbogom,
prestrasene od ocajnog naglaska,
dovele su me do ivice placa.
Ali dan ce se roditi,
moje srce ce biti opet tvrdo,
i nece biti vise vremena za suze.
Ko kaze da je zaborav nemoguc?
Samilosna smrt buja
u samom srcu zivota,
obuzdavajuci njegovu ludu
zelju za trajanjem.
Burno more na kraju otpocine
u svojoj pokretnoj kolevci;
sumski pozar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid ce pokriti
ziva trava i cvece nasmejano
na suncu.

Pevaceve zrtve

U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korkom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glsne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umakle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena -
ne mimoidji je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senke trzis
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Uzezi je na razbuktaloj vatri ceznje!
Ovde je zizak, ali, avaj, plamen
ne treperi - jeli to sudba tvoja,
srece moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz nocnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kisa je beskrajna.
ne znam sta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlaci mi preko oka
jos deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noci.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Uzezi je na razbuktaloj vatri ceznje!
Grmi, huji vetar s piskom krz planinu.
Crna je noc, crna kao kamen.
Ne daj da casovi prodju u mraku!
Uzezi zizak ljubavi svojim zivotom!

U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise ptice
se morske vracaju gnezdama
svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci?

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivas oci i stisavas srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedistu mog zivota;
svetlost dotice, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri sire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuce veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izasla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San sto pociva na detinjim ocima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavicaju vila,
gde u sumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nezna
carobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oci.
Osmeh sto u snu prelece preko detinjih usana -
ko zna gde je rodjen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rodjen u osmeh
koji prelece u snu preko detinjih usana.
Slatka svezina sto nezno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, jos dok je majka bila nevesta,
prozela je u nemoj neznoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svezina
sto nezno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je sto se siri svetom,
sto radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je sto nemo nocu
ukoceno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u zuboru lisca sumornog
kisnog jula.
Bol rastanaka to je sto se preliva,
sto se udubljuje u ljubav i zudnju,
u patnju i radost ljudkoga doma,
sto se uvek topi i tece pesmom
kroz moje pesnicko srce.

Iz raznih zbirki

Zeno, u tvome smehu je
muzika izvora moga zivota.

To je jos samo dete, gospodaru.
Ona trci oko tvoga dvora,
zbavalja se, pokusava da
i od tebe napravi igracku.
Ne pazi na neuredjenu kosu
ni na nemarnu odecu koju vuce po prasini.
Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoris -
cvet koji joj dajes ujutru,
iz njenih ruku pada u prasinu.
Kad se podigne oluja i kad se
nebo smraci, ona vise ne spava;
ostavljajuci lutke rasturene po tlu,
ona se prijubljuje tebi, iz straha.
Boji se da te dobro ne sluzi.
Ali ti posmatras njenu igru smeseci se.
Ti je ne poznajes.
Dete koje sedi u prasini tvoja je zena;
njene igre ce se smiriti,
postace ozbiljnije,
pretvorice se u ljubav.

Napusteni zizak ceka u drugom danu
poljubac plamena koji dovodi noc.

Dan je mracan od kise.
Besne munje cepaju oblake
u dronjke, i suma je kao zatvoreni lav
koji ocajno trese grivom.
U takav dan, usred razularenih vetrova,
daj mi da se smirim
u tvome prisustvu.
Jer je zalosno nebo ispunilo senkom
moju samocu, i pod njim se tvoj
bozanski dodir utiskuje u moje srce.

Na ovome svetu zivimo
dokle ga volimo.

DRUGA BEZIMENA


Nikada ne kažeš riječ koju bi trebalo.
Da te ne bih ocijenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomiješao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.


Tvoj prohtjev veći je od prohtjeva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Tebe ja hocu! Samo tebe-
ponavlja moje srce bez prestanka. Sve
zelje koje me tiste bez prestanka. Sve
zelje koje me tiste danju i nocu nistavne
su u osnovi.
Kao sto noc u tami svojoj
krije zudnju za svetloscu, tako iz dubine
nesvesnoga u meni otima se krik: Tebe
ja hocu! Samo tebe!
Kao sto vihor na kraju izdise
u & posto se borio svom svojom moci
protiv njega, tako je buna moja ustremljena
protivu ljubavi tvoje i vice: Tebe ja hocu!
Samo tebe!

Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire Ijubav.

...

Kad umrem, sačuvajte mi u tišini jednu riječ za mene: “Volio sam” .