Прерађивачка индустрија је наша традиција

Уништили смо фабрике које смо деценијама развијали

После мање од две године од доношења своје индустријске политике до 2020, ЕУ је прошлог октобра представила документ којим се дефинишу основе нове, боље усредсређене индустријске политике засноване на инвестирању у нове технологије. Србија мора нешто слично да уради, уважавајући подједнако глобалне процесе и своје специфичности. Уместо сурогата, попут ад хок планова за реиндустријализацију, Србији је потребна нова ревидирана стратегија индустријског развоја. Систематичним приступом избегли бисмо, на пример, лицитирање на тему приоритета индустријског развоја, па се не би догодило да пољопривреда, која никако није индустрија, постане ,,приоритет индустријског развоја”. При чему се заборавља да пољопривреда у савременој економији не постоји без субвенција због инхерентно ниске акумулативности и екстремне климатске зависности. Или да енергетика, за коју Србија нема неопходне природне ресурсе, постане приоритет индустријализације. Не би се десило ни то да прерађивачка индустрија (manufacturing), која у развијеним економијама учествује од 80 до 90 одсто у укупној индустријској производњи (код нас са нешто мање од 80 одсто), једноставно буде заборављена. Недовољно промишљеним избором фаворита, заборавили смо корпус индустријских сектора који чини саму суштину индустрије и њене надмоћи у односу на остале гране производње. Јер прерађивачка индустрија не зависи од локалних природних ресурса а омогућава стварање производа велике додате вредности, производа у којима је основни садржај знање и иновативност, а не материјални ресурс. У прерађивачкој индустрији Србија има и највећу традицију, а ту леже и највећи потенцијали за раст извоза, за отварање радних места, а и за раст малих и средњих предузећа.

ИМТ, ИМР, Икарбус, ФАП, 14. октобар, Индустрија каблова Јагодина (некадашњи ФКС) и тако редом, нека су од многих великих индустријских предузећа која су данас у статусу реструктурирања, а некада су била део моћне прерађивачке индустрије. Усредсређивањем само на економску раван, ова предузећа се посматрају као терет Србије а при томе потпуно измиче пажњи њихов велики развојни потенцијал. Ова предузећа заправо представљају скривену временску и технолошку пречицу за покретање процеса индустријализације.

Такође важан аспект индустријализације је технологија, чију је улогу, заједно са инжењерством, Србија маргинализовала. Кључне одлуке у делу индустријског развоја и опоравка привреде доносе се без инжењерског разумевања овог процеса, готово искључивим деловањем у економској равни. Таквим приступом приватизацију смо претворили у ликвидацију. Уништили смо сопствене фабрике које смо деценијама развијали уз велика одрицања и напор, а технолошки профил онога што је остало тако дубоко еродирали да се у овом тренутку више од 85 одсто активности одвија у домену ниских и средњониских технологија.

Србија никако не сме да се повлачи из динамичне светске утакмице технолошког развоја. Напротив, уместо инфериорног кретања по путањи технолошке колоније и дугорочно посматрано неодрживе улоге генератора багателне физичке радне снаге, Србија треба да се врати на путању активног управљања својим технолошким развојем.

Да је то могуће показује нам пример сарадње са Уједињеним Арапским Емиратима на програму ракетног система АЛАС, којим се од пасивног посматрача и увозника трансформишемо у ствараоца и извозника технологије. Србија има веома добар образовни систем за област инжењерства, који је упркос дугогодишњој маргинализацији у великој мери очуван. Данас ретко ко зна да је Србија осамдесетих година прошлог века имала интензиван програм развоја и производње индустријских робота и да је масовно извозила нумеричке алатне машине на тржиште САД. Још мањи је број оних који се сећају да су почетком педесетих година у компанији Икарбус, који се данас бруталним административним препрекама спречава да за Београд производи аутобусе, успешно развијани и произвођени млазни авиони.

Србији су данас више него икада потребни инжењери, посебно млади, нова технолошка елита која ће изградити нову индустрију Србије, индустрију базирану на знању, а не на мишићима. Индустријализација је немогућа без симултаног и синхроног деловања у економској и технолошкој равни.

Професор Машинског факултета Универзитета у Београду, редовни члан Академије инжењерских наука Србије–АИНС

Петар Б. Петровић

објављено: 08.04.2013.

Политика

Уместо капиталних машина остале су рупе

Србија је у дводеценијском кризном периоду поред фабрика, о којима се највише говори, изгубила више од 700.000 индустријских радника. Почетком деведесетих, индустрија Србије је за само двадесетак месеци готово заустављена, редукујући своју производну функцију за, у просеку, 60одсто. У високотехнолошким секторима, као што је производња електронских уређаја, машина алатки, мотора, ауто-индустрија или индустрија пољопривредних машина, пад је био већи, неретко и преко 80 одсто. У функцији су остали само они индустријски сектори који су прехрањивали становништво и обезбеђивали енергетску компоненту. Насупрот томе, процес ерозије људског ресурса није имао дисконтинуитет ове врсте, већ је имао монотони линеарно опадајући карактер. У просеку, Србија је годишње губила више од 34.000 индустријских радника. Тај тренд и даље постоји, јерје индустрија заправо један врло инертан систем; у индустрији се ништа не дешава брзо, ни раст, нити опадање, али ни промена тренда.

Паралелно са смањењем броја индустријских радника, мењала се и квалификациона структура. На основу Анкете о радној снази коју је 2011. године израдио Републички завод за статистику, дајемо графички приказ квалификационе структуре за секторе прерађиваче индустрије.

Ове податке је могуће комбиновати саиндиректно повезаним показатељима. На пример, осамдесетих и деведесетих година, на Машинском факултету Универзитета у Београду, годишње је продуковано од 70 до 100 инжењера производног машинства. То је профил који је генеричка компонента за индустријску производњу, посебно за домен прерађивачке индустрије. Данас је тај број око 20. То није последица пада квалитета образовног процеса, како се често тврди. Младе генерације бирају своју будућност посматрајући садашњост, а наша садашњост је деиндустријализација. Уместо у производне инжењере, ,,вуковци“ одлазе у куваре, педикире, маникире или на фитнес академије. Ми у овом тренутку можемо само да нагађамо колико од тих 20 дипломираних инжењера оде у индустрију.

Пре него што се крене у индустријализацију, неопходно је израдити технолошке мапе Србије. Нешто слично радили смо са пољопривредом прошле јесени





Приватизоване фабрике које нису отишле у стечај по правилу су изведене из основне производне функције и технолошки су девастиране. Уместо машина или производних линија остале су рупе из којих штрче завртњеви за анкерисање. То су ,,технолошке рупе” које су у производном смислу фрагментирале технолошку базу индустријског система Србије. Такав је случај, на пример, са „Лола” Фабриком алатних машина (ФАМ), која је 1983. године уз енормне напоре купила порталну ЦНЦ глодалицу гигантских размера, „валдрих цобург”, како би кроз технолошки скок отворила нове просторе за тржишни раст (више од 70 одсто производње пласирано је у извоз, а годишњи финансијски обим те производње износио је више од 210 милиона долара). По одлуци тадашњег директора Николе Мирјанића и радничког савета, да би се обезбедила енормна финансијска средства за куповину овакве машине, годину дана је свим запосленим одбијано десет одсто од плате. Технолошка вредност машине била је таква да је она радила и за време санкција, не због потреба Србије већ западних компанија. Двадесетак година касније, комплетна фабрика „Лола” ФАМ је продата по цени управо те машине! Пет година од приватизације машина је продата, а иза ње је остао да зјапи гигантски темељ, у који је уграђено толико бетона и челика да би могла да се направе два солитера.

Нестанком ове јединствене машине Србија је изгубила способност да ствара широку класу производа. „Лола” ФАМ је данас претворена у браварску радионицу за заваривање челичних конструкција. То наравно, није одговорност новог власника, компаније „Монтавар”, која се увек бавила завареним конструкцијама. То је последица наше површности, неодговорности и неразумевања значаја технологије и инжењерства. Резултат је очигледан.

Професор Машинског факултета БУ, редовни члан Академије инжењерских наука Србије

Петар Б. Петровић

објављено: 09.04.2013.


Политика

Srbije se nece industrijalizovati. Ovi ljudi su ili sanjari ili su neobrazovani iako su profesori.