Odumiranje divljaka

Prepoznacete ih po nervozi, po teskocama sa kojima funkcionisu u “organizovanom drustvu”. Neki od njih zive izvan zakona ili okusavaju srecu kao klosari. Neki su po zatvorima, drugi su narkomani ili umiru od raznoraznih bolesti koje su posledica zivota u “civilizovanoj zajednici”.

Prepoznacete ih i po pogledu. Uvek taj isti pogled zeljan….slobode. Da li ste nekada videli vukove u kavezima “modernih zooloskih vrtova”. To je taj pogled. Unezvereno bice koje se vrti u krug, u prostoru koji mu je premali da bi normalno zivelo, a u kome je ipak prinudjeno da zivi.

Jos uvek se i u normalnim porodicama ponekad radjaju deca divljaci. Takva deca imaju problema sa skolom, nikako im nije jasno zasto se o sve sto se od njih trazi zapravo trazi. Postavljaju nezgodno pitanje “zasto?”. “Zasto?” pitanje koje se u “humanoj ljudskoj zajednici” ne sme postavljati. Nije jasno takvoj deci zasto moraju da sede satima, da ustanu na komandu, da trce na casovima fiskulture, nije im jasno zasto uciteljica od svih trazi da crtaju istu sliku. “Zasto, zasto zasto…” ponavljaju mali divljaci. Takva se deca smatraju glupima ili zaostalima. Onda ih stave u specijalnu skolu, onda ih izbace na ulicu, onda ih bezbedno eliminisu iz okrilja Majke Masine.

Jer Sistem sistematski tamani sve sto nije on. Masina eliminise sve sto nije masina, sve sto joj se cak i razlikovanjem protivi. Slicno se slicnom raduje. Zato volimo avione, mocne tenkove, sportske junake, predsednika i americke filmove. Ovaj oblik ne-prirodne selekcije nije svakako naklonjen Divljaku. On je zapravo namenjen proizvodnji sastavnih delova Masine. Osobine sastvanih delova masine nisu nikako osobine divljaka. Masina zahteva pripitomljavanje, dresuru. Dresirani, robotizovani covek je deo masine. Duge godine uslovljavanja, vestine trpljenja i prihvatanje svakodnevnog ponizenja kao datosti. To se trazi.

Divljak se radja u kavezu, roditelji divljaka su sastavni delovi Masine. Divljak je tako predodredjen da bude u Masini. Divljak je bice proslosti. Ali on/ona to ne zna. Jer on ili ona se samo rodio ili rodila. I hoce da zivi bez poimanja namenjene mu funkcije i svrhe. Samim tim cinom Divljak je u sukobu sa Masinom koja je svet. Jer za Masinu postoji samo funkcija.

Masinu su napravili ljudi. Nije nastala sama od sebe. Zivot u masini je ljudima primamljiv i bezbedan. Pritisnete prekidac – pali se svetlo, odvrnete slavinu, potece voda. Kanalizacija odnosi vase necistoce. Cigani kopaju po smecu. Neko drugi pati, a vi uzivate. To je sustina. Nije ni cudo sto su ljudi pripitomljeni i zadovoljni.

Divljak grize ruku koja ga hrani. Divljak je ruzni atavizam, nezgodna pojava koja podseca pripitomljene i srecne mase na ono sto su nekada bili, na ono sto bi mozda mogli da budu. Zato svaka jedinica organiozovanog drustva ima samo jedan cilj, ispred svih ostalih ciljeva , istrebiti divljake. Nekad, ognjem, nekad macem, nekad psihijatrijski ili birokratski, tiho. Radni logori i vesala su uvek tu ako zatreba.

Masina se plasi nestabilnosti. Divljak je anomalija, nestabilnost. Masina je strah, strah od haosa u kojem je zivot bio strah. Masina je jedno od mogucih resenja za koje se covek uhvatio. Masina je bog o kome mastaju svi podmlatci svih politickih partija, japiji i anarhisti zajdeno. Masina je stariji brat (big brother) i mehanicka majka uplakanog majmuna.

Divljak se plasi ogranicavanja. Masina je to. Racionalno ogranicenje iredukovanje zivota na najmanju neophodnu meru. Krave u boxovima,ljudi u boxovima, zenke lososa u biloskim centrima koje provode zivot u providnoj, uskoj plasticnoj cevi.

Divljak nije ni dobar ni los. Divljak nije ni zao ni plementit. Divljak jeste. Divljak jeste onako kao sto jeste i suma ili kamen. Divljak bi samo da zivi, a to je u religioznom kontekstu obozavanja “srecne i humane stvarnosti” najveci greh.

Divljak nije revolucionar. Revolucionar se bori za kontrolu nad Masinom. Revolucionar masta o preuzimanju, o pritiskanju dugmadi. Revolucionar hoce da sedne za upravljacki pult masine. I onda… Istrebiti. Posuti napalmom, poslati marince. Ubiti sve sto nije spremno da se prikljuci na proizvodnu traku. O tome takodje mastaju mase gledajuci na TV-u avanture virtuelnih i animiranih junaka. Jedan pokret prstom i kutija emituje nove i nove nadrazaje.

Divljak cuti. Divljak je neaktivan. Divljak ne zeli da putuje, divljaka ne zanimaju lepote Firence ili cari Kariba. Divljak ne bi da gradi katedrale i piramide. Ne zanimaju ga irigacioni sistemi Inka ili holandski nasipi. Divljak voli da se smeje jer divljak shvata zivot veoma ozbiljno.

Za divljake zato ima sve manje mesta. Ono sto se od coveka ocekuje sve je standardizovanije, predvidljivije. Sve je vec projektovano. Vise nema kutka na zemlji u koji bi divljaci mogli da pobegnu. I najudaljenija pacificka ostrva su uspesno konvertovana u turisticke rajeve, i najizolovaniji stanovnici Amazonije mastaju o parfemima iz nove kolekcije. Divljak ne moze ni da se sakrijen egde u kavernama Masine, tehnoloska dostignuca u oblasti organizacije rada omugucavaju da se svako neprilagodjeno ponasanje na vreme detektuje.

Zato, ako negde sretnete divljaka, ne plasite se. Njegova beda i prokletstvo neka vas podseca na “pobedu civilizacije, humanosti i razuma”. Divljak je sve sto vi ne zelite, divljak nije odlazak u kupovinu koji vam toliko znaci. Pustite neka prodje mirno pored vas. I on zna da su mu dani odbrojani.

MC