После великих искушења и успешне трансплантације живимо нормално, кажу студенткиња Милена Станковић, хирург Душан Шћепановић и комерцијалиста Бранко Клипа
Ново срце у грудима, које су добили после успешних трансплантација, на Универзитетској клиници у Грацу, оно је што повезује студенткињу Милену Станковић, комерцијалисту Бранка Клипу и хирурга Душана Шћепановића. Они деле и драматично искуство чекања на орган, дане неизвесности и болова, али сви углас кажу да данас живе нормалан живот. О животу са новим срцем, али и мукама кроз које су са својим породицама прошли, причају за „Политику”.

– Ја сам ронио у Црвеном мору, био сам у Трансилванији, на Карпатима, изнад 2000 метара надморске висине. Живим нормалним животом – каже најстарији међу њима, Бранко Клипа, педесетчетворогодишњак, који већ пет година живи с пресађеним срцем.

– Ја возим бицикл, али и аутомобил. До Златибора сам колима стигао за три сата. Пун сам живота. Често сањам да оперишем – упада му у реч Душан Шћепановић, хирург, који ће у децембру прославити другу годишњицу живота са новим срцем.

– Сваке вечери сам за компјутером. Правим свој сајт – каже Милена Станковић, двадесетчетворогодишњакиња, која је после трансплантације срца, последња стигла из Граца, пре четири месеца. Уписала је Факултет организационих наука, али је због тешке болести прекинула студије. Има млађу сестру. Око врата носи зелену, хируршку маску, јер је на заказани разговор кренула градским превозом. Маска треба да је чува од вируса и бактерија, али је увек подсети и на наше предрасуде: у аутобусу је, каже, поред ње увек празно место.

Милена прича прва:

– Телефон је зазвонио у пола шест ујутру и трансплантација ми је урађена 13. јануара 2008. године. У Грацу сам чекала срце од октобра 2007. Дуго сам се борила са болешћу, али сам покушавала да живим нормално, да излазим… Од марта 2007. стање ми се погоршавало. Нисам могла да завежем пертле, да оперем косу, замор је био све већи – каже она.

Дијагнозу тешког обољења срца добила је још 2002. године. Прошла је оживљавање електрошоком, а и болне процедуре аблације у Клиници „Дедиње”, али ништа није помогло. Резултати биопсије срца, коју је урадио др Милутин Мирић, показали су у јуну 2007. године да је трансплантација срца једино решење. Породица се трудила да обезбеди новац. Обратили су се Канцеларији председника Србије. Сви су били, кажу Станковићи, дирнути и потресени, али су им казали да они немају новац којим би помогли одлазак девојке на операцију.

– Знала сам да немам времена да се дописујем са бирократијом. Била сам свесна да ће ми дете умрети. Захваљујући мом оцу и старој девизној штедњи, позајмицама од родбине сакупили смо 74.000 евра што је било довољно да се Милена стави на листу чекања за срце, за трошкове трансплантације и за постоперативну негу. Али, због компликација Милена је остала три и по месеца на интензивној нези и то је направило велики рачун. Остали смо дужни – каже Миленина мајка Биљана.

Док се у Грацу борила за живот, Милени је у Београду од рака јетре 20. марта умро отац, не дочекавши да види кћерку са новим срцем.

Бранко Клипа је ново срце добио 28. марта 2004. године, а чекао га је девет месеци у Грацу, смештен код добрих људи, као што су госпођа Душанка Шеф, родом из Прњавора, или Душан Макић.

– После скоро десет година лечења по београдским клиникама, др Синиша Градинац са Клинике „Дедиње” рекао ми је да је трансплантација срца једино решење. Супруга је продала кућу на Бановом брду, а синдикат моје фирме „Здравље” и пријатељи су прикупили остало, тако да смо уплатили 35.000 евра да бих стигао на листу чекања. Отегло се чекање, срце ми је радило са само 10 одсто капацитета, сваки други, трећи дан сам падао у несвест. Кад је стигло срце, тринаестог дана после трансплантације изашао сам из болнице. Имао сам среће. Све укупно, трансплантација ме је коштала 55.000 евра, али 2004. године је било јефтиније него данас – објашњава Бранко.

То што је доктор за Шћепановића је предствљало и предност и ману. Знао је и шта му се догађа. Отказује му срце, а трансплантацију је одбијао, јер су сви говорили колико је то скупа интервенција, држава је не плаћа, а нико у Србији је не ради. Он је четири пута прошао електрошок, четири пута мучну процедуру аблације „поправке” срца, уграђен му је пејсмејкер… Чак десет пута су му колеге, хирурзи са Дечје клинике, вадили воду која се скупљала у стомаку, јер је срце све више попуштало. Побољшања није било.

Идеју да покуша са вештачким срцем које кошта 70.000 евра изнео је, сада покојни, др Брана Радованчевић, наш лекар са Тексас Института за срце у Хјустону, који је др Шћепановића упутио на клинику у Грацу. Уместо вештачког срца добио је право, после 10 дана чекања – 6. децембра 2006. Трансплантацију су пратиле неочекиване компликације, па је Шћепановић болницу напустио тек 62 дана од интервенције и зато је платио 116.000 евра. До новца је дошао продајом своје куће.

Када је др Васлеру јављено да је нађено срце за лекара из Србије, он је зауставио полетање авиона којим је кренуо на конгрес, окренуо се и вратио на клинику да оперише др Шћепановића. Отад су и кућни пријатељи, па је Васлер већ био Шћепановићев гост у Београду. Своју наклоност према Србији овај лекар је показао и тиме што је, осим за др Шћепановића, из посебног програма за земље ван Евротранспланта, срце обезбедио и за младу Милену, као и за шеснаестогодишњег Немању Мисаиловића.


Izvor: Politika

Срамота је да се здравље купује...