2. Šta se iziskuje od pisanja s obzirom na prikladnost

LIX

Sokrat: Znaš li, dakle, kako ćeš bogu najviše ugoditi svoji pokazivanjem besedništva na delu ili svojim učenjem o besedništvu?

Fedar: Nikako ne znam. A ti?

Sokrat: Mogu pripovedati bar jednu priču starih, a istinu znaju samo oni. A kad bismo je sami našli, da li bismo tada još šta marili za tuđa mnenja?

Fedar: Smešno pitanje! Nego ono što veliš da si čuo, kazuj.

Sokrat: Čuo sam, dakle, da je kod Naukratije u Egiptu bio neki od tamošnjih starih bogova, kome je posvećena i sveta ptica, koju nazivaju ibis, a samom bogu ime je Teut. Ovaj je prvi izumeo i broj i račun, geometriju i astronomiju, a osim toga i igru na kamičke i kocke, i naposletku i pismene znakove. A kao kralj vladao je tada nad celim Egiptom Tam u velikom gradu gornje zemlje, koji Heleni nazivaju egipatskom Tebom, kao što boga nazivaju Amonom. Tamu dođe Teut, pokaže mu svoje veštine i reče da ih treba razdati svima Egipćanima.

Tam upita kakvu korist daje koja veština, a kad ih je Teut redom objašnjavao, ovo je kudio, a ono hvalio, kako bi mu se kad činilo da što lepo ili nelepo govori. A mnogo je, priča se, Tam Teutu o svakoj veštini izrekao i u jednom i u drugom pravcu, a to sve redom napomenuti bilo bi opširno. Ali kad je došao do pismenih znakova, reče Teut: "Ovo znanje, kralju, učiniće da Egipćani budu mudriji i da bolje pamte, jer je nađen lek za pamćenje i za mudrost". Ali Tam odgovori: "Veoma dovitljivi Teute, jedan može da proizvede veštine, a drugi da oceni koliko je u njima štete i koristi za one koji će se njima služiti. Tako si i ti sada, kao otac pismenih znakova, u dobroj nameri rekao suprotno onome što oni mogu. Oni će, naime, u dušama onih koji ih nauče rađati zaborav zbog nevežbanja pamćenja, jer će ljudi, uzdajući se u pismo, sećanje izazivati spolja stranim znacima, a neće se sećati iznutra samo sobom. Nisi, dakle, izumeo lek za pamćenje, nego za opominjanje, a učenicima nsiš prividnu, a ne istinitu mudrost, jer kad postanu mnogoslušalice bez nastave, uobražavaće sebi da su i sveznalice, iako su većinom neznalice i teško podnošljivi u saobraćaju, jer su postali nazovi-mudraci a ne mudraci.

Fedar: Sokrate, lako ti smišljaš priče iz Egipta i odakle god hoćeš.

Sokrat: A ljudi, prijatelju moj, u svetinji Diva dodonskoga rekoše da je prve proročke reči izrekao hrast. Kako, dakle, tadašnji ljudi nisu bili toliko mudri kao vi mladi, njima je u njihovoj bezazlenosti bilo dovoljno da slušaju hrast i kamen, kad bi samo istinu govorili. Ali tebi valjda nije sve jedno ko je onaj ko govori i odakle je. Jer ne gldaš samo na to da li stvar stoji ovako ili drukčije.

Fedar: S pravom si me ukorio, i meni se čini da stvar s pismom stoji onako kako govori onaj iz Tebe.


LX

Sokrat: Dakle, onaj ko misli da je u pismenom beleženju ostavio neko učenje o veštini, pa i onaj koga prihvata kao da će iz pismenih znakova proizići nešto jasno i pouzdano, taj je pun nedotupšavnosti i zaista ne razumeva Amonovo proroštvo, misleći da pisane reči imaju još neki drugi smisao nego taj da onoga koji zna potsete na ono o čemu su pisane.

Fedar: Baš je tako.

Sokrat: Jer, evo, Fedre, pismo ima u sebi nešto čudnovato, i u tome ono zaista liči na slikarstvo: ta i proizvodi slikarske umetnosti stoje pred nama kao da su živi; ali ako ih nešto upitaš, oni sasvim dostojanstveno ćute. Isti je slučaj i kod slova: čovek bi pomislio da govore kao da nešto razumeju; a ako ih upitaš da shvatiš nešto od onoga što se govori, svagda kazuju samo jedno te isto. A potom: kad su jedanput napisana, svaka reč tumara ovamo i onamo, isto tako k onima koji je ne razumeju kao i onima kojima nije namenjena, pa se ne zna s kime treba govoriti a s kime ne. A zlostavljena i nepravično ružena uvek treba roditelja kao pomoćnika: jer sama niti može sebe odbraniti niti sebi pomoći.

Fedar: I to si sasvim pravo rekao.

Sokrat: A šta? Drugu reč da ogledamo, ovoj rođenu sestru, ne samo na koji način postaje nego i koliko je po prirodi bolja i moćnija od ove?

Fedar: Koja je to i kako veliš da postaje?

Sokrat: Ona koja se s poznavanjem stvari upisuje u dušu onoga koji uči, a ume sama sebe da brani i zna govoriti i ćutati s kojima treba.

Fedar: Misliš na živu i dušatu reč onoga koji zna, a čija bi se pisana reč mogla s pravom obeležiti kao senka žive.


LXI

Sokrat: Dabome. Nego odgovori mi na ovo: bi li pametan zemljoradnik ono semenje za koje bi mario i želeo da mu donese roda, ozbiljno leti sejao u Adonidove gradinice i radovao se gledajući kako je ono za osam dana lepo u visinu poraslo, ili bi to radio radi igre i radi praznika, ako bi to uopšte činio; ali bi seme do koga mu je stalo posejao prema zemljoradničkoj veštini onde gde treba i bio zadovoljan ako bi ono što je posejao do osmoga meseca dozrelo.

Fedar: Tako bi nekako, Sokrate, postupao sa semenom do koga mu je ozbiljno stalo; a s drugim postupio bi samo onako kako ti kažeš.

Sokrat: I hoćemo li za onoga koji zna šta je pravednost i lepota i dobrota kazati da za obdelavanje svoga semena ima manje pameti nego li zemljoradnik?

Fedar: Nipošto.

Sokrat: Dakle, neće li ni to seme ozbiljno sejati kroz trstiku i u crnu vodu pisati rečima koje niti mogu same sebi pomagati niti mogu istinu dovoljno naučiti.

Fedar: Verovatno je da neće.

Sokrat: I neće. Nego pismene gradinice, čini mi se, sejaće radi igre i, ako uspiše, pisaće sabirajući uspomene i za sebe ako bi dospeo u zaboravnu strast, i za svakoga drugoga ko ide istim tragom, i radovaće se gledajući ih kako nežno rastu. A kad se drugi predaju drugim zabavama, razgaljujući se terevenkama i drugim sličnim uživanjima, tada će onaj, čini mi se, mesto toga provoditi vreme u toj igri.

Fedar: Prema lošoj igri, Sokrate, ističeš prelepu igru onoga koji ume nalaziti zabavu u rečima, pričajući o pravednosti i drugim temama o kojima govoriš.

Sokrat: Doista je tako, moj dragi Fedre, ali mnogo je lepši, mislim, ozbiljan rad kad neko, služeći se dijalektikom, odabere podesnu dušu i znalački sadi i seje u nju reči koje mogu da budu od pomoći i same sebi i onome ko ih je posejao, i ne ostaju jalove, nego donose ploda, iz kojega u novim srcima neprestano izbija nov usev, koji predano dobro uvek održava besmrtnim i onoga koji ga ima čini blaženim koliko god je čoveku moguće da to bude.

Fedar: Ta to još mnogo lepše govoriš.

3. Rešenje pitanja kad je pisanje prekorno

LXII

Sokrat: Sada naposletku, Fedre, možemo rešavati ranije postavljeno pitanje, pošto smo se u ovom složili.

Fedar: Koje?

Sokrat: Ono koje smo hteli da vidimo, pa smo dospeli ovamo: to jest da ispitujemo Lisiji učinjenu zamerku o pisanju beseda, pa i same besede koje bi bile pisane po pravilima, a koje van pravila. Šta je, pak, pravilno, a šta nije, čini mi se da je dovoljno objašnjeno.

Fedar: Zacelo.

Sokrat: Pre nego ma ko poznaje istinu o pojedinim stvarima o kojima govori ili piše, i pre nego se osposobi da svaku stvar samu odredi, a posle određenja opet ume da je rastavi na njene rodove sve do granice rastegljivosti; i pre nego na isti način pronikne u prirodu duše, tražeći rod koji pojedinoj duši odgovara, i potom svoju besedu sastavlja i udešava tako da mnogostranoj duši daje mnogostrane i s njome u svemu saglasne besede, a prostoj proste, pre neće biti sposoban da na pravilan način koliko je od prirode dano upravlja rodom besede, ni za pouku ni za nagovaranje, kao što je to celo naše dosadašnje raspravljanje potvrdilo.

Fedar: Dabome da se to tako otprilike pokazalo.


LXIII

Sokrat: A što se opet tiče pitanja da li je lepo ili ružno govoriti i pisati, i na kojim se okolnostima pritom zasniva neka zamerka ili ne, nije li to ukratko objasnilo ono što je rečeno malopre.

Fedar: Koje?

Sokrat: Ovo: bilo da je Lisija ili ko drugi ikad nešto napisao ili bude napisao privatno ili javno kao zakonodavac, kao pisac kakva političkog predmeta, misleći da je u njemu neka velika pouzdanost i jasnoća, to je za pisca sramota, rekao mu to ko ili ne rekao. Jer, ko ništa ne zna ni na javi ni u snu o pravdi i nepravdi, o dobru i zlu, taj se zaista ne može oteti prekoru sramote, ma cela gomila pohvalila njegovo ponašanje.

Fedar: Zacelo ne može.

Sokrat: Ali onaj ko smatra da u reči pisanoj ma o kom predmetu mora da bude mnogo igre, i da nikad nijedna reč, bila ona pisana u metru ili bez njega, nije dostojna velika truda da bude pisana ili govorena, kao što su rapsodske besede, koje se bez umetnutog ispitivanja i pouke govore samo radi nagovaranja, nego da stvarno najbolje takve reči služe samo kao sredstvo potsećanja onima koji znaju; a da se, naprotiv, samo u onima koji se uče i govore radi učenja i stvarno u dušu pišu o pravi i lepoti i dobroti, pojavljuje ono što je jasno i savršeno i dostojno truda; i da samo takve besede čovek treba nazivati u neku ruku svojom pravom decom, ponajpre onu u njemu samome, ako bi se u njemu našla kao njegov izum, zatim one koji su se kao njeni potomvi i sestre u isti mah na dostojan način rodile u drugim dušama; a ostalih se kloni, – taj mi se, Fedre, čini da predstavlja onakav uzor s kakvim bismo ja i ti želeli da oba postanemo jednaki.

Fedar: Baš to isto i ja hoću i želim što kažeš.

Završetak. Pisac i filozof. Molitva.

LXIV

Sokrat: Neka bude, dakle, već dosta naše šale o besedničkim stvarima; pa ti idi i govori Lisiji da smo nas dvojica sišli k izvoru i prebivalištu Nimfa, i tu čuli glasove koji su nam naredili da se Lisiji i ako još ko drugi sastavlja besede i isto tako Homeru i ako je još ko drugi spevao pesme s muzičkom pratnjom ili bez nje, treće solonu i svakome ko je u političkim besedama, nazivajući ih zakonima, napisao spise, kaže ovo: ako je to sastavio znajući kako stoji istina, i ako se može braniti kad pođe na saslušavanje o onom što je napisao, pa je sam kadar svojom usmenom besedom pokazati da je njegova pisana beseda loša, takva čoveka ne treba nazivati imenom kakvim se zovu ovi, nego po onome čime se on ozbiljno zanimao

Fedar: Kakvo mu, dakle, ime daješ?

Sokrat: Nazivati ga mudracem, Fedre, to se baš meni čini da je suviše velika stvar i da samo bogu dolikuje. Ali, ili prijateljem mudrosti ili nečim sličnim: s time bi se on sam pre složio, a to bi mu i bolje dolikovalo.

Fedar: To bi stvari sasvim odgovaralo.

Sokrat: Zar nećeš opet onoga koji nema ničeg dragocenijeg nego ono što je sastavio ili napisao posle duga okretanja i gore i dole, spajanja jednog sa drugim i brisanja, zar nećeš toga s pravom nazvati pesnikom ili piscem beseda ili piscem zakona?

Fedar: Dabome!

Sokrat: To, dakle, kaži svome prijatelju.

Fedar: A šta? Kako ćeš ti uraditi? Ta ni tvoga prijatelja ne treba mimoići.

Sokrat: Koga to?

Fedar: Lepoga ISokrata! Šta ćeš njemu poručiti, Sokrate? Šta ćemo reći da je on?

Sokrat: Još je mlad ISokrat, Fedre. Ali šta očekujem od njega, kazaću.

Fedar: Pa šta?

Sokrat: Čini mi se da je on svojom obdarenošću kudikamo bolji nego Lisijine besede, i da je sliven od blagorodnije ćudi. I zato ne bi nikakvo čudo bilo kad bi on u zrelijim godinama, baveći se istim besedama kao i sada, kao decu ostavio iza sebe sve one koji su se ikad prihvatili beseda, pa ako se još ni time ne bi zadovoljio, većem uspehu poveo ga neki božanski nagon. Jer od prirode, prijatelju moj, u njegovoj duši leži neka filosofska crta. Ovo, dakle, ja od ovdašnjih bogova poručujem ISokratu kao mojemu ljubimcu, a ti ono Lisiji kao svojemu.

Fedar: Tako će se dogoditi. Ali hajdemo, jer je i omara popustila.

Sokrat: Ne dolikuje li da se pre odlaska pomolim ovdašnjim bogovima?

Fedar: Da, naravno!

Sokrat: O dragi Pane i vi drugi bogovi koji ste ovde, dajte mi da budem lep iznutra, i da se sva moja spoljašnjost slaže s mojim unutrašnjim osobinama. Da bogatim smatram mudraca. A zlata da imam toliko koliko ga ni nositi ni voziti ne bi mogao niko drugi nego samo razborit čovek.

Treba li nam jop nešto drugo, Fedre? Ja sam za sebe dovoljno molio.

Fedar: I za mene moli to isto! Jer prijateljima je sve zajedničko.

Sokrat: Hajdemo!