OD svega što raste na kugli zemaljskoj, najbolje uspeva i najbrže se razmnožava čovek, stvorenje koje je Zemlju stavilo pod kontrolu u meri koja mu se, kako stvari stoje, samom može obiti o glavu. Ako se to već i ne dešava.
Kako statističari procenjuju, sada na Zemlji živi 6.574.666.412 stanovnika. Ali, ako je tako bilo juče, danas već nije. Brojite do deset i već se rodilo 29 dece. Slobodno dodajte toj cifri bar još 250.000 novih žitelja koji su svet ugledali u poslednja 24 časa.
Je li to mnogo? Može li Zemlja da izdrži toliku populaciju? Jedni naučnici kažu - mnogo nas je, drugi su suprotnog mišljenja, treći govore da se to pouzdano ne zna. Zna se, međutim, da enormni priraštaj stanovništva na Zemlji nosi sa sobom velike ekonomske, socijalne i ekološke probleme, koji se u poslednje vreme toliko zaoštravaju da su naučnici počeli ozbiljno da se pitaju šta će biti sa našom planetom. Hoće li ona odoleti zagrevanju i zagađenju okoline koje stvara čovek, hoće li izbeći ekološku katastrofu?
- Ovoliki broj stanovnika na Zemlji je neizdrživ. Ako se tu nešto ne učini, čeka nas ekološka katastrofa. Nauka ne može pouzdano reći koliko ljudi može normalno da živi na Zemlji, mada ja mislim da je ta mera između dve i tri milijarde žitelja, a ne šest i po kao sada, ili devet milijardi, koliko će nas biti za dvadeset-trideset godina - kaže Kris Rejpli, direktor jednog britanskog istraživačkog instituta.
U katastrofističkim procenama i prognozama, najdalje je otišao „neomaltusijanac“, dr Erik Pianka, profesor ekologije sa Teksaškog univerziteta, koji je na jednom predavanju izjavio da svetsku populaciju treba svesti na svega milijardu duša i da u tom pravcu treba preduzeti rigorozne mere koje se maltene graniče sa istrebljenjem dela ljudske populacije. Zbog toga su ga i nazvali „Doktor Zla Kob“.
Pianka se nije povukao, već tvrdi da su ga „pogrešno interpretirali“:
- Nemam nikakve loše namere prema ljudskom rodu. Ali, ubeđen sam da bi ovom svetu bilo mnogo bolje bez mnogih od nas. Ako mi ne budemo kontrolisali svet, učiniće to priroda umesto nas, i to na način koji nam se neće svideti, baš kao što vam se neće svideti ni ovo šta ja kažem. Ja imam dvoje unučadi i želeo bih da žive na sigurnoj i stabilnoj Zemlji. Ali, ja se plašim za njihovu budućnost - strahuje on.
Naslednici Tomasa Maltusa, koji je pre skoro dvesta godina zagovarao „preventivnu restrikciju“ rađanja, idu čak dotle da traže da se nasilno zaustavi stopa nataliteta u najsiromašnijim delovima sveta kako bi se sprečio progresivni rast siromaštva?!
Tu se otvara drugo pitanje. Da li su bedni uslovi života u najsiromašnijim krajevima sveta posledica eksplozije rađanja, ili je populistička ekspanzija rezultat bede u kojoj ljudi žive, uglavnom na južnoj polulopti planete, ispod linije koja se kreće od Panamskog kanala, preko Gibraltara, Mediterana, Bliskog istoka i južnog ruba Sibira, sve do korejske linije razdvajanja?
Iz Organizacije UN za hranu i poljoprivredu - FAO, kažu da situacija nije alarmantna, bar kada je o hrani reč. Uz moderne agromere i pravedniju raspodelu zemlje i ulaganja, hrane na Zemlji može imati možda i za 33 milijarde ljudskih duša.
Pitanje, međutim, ostaje bolno otvoreno. Sve je manje i hrane i vode za piće, pa čak i kiseonika. Evropa je uništila 80 odsto svojih šuma, proređene su šume u Africi, a načeta su i „pluća planete“ u Amazoniji.
Sedamdeset jedan procenat Zemljine površine je pod vodom. Od preostalih 29 procenata kopna, pola je čoveku nedostupno, bar kada je o hrani i vodi reč. U potrazi za novim izvorima života, Rusi, a za njima Kanađani i Danci su krenuli u nova osvajanja Arktika. Ali, tamo će se vaditi i kopati nafta i zlato, a to se ne jede. Ako su ljudi u prošlosti ratovali za plodna polja i za naftu, sada se ne mogu isključiti ratovi za pitku vodu.
Balast prenaseljenosti postoji. O tome je nedavno govorio i bivši potpredsednik SAD Al Gor, koji se poslednjih godina bavi ekologijom. „Da bi se povratilo zdravlje globalnom ljudskom ambijentu, nema važnijeg i presudnijeg pitanja od stabilizacije ljudske populacije na Zemlji, a to znači imati manje dece“, smatra Gor.
- Najbolje što možete učiniti za budućnost planete je da imate jedno dete manje - smatra Džon Gilbod, iz instituta „Optimalna populacija“.
Stvari, ipak, ne moraju da stoje tako. Katastrofističke prognoze, od Maltusa do danas, bar kada je o „kobnim“ posledicama prenaseljenosti reč, pale su u vodu. Ljudski rod se od onda povećao šest puta, ali ljudi u celini žive bolje, bez obzira na siromaštvo kojeg ima i onda i sada. O tome piše u knjizi „Popravaljanje stanja sveta“ Amerikanac Indus Gokleni, ekolog i poznati stručnjak.
- Ima nas mnogo više, ali živimo bolje. Ekonomski i tehnološki razvoj doveli su do napretka, a ne do katastrofe. Ljudi su zdraviji, žive duže, hrana je jeftinija. Ljudska zajednica, mnogobrojnija nego ikada i daleko od toga da bude perfektna, živi bolje nego ikada. Nama je bolje nego našim precima, a verujem biće bolje i našoj deci - uveren je Gokleni.
To jeste u proseku, ali prosek je najveća statistička prevara. U svetu danas živi 1,3 milijarde duša čiji je prihod manji od jednog dolara dnevno, a njih oko tri milijarde, ima između jednog i dva dolara na dan. Do njih bolji život još nije došao. I nema ga ni na vidiku.

GLOBALNO SELO - U MALOM

DANAŠNjI svet najbolje se može sagledati ako se u „globalno selo“, o kojem se toliko govori, useli svet u malom, njegovih 100 stanovnika.
Evo kako izgleda ta slika.
Od njih stotinu, 59 su Azijati, 13 Afrikanci, 12 je Evropljana, 10 Latinoamerikanaca, pet Amerikanaca i jedan Australijanac.
Među njima 52 su žene, a muškaraca je 48. Omladinu čine 36.
U globalnoom selu 77 je „obojenih“, a samo 28 hrišćana.
Njih šestoro drži 60 odsto bogatstva.
Među najbogatijima, pet su Amerikanci i - jedan Evropljanin.
Od 100 žitelja sela 82 je siromašno. Njih 19 nema vodu za piće, a 43 je bez kupatila. U selu postoje 24 televizora, od kojih jedan žitelj poseduje tri, a drugi dva TV aparata.
Samo dva žitelja imaju visoko obrazovanje, a njih šest kompjutere i to tako da tri pripadaju Amerikancima, dva Evropljanima, a jedan Azijatu.
Žitelji globalnog sela upućeni su jedni na druge. A i kako ne bi kad onih 82 najsiromašnijih duguje po glavi 800 dolara bogatim komšijama kojih je - 18.
Selo jedino još nema ime. Da ga nazovu Dolina egoizma, ne ide, a da se kaže da je Dolina solidarnosti, bilo bi smešno.

KINESKA ENIGMA

Kinezi su pre tri decenije proklamovali politiku „jednog deteta“, ali je ta politika olabavila, pa je pitanje da li će se ostvariti tvrdnje Pekinga da će se stanovništvo te mnogoljudne zemlje zadržati na nivou od 1,4 milijarde žitelja. Ipak, Kineskinja koja je 1968. godine rađala u proseku 6,5 dece, danas rađa manje od dvoje.

Izvor: Novosti