Плакат против б92 :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Stradanja homoseksualaca u II svetskom ratu u nacističkim logorima

Ružičasti trougao, nošen sa leve strane na jakni i na desnoj strani na nogavici pantalona, bio je simbol kojim su obeležavani homoseksualni zatvorenici u nacističkim koncetracionim logorima. Većina njih je ubijena. Izjave heteroseksualnih zatvorenika koji su preživeli: "Video sam veliki broj ružičastih trouglova... Ne znam kada i kako su ubijeni... Jednog dana ih samo nije bilo." Agoniju njihovih života preneo je Dr L.D. Claassen von Neudegg, gej koji je preživeo u Sachsenhausen logoru:

Posle večernje prozivke 20. juna 1942. godine odjednom je data naredba: "Svi zatvorenici sa ružičastim trouglovima ostaće da stoje posle završetka prozivke!" Naš komandir je uzviknuo: "Tri stotine devijantnih kriminalaca, ostaće da miruju!" Bili smo registrovani, i tada je rečeno da će po naređenju Reichsfuehring SS, naša kategorija biti izolovana u poseban logor za intenzivno kažnjavanje Klinker Brickwords gde ćemo biti prebačeni sledećeg jutra. Ciglana Klinker! Naježili smo se, bili smo uplašeni... Bili smo naterani da za sobom vučemo dvadesetak leševa, ostali su bili krvavi, ušli smo u ciglanu Klinker... Bili smo tu oko dva meseca, ali nam je ličilo na godinu bez kraja. Kada su nas transportovali ovde, bilo nas je oko tri stotine. Bičevi su korišćeni svakog jutra sve češće, dok smo silazili u jame za kopanje gline. "Sada nas je samo 50 živih," prošaputao je čovek pored mene. "Ostani u sredini - tada te neće često udarati."

PARAGRAF 175

Početkom 19. veka Nemačka je bila konfederacija nezavisnih zemalja, i homoseksualnost je bila legalna u svim tim zemljama. Kada je Kralj Wilhelm 1871. godine stvorio Drugi Rajh usvojen anti-gej zakon i paragraf 175, kojim se kažnjava neprirodno ponašanja za kaznom od jednog dana do pet godina zatvora.

Ovaj zakon je totalno uništio rad prvog svetskog gej aktiviste Heinrich Ulrichs-a. On je delio humoristične panflete kroz koje je tvrdio da je homoseksualnost prirodna, i da homoseksualci zaslužuju sva građanska prava takođe i brak. Godine 1871. primoran je da prekine štampanje panfleta i na kraju je izgnan iz Nemačke.
Urlihovu borbu su nastavili Adolf Brand, koji je 1891. godine publikovao prvi gej magazin "Der Eigene" koji je izdavan u kontinuitetu do 1929. i Magnus Hirschfeld koji je publikovao "Sappho und Socrates" 1891. Brand, Hirschfeld i Max Spohr zajedno su osnovali prvu organizaciju za gej prava, Naučni humanitarni komitet. Do 1900. godine komitet je imao samo 70 članova, ali su uspeli da publikuju 23 knjiga o homoseksualnosti i skupili su nekoliko hiljada potpisa poznatih ljudi za ukidanje paragrafa 175.

Žuta - Jevreji
Ružičasta - Gej muškarci
Ljubičasta - Jehovini svedoci
Crvena - Politički zatvorenici
Crna - Romi i ostali "obojeni"
Zelena - Kriminalci

Nemački gej pokret je rastao, iako je 200-300 ljudi tokom tih godina bilo osuđeno zbog kršenja paragrafa 175. Berlin je 1895. godine imao 2 ipo miliona stanovnika i preko 40 gej barova. Balovi transvestita su u to vreme bili reklamirani u tadašnjim medijima. Samo u 1905. godini bilo je štampano 320 publikacija o homoseksualnosti. Grupe kao što je Socijaldemokratska partija radnika javno je podržala borbu za gej prava.

SKANDAL

Situacija je počela da se pogoršava kada je princ Philip od Eulenburga i još neki poznati muškarci iz vladajućih krugova bili umešani u homoseksualni skandal koji su novine pretvorile u anti gej kampanju i lov na gejeve. Članstvo u gej organizacijama je dramatično opalo zbog velikog broja samoubistava i suđenja.

Godine 1910. vlada je podnela predlog da se sankcioniše i lezbejski akt. Predlog je odbijen što je dovelo do velikog povezivanja i saradnje ženskog i gej pokreta. Uprkos Eulenberg skandalu, gej pokret je dobijao veliku podršku. Sovjetski savez je 1917. godine ukinuo sve anti gej zakone, što je rezultovalo podrškom Hirschfeld-oj reformi zakona 1927. godine od strane nemačkih komunista.

Hirschfeld je 1919. godine osnovao Institut za seksualne nauke u Berlinu, koji je imao za cilj da edukuje stanovništvo. Ostale gej organizacije su bile brzo osnovane takođe i gej centri i udruženja koji su počele da se bore za reformu zakona.

Fašizam je počeo da jača, a ne smemo zaboraviti da je Hirschfeld bio Jevrejin i gej. U Minhenu 1920. godine bio je napadnut od strane antisemita koji su ga teško povredili. Ranije iste godine bio je napadnut od strane nacista i dobio teške povrede glave.

Prikazivanje Hirschfeldovog prvog pro-grj filma "Drugačiji od ostalih" bilo je stalno prekidano od strane fašista. U jednom takvom incidentu u Beču 1923. nekoliko ljudi iz publike je bilo ranjeno. Nacionalna Socijalistička Partija je 14. naja 1928. godine izdala svoj svoj stav o homoseksualnosti:

"Nije bitno da li ti ili ja živimo, ali je neophodno da nemački narod živi. On može da živi ako može da se bori, život znači borbu. On jedino može da se bori ako manifestuje svoju muškost. On može pokazati svoju muževnost ako vežba disciplinu, naročito u ljubavi. Slobodna ljubav i devijancija je nedisciplinovanost. Zato, mi te odbijamo, kao što bi odbili svakog koji povređuje naš narod. Svako ko pomisli na homoseksualnu ljubav je naš neprijatelj."

Gej pokret je dostigao svoj vrhunac 1928. godine kada je Reichstag sa 15 glasova za i 13 protiv izglasao ukidanje svih anti gej zakona. Ali pre nego što je zakon počeo da se primenjuje, 1929. godine desila se propast berze i nacisti dolaze na vlast.

Ernst Röhm

NacizamNeki od nacista su naravno bili gejevi, ali je opasno naivno poverovati da su nacisti tolerisali homoseksualnost. Primer za to je načelnik SA trupa Ernst Röhm.

Röhm-ova četa je bila puna nedisciplinovanih vojnika i jakih momaka iz gradskog podzemlja i takođe puna gej momaka. Röhm-a nije zanimala njegova reputacija: na primer 1925. godine je podneo tužbu protiv 17-o godišnjeg dečka koji ga je opljačkao posle noći koju su zajedno proveli. Hitler je znao o njegovoj homoseksualnosti kao i o homoseksualnosti Edmund-a Heines-a, Karl-a Ernst-a i La Paz-a.

Ali Hitler nije bio dovoljno snažan da se suprostavi svom rivalu Röhm-u a da ne spominjemo da nikada ne bi bio snažan bez njega. On je mudro odlučio da stane u odbranu Röhm-a: "Njegov privatni život ne može postati objekat osude sve dok ne uđe u konflikt sa osnovnim principima Nacion-socijalističke ideologije.

Kada je Röhm-ova vojska narasla na 500.000 vojnika 1932. godine Hitler je u njemu video pretnju i odlučio da je njegov privatni život u konfliktu sa ideologijom. Partijski sudija Walter Buch je pripremio ubistvo gej lidera SA: Röhm-a, Count Du Moulin-a, Eckhart-a, George Bell-a, Stabsführer Uhl-a. Ali zavera je otkrivena, Buch je okrivljen za nju, i Röhm i Bell su pobegli kod svog prijatelja Major Karl Mayr-a da saznaju ko stoji iza te zavere.

NOĆ DUGAČKIH NOŽEVA

Hitler je odlučio da uništi Röhm-a 30. juna 1934. godine što se naziva "Noć dugačkih noževa". Röhm-ovi ljudi su uhvaćeni kako orgijaju dok su Röhm-a našli u krevetu sa svojim vozačem, i Heines-a sa drugim muškarcem.

Heines i njegovog dečka su izveli napolje i na licu mesta ubili, dok su ostale uhapsile kao izdajnike. 200 SA lidera je tada uhapšeno i sakupljeno u Berlinu gde su masakrirani. Röhm je bio zatvoren u zatvoru Stadelheim u Minhenu po naređenju Himmler-a i Göring-a, dat mu je pištolj i rečeno da se sam ubije. On je odbio i rekao: "Neka Adolf završio svoj prljavi posao." Ubili su ga.

Na dan kada je Röhm ubijen, Hitler je izdao naređenje da se vojska očisti od gejeva.

Aktivni progon gejeva započet je 1933. godine, kada je Hitler postao vladar Trećeg Rajha. Te godine se desilo sledeće:

Studenti Gimnastičke akademije su 10. maja upali u Hirschfeld Institut. Uništavali su knjige, maltretirali osoblje, i izbacili dnevnike kroz prozor na Opera trg, gde su ih spalili. Sledećeg dana vojska je ispraznila zgradu i zgrada je postala sedište Nacističke asocijacije nemačkih sudija i advokata. Hirschfeld je prognan iz Nemačke. Umro je dve godine kasnije u Francuskoj.

U julu gej aktivista Kurt Hiller je uhapšen i poslat u Orienburg koncentracioni logor., gde je mučen devet meseci, sve dok nije pušten i izgnan iz zemlje. On je još 1921. godine govorio homoseksualcima : "U finalnoj analizi, pravda za nas će biti samo plod našeg rada. Oslobođenje homoseksualaca zavisi samo od samih homoseksualaca i njihovog rada".

Februar: Zabranjena je prostitucija

Februar: Zatvoreni su svi gej barovi i gej hoteli

Mart: Zabranjen je nudizam

Mart: Zabranjena je pornografija

Mart: Liga zapadno nemačkih moralista počela je kampanju protiv homoseksualaca, Jevreja i obojenih.

Novembar: Naređeno je policiji da se svi transvestiti odmah uhapse i pošalju u koncentracione logore.

Na snagu je stupio zakon kojim se sterilizuju svi homoseksualci, šizofreničari, epileptičari, narkomani, slepi itd. Godine 1935, 56 hiljada ljudi je sterilisano. U praksi homoseksualci nisu bili sterilisani već kastrirani. U pripremi olimpijskih igara 1936. godine vršena je čistka homoseksualaca u Hamburgu i za jedno veče 80 homoseksualaca je odvedeno u koncentracione logore.

Sve aktivnosti Hirschfeld-ove lige za ljudska prava su bile zabranjene, i pokret je uništen.

TRIJUMF HETEROSEKSUALNE VOLJE

Scena je bila postavljena za ono što ja nazivam Pobedom heteroseksualne Volje. Ovaj izraz koristim jer je izuzetno važno prepoznati nacizam kao ekstremnu formu heteroseksualnog ideala i, kako to Kristofer Išervud imenuje, “kompulsivnu heteroseksualnost”. Hitlerova ubeđenja po ovom pitanju su sasvim jasna:”Moramo stvoriti naciju zdravu u srži, snažnu u muškarcima, potpuno ženstvenu u ženama.”

Nasuprot podmukloj posleratnoj propagandi usmerenoj da pokaže da je nacistički režim bio “prošaran homoseksualcima”, najveći broj nacističkih lidera, tu uključujući i one koji su često povezivani sa zverstvima, bili su okoreli heteroseksualci. Nesumnjivo je tačno da je zamenik komandanta u Treblinki držao harem dečaka u ženskoj odeći, ali objektivno gledano, ovaj primer je manje “užasavajuć” od zaista mnogo većeg broja harema sa ženama koje su maltretirali heteroseksualni oficiri. Ako postoji bilo kakva “inherentna veza” između određenog seksualnog životnog stila i određene političke filozofije, najviše očiglednosti, i to pre svega na ideološkoj liniji, ukazuju da su fašizam i heteroseksualnost stvoreni jedno za drugo:

Herman Gering, drugi čovek u hijerarhiji, razuzdane brutalnosti, primeran muž, toliko odan svojoj prvoj ženi da joj je podigao spomenik u znak sećanja na nju; jednako veran i svojoj drugoj ženi Emi Zoneman, kojoj se udvarao sa strašću savršenog džentlmena.

Rajnhard Hajdrih, pokretač Službe bezbednosti, nemilosrdan u izvršavanju svojih obaveza: nedisciplinovani heteroseksualni Don Žuan.

Robert Laj, upravnik Organizacije nacističke partije: pijani heteroseksualni sladostrasnik, oženjen; maštao je da sazida ogromni bordel.

Joahim fon Ribentrop, ministar inostranih poslova Rajha, koji je bio pd uticajem svoje žene Elize.

Horst Vesel, vođa Braon košulja, idealne Hitlerove omladine: makro koji je pribavljao prostitutke za Ali Hefler.

Hajnrih Himler, vođa SS-a, crnog reda nacističke elite: plitkouman, nepristupačan i seksualno inhibiran; oženjen plavokosom, plavookom Valirom po imenu Margaret Boden, izolovanom u njegovoj vili, dok je sekretarica Hedviga Pothast rađala njegove dve kćerke.

Jozef Gebels, ministar propagande: čovek opsednut (hetero)seksom, kao što otkriva u svom dnevniku:”Svaka me žena mnogo privlači. šunjam se okolo kao proždrljivi vuk, ali stidljiv sam kao dečak.” Međutim, nije bio dovoljno stidljiv da bi ga to sprečavalo u brojnim aferama, iako je bio oženjen Magdom Berent, koja mu je rodila šestoro dece.

Martin Borman, šef osoblja: žena mu je rodila sina tačno devet meseci po venčanju i još devetoro dece u redovnim intervalima. On i Gerda bili su uzor nemačke porodice, prava slika srećnih heteroseksualaca. Bio je tipičan i po svojoj aferi sa glumicom, a njegova odana žena predložila je da ona i glumica rađaju njegovu decu naizmenično svake druge godine.

Da ne pominjem festivale sa heteroseksualnom imaginacijom nižeg srednjeg staleža: gala pivske fešte, koje je organizovao Hitlerov telohranitelj, Kristijan Veber, sa damama lakog morala, koje je obezbeđivala Služba za rad; pijanke Viktora Luca; orgijastične “Noći Amazonki” u dvorcu Nimfenberg 1939. godine, ili slična Geringova egzibicija “Rađanje Afrodite”.

SEKSUALNA HIGIJENA

Važnije je da sagledamo nacističke političke stavove i gledišta: svi su primeri heteroseksualne ideologije.

Autoritet u seksualnoj etici bio je profesor Maks fon Gruber sa univerziteta u Minhenu, arogantni heteroseksualist. Njegova knjiga “Seksualna higijena” - udžbenik nacista - prvi put se pojavila 1927. godine u izdanju od 325.000 primeraka. Osuđivala je homoseksualnost i masturbaciju, i propovedala je da:

Seksualni odnosi imaju mesta samo u bračnoj zajednici. ...Svrha braka je rađanje dece i njihovo odgajanje. Nacionalni rast zahteva od braka da da bar četiri potomka.

Fon Gruber je bio čuvar nemačkog rasnog nasleđa i predvodeći zastupnik eugenike. Pod njegovim uticajem Nacional-socijalistička Asocijacija Nastavnika preduzela je prevaspitavanje i reedukaciju dece, s obzirom na genealogiju, genetiku i rasnu teoriju. Do 1941. godine 41 obrazovni centar pripremao je 215.000 nastavnika na propagiranje Gruberove teorije, koristeći tekst “Osnovi rasne higijene”.

BRAČNI KREDITI

S ciljem snaženja heteroseksualnog ideala, nacistička vlada pod Geringom obezbedila je brzu podršku građanima koji su se rano venčali. “Bračni krediti” dodeljivani su ženama kao ekonomski podstrek da rađaju. Po ovom sistemu davane su pozajmice bez interesa sa po 25% remisije za svako rođeno dete. Majka koja bi ostvarila Gruberov ideal četvrtog deteta nije morala da otplaćuje pozajmicu. Do 1935. godine 650 maraka je bilo podeljeno jednom milionu majki.

Prostitucija, iako tehnički ilegalna, bila je tolerisana jer je uvećavala populaciju i verovalo se da deluje protiv homoseksualnosti. Dekretima, izdatim 9. septembra 1939. i 16. marta 1940. godine, medicinski nadgledani bordeli otvoreni su na frontu za potrebe neoženjenih Himlerovih SS-ovaca. Godine 1943, 600 žena je regrutovano iz Pariza, Poljske, Češke i Moravske za 60 bordela, u kojem je svaka opsluživala po 50 klijenata na dan. Neke su korišćene za biološke eksperimente u Kloseštrase bordelu u Študgartu, na primer; žene su nosile specijalne kondome za sakupljanje semena partnera, koje se koristilo za testove u pronalaženju zamene za plazmu.(Bizarno ali istinito.)

Ženski pokret bio je, naravno, u potpunosti slomljen, kao i gay pokret. Tačnije, bio je sprečen. “Velika mama Rajha”, Gertruda Šolc-Klink, liderka ženske Asocijacije, izjavila je:”Nemačka žena mora biti takva da čini, da rado čini, sve što se zahteva od nje.” A gospođa Ziber iz Ministarstva Unutrašnjih poslova saopštava:”U ženinim bedrima počiva budućnost ljudi, u njenoj duši je srce nacije.” Žene postaju fabričke radnice i/ili rađateljke dok slušaju propagandu o pokornosti i odanosti.

Nacisti su toliko verovali u mit o postojanju “materinskog instinkta” u svim ženama da lezbejke - iako prezrene - nisu zakonski proganjali, niti su ih slali u logore. Lezbejke bi se predale, verovali su, svom “prirodnom” materinskom instinktu, ako bi bar pružile šansu za to, a, u svakom slučaju, mogle su biti silom oplođene ukoliko bi to bilo potrebno. Žene poslate u logore za koje bi se kasnije otkrilo da su lezbejke bile bi oterane u javne kuće zbog “lečenja” kao i zbog poniženja.

MRŽNJA PREMA HOMOSEKSUALCIMA

Sa takvim besomučno heteroseksualnim pogledom na svet, nije teško razumeti nacističku mržnju prema homoseksualcima. U naciji opsednutoj natalitetom, homoseksualnost je bila politički zločin. Rudolf Dils, osnivač Gestapo-a, 1934. održao je predavanje svojim kolegama o tome kako je homoseksualnost dovela do propasti antičke Grčke. Godine 1935. sve lokalne policijske stanice su morale da podnesu Gestapou spiskove onih za koje se sumnjalo da su homoseksualci; ukratko, na listi se nalazilo 20.000 imena.

Hans Frank, 1938.godine, izdao je naređenja za još rigorozniji nadzor:

Posebna pažnja mora se posvetiti homoseksulnosti, kao jasnom izrazu naklonosti koje su suprotstavljene normalnoj nacionalnoj zajednici. Homoseksualna aktivnost znači negaciju onakve zajednice kakva se mora uspostaviti ako nećemo da rasa propadne. Zato posebno homoseksualno ponašanje ne zaslužuje milost.

Himlerova Druga Divizija bila je zadužena da kontroliše ”ilegalne partije, organizacije, lige i ekonomske grupe, reakcionare i crkvu, masoneriju i homoseksualnost”. Čak i posle odslužene zatvorske kazne, ovi ”državni neprijatelji” držani su u “sigurnom pritvoru” (Schutzhaft) - eufemizam za zatvaranje u koncentracione logore.

HAJNRIH HIMLER

Najodgovorniji čovek za progon homoseksualca bio je Hajnrih Himler. Već smo pomenuli da je bio fanatični heteroseksualist. S druge srane, bio je fanatični anti-homoseksualist. Još pre 1937.godine njegove SS trupe bile su čišćene od gej muškaraca, ali te godine Himler je održao govor označavajući homoseksualce kao mentalno bolesne, feminizirane, kao kukavice, lažove, neodgovorne i nelojalne.

U svom obraćanju Bad Tolz konferenciji naredio je da sve gej SS-ovce treba isterati, oduzeti im rang, dati ih na preki sud i zatvoriti u trajanju koje predviđa Paragraf 175. Ovo je bilo dopunjeno privatnim instrukcijama njegovim generalima:

”Kada odsluže kaznu izrečenu na sudu, biće, po mojim instrukcijama, prebačeni u koncentracioni logor i tamo ubijeni pri pokušaju bekstva.”

Svaki član SS-a ili policije koji započne nedostojno ponašanje sa drugim muškarcem ili dozvoli da bude iskorišćen u nedostojne svrhe, biće, bez obzira na godine, osuđen na smrt i ubijen. U lakšim slučajevima može se dosuditi kazna zatvora u trajanju ne manje od šest godina. Pod “nedostojni ponašanjem” Himler je podrazumevao ne samo kopulaciju, nego i “dodirivanje tela druge osobe, čak i u punoj odeći, takođe i ljubljenje”. Odluka je bila prihvaćena od strane Gebelsa i šefa Centralnog SS Ureda, Gotlib Bergera. Godine 1942. Ministarstvo pravde Rajha javno prihvata smrtnu kaznu za homoseksualce.

Himler je, takođe, direktno odgovoran za veliki deo anti-gej propagande koja je raširena u masama. Angažovao je naučnike da mu pomognu u dokazivanu da “plemenita” rasa drevnih Germana problem rešava davljenjem homoseksualaca u ritovima i močvarama. Profesor Ekart sa Berlinskog Univerziteta, autoritet u oblasti pravne istorije kaže:

“Pri procenjivanju opasnosti za rasu u simptomima degeneracije poznate kao homoseksualnost, moramo se vratiti nordijskom principu da degenerike treba istrebiti.”

Samo Himlerovo ubeđenje sažeto je u izjavi koju je dao Feliks Kerstenu 1940. godine: ”Homoseksualci moraju biti potpuno eliminisani.”

KONCENTRACIONI LOGORI
Muškarci homoseksualci bili su na “gori od najgorih”. Smeštani su u logore 3 reda: Dahau, Firlsbitel, Grosrozen, Lihtenburg, Mathauzen, Nojengame, Rafensbrik i Zonenberg. Tamo su držani pod “trostrukom logorskom disciplinom”, što znači da su bili primorani na težak rad, manje hrane i podlegali su strožem nadzoru nego ostali zatvorenici. Kada bi se razboleli nije im bio dozvoljen lekarski tretman, i ostavljani su ili na smrt ili bi ih ubijali ubrizgavanjem velike doze morfina.

Jedan preživeli zatvorenik svedoči o prispeću novog homoseksualnog zatvorenika, zdravog mladog muškarca:

“Kada je došao, dograbili su ga i ismevali, zatim su ga pretukli i šutirali i na kraju su pljuvali na njega. Patio je sam i u tišini. Onda su ga stavili pod hladan tuš. Bilo je ledeno zimsko veče, a on je prestajao napolju, ispred baraka cele te duge i užasno hladne noći.

Kada je došlo jutro, njegovo disanje je bilo čujno otežano. Ponovo su ga tukli i šutirali. Vezali su ga za stub i postavili ga ispod lampe dok nije počeo da se znoji, da bi ga ponovo stavili pod hladan tuš i tako naizmenično. Umro je do večeri. Rečeno nam je da umro od zapaljenja pluća.”

Jedan drugi preživeli zatvorenik piše:

“Video sam prilično feminiziranog mladića koji je bio više puta primoravan da igra pred SS-ovcima, koji bi ga potom mučili - vezali mu ruke i noge za poprečnu gredu barake - i prebijali ga na najužasniji način. Čak i danas nemoguće mi je da pomislim na sve te svoje drugove, sva ta zverstva i torture, a da ne padnem u duboku depresiju.

STRICHJUNGEN

Hes se priključio SS-u 1933. godine, i postao je Rapport-Fuhrer u Dahau 1935. godine. Nije baš odobravao čistke, ali nije znao šta drugo činiti sa Strichjungen - aktivnim i vrlo “očigledno” gej muškarcima koji su sakupljani po gradskim ulicama i dopremani u logore.

Hes je kasnije premešten u Zaksenhauzen, gde je saznao da tu ima još više homoseksualaca. Smatrao je to “epidemijom” i sve ih je premestio u jedan blok sa komandantom koji je “znao kako da postupa sa njima”. Bili su primorani da obavljaju najteži posao u logoru: da guraju metalne valjkove za asfaltiranje i da rade u jamama sa ilovačom za Klinker-ciglanu. Hes kaže:

“To je težak posao, a svaki od njih mora da završi određenu količinu svakog dana. Izloženi su svakakvom vremenu, leti i zimi, jer ugovoreni broj kamionskih prikolica mora da se napuni svakog dana.”

Kvote su redovno povećavane; a ljudi koji bi pali u nesvest, i bili odvučeni - često nikada više nisu viđeni. Navodno, ideja koja se krila iza teškog rada bila je da postanu “normalni”. Ovo je bilo dopunjeno primitivnom averzija-terapijom i medicinskim eksperimentima koji su imali malo veze sa takozvanim “lekovima”. Nojdeg se priseća:

“Eksperimenti su uključivali žive subjekte i fosfor: metod lečenja fosfornim opekotinama trebalo je razviti i probati. Ne mogu da govori o efektima ove serije ispitivanja, koji su praćeni neopisivim bolom, strahom, krvlju i suzama: nemoguće je staviti mizeriju u reči.”

Gejevima je data mogućnost da se podvrgnu “testu odricanja” po Himlerovom naređenju, ali čak ako bi i “prošli” test i uzbudili se zbog prostitutke obezbeđene za njih, nisu oslobađani. Mali broj njih se odrekao svoje homoseksualnosti. Hes izveštava:”Kad god im se pruži prilika, oni bi pali jedni drugima u naručja.” A znajući da nikada “neće biti oslobođeni” trpeli su dodatni psihički stres. Rad im je bivao sve teži i umirali su kao mušice.

Hes je primetio da gejevi u njegovim logorima formiraju duboka i trajna prijateljstva:

“Ako bi neko od njih izgubio svog prijatelja zbog bolesti ili zbog smrti, kraj bi se mogao predvideti. Mnogi bi izvršili samoubistvo. Takvim prirodama i u takvim situacijama “prijatelj” je značio sve. Bilo je mnogo primera “prijatelja” koji zajedno izvršavaju samoubistvo.”

Ipak, generalno, mnogi muškarci sa ružičastim trouglovima nisu odustali bez borbe. Kako Hes hladno primećuje: ”Često nije bilo lako dovući ih do gasne komore.”

THE DEATH TOLL

Niko ne zna koliko je homoseksualnih ljudi ubijeno od strane nacista pre i za vreme rata. Da pogledamo neke račune:

Najpre, domaći front. Broj homoseksualnih muškaraca (civila) optuženih po Paragrafu 175 i poslatih u zatvor:

835 u 1933.godini;

948 u 1934.godini;

oko 3700 u 1935. godini;

5321 u 1936. godini;

8721 u 1937.godini;

8115 u 1938. godini;

7614 u 1939. godini;

3773 u 1940. godini;

3735 u 1941. godini;

2678 u 1942. godini;

996 u prvom kvartalu 1943. godine

nema zapisa o civilima za ostatak 1943. godine, niti za 1944. i 1945. godinu. Ovome - total bi bio oko 50.000 - trebalo bi dodati broj od oko 56.000 ljudi podvrgnutih “sterilizaciji”.

Ovako veliki broj optuženih homoseksualnih civila upućuje na mnogo veću cifru sa borbenih linija - gde se nalazila većina muškaraca - i iz koncentracionih logora (iz kojih ima nedovoljno zapisa).

U svakom logoru u kome je radio - Dahau, Zaksenhauzen, Aušvic i Ravensbruk - Hes kaže da je bilo “mnogo” homoseksualaca. Veoma je jasno iz njegovog saopštenja da su homoseksualci sačinjavali značajan deo zatvorenika: njegovi komentari nagoveštavaju da je bilo gotovo jednako mnogo homoseksualaca u Dahau koliko i Jevreja, što bi 1936. godine bilo oko 12% logorske populacije. Ovo ne uključuje one homoseksualce koji su bili dopremani do logora vozom i direktno odvođeni u gasne komore, niti se odnosi na SS gej muškarce koji su dovedeni u logor i “ubijeni pri pokušaju bekstva”.

Ukupni broj ubijenih zatvorenika je 8 miliona. Nemoguće je proceniti koliko od njih je bilo homoseksualno. Ali Hes, po njegovoj vlastitoj proceni, lično je nadgledao eksterminaciju 2.000.000 homoseksualaca, Jevreja, Roma, komunista i ruskih vojnika: ovo bi značilo da je on sam mogao pobiti bar 15.000 homoseksualaca, što je cifra koja se često navodi kao ukupni broj homoseksualaca ubijenih u konc logorima. Dokumenta iz koncentracionih logora su sistematski uništavana od strane nacista, a preživeli zapisi su nepotpuni, pa nije moguće pouzdano ustanoviti o kom broju ljudi se radi kada je u pitanju Hitlerovo “konačno rešenje problema sa homoseksualcima”. Procena se kreću od 430.000 (što je verovatno preterano) do 10.000 (što je verovatno umanjeno).

Detaljna statistička analiza sačuvanih zapisa ukazuje na to da su homoseksualci stavljani na najteži rad (jame sa šljunkom u Dahau i ciglana u kojoj su svi homoseksualni zatvorenci Zaksenhauza radili); stopa smrtnosti homoseksualaca bila je za 50% veća nego kod političkih zatvorenika; bili su brutalnije i češće kažnjavani nego drugi zatvorenici; i oni čine najviši procenat zatvorenika koji su “transportovani” (nacistički eufemizam za odvođenje u gasne komore). Jedan preživeli govori:”Zatvorenici sa ružičastim trouglom nikada nisu živeli dugo; istrebljivani su od SS-ovaca sistematskom brzinom.”

Po svoj prilici, teško da je ijedan homoseksualni zatvorenik konc logora preživeo. Ružičasti trouglovi bili su prezreno odbačeni od svih ostalih grupa u konc logorima. Nakon rata homoseksualcima je odbijena reparacija koju je nemačka vlada dala drugim grupama, jer su oni još uvek bili klasifikovani kao kriminalci po nemačkom zakonu. Čak im je uskraćena i državna penzija koja bi nadoknadila sumu za vreme provedeno u konc logoru. Mogli su biti ponovo zatvoreni zbog “ponovljenog prekršaja”, i stavljeni su na nove spiskove “seksualnih prestupnika”. Humane ustanove u svim državama osudile su tretman sa svim žrtvama - osim sa homoseksualcima. U toku godišnjih dana žalosti premali broj zemalja oficijelno žali homoseksualne žrtve. Komentarima preživelih da su “jednog dana jednostavno nestali” možemo dodati “i danas ostaju zaboravljeni”.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Фегети жешће утриповали. У следећој епизоди Пешчаника иде иницијатива за изградњу меморијалног центра за све жртве холокауста над гејовима.