Пјесма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац

Тог Ђурђевдана је цијели свемир плакао над судбином српске нејачи. Крволочне хорде и наоружана багра испратила је у казамат обичан недужни народ.

Пише Вукашин Беатовић



Други свјетски рат је био ноћна мора за цијелу нашу земљу. Ни на једном педљу није било лако а Сарајево је и тада понијело изузетно тешко ратно бреме. Тај град је и у овом случају искрварио због сваког зла и сваке мисаоне настраности свих крвника без обзира на коју су се страну Богу окретали.

Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
Ђурђевдан је!

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми "ђурђевдански уранак". У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне - са брда изнад Бембаше.

Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана гдје су дочекали воз смрти.

Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град. Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника - од Вијећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби.

Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: "Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јаснеовац!".

На вагонима је писало "седам коња или четрдесет војника" а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске "Слоге" у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је:

"Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени - Ђурђевдан
је!"

По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без зрака на малом простору збијени једни до других.

Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.

Бијело Дугме - Ђурђевдан је

Под утиском ове приче, сарајевски музичар Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници - "Ђурђевдан је". Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке.

Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови
крвави Ђурђевдан.

Нека је вјечна слава свим жртвама јасеновачког казамата!

http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=20295

Nksamsj,свака част,нисам знао за ово.Хвала.Нек је вечна слава свим страдалим Србима.

Никад нисам ни волео ову песму, а ово је само још један и највећи разлог што се неће певати на мојој свадби.
Иначе има још једна песма коja људе доводи до транса, а верујем кад сви будете ово прочитали, три пута ћете размислити пре него што кренете да се веселите уз ову песму. Чак би било пожељно да и прекидате кад је чујете негде! Иначе забрањена је у Гучи 2007. године.

Песма "Шота" посвећена је качачком вођи Азему Бејти, великом злотвору Србског народа и његовој трећој жени Шоти Гаљици. У част злотвора Србског рода, Азема Бејте и његове жене Шоте Гаљице, становници Дренице испевали су ову песму, коју и данас певају и уз њу играју Срби на скоро свакој свадби и весељу, не знајући да је посвећена жени једног од највећих непријатеља Србског народа.
Шота Гаљица је често, преобучена у мушкарца, ишла у пљачкашке походе. Њено ратничко име било је Ћерим, отуд у неким списима и име Ћерима. Бејта је убијен, а вођство над бандом је преузела Шота Гаљица, која је 1926. године тешко рањена и пребацена у Албанију. Тамо је умрла 1927. године у месту Фуса Крујес. О томе у књизи "Отпор Албанаца ненародном режоми" пише албански историчар Барами. Текст песме "Шота" у Србији је замењен, али познаваоцима је јасно да је то песма посвећена злотворима Србског рода.

Чим споменемо реч '' шота '' одмах помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој Србској свадби. Њено порекло води по злу чувеној Шоти Галици, жени Србомрсца качака ( одметника ) Азема Бејта из села Галице ( 1889 – 1924. ) који је својевремено харао по Косову и Метохији.

Шота је након мужевљеве смрти зулумћарила и предводила одметнике.

У Србском народу сачувано је сећање на догађај када је Шота ухватила шестеро Србске деце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.

Док су деца горела, приповеда се, Шота је са качаницима играла своју игру око ватре, оргијала и певала: '' Шоте, мори Шоте! Шоте, машала! Давно желим, мори, Шоте, да те играм ја! ''

На месту страдања невине дечице подигнута је спомен – плоча која је стајала до свршетка Другог светског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували '' братство и јединство – зеницу ока свог ''.

Ово је сушта истина. Да ли из незнања, или пак из неких других побуда и разлога, Срби, нажалост, оберучке прихватају ову игру која је редовно, чак неизоставно, заступљена на репертоарима њихових славља. И, одиста, нема Србске свадбе, која ће протећи без сцена падања на колена што је саставни део ове игре !?

Sto se tice "Shote", urbana legenda:

Крајем 1990-их, у Србији је група људи почела да шири нетачну информацију како је по Ћерими-Шоти Галици настала чувена песма „Шоте мори шоте“, називајући је „балканском народном“, чак наводећи измишљено „предање“ како ова песма је настала док је Галица бацала у огањ шесторо српске деце[4], због чега је њено извођење забрањено на Драгачевском сабору трубача у Гучи 2007. године

Међутим, упркос сличности у имену, песма „Шота“ нити има везе са Галицом, нити је песма „балканска“ или „народна“, већ је реч о новокомпонованој хит-песми из 1970-их, чији су аутори београдски двојац Драган Александрић и Радмила Тодоровић, а сама песма је настала према мотивима свадбарских игара са југа Србије

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%BE%D1%82%D0%B0_%D0%93%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0

А јбг знаш како, баш малопре сам читао да неки професор или шта већ, оспорава тачност овог мог текста. Као и свугде, увек неки људи морају да оспоравају нешто. Да ли је ово урбана легенда или шта већ то не може нико да зна, али генерално мислим да има истине у оном тексту. Генерално не би забрањивали песму на тако јаком сабору да су то само неке гласине.

Verovatno su se ljudi sasvim primili na to pa su zbog toga zabranili, inace, postoje imena autora kao i kada je pesma nastala sto samo pokazuje kako narod reaguje na "rekla-kazala".
Kao sto je za vreme Juge bilo onih lancanih pisama dge preti nesreca ako se ne umnozi i posalje na jos desetak adresa (i ja sam jednom dobio pa bacio i eto, dan danas sam ziv  ), ali hebi ga, narod se primio, posta trljala ruke i gomila pisama krenula

...

Ево шта каже википедија:
http://en.wikipedia.org/wiki/Shota_(dance)

Shota (dance)

Shota (or Shote) (Albanian: Vallja e Shotes) is an Albanian dance very popular in Kosovo, and named after the Albanian heroine Shote Galica. It involves quick steps along with a high tempo beat. The Shota is mainly danced by Albanians, but is well known in all of the Balkans. It is one of the most well known Albanian dance/songs, and is commonly played at weddings, folk festivals and other events.
 
[edit] Common Lyrics
 
Hajde Shote mashalla flutoro meh krah(x2),
 
Luje luje shtaten eh ta fala sahatin eh(x2),
 
Hajde Shote nga Malesia fer fer fer pot ban shamia(x2),
 
Luje luje doren oh, ta fala kunoren oh(x2),
 
Shota e Azemit, Besa e Skenderit oh(x2),
 
Luje luje gishtin oh se ma dogje shpirtin oh(x2).

-----------------------------------------------------
http://en.wikipedia.org/wiki/Shote_Galica
Shote Galica (1895 - 1927), born as Qerime Radisheva was a remarkable warrior of çeta (guerrilla group, from the word Centuriae, military formation) of the Albanian insurgent national liberation with the goal of unification of all Albanian territories, and supporting a democratic national regime in Albania. She has been declared People's Heroin of Albania.[1]
 
Irrespective of the enemy and the harsh laws of religion and the kanun, which prohibited, she fought for 12 years against the invading Serbs, Austro-Hungarian and Bulgarian empires.
 
Shote Galica took part in more than 40 important military actions against the enemy. Consistently opposed the policy of violence and terror of the regime in Belgrade chauvinist Albanian population, its expropriation and displacement of Slavic colonization of Albanian territories. In 1919 took part in the Uprising of Dukagjini against Serbian rule, while 1922-1923 fought to protect Junik Neutral Zone, which served as a basis for Kosovo uprising of Malesia.[1]
 
In July 1924 she took part in the protection of the free zone of Drenica (Arbania e Vogël (Little Albania). In July 1924 after the death of her husband Azem Galica, she continued to fight and lead Kosovar-Albanian warriors. Along with hundreds of fighters in Kosovo in December 1924 interventionist armies fought against Serbian forces bjellogardiste and Ahmet Zog. She lost 22 of her family members in combat at the hands of the Serbian army.
 
By the end of 1926 Shote Galica moved to Albania, where she died in Fushe-Kruje.

Ne bi bilo prvi put da Albanci naprave neki mit i prisvoje nesto 

Da li je uopste bitno kako je i kada nastala neka pesma, Marina Tucakovic vecinu svojih pesama ko da pise na WC solji... Lepo je znati tj. cuti kako je ova pesma nastala..

Kontradikcija samog sebe 

Prvo kazes da li je uopste i bitno a onda kazes lepo je znati 

Odluci se pa mozda i mozemo da diskutujemo o necemu

Imamo li mi dokaza, crno na belo vezano za ovu konstataciju?

Данас ми је, на Литургији, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на мој транспорт, и долазак у логор Јасеновац.

Дана 6. маја 1942, усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима ‘’усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич‘’ – у Јасеновац. На трамвајској а уједно и жељезничкој прузи поред Миљацке – на Обали од Башчаршије и ‘‘Градске вијећнице’‘ (послератне Библиотеке и Архива) па све до Електроцентрале – била је наиме постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Пошто су трамвајске шине биле исте ширине као и жељезничка ускотрачна пруга, воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом од Башчаршије и онда се обалом поред Миљацке вратити у жељезничку станицу, па за Мостар, или натраг за Брод.)

Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: на уранак, али не Ђурђевдански – мада је тада у возу певана, чак и спевана, тужна сарајевска песма Ћурђевдан је коју ће, између многих, и Горан Бреговић дивно обрадити*.

Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А ка њој су силазиле, да буду укрцане, колоне затвореника из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале, из Градског затвора иза Градске Вијећнице код Баш-чаршије, из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (’‘Судског’‘, аустроугарског), из касарне Војводе Степе (до НДХ, касарне испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, чији је назив обележавао дан уласка српске војске у Сарајево, 1918). Но неких пет стотина метара пошто је кренуо, воз се зауставио да би и предњи део композиције примио затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Године 1941, та је служила као сабиралиште за Јевреје и њихове породице, одакле су их транспортовали на стратишта, па смо ми преживели логораши покушавали да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом. Нажалост, наш бојажљив предлог команда ‘‘ослободилачке’‘ армије грубо је одбила. После 1945. то је, наиме, постала Пешадијска школа и Касарна Маршала Тита!)

Тако се у тој композицији теретних вагона 6. маја 1942. нашло окo три хиљаде затвореника: младих људи ‘‘војно способних’‘ – али и ‘‘добрих’‘, нажалост, и за Јасеновац. Међу њима, а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата, било је и угледних домаћина похапшених заједно са синовима: Мандрапа, Кошараца, Мостарица, Ковачевића, Ћоровића, Коњевића, Стојановића, Вapaгићa, Суботића, Пaндyрeвић, Рубинића, свих из сарајевског српског кварта Пируше, па Јовановића, Илића, Богдановића са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али било је и муслимана, затворених јер су се заузимали за Србе или изјаснили као Срби: млади мостарски правници, дипломци београдског факултета, као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић – сви из Беледије, ћелије број 4, истог броја као и моја у Градском затвору. Мостарски муслимани су затворени и што су били против Споразума Цветковић-Мачек, којим је 1939. Мостар прикључен Бановини Хрватској. То ће их ‘‘србовање’‘ све коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле ћирилицом и латиницом исписане старе ознаке ‘‘ЈДЖ’‘ (Југословенске државне железнице) и натпис ‘‘седам коња (или) четрдесет војника’‘ – колико, за нужду, може највише да стане у један вагон. Нас су међутим трпали и по две стотине у један! А ваздуха само кроз четири мала, решеткаста отвора, високо под кровом у угловима вагона. Додуше ти вагони су, као ‘‘четврта класа’‘ воза, били намењени сељацима који су ишли ‘‘на пазар’‘, али смо и ми ђаци често њима путовали, ‘‘на излет’‘. Тада су ‘‘шибер-врата’‘ на средини, на обема странама стајала широм отворена.

Није било клупа, седело се на поду, али је по пет-шест нас седело у њиховом отвору, на ивици вагона, певајући и ‘‘тамбурајући ногама’‘ док је ‘‘ћира’‘ ишао тако лагано да смо понекад могли искочити из њега, убрати понеку шљиву поред пруге, и вратити се на места. А на Ђурђевдан 1942, не знајући за Јасеновац – као нажалост ни многи други Срби ни тада ни потом, у разним Југославијама – мислећи да се растајемо од завичаја само привремено, сабијени у вагон да би нас транспортовали за Немачку као заробљенике, поред још отворених врата смо запевали:

‘‘С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!’‘

‘‘А Ђурђев-дан је!’‘ запевали смо, да охрабримо и ободримо сапутнике паралисане од страха и неизвесности. Али, пред сам полазак воза, усташе нагло и с треском затворише наша шибер-врата и чусмо их како на њих стављају ланце и полугу, закатанчивши их: ‘‘Е, сад пјевајте колико вам је воља!’‘ Нађосмо се збијени, без ваздуха и у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави у затворској ћелији, у ‘‘шкаф’‘, обављане су стојећи, јер смо били тако сабијени да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча или да седне. Дечаци су најпре плакали, а онда падали у несвест. Заправо, не може се рећи да су ‘‘падали’‘, пошто су и онесвешћени стајали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече, 7. маја.

http://www.jadovno.com/jasenovac/articles/logorska-istorija-srba-sveti-vukasin-jasenovacki-i-sarajevski-djurevdanski-teferic-1942.html
----------------------------------------------

Hvala Nksmsj 

Ovaj, samo da kazem da slava sv Djordja nije toliko prisutna kod Krajisnika, kao ni proslava Djurdjevdana .. prosto... na tim prostorima nikad nije bilo puno Roma... Tako da... i ako je neko spevao tu pesmu u Jasenovcu, to nisu bili Srbi...

Toliko...

Interesantno, to mi nije bilo poznato.   

A у Јасеновцу су били само Крајишници од Срба?

Uglavnom..  mada su stradali i u drugim logorima... koji se obicno ne pominju iz ko zna kojih razloga...skoro milion dusa je bilo manje posle rata na tim pristorina....

не разумем 

Plus glad, tifus, zivot u sumi, hladnoca...

Pre ce biti Dahau, Danica, Glina, Kordun, i zaista nebrojene jame po Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Gorskom kotaru i Istri... a tek Kozara... Ustase, razna kopilad sa Kavkaza...

Meni se cini da je isticanje Jasenovca imalo za cilj da se sve to ostalo zabasuri..

Naravno, mislio sam na ovo drugo da je doslo uz logore

Никада ми се није свиђала та песма, а о шоти тек да не говоримо.
Марина Туцаковић је на почетку своје каријере писала песме, сада купује за 50 или 100 евра, а дешава се да поједини извођачи купе од неког непознатог текстописца, а да потпишу њу како би боље пласирали песму.