Evo da probam što kraće a jasnije da otkucam...
Vodim borbu sa sobom po pitanju izbora posla koji bi mi odgovarao. Jedan od mojih problema je što sam uvek bio lenj da poradim na nekoj oblasti za koju mora malo više da se zagreje stolica. Na primer, krenem da proučavam jednu oblast, pređem neki deo i kada postane malo zahtevnije ili komplikovanije ja se polako oladim od toga. Tako mi se dešavalo u nekoliko oblasti i sve je to ostalo na površnosti. U drugu ruku, kada radim neke bezveze poslove, to jako brzo dosadi.
Danas sam dočekao da imam 30 godina i da sam tek sada, posle desetak promenjenih solidnih i loših poslova, shvatio da ako želim nešto da napravim u životu, moram se usredsrediti na jednu oblast i da se trudim da budem što bolji u tome. 
Što se tiče posla, nisam lenj. Ako se uklopim u neku priču i kada uđem u suštinu posla, mogu da budem posvećen do krajnjih granica. Čak sam jednom doživeo "Burnout" sindrom zato što nisam na vreme "povukao ručnu". Svoje zdravlje sam stavio na kocku zbog posla, što, naravno, neću više ni za kakve pare.

Problem koji me muči... Godinama unazad kao da tražim deliće koji nedostaju za moju slagalicu. Uvek sam nešto mozgao, onako usput čitao knjige, članke o uspesima i psihologiji. Umem da sagledam stvari malo dalje od nosa u odnosu na neke ljude iz mog okruženja, da vidim "širu sliku". U zadnje vreme imam osećaj da sam na korak od rešenja ali nešto mi fali. Možda neka informacija. Možda je to nešto prosto ali to mi fali da složim sve deliće.

Zašto razmišljam o tim stvarima, ne znam. Znam da po prirodi uvek želim realno da gledam na stvari. Trudim se da ne dozvolim da osećanja upravljaju mojim potezima, nego razum, ako to tako ima smisla.
Jednostavno, želim da budem 100% siguran u to čime ću da se bavim. Jako umem da budem pedantan i precizan i ako promašim stranu, k vragu onda...

Možda sam sada nabacao sve ovo ali nije problem da još nešto razjasnim ako treba.

Od razmisljanja nema selameta. Kreni ti da radis a kockice slazi usput.
Sa 30 bi trebalo da si vecinu kockica poslagao. Nista nije strasno ako nisi, ali cekanje da se zvezde razmeste bas kako tebi odgovara.. sve mi govori da ces sed i depresivan docekati taj momenat. Ako ga uopste docekas.

Radim ja, ne bežim od posla. Prolazio sam od najlošijih pozicija do najboljih u firmama. Iskustva mi ne fali.
Ovo je period u kome hoću da donesem sigurnu odluku. Ne želim više da čekam. Oženio sam se, prave se planovi za sledeći korak i neću više da gubim vreme. Rešiću svoju dilemu, makar mi se mozak istopio. To mora u detalje da se razradi.

To se zove odgovornost.

Dovoljno je da covek dodje na ovaj forum...procita ove sto imaju problem...i jos bolje procita savete...i odmah prsne

od smeha...znaci deluje svaki put...

Sad oni ne zna nista da radi...i gleda koji bi mu posao najvise odgovarao...



Resenja treba da budu posledice analize...a ne tvojih zelja...

Mislim da sam skontao da mi je najveći problem nedostatak radnih navika, koje nisam razvio još za vreme školovanja i zato imam problem sa odustajanjem čim malo negde zapne. Uvek sam učio i završavao obaveze na frku. Ostane kratak rok da se poprave loše ocene i onda se, desetak dana pred kraj škole, polomim da sve ispravim. Tako sam radio od šestog razreda osnovne, do kraja srednje škole, a i višu sam tako završavao.

Šteta je što sam tako radio ali šta je tu je.

Uredio sam malo svoje obaveze u toku svakog dana. Redovno proučavam dve nove oblasti na koje ću da se fokusiram ubuduće. Na jednoj ću sigurno ostati. U drugu ulazim više probno pa ako bude išlo, super, ako ne, ostaje prva varijanta.

Čak se bolje osećam kada unapred isplaniram dane. Odmah ima nekog reda i smisla. E sada kakvi će biti rezultati, videće se...