ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (1)


Kosovo postojbina srpstva
9. mart 2003


Piše: Dobrica ĆOSIĆ
Ma koliko nam to bilo teško, neodoljivo nam se nameće saznanje: nezadovoljstvo svojim razvojem i položajem, odnosima prema njemu i izgledima za budućnost, rezignacija, osećanje povređenog nacionalnog i istorijskog dostojanstva, i nekakav sveopšti gnev, obuzeli su vrlo široke slojeve srpskog naroda. Nipodaštavajući odnos prema takvom stanju, često pogrešne, neobjektivne i zlonamerne procene i tumačenja takvog stanja samo ga pogoršavaju, podstiču retrogradna osećanja i kratak, sebičan pogled. Razgoreva se jedno anahrono, nazadno, primitivno srpstvo i srbovanje, ljude obuzimaju rekvizitarni mitovi istorije, okreću se nazad, gubi se moć za razumevanje realnosti i kritičnost prema subjektivnim slabostima, u prljavštini svakodnevice i egoizma slamaju se socijalističke perspektive. Izlazi i kompenzacije se traže u prošlosti, veri, i tamo gde savremeni čovek i savremeno društvo ne mogu da ih nađu. Ima nečeg mutnog i bolesnog, neurotičnog i psihotičnog u našem životu.
Neodvojivo od ovog kompleksa je zabrinjavajuće antisrpsko raspoloženje, koje se široko, u najrazličitijim oblicima, ispoljava u izvesnim sredinama, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji. Preko novina i drugih sredstava informisanja mesecima se vode, reformskim i samoupravnim principima kamuflirane, političke kampanje, a da o tome nijedan politički forum u ovoj zemlji ne kaže narodu punu istinu i o čemu se upravo radi. Pored ostalog, uporno se tvrdi i veruje da neko nekog eksploatiše i vara, da Srbija odlama najveće komade tog famoznog **jugoslovenskog kolača**, da su Srbi etatisti, unitaristi, asimilatori, centralisti, konzervatisti, jednom rečju, da samo žele da potčinjavaju, vladaju, žandarišu. Jesmo li mi zaista takvi u Jugoslaviji? Ako nismo, zašto nas onda takvima vide i takvima smatraju? Politika koja se o njih oglušuje, nisam uveren da služi dobru, kako srpskog tako i svih jugoslovenskih naroda. Jer, antisrpstvo rađa antihrvatstvo, antislovenstvo rađa antisrpstvo, i tako se jugoslovenski šovinizmi i uzajamno izazivaju, podstiču i hrane.

UGROŽENOST I PRITISCI
Nije izvršena temeljita i objektivna analiza političkog stanja u pokrajinama, naročito na Kosovu i Metohiji, stanja koje je po svemu što se zna bremenito vrlo teškim problemima i nekim nazadnim tendencijama. Ne možemo više da ne znamo koliko se u Srbiji raširilo uverenje o zaoštravanju odnosa između Šiptara i Srba, a osećanju ugroženosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodećih mesta Srba i Crnogoraca, o težnjama stručnjaka da napuste Kosovo i Metohiju, o neravnopravnosti pred sudovima i nepoštovanju zakonitosti, o ucenama u ime nacionalne pripadnosti.
Ne vide se u odgovarajućim razmerama šovinističko raspoloženje i nacionalistička psihoza u šiptarskoj narodnosti, neopravdano se potcenjuju iredentistička i separatistička raspoloženja i težnje u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti. Time se ne samo izneverava politička istina, nego se i ispoljava jedna u biti problematična širokogrudnost **predstavnika** tzv. veće nacije, čime se moralno siromaši ravnopravnost šiptarskog naroda, ravnopravnost u odgovornosti za progres i sudbinu Republike Srbije i Jugoslavije, odgovornost za saradnju i zajednički život.
Ništa se kritički ne govori o politici Pokrajinskog komiteta Kosova i Metohije i o svim ishodima njegovog angažovanja u ostvarivanju direktiva i intencija Četvrtog plenuma. Ima se utisak da Pokrajinski komitet nije pridavao odgovarajući značaj borbi protiv albanskog šovinizma i iredentizma, ili se često svodio na političku frazeologiju verbalne simetrije prema srpskom šovinizmu.

VOJVODINA I VOJVODSTVO
Uočljiva je težnja da se samoupravna prava nacionalnosti realizuju kao prava na uspostavljanje državnosti i kosovskog suvereniteta. U kosovometohijskom prostoru moguća su u današnjim uslovima samo dva oblika državnosti: jugoslovenski i albanski, odnosno jedan ili drugi. Kombinacija oba, bar u današnjim prilikama, nije moguća s pozitivnim ishodima. Politički forumi Kosova i Metohije, u stavovima iskazanim o ustavnim promenama, svojim intencijama i orijentacijama ozbiljno su uznemirili socijalističku javnost zemlje. Birokratsko etatistički shvaćena ravnopravnost Šitpara u Srbiji i Jugoslaviji i razvijanje njihovog suvereniteta ne može da se ne završi u iredentizmu, u produbljavanju političkih razlika među narodima Kosova i Metohije i Albanije i Jugoslavije, u permanentnom i otvorenom sukobu.
U analizi stanja i predlozima zaključaka ovog plenuma nije ozbiljnije i određeno govoreno o birokratskom centralizmu republičkih foruma, organa, institucija, centralizmu koji se naročito u vojvođanskim političkim krugovima naziva srbijanskim centralizmom, srbijanskom hegemonijom, primitivnim centralizmom, koji se, nažalost, samo usmeno i kuloarski više od jedne decenije čini politički odgovornim za zaostajanje i spor privredni razvoj pokrajine Vojvodine.
U prikazu vojvođanskih političkih prilika nije reč izgovorena o mađarskom nacionalizmu i segregacionizmu, kao da uoptše ne postoje i kao da u svom podneblju ne predstavljaju nikakvu političku činjenicu.
Sasvim se prećutalo postojanje i dejstvovanje vojvođanskog birokratskog autonomaštva, u stvari jednog retrogradnog partikularizma koji je, po svemu, prilično snažan i koji predstavlja kočnicu prirodnim, neminovnim društvenim kretanjima ka demokratskoj i modernoj integraciji i koncentraciji materijalnih i intelektualnih energija, bez kojih se ne može ni frazirati o napretku i socijalizmu našeg naroda. Da li će zaista i za našu generaciju Sava i Dunav biti granica između Beograda i Novog Sada, Mačve i Srema, Banata i Podunavlja? Zar zaista neki komunisti socijalističku samoupravnu Vojvodinu mogu dalje i još uvek da smatraju svojim birokratskim vojvodstvom?
Sa stanovišta ostvarenosti nacionalnog i državnog jedinstva, nesumnjivo, na Balkanu najteži položaj imaju makedonski i albanski narod, koji su razdeljeni u državnim granicama. Dok je makedonski narod podvrgnut totalnoj denacionalizaciji u socijalističkoj Bugarskoj i kapitalističkoj Grčkoj, albanski narod je u jugoslovenskim okvirima nesumnjivo bolje sreće.
TEŽNJA ZA UJEDINJENJEM
Bez obzira na tu činjenicu, bez obzira na tiranidu Envera Hodže i besperspektivnost sadašnjeg državnog režima u državi Albaniji, bez obzira i na ogroman ekonomski, društveni i kulturni uspon šiptarskog naroda u Jugoslaviji i napredak njegove društvene svesti, osobito blagodareći snažnoj biološkoj ekspanziji i brojnoj nadmoćnosti na teritorijama koje naseljava u jugoslovenskim područjima, šiptarski narod nosi vidnu etnocentričku energiju, a u izvesnim slojevima i težnju ili čežnju za ujedinjenjem s svojim sunarodnicima iz Albanije.
Tu težnju posebno podstiču neki sadašnji jugoslovenski procesi i odgovarajuće prilike i tendencije na Balkanu i u svetu. Svejedno kolikog je političkog opsega danas, ideja o jedinstvenoj nacionalnoj i državnoj zajednici albanskog naroda može u njemu dobiti karakter istorijske avangarde, može imati i izvesnu socijalističku platformu i revolucionarne parole.
U svakom slučaju, ona se samo pod sasvim određenim društvenim uslovima i kretanjima neće širiti i obuzimati šiptarske narodne mase. Ona kao iredentizam ne može imati ozbiljnije političko dejstvo jedino ako ekonomski napredak, demokratija i društveni odnosi u Jugoslaviji budu uvek i u svemu nadmoćniji nad albanskom stvarnošću.
S načelnog stanovišta, mi nemamo prava da težnju za nacionalnim jedinstvom u šiptarskom narodu nipodaštavamo, da je krijemo od sebe samih, da njom vlastodržački i birokratski manipulišemo. Pozvani smo da je vidimo u korelaciji s prošlošću i budućnošću srpsko-šiptarskih odnosa.

VEKOVIMA ZAJEDNO


Ovaj tekst je izgovoren 29. maja 1968. na Četrnaestoj sednici Centrlanog komiteta SK Srbije, na kojoj se raspravljalo o međunacionalnim odnosima u SR Srbiji. Vodeći politički funkioneri SR Srbije i svi govorni na toj sednici žestoko su napali i osudili ovo izlaganje kao težak nacionalistički istup, društvenu neodgovornost i političku laž.


Srpski narod, koji je igrao značajnu ulogu u oslobođenju albanskog naroda od turskog, austrougarskog i italijanskog imperijalizma, uprkos Pašićevoj i Aleksandrovoj hegemonističkoj politici i sramnom i tragičnom zavojevanju Albanije u cilju **izlaska na more**, uprkos neslavnim **osvetama Kosova** u epohi ostvarivanja **velike Srbije** i prve Jugoslavije, uprkos krvavim osvetama i nasilju albanskog begovata, reakcionarne plemenštine i balističkih najamnika nad srpskim i crnogorskim življem i u novijoj istoriji, čije negativne posledice još uvek na obema stranama traju i predstavljaju osnovu za svaku regresiju, onaj slobodarski i revolucionarni srpski narod ima svest, snagu i volju da demokratski razume nacionalna osećanja Šiptara Kosova i Metohije, i da podrži sve njihove težnje ako su demokratske po sadržaju i obliku, ako ne ugrožavaju mir na Balkanu i nezavisnost jugoslovenske zajednice, jednom rečju, ako svoj nacionalni suverenitet ne ostvaruju u nacionalističkim oblicima i ugrožavanjem opstanka, slobode i integriteta samog srspkog naroda na Kosovu i Metohiji.
Jer, Srbi i Crnogorci nisu prisvojili Kosovo i Metohiju, nisu ih ratom osvojili od Šiptara, dakle, nisu tu okupatori i zavojevači.
Kosovo i Metohija su stara i matična postojbina srpskog naroda. Svoju nacionalnu politiku na Kosovu i Metohiji Srbi danas ne mogu da zasnivaju na istorijskim pravima, ni naravno, na konceptu Pećke patrijaršije, niti zadržavanjem sadašnjeg društveno političkog oblika i stanja po svaku cenu. Naprotiv. Ali, ni Šiptari Kosova i Metohije ne treba da zaboravljaju da na Kosovu i Metohiji vekovima zajedno s njima žive Srbi, da su na tom prostoru stvorena velika dela srednjovekovne srpske kulture i narodni oslobodilački mit, da je za oslobođenje i napredak Kosova i Metohije srpski narod dao velike žrtve i velika sredstva, da tu živi blizu tri stotine hiljada Srba i Crnogoraca.

SRBIJANSTVO
U SAGLEDAVANJU negativnih vidova srpske nacionalne i društvene svesti, posebnu pažnju, čini mi se, zaslužuje i - srbijanstvo. To je jedan, u suštini, primitivan i anahron politički mentalitet; to je viđenje Srbije od Užica do Zemuna; to je kompleks jedne nacionalne i državotvorske mitologije; to je nepoznavanje i potcenjivanje **prečana**, to je nerazumevanje Srba koji ne žive u Republici Srbiji; to je odsustvo sluha za razlike i nepoštovanje različitosti u srpskom narodu, koji je trajao i razvijao se pod različitim društvenim i kulturnim okolnostima, to je ona neslavna kadrovska i personalna politika po zavičajnim afinitetima i kriterijumima, i tako dalje. Uza sve to, dobro je imenovati i politički paternalizam i tutorstvo, a koji su moralna negacija stvarne demokratije.

DVA TOMA
VIŠE od 500 radoznalaca prisustvovalo je pre neku noć promociji druge knjige **Srpsko pitanje**, znamenitog pisca Dobrice Ćosića. Prva knjiga **Srpsko pitanje**, u izdanju **Filipa Višnjića** pojavila se pre nepunu godinu dana.
Ova dva toma čine deo bogatog piščevog traganja za zagonetnim, složenim odgovorom - šta je to srpsko pitanje? Sem onog što je ubedljivo, kroz ličnosti svojih bogatih romana, izrazio na upečatljiv literarni način, i kroz pet knjiga **Piščevi zapisi**, u ovim dvema knjigama, složenim od izlaganja na raznim skupovima, konferencijama, u pismima državnicima sveta - može se pratiti Ćosićevo razmišljanje o ovom uvek važnom pitanju u poslednje četiri decenije. Živo, uzbudljivo, oštro, zanosno, sa svim iluzijama, sa svim doslednostima...

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (2)


Ideja nacionalnih država
10. mart 2003


Piše: Dobrica ĆOSIĆ
Mi, komunisti Srbi i Šiptari, moramo da prevaziđemo mnoge nacionalne predrasude, sekretarska dogovaranja, funkcionerska konspirisanja i birokratske kompromise. Kosovskoj istini moramo da zagledamo u srce i da je savesno i javno mislimo. Ako se rešavanje vanredno teških socijalnih i razvojnih problema šiptarske narodnosti prenosi s društvenog na nacionalni teren, i vidi danas u ostvarivanju nacionalnog i državnog suvereniteta, istorijski se obmanjuje šiptarski narod, njegova energija se usmerava retrogradnim pravcem, usporavaju se i ugrožavaju njegova emancipacija i progres, a učvršćuju birokratija i njena vladavina.
Ako bi put danas vodio stvaranju jedinstvene albanske države, ostvarivanju šiptarskog nacionalnog suvereniteta, odnosno otcepljenju Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije, onda su neizbežni teški i tragični sudari i nesagledive istorijske nesreće i komplikacije.
Ne može se verovati da bratstvo i prijateljstvo stoje na tom putu, kao ni socijalistička emancipacija albanskog naroda. U okviru državno nacionalističkog rešavanja šiptarskog i albanskog problema, u najoštrijem vidu postavlja se i problem granica, problem tri stotine hiljada Srba i Crnogoraca, koji sigurno ne mogu i neće da pristanu da idu u nerazvijeniji društveno politički i civilizacijski oblik od zajednice kojoj po svemu pripadaju. Takvo ostvarivanje prava na samoopredeljenje, dakle, korišćenje društvenog samoupravljanja i autonomije za afirmaciju takvog samoopredeljenja, u postojećim i opštim uslovima ne bi bilo socijalističko, a samim tim ni u interesu albanskog naroda.

BALKANSKA FEDERACIJA
Postoji, po svemu, samo jedan put i oblik ostvarivanja ljudskog oslobođenja, nacionalne ravnopravnosti i integriteta na Kosovu i Metohiji. Taj put i oblik su i najteži, valjda i zato jedino društveno napredni i u sadržajima socijalističke vizije sveta. To je, kao što se zna, put stvaranja internacionalističke zajednice naroda na temeljima stvarne socijalističke samouprave i asocijacije u svemu ravnopravnih i slobodnih ličnosti, udruženih na osnovu zajedničkih klasnih, ekonomskih, kulturnih, socijalnih ciljeva i interesa, bez obzira na nacionalnu pripadnost i granice.
To je put stvaranja društva u kome se nacionalna ravnoravnost ostvaruje u društenim odnosima, ali bez državnih oblika, državnih atributa, nacionalne ideologije i nacionalnih, odnosno birokratskih **zastupnika** i **predstavnika**.
To je put stvaranja društva u kome je nacionalna pripadnost samo **primarno svojstvo**, kako bi rekao Gramši, jedno od kulturno istorijskih određenja, stvar integriteta čovekovih građanskih prava. To je put stvaranja materijalnih, kulturnih i opštedruštvenih uslova u kojima ljudska ličnost postaje toliko slobodna, nezavisna, celovita, da je njena nacionalna pripadnost stvar njene privatne sfere, jedna egzistencijalna mogućnost za bogaćenje stvaralačke originalnosti čovekove, jedna antiteza rastućoj unifikaciji života, društva, civilizacije.
To je put stvaranja društvenih odnosa u kojima je svagda klasni, opštedruštveni i individualni interes primarniji od nacionalno državnog pripadništva.
To je put postepenog stvaranja društvenih mogućnosti za nastajanje socijalističke federacije balkanskih naroda, kao organskog dela i oblika svetskog integracijskog procesa.
Taj put se ne završava na savezu nacija i država, nego teži savezu slobodnih ljudi i radnih asocijacija, teži eposi slobode, kulture, humanizovanog društva, društva koje ne čini nikakva **nadnacija**, nego slobodni ljudi.

DEMOKRATIJA I NACIJA
Ako je taj put neostvarljiv i fikcija, onda je i socijalizam samo fikcija i neostvarljiv ideal. Ako se težnje ka ostvarenju tog cilja odlažu za neka bolja i pogodnija vremena, onda je i revoluciju trebalo izvoditi u pogodnijim i boljim vremenima.
Ne mislim da je ova društvena orijentacija neostvarljiva i da je treba odložiti. Naprotiv. Takođe, nisam ubeđen da su ove naše balkanske, jugoslovenske, srpske dileme prevaziđene vladajućim ideološkim shvatanjima i društvenom praksom. Naprotiv.
Čini mi se da pod retrogradnim pritiscima počinjemo da se priklanjamo ideji **nacionalnih država**, da podležemo inerciji stare istorije, birokratskoj partikularizaciji i primitivnoj strukturi društva i ekonomije, čime produžujemo i reprodukujemo naše siromaštvo i zaostalost. Ali, još sam uvereniji da se samo u stvarno demokratskom socijalizmu rešavaju i sva **nacionalna pitanja** i da mi imamo snage i pameti da nastavimo revolucijom izabran i započet, strm i jedini put u budućnost slobodnog i univerzalnog sveta.
**Centralni komitet Saveza komunista Srbije ograđuje se od stavova koje su drugovi Dobrica Ćosić i Jovan Marjanović, članovi Centralnog komiteta, izložili u diskusiji.
Politička gledišta koja su ovi drugovi izložili, a naročito drug Ćosić, u svojoj osnovi su suprotna programskim načelima i pozitivnim tekovinama Saveza komunista Jugoslavije u nacionalnoj politici i znače diskvalifikaciju sadašnjih napora komunista Srbije na otklanjanju nedoslednosti, slabosti i deformacija ispoljenih u periodu pre Brionskog plenuma i Šeste sednice CK SKS.
Stavovi ovih drugova objektivno podstrekavaju nacionalizme, seju sumnje i vode narušavanju jedinstva u SK. Na kraju sednice CKSKS doneo je zaključke, u kojima se između ostalog, kaže:
Centralni komitet energično osuđuje klevete upućene komunistima u autonomnim pokrajinama, a posebno komunistima Autonomne pokrajine Kosova i Metohije. Isto tako, Centralni komitet energično odbacuje uvrede upućene komunistima i drugim socijalističkim republikama.**

POBUNA 1981.
U Kosovu čitavog marta šovinističko-separatistička vrenja. Demonstracije u Prištini, Prizrenu, Tetovu. Zapaljen konak Pećke patrijaršije. Oštećena je Bogorodica LJeviška...
Juče, javljaju mi sa svih strana, u Prištini velike, opštenarodne demonstracije: deca, radnici, đaci, građanstvo, sve demonstrira protiv **socijalističke samoupravne Titove Jugoslavije**, **zbratimljene zajednice naroda i narodnosti**. Albanci traže republiku, žele ujedinjenje u veliku Albaniju, teraju Srbe sa **svoje zemlje**, kuće im obeležavaju krstovima, razbijaju im prozore i automobile... Srbi sa Kosova zapomažu, očajni, izigrani od Tita i njegovih pandura... **Sredstva informisanja** ćute o istini. Muči Titovo **kolektivno rukovodstvo**. Počinje raspad **Titove Jugoslavije**. Taj će raspad dugo da traje; a niko ne zna kako da se izađe iz agonije koja potresa ovu štafetarsku zemlju sa grobljanskom ideologijom. Ka **kući cveća** juče hiljade i hiljade hodočasnika, stotine autobusa. Makedonija trči sa štafetom i zaklinje se na vernost Titu... A niotkuda razuman i hrabar glas, niko da se uspravi, vikne: **Dosta s lažima!**
Dobio sam poruku da se **pričuvam ovih dana**, jer je u Beogradu neka albanska teroristička grupa koja treba da izvrši atentat na Rankovića, Vojina Lukića, mene i slične **velikosrbe**.
Uzeo sam ponovo da pročitam i proverim svoj govor na Plenumu CKSK Srbije, maja 1968. Smirio sam se: govorio sam savesno i istinito.
(1. april 1981)

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (3)


Kosovo - poslednja opomena
11. mart 2003


Piše Dobrica ĆOSIĆ
Moramo odgovoriti zašto i kako se sve to dogodilo na Kosovu i Metohiji, da bismo i na tim odgovorima mogli da započnemo stvaranje novog nacionalnog i društvenog programa za demokratski i civilizacijski preporod ove zemlje u socijalističkom smeru.
Moja pitanja glase:
Kako je moguće da u jednoj evropskoj državi pri kraju dvadesetog veka, u državi koja je proglašena socijalističkom, jedna nacionalnost, koja po međunarodnom pravu ima položaj nacionalne manjine, u miru progoni s njegove matične teritorije većinski narod u toj državi i za svoju matičnu državu Albaniju osvaja srpsku i jugoslovensku teritoriju?
Kako je moguće da u jednoj državi koja se smatra slobodnom i demokratskom, decenijama bude zabranjeno govorenje i pisanje o genocidnom teroru velikoalbanskih šovinista, njihove vlasti i partije nad srpskim narodom, i zašto je istina o izgonu blizu dvesta hiljada srpskih žitelja sa Kosova i Metohije samo u poslednjim dvema decenijama bila ideološki greh i moralno politička krivica?
Kako je moguće da je jugoslovenskim Ustavom iz 1974. godine Albancima na Kosovu i Metohiji data politička autonomija s atributima državnog suvereniteta koje nema ni tzv. republika Srbija, politička autonomija koja će se legitimno upotrebiti i zloupotrebiti za stvaranje etnički čiste teritorije, za totalnu albanizaciju srpskog i jugoslovenskog nacionalnog i državnog prostora, za sistematsko i evolutivno stvaranje Velike Albanije?

BUDŽET ZA AGRESIJU
Kako je moguće da se birokratski begovat u Prištini i albanska agresija na srpsku i jugoslovensku teritoriju finansiraju iz jugoslovenskog budžeta i Fonda za nerazvijene i još obilnije pomaže ekonomskim i finansijskim sredstvima tzv. uže Srbije?
Kako je moguće da su za to vreme na čelnim mestima jugoslovenske države i Saveza komunista Jugoslavije bile i dalje ostaju poznate vođe velikoalbanskog separatističkog i šovinističkog pokreta, koje će s pozicija vlasti zbog nacionalizma proganjati svakog Srbina i Turčina koji govore istinu o njihovoj politici i progonu nealbanskog življa sa Kosova?
Kakvi su to ljudi bili na čelu Srbije i srpskih komunista u tri poslednje decenije koji su svojim političkim i moralnim kapitulanstvom sarađivali na stvaranju velike Albanije i zašto su to činili?
Zašto i kako smo svi mi decenije istorijskog bivstvovanja utrošili na nacionalne i ideološke zablude, rajetinsko podaništvo i pokornost, građanski kukavičluk, moralno ravnodušje prema stradanju srpskog naroda na Kosovu, razaranje nacionalnog bića, gubljenje svoje matične zemlje i čitave epohe - srpskog srednjeg veka, čije duhovno i graditeljsko stvaralaštvo u nekim oblicima nismo dosegli ni pri kraju dvadesetog veka?
Ko nas je to i čime toliko zastrašio, potkupio, oslepeo i ogluveo, zašto nam se zagasila istorijska svest i ljudska savest, kako smo mogli i kako možemo da živimo toliko nacionalno i građanski obespravljeni i poniženi?
Zašto smo mi partizani i revoucionari toliko dugo sledili, slavili i obožavali one koji su nas obmanuli, pokorili, potkupili, ponizili, osramotili pred decom i svetom?

ZAŠTO NAS MRZE?
Zašto se u našoj generaciji tako grubo prekinula oslobodilačka i demokratska tradicija srpskog naroda, pa on danas, posle dva ustanka i pet oslobodilačkih ratova, kao na početku devetnaestog veka, mora da se bori za svoju nacionalnu teritoriju, koju je tri puta oslobađao, i za elementarne slobode i demokratska prava koje je još na početku ovog veka osvojio, ustavom i zakonima utvrdio?
Zašto je danas srpski narod, iako je u najtežem položaju u Jugoslaviji, narod koji izaziva najviše političkog podozrenja među susednim narodima, zašto se taj narod čini istorijskim krivcem, zašto se ne poštuju njegove vrednosti, zašto se najviše mrzi? Koliko smo i čime smo mi sami tome doprineli, jer niko se ne poštuje i ne mrzi bez razloga?
Zašto su mnogi pisci, intelektualci, možda i većina inteligencije, u svim jugoslovenskim nacijama, a osobito u Hrvatskoj i Sloveniji, toliko ravnodušni, pa i zluradi prema stradanju srpskog naroda na Kosovu, a nisu ravnodušni i zluradi prema stradanju bilo kog plemena na našoj planeti?
PRAVA ALBANACA
Zašto političko rukovodstvo Jugoslavije tako uporno nastavlja politiku kojom Jugoslavija gubi Kosovo, Metohiju, zapadnu Makedoniju, južni deo Crne Gore, dakle, kojom se u temelju ruši jugoslovenska država i rešavanje jugoslovensko-albanskih odnosa svakim časom čini sve težim, sa izgledima da naš poraz bude konačan i da se prolije krv?
Zašto jugoslovenska vlada više brine za arapske i afričke slobode i prava no što brine za slobode i prava svog naroda i svojih građana?
Zašto odbranom brionskog ustava iz 1974. godine objektivno omogućuje stvaranje druge albanske države na jugoslovenskoj teritoriji, a time i velike Albanije, što bezuslovo vodi i prekomponovanju Balkana, što će, sasvim izvesno, imati tragične posledice za jugoslovenske i balkanske narode?
A naše verovatno najteže pitanje glasi: Kako danas demokratski i civilizovano da rešavamo kosovsko pitanje kad albanska strana nastupa samo silom, antidemokratski i anticivilizacijski, bez glasa istorijskog razuma?
Da s pitanjima zastanemo ovde, a odgovore na njih najpre da pokušamo da damo u sebi. A ja na sva ova postavljena pitanja sebi i vama mogu večeras dati samo jedan odgovor:
Boreći se za nacionalnu ravnopravnost, demokratske slobode i građanska prava srpskog naroda na Kosovu i u čitavoj Jugoslaviji, mi nikad i ni u čemu ne smemo da ugrozimo i okrnjimo nacionalnu ravnopravnost, demokratske slobode i građanska prava albanskog naroda ili bilo kojeg drugog naroda sa kojim živimo.
(Reč na književnoj večeri Udruženja književnika Srbije **O Kosovu - za Kosovo**, održanoj 13. maja 1987. u Beogradu)

SUDBINSKO ISKUŠENJE
...Rešavanje kosovskog pitanja je novo sudbonosno iskušenje srpskog naroda, po težini, složenosti i posledicama možda ravno našim iskušenjima iz 1914, 1915. i 1941. godine, to je iskušenje u kome će srpski narod pred Evorpom i svetom ponovo dokazivati svoju istorijsku zrelost, stupanj civilizacijskog razvoja, demokratski potencijal, svoju političku viziju budućnosti balkanskog prostora. A vreme je nepovratno izgubljeno, vreme nam je možda isteklo...

NIJE POSLEDNJE ISKUŠENJE
Sve što se u poslednjim decenijama zbivalo sa srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, a što se u blažim i drukčijim vidovima zbiva na prostoru čitave srpske dijaspore, omogućeno je duhovnim i moralnim raskolom koji je duboko prožeo današnje genercije, raskolom potkupljenim vlašću, lažnom emancipacijom i prividnim prosperitetom, raskolom zasnovanim na tradiciji preverništva i izdaje, toj inače snažnoj tradiciji našeg tla. Mi smo narod koji je radi svog opstanka uspevao da pobedi velike, a kojeg lako poražavaju mali. Za takve i mnoge poraze i nesreće, ipak, sami smo najveći krivci.
Pored one moćne životvorne sile u nama, često nije mnogo slabiji ni nagon samoponištenja i vlastite razistorije, koji je u modernom dobu istorijski utemeljen eshatologijom vladajuće ideologije.
Naš najveći neprijatelj je u nama. Rane koje su nam nanete i koje nam se nanose nećemo izvidati jadanjima nad nesrećnom sudbinom, nepravde koje smo istrpeli i koje trpimo nećemo ispraviti optužujući vinovnike, slobode koje nemamo neće nam darovati oni kojima smo ih prepustili.
Kosovo nije poslednje iskušenje našeg naroda, ali Kosovo je poslednja opomena. Da istorijski trajemo, napredujemo i zauzimamo časno mesto u evorpskoj i svetskoj zajednici naroda, neophodna nam je surova kritika sopstvenih slabosti, neophodne su nam istine o sebi, na kojima jedino možemo zasnivati tvoračku samosvet koju nemamo, i započeti duhovnu i moralnu obnovu bez koje nećemo rešiti nijedno svoje nacionalno i društveno pitanje.
Sve ono što se u poslednjim decenijama zbivalo na Kosovu i Metohiji u našem duhu nije svršen čin. Sve što treba da se čini za Kosovo mora da se pripremi u našem umu i srcu. Ma koliko da nam je to teško, motive moramo razlučiti od realnosti, nacionalne zanose, ako ih još imamo, moramo uskladiti sa svojim moćima i uslovima, prošlost zbog budućnosti ne smemo da zaboravimo, ali budućnost ne smemo usloviti prošlošću. Neophodan nam je razuman, ostvarljiv, jasan cilj.

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (4)


Obmanut srpski narod
14. mart 2003


Piše: Dobrica Ćosić

ETNIČKI čisto Kosovo” ne bi bilo moguće kao težnja bez prethodnih paralelnih etničkih hegemonizacija i asimilacija Srba u drugim republikama. Najpre u Makedoniji. Makedonski komunisti su jednostavno makedonizirali Srbe, tj. izvršili etnocid na teritoriji svoje republike, odnosno nekadašnje Stare Srbije. Makedonaca, ni po jednom projektu i zamisli, čak ni bugarskoj, nikad nije bilo iznad Skoplja, na Šari i iza nje. CK KPJ je zbog svojih konspirativnih uslovljenosti, teritoriju pod Turskom do 1912. godine predao rukovodstvu Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju.
Aleksandar Ranković mi je pričao kako je iz tehničkih organizaciono-konspirativnih razloga predao Kumanovo i okolinu Pokrajinskom komitetu Makedonije, kada je za sekretara tog komiteta imenovan Lazar Koliševski. Kumanovo je dotle pripadalo teritorijalnoj organizaciji Okružnog komiteta Leskovca i Vranja. Tako su pomakedončene stotine hiljada Srba u sadašnjem zapadnom i severnom delu Republike Makedonije, ako tu “fluktoantnu masu” - makedonske Slovene - i priznamo kao nacionalnost.
Zatim je rasrbljenje Srba u Crnoj Gori, po Kominterninoj odluci i direktivama boljševizovane Komunističke partije Jugoslavije, teklo uporno i uprkos otporima autohtone “bjelaške” i seljačke Crne Gore.
Istovremeno se sprovodila asimilacija Srba u Hrvatskoj i progon Srba iz Bosne i Hercegovine.

GUBITNICI U TITOVINI
ALBANCI su samo u progonu Srba sa Kosova i iz Metohije bili radikalniji i svirepiji od ostale “naše braće”: oni su se poslužili najbrutalnijim sredstvima, po svojoj muhamedansko-turskoj i fašističko-balističkoj tradiciji.
A srpski narod se posle Prvog svetskog rata pokazuje kao malaksao, iscrpljen, duhovno i moralno istrošen, neživotan, to je, već nekoliko decenija, narod vrlo slabih životnih kvaliteta i energije. Titoizam mu je rasparao etničko i istorijsko tkivo, duhovno ga razorio i uveo u životnu i istorijsku krizu i depresiju.
Obe Jugoslavije obmanule su srpski narod, što dokazuje da je srpski narod niske integrativnosti i ograničenog potencijala. Srbi su i u Kraljevini i u titovini izgubili sve što su u oslobodilačkim ratovima stekli; izgubili su i balkanske i svetske ratove. Slovenci su dobili državu i teritoriju; Hrvati su dobili državu, Istru i delove Dalmacije, ostvarivši etničku i teritorijalnu integraciju; Muslimani su stekli uslove da stvore svoju državu od Bosne i Hercegovine; Albanci su osvojili Kosovo i Metohiju... Mađari i sve nacionalne manjine dobili su nacionalna prava koja ne postoje ni u jednoj demokratskoj zemlji sveta... Srbi su, razoreni, asimilovani i prognani, dospeli u položaj potčinjenog naroda. Na kraju dvadesetog veka izgubili su i ono što su imali na početku veka.

ASIMILACIJA U HRVATSKOJ
NAJJAČI dokaz da Hrvati nisu za Jugoslaviju je njihov odnos prema Srbima u Hrvatskoj. Hrvati su od nastanka svoje političke svesti i izražavanja svoje nacionalne ideologije imali antisrpski i šovinistički stav prema Srbima. Dok je zbog ustaštva i genocida nad Srbima postojala bilo kakva jugoslovenska skrupuloznost i spoljna uslovnost, Srbi su u Hrvatskoj imali i neke atribute nacionalnog identiteta, neke oblike ispoljavanja svoje etničke samobitnosti, iskorišćene i zloupotrebljene od hrvatske komunističke birokratije velikim učešćem Srba u komunističkoj vladavini i državnom nasilju nad hrvatskom nacionalističkom, antikomunističkom i pasivnom većinom.
Čim su ti komunistički i jugoslovenski elementi i spoljna ugroženost nestali iz hrvatske ideologije i politike, a to se konačo dovršilo 1971. godine, Titovim “antinacionalističkim” udarom i pučem u Karađorđevu, kojim je de fakto hrvatsku nacionalnu ideologiju ugradio u ustavnu konstituciju Jugoslavije 1974. godine, suzbijajući joj samo neposredne separatističke težnje, uokvirujući je jugoslovenskom konfederacijom, takozvanom amandmanskom, samoupravnom, nesvrstanom i socijalističkom Jugoslavijom, tj. titovinom, Srbi u Hrvatskoj izgubili su i poslednje političke atribute nacionalne posebnosti.
Asimilacija je postala legitimna i socijalističko- -samoupravna, a svaka, i najnevinija težnja za nacionalnim pravima i ravnopravnošću osuđuje se kao srpski nacionalizam i završava progonom. SR Hrvatska prema Srbima mnogo je gora no Austrougarska, i to iz njenih najgorih dana. Duh i ideologija Austrougarske i prema Srbima u Hrvatskoj se celovito potvrđuje. Srpski “korpus separatum” je nespojiv sa hrvatskim “korpusom separatumom”. Hrvatska država želi etnički da se homogenizuje i da asimiluje Srbe. To će i uspeti ako sledećih pedeset godina ostane postojeće državno i političko ustrojstvo Jugoslavije.

UGAŠENA SVEST
DOGAĐA se istorijsko čudo. Srpska nacionalna svest, koja se održala i razvila na cilju “osvete Kosova”, tj. oslobođenje Kosova 1912. godine, ta se srpska nacionalna svet ugasila, pa je tako i bilo moguće da se u poslednje tri decenije izgubi Kosovo. Danas se na izgubljenom Kosovu, na novom porazu na Kosovu ponovo rađa srpska nacionalna svest o njegovom oslobođenju. Zaista, od 1389. traje i ne okončava se srpski boj za Kosovo. Sa ishodom tog boja okončava se tradicionalna srpska istorija.

SRAMNI POSTUPCI IZDAJE
20. april 1982.
Vojvođanska birokratija izrazit je primer moralne i duhovne bede titoističke partokratije. Na oči čitavog naroda, pod izgovorom odbrane “samoupravljanja i Titovog nasleđa” pedesetak ljudi u Vojvodini brani svoju vlast, koja automatski obezbeđuje uspon do najviše političke moći u zemlji. Svejedno što je i poslednjoj političkoj budali jasno da oni izdaju svoj narod, da je njihova borba protiv “uže Srbije” sramnija izdaja srpskog naroda u njegovoj dubokoj krizi i ugroženosti Kosova no što je bilo ratno kvislinštvo. Četnici su uslovno sarađivali sa okupatorom zbog surove cene borbe za slobodu, zbog ucene Nemačke: sto za jednog; vojvođanski “komunisti” sarađuju sa svim antisrpskim silama u Jugoslaviji i s albanskim šovinistima kad oni vrše genocid nad Srbima na Kosovu, kad su stvarno otcepili Kosovo od Srbije i Jugoslavije, kad gubimo nacionalne teritorije. Titovci iz Novog Sada brane svoje “samoupravljanje” i svoju autonomiju najdirektnije pomažući albanske secesioniste. U istoriji srpskog naroda i Evrope nema sramnijeg nacionalnog postupanja od postupanja crnogorskih, kosovskih, vojvođanskih i bosanskih komunista.

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (5)


Mali veliki narod
14. mart 2003


Piše: Dobrica Ćosić
Mi smo jedna obespokojavajuće konzervativna i stvaralački jalova zajednica naroda i ljudi. Naš konzervativizam je politički oličen u titoizmu, a naša stvaralačka jalovost uslovljena je vladavinom mediokriteta i konformana, tj. ljudi saobraznih režimu i prilikama, a jednoobraznih po duhovnom i moralnom sklopu. Mi smo duhovno i moralno nagrđen narod.
Mi Srbi smo se razboleli od nacionalnog mazohizma, pristajući na “istočni greh” svog jugoslovenstva, odnosno, stvaranja Jugoslavije. Ali mi smo svoje poniženje i samoponiženje proglasili velikodušnošću najveće nacije i internacionalističkom dužnošću u jugoslovenskoj zajednici. Mi smo pristali da nam svi koje smo oslobađali, kojima smo omogućili da postanu nacije sa svojim državama, poreknu našu oslobodilačku prošlost, proglase nas okupatorima i hegemonistima, svedu nam istoriju u okvire tajnih odluka Kominterne i njenih ideoloških tumačenja.
Naš društveni sistem je potpuno sklerotičan. Reči koje su pokretale ljude potrošene su odavno. Ideje za koje su ginuli očevi, njihovoj deci, u boljem slučaju, ne znače više od istorijskog folklora. Optimizam je danas u ovoj zemlji ideologija okorelih vlastodržaca i šefova njihovih kabineta. Prošlost koju smo narodnom revolucijom porekli postaje sve više melanholično prizivanje romantike ili nihilistička pustinja.

SKRAĆENA ISTORIJA
Istorija nam je skraćena na poslednji vek, a socijalistička tradicija na Titovo sekretarstvo u KPJ. Oslobodilački ratovi vođeni protiv vekovne osmanlijske okupacije legitimno su proglašeni okupacijama i porobljavanjima Makedonije, Kosova i Metohije...
Nas su društveni razvoj i uslovnosti sveta u kome živimo doveli do stanja u kome su sva bitna pitanja našeg istorijskog opstajanja i napredovanja ponovo postavljena, sa zahtevima i za velike promene i izazovima da se na njih odgovara bez odlaganja. Ali s novim sadržajima i novim vizijama.
Srpsko pitanje ne može se više postavljati samo radi odbrane jednog ugroženog naroda, izloženog genocidu, asimilaciji, diskriminaciji i razaranju njegovog istorijskog identiteta. To pitanje se danas mora postavljati kao zahtev za kvalitativnom promenom postojećeg državnog ustrojstva u smeru stvaranja istinski demokratske federacije i integralnog demokratskog socijalizma, što znači: socijalizam u demokratiji i modernoj civilizaciji.
Ako srpsko pitanje postavljamo samo kao odbranu od albanskog genocida, islamskog i katoličkog antisrpstva, velikohrvatske asimilacije i ekspanzije, makedonskog šovinizma, slovenačkog ekonomskog hegemonizma i eksploatacije, a ne radi postavljanja novih društvenih ciljeva, novog vrednosnog poretka, novog morala i nove kulture, dakle, radi stvaranja demokratskog, prosvećenog, civilizovanog društva - onda će srpsko pitanje biti istorijski besmisleno. Mi bismo bili narod bez višeg cilja i istorijskih ideala.

VAZALNA OLIGARHIJA
Mi se više ne smemo ponašati kao proklet i kažnjen narod koji ima zlosrećnu sudbinu. Mi smo u prošlosti bili u mnogo težim okolnostima no danas, pa smo po cenu velikih žrtava nalazili snage da rešavamo svoje istorijske probleme, postavši “mali veliki narod” u Evropi i svetu. Bez svesti o svojoj snazi, bez vere u sebe, bez nove vizije budućnosti, bez mobilisanja svih svojih umnih i moralnih snaga, mi ne možemo opstati i izvući se iz ambisa u kome smo danas. Ta borba za izlazak iz ovog ponižavajućeg stanja mora da se dobije u duhu, u nauci, u umetnosti, razmišljanjem i razumevanjem, stvaranjem i maštom, a ne na naš tradicionalan način - prolivanjem krvi...
Dvostruka kriza: opstanka i ciljeva.
Nas je zahvatio “unutrašnji raspad”. Mi smo proterani s Kosova, mi bežimo iz Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, iako smo većinski narod u zajedničkoj državi, samo zato što smo doživeli unutrašnje, duhovno i moralno rastakanje. To rastakanje svim sredstvima izazvala je vlast, uz punu podršku srpske vazalne oligarhije. Mi smo danas Srbi samo po tome što govorimo srpski.
Nijednom za poslednjih četrdeset godina vodeći srpski komunisti nisu ispoljili hrabrost u odbrani istine, pravde i dostojanstva srpskog naroda. Častan izuzetak bili su Blagoje Nešković i Slobodan Penezić; prvi je politički likvidiran, drugi poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima. Srbi koji su najduže ostali na vlasti, uvek su smerno i pokorno potvrđivali svoju odanost brionskom monarhu; nadmetali su se u pokorništvu i ljubavi prema vođi, žrtvujući životne interese svog naroda. Rezultat njihove politike je očigledan: Srbija je republika koja je najmanje napredovala u Jugoslaviji. (decembar 1982)
SVOĐENJE RAČUNA
NEKI istorijski računi moraju da se svedu. Ne zbog proglašavanja krivaca i izricanja moralnih presuda, nego zbog promišljanja iskustva, u ime velikih promena pred kojima stojimo, dakle, zbog zasnivanja nove vizije društva i budućnosti.

UPOTREBA LJUDSKIH PRAVA
SRBI se moraju što pre razgraničiti s Albanijom, jer pitanje ljudskih prava nikad neće biti rešeno ako to pitanje neće da reše Albanci. Oni mogu, kao što danas čine, čitav svet da uvere da su im uskraćena ljudska prava, svejedno što oni neće da ih koriste u sadržajima i oblicima datim srpskim ustavom. Oni jednostavno ne priznaju postojanje srpske države niti svoju pripadnost njoj.
Kompleks ljudskih prava je ideološka paradigma upotrebljena za rešavanje albanskog nacionalnog pitanja: ujedinjenja Albanaca u jednu državu. I sve dok Albanci ne ostvare taj cilj, na Kosovu i Metohiji potavljaće se pitanje ljudskih prava, i Srbija će biti na optuženičkoj klupi svetske i evropske zajednice. Ništa joj neće pomoći istina da Albanci imaju nacionalna i ljudska prava kakva nema nijedna nacionalna manjina na svetu.
Amerika, katolička Evropa, islamski fundamentalizam, duh nemačkog Četvrtog rajha, sve neokolonijalne i teritorijalne revandikacije prema Srbiji i Balkanu, svi imperijalizmi i neokolonijalizmi, koristiće “nepostojanje ljudskih prava na Kosovu” kao ubedljivo i moralno legitimno sredstvo svojih politika. Dakle, nema rešenja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji dok se Albanci ne ujedine u jednu državu. I sve dotle dok postoje nerešena “ljudska prava Albanaca na Kosovu i Metohiji”, za Evropu i svet Srbija neće biti demokratska država.
Sadašnja politička retorika o ljudskim pravima, bilo da je koriste domaći “Jugosloveni” i domaći “nacionalisti” i “mirotvorci”, bilo da ih koristi jedna intelektualna profesija koja živi od borbe za ljudska prava i koja na toj borbi zasniva svoj “demokratski imidž”, dakle, ta politička retorika mora vertikalno da se istorizuje i radikalno prevede u realno nacionalno pitanje albanskog i srpskog naroda: teritorijalno razgraničenje zasnovano na kompromisu istorijskog i etničkog prava. Na toj osnovi treba koristiti samoupravne, autonomne modele koji postoje u Evorpi. A prva odrednica teritorijalnog razgraničenja mora da bude shvatanje da na Balkanu nema etnički čiste i etnički homogene teritorije...
U našoj krizi reflektuju se naopake i zle politike Evrope i sveta čitavog dvadesetog stoleća. Jer, i stvaranje i raspad Jugoslavije, njen razvoj i njena stagnacija i propast uslovljeni su evropskim činiocima. Ništa značajno i veliko na balkanskom prostoru i u sudbini malih balkanskih naroda nije se dogodilo i ne događa se bez učešća Evrope i velikih sila, krojili su nam, kroje danas i ubuduće će nam krojiti sudbinu. Najracionalnije je, izgleda mi, da im se prilagođavamo. (20. maj 1990)

POLITIČKA UTOPIJA
JUGOSLOVENSTVO je kao realnost - srpski mazohizam. Nijednom narodu u Jugoslaviji ne treba manje ta Jugoslavija, a on se uporno, mazohistički, potčinjavajući se, trpeći najgora poniženja, bori za jugoslovenstvo i tim se spasilačkim državotvorstvom objektivno obznanjuje kao hegemonistički i integralistički. U interesu svoje emancipacije i nacionalnog i društvenog preporoda, Srbi se moraju politički otrezniti od jugoslovenstva. Jugoslavija će biti jaka državna zajednica tek kada za nju više od Srba budu Hrvati, Slovenci, Muslimani, Makedonci... A to se neće dogoditi. Razdvajanje je toliko daleko otišlo da se samo krvlju i najvećim nasiljima može vršiti integrisanje. A to je opet samo - razdvajanje, ropstvo, sram...
Jugoslovenstvo je danas najbeznadnija politička utopija.
Baš kao i balkanska federacija. I kao socijalizam!

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (6)


Koreni omraza kod suseda
14. mart 2003


Piše: Dobrica Ćosić

Srbi veruju da imaju slavnu prošlost. To je najviši izraz njihove samosvesti. To je metafizička dimenzija srpske svesti. Prošlost je Srbima apsolut, kao religija. Bog. Oni ne znaju šta je stvarno njihova prošlost. Junaštvo, žrtvovanje, stradanje... to nisu racionalne, životonosne kategorije, to su mitovi i religiozna osećanja. Srbi su glavnim krivcima za svoje nesreće učinili - izdajnike. Ta inverzija istine i svesti utemeljena je u našem mitu - kosovskom. Vuk Branković je poneo glavnu krivicu za poraz, izgibiju i potonja stradanja srpskog naroda, a ne Murat i Bajazit. Srbi su sami sebe okrivili za svoju istorijsku nesreću. To je, verovatno, jedinstvena nacionalna svest, bar u evropskom prostoru. Da li je to duhovna snaga, vera, grandomanija, suludost? To svojstvo je bila idejna, moralna, antropološka odrednica u mnogim zbivanjima, najčešće kobnim. Ta odrednica - izdaja, učiniće čitavu srpsku narodnu svest o sebi nekritičnom, neistinitom, nerazumnom. Ona će se protegnuti i na mir, na sve opštenarodne poslove.

OTADŽBINA SAMO U RATU
A srpska istorija ne pominje jedno biće koje nije ni junak ni izdajnik. NJega ne vidi, ne pridaje mu pravi značaj. To je snalažljivi čovek. Čovek sposoban da opstane u svim okolnostima. Ti snalažljivi ljudi su održali Srpstvo.

Januar 1986.
Osnovno je pitanje: kako od Srbina stvoriti građanina? On može da izađe iz ovog istorijskog ćorsokaka u kome se našao samo ako izgradi svoju građansku svest i građanski moral. To znači: istorijski sadržaj nacionalnosti i kolektivnosti preobraziti u sistem individualnih vrednosti, od kojih je izvršavanje dužnosti prva vrednost. Niska i nedozrela građanska svest Srba uzrok je mnogim njihovim porazima u miru. Srbi su bili dobri i hrabri vojnici, ratni pobednici, a loši su i plašljivi građani, slabi graditelji života. Zato su kao većinski narod u Jugoslaviji pali na stupanj potčinjenih. Junak u ratu za slobodu postao je kukavica u miru i slobodi. U ratu je živeo od srpstva, u slobodi i miru mora živeti od čoveštva. Za Srbe, otadžbina postoji samo u ratu. A Narvid mudro opominje. **Otadžbina, to je velika zbirka obaveza**.

U miru ne manja no u ratu.
Današnji Srbin se raspinje između epskog mita i potrošačke trivijalnosti, s težnjom da se konačno prikloni potrošačkom modelu života i izgubi duhovni subjekt. Ako srpski narod iz ove tragedije u kojoj se našao ne izađe sa svešću o uzrocima svog poraza, izgubiće se u sivilu i ništavilu potrošačkog društva. Ako svešću o sebi ne prevlada svoju tragediju, ona će se pretvoriti u grotesku.
Nepoštovanje sebe naše je najizraženije karakterno svojstvo. Čovek koji sebe ne poštuje nema razloga ni drugog da poštuje. On se drugih plaši, pa im se ulaguje, ili ih prezire, pa ih vređa. Tako se danas ponaša ljudska većina u ovoj razorenoj i raskaljanoj Srbiji. Šta je danas Srbin? Bahati rajetina! Čovek koji zaboravlja na stid. U ovoj zemlji sloboda je u prostaštvu našla svoju potvrdu i svoj spontani izraz. Prostaštvo se iz seoskih krčmi i zadružnih dućana, sa pijaca preselilo i u srednje škole, Univerzitet, bioskope, pozorišta, koncerte rokenrola, radio, televiziju, **žutu štampu**, **modernu književnost**, na Terazije i u Knez Mihailovu... Prostaštvo provincije i periferije, jedno opasno, siledžijsko prostaštvo osvojilo je našu **prestonicu**.


ENERGIJA NOVIH PORAZA
Sada je mlada inteligencija isto što i mladi radnici, studenti se ne razlikuju od traktorista i šofera, periferija od centra grada, selo od sreske varoši, seoska kuća od gradske... Sve se izjednačilo. Uprostačilo i vulgarizovalo. Svi smo bili drugovi, sada smo svi komšije. To agresivno razgalamljeno, raspsovano prostaštvo je bitna duhovna odlika **mladog naroda** u kojem su devojke - ribe, a vođenje ljubavi - tucanje... **Samoupravljanje** je onemogućilo selekciju kvaliteta, a omogućilo vladavinu mediokriteta uz kontrolu najneobrazovanijih, dok je elitizam ideološki proganjan kao socijalni kancer. Srbija je **napredovala** u primitivnu i jadnu zemlju. Prljava, neuređena, neurbanizovana, sa rekama zatrovanim industrijskom vodom, gradskim fekalijama i nečistoćom, sa zapuštenim poljima i parlozima, rđavim putevima čiji su jarkovi pretvoreni u đubrišta... U Srbiji nema sklada između čoveka i prirode, između kuća i ljudi. Nagrđena je priroda, u Srbiji su još lepe neke biljke i poneko drvo, ono što nije **delo ljudske ruke i uma**. Nacionalni ciljevi danas su: higijena, uljudnost, ozbiljnost, dostojanstvo.
**Istorijske nacije** su nesrećne i nepodnošljive. One i svoje poraze pretvaraju u slavu. Istorijska taština je nacionalno svojstvo svakog Srbina. Istorija je naše nacionalno bogatstvo - u svesti svakog rodoljuba i znanju svakog učitelja. Nemamo ničeg većeg od prošlosti. Ali to bogatstvo je ruda - smeša sa skromnim procentom **plemenitih** metala. A njih treba distrakcijom odvojiti i dati im vrednosni oblik. Bez te umne i imaginativne tehnologije bogata prošlost ne samo da ne znači mnogo, da ostaje samo **prirodni resurs**, nego je i izvor zabluda, podstrekač novih stranputica, energija novih poraza. Naša kultura još nije pretvorila nacionalno bivstvovanje u vremenu i prostoru u univerzalna saznanja i iskustva, u filozofiju istorije, u umetnost. Naime, nacionalna istorija nije postala nacionalna kultura.
Najniži soj među srpskim nacionalistima su oni koji veličaju srpsku spontanost, a to znači prostotu, oni se razmeću svojim i srpskim manama. To su Srbende. One toliko vole Srbiju i srpsko, pa hvale i slave i najgore srpske mane, smatrajući to pravim rodoljubljem, a tu hrabrost samo srpskom vrlinom. Možda su baš takvi rodoljupci izazvali omrazu susednih naroda i podstakli njihovo nepoštovanje prema Srbima i Srpstvu. A takvi mi kad prolazim Knez Mihailovom ulicom odvaljuju rame, dokazujući mi prisnost i sledbeništvo.

3. avgust 1986.
SRBINU SRBI ISTI
Tolstoj je zapisao u svom dnevniku: **Tip Rusa zanetog zbog nedostatka veza sa životom.**
Koliko poznajem rusku literaturu, mnogo je takvih Rusa bilo do 1917. A onda su ih boljševizam, staljinizam, borba za komunizam, sve privezali za život. Za užasan život.
Srbina **zanetog zbog nedostatka veza sa životom** nema. Srbinu se lice ne vidi od života i njegove prljavštine.
Najčešći tip Srbina je čovek koji ne pravi razliku između drugih ljudi i sebe. Ni po dobru, ni po zlu. On voli samo one koji liče na njega. Srbin ponekad pristaje samo na razliku između moćog i potčinjenog, bogatog i bednog, tuđina i svog, onog koji drži batinu i onog koji trpi batine. Srbinu su, uglavnom, svi Srbi isti. Ako je neko lopov, njemu su svi lopovi, ako je pokvaren, svi su mu nepošteni, ako je pošten, svi su mu pošteni. Otud njegova lakovernost. Najgora, bar meni, srpska osobina jeste napadna familijarnost, ta strast da svakog koga sretnu prisvoje i učine sebi ravnim. Srbin ne nastoji da se uzdigne: on se svagda trudi da visoke povije. daleke približi, čiste isprlja... Srpski karakter još nije izrazila srpska književnost. Ja sam, najčešće popravljao Srbe i projektovao ih po svojim modelima, imao sam iluziju da ih mogu literarnom fikcijom u duhu i duši menjati. A nisam dovoljno isticao ona najčešća i loša svojstva Srba. Bilo me je stid da ružno govorim o narodu koji pati, o ljudima koji me hrane, čuvaju i uvažavaju.
A jadan Srbin toliko se svikao na patnju i bedu da i najmanje promene prihvata kao oslobođenje, spasenje, sreću. I ja sam, kao većina pisaca malih i neslobodih naroda, u svakom svom književnom junaku - video narod.


TITOIZAM I - POSLEDICE
TITOIZAM je uslovio demoralizaciju srpskog naroda koja, mislim, nije manja no ono beznađe posle pada Smedereva 1459. ili ono iz 1813. posle sloma ustanka. U ovakvom duhovnom i moralnom stanju, srpski narod nije sposoban da izvrši svoj preporod.

MONOPOL PARTIJE
NAMA je zabranjeno i da brinemo za svoje postojanje. Tu brigu monopolisala je partijska oligarhija na osnovu ratne pobede i Titove despotske volje. Narod kome je zabranjeno da brine za svoju budućnost ostaje bez odgovornosti za svoju egzistenciju, ostaje bez morala kao kriterijuma vrednosti i delanja, ostaje bez kritičkog odnosa prema sebi, ostaje bez nade. Duhovni i moralni pad srpske nacije zbio se usled nedostatka samokritičkog odnosa prema sebi. Jer i pravo na kritiku i samokritiku monopolisala je partijska oligarhija. (Avgust 1986.)

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (7)


Obmanama pomućena svest
16. mart 2003


DUBOKO sam uveren da je nastupio poslednji čas za radikalnu proveru i preobražaj srpske društvene i nacionalne svesti. U svom nacionalnom programu, Srbi su, kako ja razumem istorijske ishode, načinili nekoliko kobnih grešaka u dvadesetom veku. Te greške i stranputice mogu nas odvesti do bespuća, ako ih što pre ne shvati i ne obznani generacija koja najduže živi u Jugoslaviji, a koja sve brže odlazi sa životnog poprišta. Nesagledni društveni i nacionalni porazi, obilno i preskupo istorijsko iskustvo koje su stekle generacije koje žive u Jugoslaviji, neravnopravan i ponižavajući položaj srpskog naroda u sadašnjoj Jugoslaviji pod vladavinom antisrpske koalicije, osobito srbofobija koja je u poslednjim decenijama obuzela široke slojeve slovenačkog, hrvatskog, albanskog naroda pa i neke delove makedonske inteligencije i Muslimana, ali i uzvratne odbojnosti i mržnje koji se šire u srpskom narodu - unazađuju mu kolektivnu političku i moralnu svest.

ZEMLJA IZNEVERENIH NADA
Te činjenice neodložno nalažu nama Srbima da umno i hrabro preispitamo svoju društvenu i nacionalnu svest u čijoj je srži jugoslovenstvo i da se oslobađamo nacionalnih zabluda i iluzija, koje su nam ozbiljno ugrozile nacionalni integritet, potrošile nam istorijsko vreme, sputale prirodne i ljudske potencijale, usporile naš ulazak u savremenu evropsku civilizaciju.
Antisrpske snage u Jugoslaviji, uz podršku izvesnih spoljnih činilaca, uspele su, prvi put posle dva veka, da u većem delu svetske javnosti ospore i dovedu u pitanje slobodarsko biće srpskog naroda, demokratsku suštinu srpskog pitanja, pravednost i legitimnost sadašnje političke borbe srpskog naroda protiv velikoalbanskog genocida i agresije, kao i borbe za ravnopravnost, identitet i integritet u jugoslovenskoj državnoj zajednici.
To su razlozi koji mi nalažu da o Jugoslaviji danas govorim sa pretežno kritičkog stanovišta i sa sumnjom u mogućnost opstanka sadašnje Jugoslavije bez represija i iracionalnih stihija.
U Evropi nema države za čije je stvaranje 1914-1918. godine i obnovu i preobražaj 1941-1945. godine dato više žrtava i uloženo više nade, nego što je dato i uloženo u Jugoslaviju. Istovremeno, nema evropske države s toliko izneverenih očekivanja i s neizvesnijom budućnošću. To svakako nije slučajno. Ali, to je, istovremeno, istorijski dokaz da za postojanje Jugoslavije njeni narodi i Evropa imaju egzistencijalne razloge, ali i da su u njenom stvaranju i njenim preobražajima dejstvovali i danas dejstvuju činioci koji uzrokuju njenu nestabilnost i destrukciju.
Od osnivanja 1. decembra 1918. godine, do ovog 8. novembra 1988. godine, Jugoslavija je država koja se spolja i iznutra skoro neprestano ruši, preobražava, osporava. Tu državu, ispresecanu organskim raznorodstvima i trajnim suprotnostima - etničkim, religijskim, ekonomskim, kulturno-civilizacijskim, ideološkim - istorijski označavaju i ove činjenice:
Jugoslavija je bila nestabilna kapitalistička kraljevina koju je smenila danas isto toliko nestabilna socijalistička republika. Jugoslavija je bila rđava centralistička država, pa je partizanskom revolucijom pretvorena u nominalnu i nekonsekventnu federaciju a stvarno je bila partijska centralistička država, takođe - rđava.
Potom je ta centralistička federacija reorganizovana u decentralizovanu, konfederalističku rđavnu zajednicu koju je obuzela dezintegracija i dovela do agonične krize.
Prva Jugoslavija je bila zemlja nedosledne parlamentarne demokratije, rastočena stranačkim borbama, pa je revolucionarnim prevratom ostala i bez demokratije koju je imala, podredila se vladavini jedne partije i postala dezintegrisanija i raskolnija nego što je bila do Drugog svetskog rata.

SEOBE SRPSKOG NARODA
PRVA Jugoslavija je bila država koju nije mogla da spase ni Aleksandrova monarhistička vladavina i diktatura; druga Jugoslavija nije se učvrstila ni Titovom vladavinom i diktaturom proletarijata, tj. politokratije.
Jugoslavija se veličala, ubedila sebe i svet da je najdemokratskije rešila nacionalno pitanje, ostvarila sva nacionalna prava svojim narodima i nacionalnim manjinama, ujedinila ih bratskim odnosom i samoupravljanjem, a u toj zemlji albanska nacionalna manjina više od dve decenije s njegove matične zemlje proganja najbrojniji jugoslovenski narod, koji ima manje nacionalnih prava od nacionalne manjine.
Seobe naroda, pretežno srpskog, dakle, etnocentrične koncentracije u Jugoslaviji, poprimile su razmere nepoznate u Evropi i miru, što dokazuje da su nacionalne hegemonije i pritisci dejstvujući i trajni, da su međunacionalni odnosi rđavi.
Srbi u Hrvatskoj lišeni su elementarnih nacionalnih prava i podvrgnuti asimilaciji, a nacionalističkim koncepcijama državnih kultura dezintegrisana je i na nekim prostorima anektirana kultura srpske dijaspore.
Slovenci se osećaju nacionalno ugroženim, što prate snažne separatističke težnje.
Hrvati su permanentno nezadovoljni svojim položajem u Jugoslaviji i srbofobični, bez izraženije duhovne i moralne volje za emancipovan i kritički odnos prema svojim nacionalnim porazima i zabludama u ovom veku.
Makedonci pate zbog svoje nacionalne razjedinjenosti, s jakim antisrpskim sadržajima u nacionalnoj ideologiji i istoriografiji.
Šiptarski separatistički pokret u temeljima potresa Jugoslaviju i teži integraciji s Albanijom, odnosno ostvarenju velike Albanije i to čini uporno, svim sredstvima, nedemokratskim i anticivilizacijskim. Savremena srpska nacionalna svest zamućena je ideološkim obmanama, primarno tradicionalistička, frustrirana, s najjačim duhovnim uporištima u nacionalnim porazima, iluzorno jugoslovenska. Sve to potvrđuje da nacionalno pitanje u Jugoslaviji nije ni dosledno demokratski rešeno, ili da su antijugoslovenska raspoloženja imanentna njenoj strukturi, ali izvesni sadržaji i vidovi nacionalne svesti nekih jugoslovenskih nacija apriorno su antijugoslovenski.

RASKOLI, MRŽNJA, KLEVETE...
Moj je zaključak:
Ni posle sedam decenija svog postojanja, ni posle revolucionarnog prevrata, ogromnog istorijskog i političkog iskustva, nekoliko temeljnih rekonstrukcija svog društvenog poretka i državne konstitucije, isprobavši gotovo sve društvene i državne modele dvadesetog veka Jugoslavija nije stekla svoj integralni identitet, nije se stabilizovala i organizovala kao zajednica sposobna da postoji kao demokratsko i civilizovano društvo, koje svojim prirodnim i ljudskim potencijalima obezbeđuje neophodne, da na kažem optimalne razvojne mogućnosti.
U Jugoslaviji od 1918. godine do ovog dana, s kraćim prekidima i zatišjima, traju građanski, međunacionalni, ideološki i verski sukobi, koji su, zapravo, jedan permanentan rat.
Sadržaji, oblici i razmere toga rata imaju raspon međupartijskih borbi svim sredstvima do ubistva hrvatskih političkih prvaka u Skupštini, ubistva monarha iz srpske dinastije, VMR-ovskih i kačačkih diverzija i zločina, bratoubilačkih četničkih klanja i odmazdi, ustaškog genocida logora u Jasenovcu i Gradiški, velikoalbanskog genocida na Kosovu i Metohiji, partijskih “čistki”, likvidacija, “dahaovskog” i sličnih procesa 1948-1953. godine, logora na Golom otoku, Svetom Grguru, u Bileći, velikih čistki “rankovićevaca”, “maspokovaca”, srpskih “liberala”...
Jugoslavija je, verovatno, jedina država na svetu u kojoj ne postoji ni saglasnost o godini njenog nastanka. O karakteru, konstituciji i smislu postojanja Jugoslavije, od osnivanja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca pa do sadašnjih rasprava o ustavnim amandmanima, ne prestaju da se spore i suprotstavljaju nacionalne ideologije i istoriografije, političari, naučnici i pisci svih nacija koje tvore jugoslovensku državnu zajednicu. Sve jugoslovenske nacije imaju svoju Jugoslaviju, ona je njima ono što im je korisno od nje, ili samo ono što daju za nju, ona za njih postoji otkad je njima dobro u njoj, tako da je ta država za neke stvorena 1918. godine, za neke 1943. godine, a za neke tek 1974. godine. A sadašnji međunacionalni raskoli i mržnje, pravi politički ratovi među republikama i nacijama, nestrpljivosti, agresije, laži, klevete u novinama, na radiju i televiziji nekih jugoslovenskih republika, neodoljivo podsećaju na godine uoči Drugog svetskog rata, na vreme “hladnog rata” u svetu, na godine staljinističkih kampanja protiv Jugoslavije, a nekim odnosima i brutalnostima nadilaze i sadašnju propagandnu kampanju Albanije protiv srpskoga naroda i Jugoslavije. (8. novembar 1988)

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (


Koreni jugo-drame
16. mart 2003


Moj drugi zaključak:
Život u našoj višenacionalnoj državi je politički mučan, siromašan, neslobodan, prožet neravnopravnostima i poniženjima, eksploatacijama, svakojakim diskriminacijama i frustracijama, nacionalnim i socijalnim beznađem. Ima li takav život alternativu na ovom zemaljskom prostoru, ili su ljudi i narodi na takav život osuđeni svojom prošlošću i evropskom konstelacijom? To pitanje odavno nije u kompetenciji jedne političke partije i njene ideologije, a još manje koalicije politokratskih, nacionalnih oligarhija.
Jugoslavija je politička tvorevina i jedne protivrečne i sadržajno nekonzistentne ideologije, nazvane jugoslovenstvo.
Nije mi poznato da je u poslednja dva veka na balkanskim prostorima ijedna ideja opštijeg značaja, ijedna politička koncepcija, imala tolike raspone u ciljevima i tumačenjima, tolike kvalitativne transformacije i preformulacije, kakve je imalo jugoslovenstvo. Prema ciljevima protagonista, uslovima i odnosima spolja i unutar južnoslovenskih naroda, jugoslovenstvo je shvatano romantičarski, utilitarno, makijavelistički, dakle, tako različito je i primenjivano, sve do njegovog praktičnog izumiranja u poslednjim decenijama. Od ilirskog do partizanskog jugoslovenstva, od trijalističkog do mladobosanskog, od integralističkog do jugoslovenstva kao **pluralizma**, od srpskog do slovenačkog jugoslovenstva - ta ujedinjujuća ideologija jugoslovenskih naroda imala je antagonističke raspone, menjala je sadržaje i ciljeve, da bi u našim danima za neke jugoslovenske narode postala ideologija razjedinjenja i agresije na vlastiti identitet i suverenitet. Do ovog značenja i ovakvog obesmišljavanja jugoslovenstva u našoj savremenosti dovela je i nacionalna politika KPJ, odnosno Saveza komunista Jugoslavije.

TREĆI ZAKLJUČAK
Jugoslavija je višenacionalna država bez jedinstvene, dobrovoljno prihvaćene, istorijski vitalne i trajne idejne kohezione osnove. Ideologija Saveza komunista Jugoslavije odavno ne čini idejnu koheziju Jugoslavije. Naprotiv. Uostalom, ni u jednoj višenacionalnoj državi, u kojoj je komunistička partija na vlasti, njena ideologija i praksa nisu integrativni činioci ni u međunacionalnim ni u društvenim odnosima. Strah od spoljnih neprijatelja, strah od gubljenja nacionalnog identiteta i suvereniteta, ne samo da više nije idejna i psihološka motivacija i osnova za moguć i demokratski i harmoničan život u jugoslovenskoj višenacionalnoj zajednici, nego je taj strah uslov jednog iznuđenog, negativnog patriotizma. A savremeni politički tokovi, integracioni procesi u Evropi i u svetu, sve realniji izgledi za trajni mir u Evropi, čine strah za nacionalni opstanak i nacionalnu slobodu sve slabijim, danas i manipulacijskim činiocem **jugoslovenskog zajedništva**.
Može li da nastane i kako da se afirmiše za sve nacije prihvatljiv, novi, idejni integrativni činilac Jugoslavije, koji ne podrazumeva samo istorijsku i egzistencijalnu prinudu i nužnost državne zajednice i ne sadrži samo deklarativni i anahroni politički program Saveza komunista, nego i viši, savremeniji i kompleksniji socijalni, duhovni i civilizacijski sadržaj i cilj - pitanje je čijim se odgovorom, možda, odlučuje mogućnost obnove i opstanka Jugoslavije. (8. novembar 1988)

PREKO RATNOG ROVA
Pokušaću da naznačim samo neke uzroke i činioce koji su, po mom saznanju, učinili Jugoslaviju balkanskim i evropskim bolesnikom s neizvesnom budućnošću.
Suštinski, istorijski uzroci jugoslovenske drame nalaze se, po mom mišljenju, u nejedinstvenim motivima i nepovoljnim uslovima ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu na kraju Prvog svetskog rata. To ujedinjenje, zasnovano i na zabludi i na svesnoj obmani sebe i sveta o etničkom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, rezultat je pobedonosne oslobodilačke borbe srpskog naroda na strani saveznika. Ujedinjenje je bilo mogućno samo na porazu i rušenju austrougarske carevine, među čijim su podanicima bili Hrvati i Slovenci, kojima je ujedinjenje s ratnom pobednicom - Srbijom, bilo imperativ nacionalnog opstanka i integriteta, a Srbima nacionalni interes - nestanak najvećeg neprijatelja Austrougarske. To ujedinjenje, ostvareno preko ratnog rova, nije kod Srba, Hrvata i Slovenaca bilo istim ciljevima motivisano, ni ravnopravnim ulozima ostvareno. Ostvareno u najnesrećnijim okolnostima, posle užasnog bratoubilačkog (i verskog) rata vođenog na balkanskom bojištu od 1914. do 1918. godine, rata u kojem su Hrvati, Slovenci, bosanski Muslimani i drugi Sloveni iz Austrougarske pod habzburškom zastavom i prinudno ratovali protiv Srbije, to ujedinjenje je bilo ujedinjenje ratnih pobednika i poraženih, oslobodilaca i oslobođenih.
A u istoriji, oslobodioci nikad nisu bili samo oslobodioci, niti su oslobođeni ikad pravdom, istinom i lojalnošću uzvratili svojim oslobodiocima. Ta, rekao bih, negativna antropološka odrednica ujedinjenja južnoslovenskih naroda u zajedničku državu imaće ogroman politički, moralni i psihološki uticaj na celokupan život nove države. Nije manje značajna ni istina da su Srbi, Hrvati i Slovenci, iako etnički vrlo bliski i izmešani narodi, naročito Srbi i Hrvati, koji govore jednim jezikom - narodi sa suprotstavljenim religijama i suprotstavljenim nacionalnim ideologijama. Dok su Srbi u stvaranju Jugoslavije videli ostvarenje svog nacionalnog cilja - život čitave srpske dijaspore u jednoj državi, Hrvati i Slovenci su u Jugoslaviji, pre svega, videli mogućnost spasavanja svojih etničkih teritorija, prebegavanja od poraženih među pobednike, političku pretpostavku za potvrđivanje svoje samobitnosti, uslov za stvaranje samostalnih nacionalnih država evolutivnim putem.
NIKO NIJE ZADOVOLJAN
Na takvim heterogenim nacionalnim ciljevima, a sa srpskom monarhijom i centralistički organizovana, Jugoslavija nije mogla biti homogena i stabilna država. Zato će već od samog državnog konstituisanja početi da je potresaju najuporniji hrvatski separatizam, slovenačko autonomaštvo i nezadovoljstva drugih nacionalnosti, kojima će se, bezuspešno, zabludno i nedemokratski suprotstavljati srpsko državoborstvo i jugoslovenstvo. U državi s takvim nacionalnim antagonizmima, ekonomski i duhovno nejedinstvenoj, da bi se obezbedila nekakva unutrašnja stabilnost i suzbile unutrašnje destrukcije, pristupilo se redukciji demokratije, nasleđene od predratne Srbije, redukciji koja se završila vojnom diktaturom 1929. godine na integralističkoj koncepciji kralja Aleksandra.
Kraljevinom Jugoslavijom niko nije bio zadovoljan: ne samo Hrvati i Slovenci, koji su se oslobodili vekovne potčinjenosti u Austrougarskoj i stekli osnovne uslove za svoj nacionalni razvoj, nego ni Srbi, koji su za stvaranje zajedničke države žrtvovali u ratu trećinu svog stanovništva, i na toj osnovi i na svom većinstvu imali političku prevlast. U stvari, mir između Prvog i Drugog svetskog rata bio je u velikoj meri unutrašnji i spoljni rat protiv Jugoslavije. Neusklađeni međunacionalni interesi mučili su i iscrpljivali mladu državu, a nije bilo političke snage sposobne da ih demokratski uskladi u okviru postojećeg državnog poretka. Hrvatski separatizam, zasnovan na snažnim težnjama da se zasnuje sopstvena nacionalna država Hrvata, politički se oslanjao na sva antijugoslovenska i antisrpska raspoloženja, unutrašnja i spoljna, da bi, posle ratnog sloma Jugoslavije, najekstremnije fašističko krilo hrvatskog nacionalnog pokreta - ustaše - osnovale Nezavisnu državu Hrvatsku, na čijoj teritoriji su izvršili nad Srbima genocid koji je po razmerama i surovosti prevazišao nacističke genocide, čije morbidne i psihološke posledice traju i trajaće dugo i sve dotle dok se hrvatska nacionalna svest, politika i kultura, ne odrede prema ustaškim zločincima, bar onako kako se savremena Nemačka određuje prema nacizmu i njegovim zločincima. (8. novembar 1988)

OPET NA RASKRŠĆU
Zbivanja u kojima smo i pred kojima smo, po mom uverenju, označavaju slom postojećeg poretka i krah brionske Jugoslavije. U ovom stoleću, mi smo treći put na sudbonosnom i istorijskom raskršću. O putu kojim ćemo krenuti, s kojim ciljem i sredstvima, ako ih imamo, treba slobodno da odlučuje pluralistički istorijski razum, a ne partijski forum.
A ja mogućnost opstanka Jugoslavije i opravdanost njenog postojanja vidim u radikalnom preobražaju njene celokupne državne, političke i ekonomske strukture.
Taj preobražaj može da se zasniva na:
- ukidanju političkog monopola Saveza komunista i zasnivanju društva političkog pluralizma i integralne demokratije - političke, ekonomske, duhovne;
- ravnopravnosti društvene, državne, zadružne, privatne i mešovite svojine, s ciljem da se stvore objektivni društveni uslovi u kojima će biti omogućene najviše razvojne mogućnosti;
- uvažavanju i daljem razvijanju autohtonih vrednosti, nacionalnih osobenosti i pozitivnih tradicija svih nacija, socijalističkih sadržaja narodnooslobodilačke revolucije i njenih životnih ostvarenja, a sve te vrednosti, tradicije i sadržaje treba stvaralački usaglašavati s vrednostima, tekovinama i smerovima moderne civilizacije i evropske integracije.
Preobražajem Jugoslavije u tom smeru, preobražajem koji bi se ostvarivao demokratskim i racionalnim sredstvima, preobražajem omogućenim i pomaganim od Evrope i razvijenih zemalja, Jugoslavija bi mogla da postoji kao demokratska, civilizovana i harmonična zajednica naroda, kao slobodno i otvoreno društvo. A ako ne može da bude takva državna zajednica i takvo društvo, ako u tom smeru ne možemo da usaglasimo nacionalne interese, ako svi nismo spremni na takve napore, Jugoslavija nema istorijskih i ljudskih razloga ni da postoji.

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (9)


Velika obmana srpskog naroda
17. mart 2003


Piše: Dobrica Ćosić

SAVREMENO srpsko pitanje se postavlja od Avnoja, kada je na toj partizanskoj skupštini u Jajcu 1943. godine doneta odluka o federativnom uređenju Jugoslavije, a Republici Srbiji nisu određene adekvatne etničke i istorijske granice. To je, zbog izmešanosti stanovništva u ratnim prilikama, bilo i nemoguće ostvariti.
Iz istih razloga, kao i zbog uvažavanja posebnosti Muslimana, ni Hrvatskoj nisu date odgovarajuće etničke granice. Ta činjenica je u miru ostala izvor obnove nacionalnih ideologija i permanentnih međunacionalnih sukoba među Srbima, Hrvatima i Muslimanima, osobito od napuštanja klasičnog federativnog uređenja i pretvaranja avnojskih administrativnih granica u državne, a republika u nacionalne države s atributima političkog, ekonomskog i kulturnog suvereniteta. Tim avnojskim granicama su ignorisani rezultati oslobodilačkih ratova Srbije 1921-1918. godine, pa je blizu dva i po miliona Srba ostalo u drugim federalnim jedinicama.
Granice sa Makedonijom ostale su skoro istovetne granicama sa Turskom iz 1876. godine, po priznanjima i odlukama Berlinskog kongresa, a te granice nisu etničke. Da bi se politički razrešili vekovni srpsko-hrvatski sporovi oko Bosne i Hercegovine i da bi se uvažila etnoantropološka, religijska i istorijska specifičnost muslimanske populacije, prihvaćena je, u osnovi austrougarska, teritorijalna formacija Bosne i Hercegodine, koju je i Kominterna, odnosno KPJ, preuzela kao model za svoju partijsku teritorijalizaciju Jugoslavije. Crnoj Gori, staroj srpskoj državi, odlukom Kominterne iz 1924. godine, priznat je i crnogorski nacionalni identitet, čime je otvoren proces rasrbljivanja Crnogoraca.


**POVJESNE GRANICE** HRVATSKE
Ako se ovakvoj etničko-političkoj teritorijalizaciji Jugoslavije, oktroisanoj od Komunističke partije, doda i činjenica da je na skupštini Avnoja ostalo van svakog političkog razmatranja obrazovanje političkih i kulturnih autonomija na teritoriji Hrvatske - Istre u kojoj žive i Italijani i krajeva sa izrazitom srpskom većinom - u svakom Srbinu, pripadniku narodnooslobodilačkog pokreta, steklo se uverenje da nova Jugoslavija postaje internacionalistički zasnovana federacija, u kojoj nacionalna pripradnost ima samo primarno etničko-istorijsko određenje, podređeno socijalističkim postulatima međunacionalnih odnosa, u kojima je ideološki princip u svemu primarniji od nacionalnog.
To uverenje srpskih partizana i njihovih pristalica, iskazano u jugoslovenstvu kao formuli internacionalizma, biće sve do 1974. godine i sadašnjeg jugoslovenskog Ustava kod većine Srba jezgro srpske nacionalne i društvene svesti. Ali, oktroisani Ustav iz 1974, svojom konfederalističkom osnovom i konstitucijom osam država, to jugoslovenstvo pretvoriće u istorijsku zabludu, u veliku obmanu srpskog naroda. Oktroisani Ustav iz 1974. godine ugrozio je istorijski i etnički integritet i identitet srpskog naroda, stavljajući ga u potčinjeni položaj u jugoslovenskoj federaciji - konfederaciji, a Republiku Srbiju pod političko tutorstvo svojih pokrajina - Vojvodine i Kosova, što znači i albanske nacionalne manjine.
U kompleksu međunacionalnih antagonizama, za opstanak Jugoslavije svakako su najpresudniji srpsko-hrvatski odnosi. Od pedesetih godina, komunistički režim u Hrvatskoj poništavao je nacionalna prava srpskog naroda u Hrvatskoj izborena u antifašističkoj borbi i Srbe koji su preživeli genocid podvrgao nacionalnom obespravljenju, asimilaciji, ekonomskom osiromašenju, što je uslovilo njihove masovne migracije, najviše u Republiku Srbiju. Sadašnja vlast Hrvatske demokratske zajednice, oslonjena na imanentna i isprovocirana antisrpska raspoloženja i masovnu šovinističku euforiju, te Tuđmanova vlast u kojoj odlučujući uticaj imaju nacionalni ekstremisti ustašoidne svesti, proklamovala je stvaranje samostalne Hrvatske u **povjesnim granicama**, što praktično znači anektiranje Bosne i Hercegovine i krajeva koji su do 1918. pripadali Austrougarskoj.

KOLEKTIVNI STRAH SRBA
S takvom nacionalnom politikom otpočeli su opšta diskriminacija Srba, obilno naoružavanje Hrvata u etnički izmešanim područjima, šovinistički pritisci i teror, ekonomske i buxetske blokade srpskih opština, progon Srba sa rukovodećih mesta u administraciji, privredi, zdravstvu, prosveti, policiji, televiziji, štampi, čišćenje sudstva od Srba, razoružavanje milicijskih stanica u srpskim opštinama, šovinističke kampanje u štampi, na radiju i televiziji. U tom i drugim političkim procesima u Hrvatskoj očigledna je ideološka zamena komunističkog i partijskog supstrata države nacionalističkim i šovinističkim sadržajem. Taj ishod **deboljševizacije** Hrvatske je i izazvao u srpskom narodu kolektivni psihotični strah od obnove ustaškog genocida. Stvaranjem Srpske demokratske stranke, Srbi u Hrvatskoj uspostavili su se kao politički subjekt i započeli borbu za nacionalna prava - jezik, pismo, škole, kulturne ustanove, štampu i svoju autonomiju.
Ako se sadašnja militantna konfrontacija što skorije ne prevlada demokratijom, razumevanjem i tolerancijom, konkretno: ako se u Hrvatskoj vlast Hrvatske demokratske zajednice ne odrekne svoje šovinističke politike i težnji za političkom aneksijom Bosne i Hercegovine, ako se kod Srba ne otkloni egzistencijalni strah od ustaštva i tim uklanjanjem straha od novog genocida pacifikuje njihova sadašnja borba za nacionalna prava u Hrvatskoj, ako se ne ispune demokratski zahtevi Srba, za šta postoje sve manji izgledi, nacionalni i religijski antagonizmi na tom prostoru Jugoslavije mogu se lako prevesti u međunacionalni rat.

BIT SRPSKOG PITANJA
U čemu je, dakle, bit srpskog pitanja u jugoslovenskim okvirima danas? Šta hoće taj isponižavani, obmanuti, oklevetani, nerazumevanjem i mržnjom opkoljeni srpski narod, koji je najodgovorniji za svoj sadašnji položaj?
U svojim političkim motivima, društvenoj skupštini, nacionalnom cilju, srpsko pitanje je isključivo demokratsko pitanje. U stvari, to je pitanje slobode i prava bivstvovanja srpskog etnosa u celini njegovog duhovnog, kulturnog, istorijskog identiteta, bez obzira na sadašnje republičke granice u konstituciji Jugoslavije. Ako se ta sloboda i to pravo ne uvažavaju, onda nije ostvaren istorijski cilj srpskog naroda - ujedinjenje svih Srba u jednu državu, za šta je on vodio nekoliko ratova i uložio strahotne žrtve. Pri tom, sva nacionalna prava i građanske slobode koje traži srpski narod u Jugoslaviji treba da pripadaju Hrvatima i svim jugoslovenskim nacionalnostima. Država za koju se dva veka bori srpski narod ne treba i ne može da bude **velikosrpska** i hegemonistička, centralistička i unitaristička; u toj državi treba optimalno da se poštuju identitet Muslimana, Makedonaca, Hrvata, Mađara, Albanaca, svake etničke i verske posebnosti.

**Srboslavija**, kako danas govore hrvatski šovinisti, nije težnja srpskog naroda. Ali, kao što je danas svakom mislećem Srbinu jasno, Jugoslavija koju je svojim ustavima državno-pravno koncipirala Komunistička partija nije država u kojoj je srpski narod ostvario svoj nacionalni i demokratski cilj. Na provizornu, postbrionsku Jugoslaviju, na ratno stanje i sadašnji haos u njoj, srpski narod ne može više da pristaje u ime nekakvih **viših ciljeva**. Odavno su pali svi ti **viši ciljevi**, mi smo, najzad, uvideli da su ti **viši ciljevi** samo njihovi ciljevi. (19. januar 1991)


POLITIKA REALNIH INTERESA
ŠTA je to nova nacionalna politika, kojom treba da započnu i obnova politike i društveni i nacionalni preporod?
Nova nacionalna politika je ona politika koja srpske nacionalne interese poistovećuje s demokratijom; sa interesima celokupnog srpskog naroda; sa usvajanjem savremene civilizacije Evrope i čovečanstva; sa uvažavanjem ljudskih i nacionalnih prava, normiranih međunarodnim konvencijama. Nova politika je uspostavljanje nacionalnog identiteta izborom najboljih i životonosnih narodnih tradicija; uspostavljanje nacionalnog subjekta i afirmisanje vlastitih interesa u odnosima sa svim narodima - susednim, balkanskim, evropskim. Nova politika je uvažavanje i korišćenje faktora međuzavisnosti, osnovnog činioca savremenog razvoja. Nova politika je svoja, srpska spoljna politika, politika realno viđenih interesa. Nova politika je moralna politika, kulturna, imaginativna politika... Nema nove politike bez novih i mladih ljudi.
Kriza naše politike je i u nedostatku darovitih političkih ličnosti. Političare-mislioce nemamo. Političar-praktičar, voluntarist, opšti je tip našeg političara. Ovo je doba beznačajnih, a opako ambicioznih političara. Pragmatska politika, po Kosiku, zamenjuje mišljenje ideologijom, tj. sistematizovanom lažnom svešću. A to čine svi naši stranački **lideri**. Ne vidim nijednog novog, odista darovitog političara na javnoj sceni koji zaslužuje poverenje i sledbeništvo. (Mart 1991)

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (10)


Evropa nije azil
18. mart 2003


PIŠE: Dobrica Ćosić

U našim uslovima i s našom pometenom i titoizmom zagađenom svešću, najteže je odrediti realne ciljeve. Uklanjati one granice koje zahtevaju prevazilaženje vlastitih moći, što je činilo tragičnom srpsku istoriju. Treba danas imati um i smelost da se te granice imenuju.
Označiti kraj nacionalnoj megalomaniji i mitomaniji - to treba da bude, možda, prvo racionalno polazište srpskog nacionalnog preporoda.
Srpsko pitanje je demokratsko pitanje. Ne postoji nijedno ljudsko pravo koje je u sukobu sa životnim interesom srpskog naroda kao celine.
Srpsko pitanje je pitanje oslobođenja i afirmacije nacionalnog identiteta, ostvarenje državno-političke celine srpskog naroda na načelima samoopredeljenja, policentrizma i pravednih državnih granica koje neće biti razlozi međunacionalnih mržnji ili ratova.
Srpsko pitanje je civilizacijsko pitanje. Ono je, možda, najvažnije na srpskom tlu danas za razvoj ljudskih i prirodnih potencijala i podizanje kvaliteta života. Kako očistiti i urediti ovu zemlju, zatrpanu đubrištima i neredom? Svuda i u svetu.
Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali osloboditi one koji se sa Srbima ne osećaju slobodnim i koji Srbima ograničavaju slobodu na njihovoj zemlji.
Odmah i radikalno početi rešavanje kosovskog pitanja razgraničenjem s Albancima na osnovi etničkih, istorijskih i kulturnih prava.

SPREČITI ODLIV MOZGOVA
Stvarati otvoreno društvo za socijalni, ekonomski, duhovni i politički pluralizam, karakterističan za socijaldemokratska društva i države socijalne pravde i ravnopravnosti.
Prevazilaziti srpske, balkanske i jugoslovenske primitivnosti, domaće neracionalne i anahrone običaje i odnose, od društvenih ustanova do porodice, prijateljstva, ljubavi.
Pružiti racionalan i neksenofobičan otpor amerikanizciji našeg duhovnog bića, agresivnoj američkoj **kulturi**, lažnim **modernim** vrednostima, i vulgarno materijalističkom, potrošačkom socijalnom idealu i stihiji.
Stvoriti objektivne uslove za nastajanje stvaralačke elite u svim životnim područjima, koja će svojim moćima i vrednostima delovati podsticajno na društvenu celinu.
Izvršiti modernu reformu školstva i celokupnog obrazovanja. Stvoriti jedinstven obrazovni program za čitav srpski narod, s ciljem njegove duhovne integracije, ali s punim uvažavanjem istorijskih, civilizacijskih i regionalnih posebnosti.
Kako kulturne vrednosti, nacionalnu i svetsku duhovnu baštinu, savremeno stvaralaštvo, zaista učiniti dostupnim što većem broju ljudi da ne kažem čitavom narodu? Kultura je životno pitanje srpskog naroda.
U Srbiji je vidno zaostajanje naučnog stvaralaštva i **odliv mozgova** u Evropu, Ameriku, Kanadu. Učiniti sve što se može da se stvore objektivne mogućnosti za razvoj nauke. Treba shvatiti: intelektualni kapital, tj. znanje, osnovni je kapital savremenog razvoja.
A najteže pitanje: kako sačiniti srpski nacionalni i društveni program u sadašnjim uslovima međuzavisnosti i zavisnosti od spoljnih činilaca?
Ne smem dalje da nabrajam opšte zadatke. Na stvaranju novog nacionalnog programa treba da radi kolektivni um. Kolektivna mašta. Kolektivni senzibilitet. Mladi ljudi. Program našeg preporoda i neophodnih promena nikako ne može da izrazi pojedinac, ma koliko da je pametan, darovit i obrazovan.

SRBI PROTIV SRBIJE
Oduvek su postojali Srbi koji su smatrali da su utoliko emancipovaniji i napredniji koliko su manje Srbi. To mentalno i moralno skorojevićevstvo tipično je za inteligent malih i zaostalih naroda, osobito balkanskih. Politički skorojevići se u naše doba maskiraju liberalizmom, jugoslovenstvom, evropejstvom, mirotvorstvom. Duhovno rođeni u birokratskim i provicinskim salonima Beograda, oni danas predstavljaju političke i moralne konformiste, iste onakve kakvi su bili i u titoističkom režimu. NJihov **antinacionalizam** ima samo retorički značaj. Jer njihovo jugoslovenstvo je u suštini nedemokratsko i unitarističko; ono je anahrono i lišeno istorijske istine i socijalne pravde; ono je danas, 1991. godine, u mnogim svojim sadržajima i vidovima politički imoralizam. Ti Srbi koji su veći Hrvati od Hrvata, veći Slovenci od Slovenaca, veći Muslimani od Muslimana, veći Makedonci od Makedonaca, jer veruju da su svi oni manje krivi za slom Jugoslavije od Srba, nikako da se zapitaju: zašto slovenački, hrvatski, makedonski i muslimanski narodi ne pristaju na njihovo jugoslovensko spasavanje i usrećivanje? Zar oni zaista veruju da bolje od Hrvata, Slovenaca, Muslimana i Makedonaca razumeju i brane njihove nacionalne, društvene i građanske interese?
Ti sadašnji branioci Jugoslavije su njeni najneubedljiviji branioci otkad je ta država smišljena. Zar se ti Srbi, emancipovani od srpstva, ponekad i ne zastide svoje inferiornosti pred tolikim Hrvatima, Slovencima i Makedoncima koji svako jugoslovenstvo doživljavaju kao nacionalnu i građansku neravnopravnost i ugroženost? Zar je tim Jugoslovenima, iluzionistima, inferiorcima, nacionalim mazohistima, anacionalnim građanima, svejedno što su predmet vulgarne političke manipulacije hrvatskih, slovenačkih, makedonskih i šiptarskih šovinista? Oni za njih **igraju** samo kao antisrbi; slave ih ne zato što su Jugosloveni, nego zato što su protiv Srbije i svakog ko zastupa životne interese srpskog naroda; oni su za njih demokrate samo kad zastupaju njihova prava i ciljeve. A oni su, u sadašnjoj političkoj realnosti, duhovni politički satrapi i saradnici antisrpske koalicije.
Međutim, ima Jugoslovena, i to ne malo, koji su to rođenjem, porodičnim stanjem, poreklom, iskrenim i dubokim ubeđenjem. NJihovo jugoslovenstvo se mora uvažavati kao ljudsko i građansko pravo i mora mu se dati socijalni i politički značaj kao i svakom nacionalnom osećanju, anacionalnom osećanju i političkom ubeđenju.
MNOGO RAZLOGA NESLOGE
Titoizam za srpski narod nije bio najgori poredak otkad Srbi imaju modernu državu, samo zato što nije bio demokratski. Postoje narodi i društva koji i u nedemokratskim porecima ostvare veliki napredak u materijalnoj i civilizacijskoj sferi. Titoizam je, međutim, paralisao ljudske i prirodne potencijale srpskog naroda, njegove institucije i njegov duh promišljeno i odlučno zamenjivao jednom redukovanom svešću i zabludama, rđavim ustanovama i primitivno birokratskom organizacijom društva, što ga je odvelo u dugotrajnu stagnaciju, a to znači u lagano propadanje i truljenje.
Treba da radimo, mislimo i stvaramo, tako da mi budemo potrebni Evropi isto onoliko koliko je ona potrebna nama. Nas Evropa neće spasti ni od čega, ako joj to ne koristi. Ona nam besplatno neće pomoći; mi moramo skupo da joj platimo pomoć. Moramo da postanemo zemlja s vrednostima koje su potrebne Evropi, a ne tržište njene škart robe i jeftine radne snage.
Ulazak u Evropu, to nije formalan prijem u Evropsku zajednicu. To je uvažavanje i kritičko primenjivanje političkih, ekonomskih, kulturnih i civilizacijskih iskustava razvijenih evropskih društava. A to, pre svega, znači napuštanje domaćeg, postojećeg sistema vrednosti i prihvatanje novog, modernog poretka vrednosti, rada i stvaranja. Nama preti nova obmana: nekritičan odnos prema Zapadu i vulgarna predaja materijalističkoj pragmi. Mnogi će reći: dajte najpre da postanemo bogati, pa ćemo se onda posvetiti duhu i duši. Takvo shvatanje je osiromašilo sadržaje progresa razvijenih zemalja. Svet u kome su duhovnost i kultura profesija, struka, dakle, ono od čega se živi, i što se plaća, nije svet celovitih, spokojnih, srećnih ljudi. Svet u kome će Mocarta slušati samo profesori i studenti muzičkih akademija, a za Puškina i Getea znati samo istoričari književnosti, ne verujem da je svet kome treba da težimo.
Srbi su smislili mnogo razloga da im je nesloga najveće prokletstvo i osnov svih njihovih nesreća u prošlosti i sadašnjosti. Međutim, to opšte mišljenje treba racionalnije razmotiriti. Srpska nesloga nije samo neko antropološko zlo; reč je o jednom svojstvu posebne vrednosti - individualizmu, kao antropološkom i duovnom svojstvu Srba, koje ih čini evropskim i zapadnim narodom s antičkim duhovnim korenom. Dakle, jak dokaz da su Srbi arhetipski narod slobode. Prokletstvo viđeno u neslozi ipak ima ideološku i arhaičnu motivaciju. Treba se malo i suprotstavljati tom lakorečju o slozi, pomirenju, jedinstvu kao postulatima srpskog spasenja. I slogu zamenjivati solidarnošću, kategorijom građanske etike. (maj 1991)

DVE SRBIJE
Sa slomom titoizma srpski narod se vraća u vreme kada je iskoračio iz sebe i svoje istorije. Probudila se i diže se ona poslednja Srbija, ona koju je u građanskom ratu pobedila i, činilo se zasvagda, razorila Komunistička partija. Probudila se i diže se i ona moćna, demokratska i hrabra Srbija, pretkumanovska, Srbija iz Vremena smrti. Ali, obznanjuje se i jedna ostarela, mamurna, folklorna, pripita rakijom i vinjakom, narušena, groteskna, Srbija, daleko zaostala za epohom i Evropom. Čak je i kostimirana odećom od pre pola veka. Tu Srbiju u svojoj scenografiji i svom vokabularu izvode na scenu Balkana i Evrope nacionalne, nacionalističke i revanšističke političke stranke. One stranke koje se bore za **kralja i otaxbinu**.
Vrši se opravdana i neminovna revizija komunističko-titoističkog sistema vrednosti, odbacuje se komunistička redukcija kulturnog stvaralaštva, nacionalna i politička istorija titoističke i partijske koncepcije konačno se smešta u fondove arhiva i biblioteka. Ali, ta duhovna renesansa prožeta je i retrogradnom, konzervativnom ideologijom i njenom aksiologijom; ratni kolaboracionisti se proglašavaju žrtvama, herojima, nacionalnim velikanima; nacionalni izdajnici imenuju se **tragičim junacima**. Opskurni pisci - saradnici okupatora, zato što su streljani od partizana, ili su emigrirali, odnosno, bili žrtve revolucionalnog terora, proglašavaju se velikim piscima. Obnova nacionalne duhovne baštine donosi i obnovu nacionalnih laži, nacionalnog nemorala, lažnih vrednosti, svakojakog nazadnjaštva i anahronosti. Nacionalno dostojanstvo više nije vrednosna kategorija. Ruše se komunistički idoli, ali se na njihova mesta postavljaju i nacionalni vampiri.
Svi Srbi koje su komunisti poricali, sada su veliki Srbi. Ta **sloboda** i ta **demokratija**, svejedno što su neminovne u **postkomunističkoj eri**, unazadiće Srbiju. Biće potrebne decenije umnog i moralnog rada da se Srbija oslobodi postitoističkih zabluda i agresivne gluposti poluinteligencije i da se razmahne autohtona energija srpskog naroda, uspostave neideološki vrednosni kriterijumi u političkoj i kulturnoj istoriji, čime i započinje temljni duhovni i civilizacijski preporod.
Savremena nacionalna misao treba da izvrši izbor prekinutih i ugašenih srpskih tradicija. One su uglavnom trajale do ujedinjenja 1918. godine i pobede titoizma. Da li je to moguće danas i sa našim intelektualnim i političkim snagama? Ne preti li opasnost da to bude okretanje unazad i gubljenje istorijskog vremena za budućnost? Kako iz ruševina titoizma i Jugoslavije izaći svoj, svoj a budući? Ne znam. (maj 1991)