Na internetu ovih dana kruži pismo jedne majke koja sa svojom porodicom, kako kaže, trpi torturu političkih moćnika...

Pismo vam prenosimo u celosti:
 
"Zovem se Ivana, imam 34 godine, majka sam dvoje male dece, diplomirani sam inženjer arhitekture, suprug mi je docent na univerzitetu.

Ja sam, sa svojom porodicom žrtva nasilja 'nad porodicom', pišem nasilja 'nad porodicom', jer je ovaj termin gotovo nepoznat javnosti, a život u porodici koja trpi nasilje drugih osoba je bolno težak.

Sve je počelo pre 5 godina kada je On, fizički napao mog supruga sa mojim dvogodišnjim sinom u naručju. Dete je plakalo satima. Teror se odomaćio u našem dvorištu, više ga nismo merili satima i danima već mesecima i godinama.

On je sagradio vilu pored naše male porodične kuće, nabavio psa koji se savršeno uklapa sa njegovim zelenim travnjakom i njegovom porodicom iz kataloga.

Bio je 20 mart 2012, peti rođendan mog sina, u tom trenutku sin mi je imao veoma težak oblik atopičnog dermatitisa koji je zahvatio gotovo celo njegovo telo, dete nije izlazilo iz kuće. Počeo je rođendan, dolaze nam drugari, našoj sreći nema kraja.

Deca se bezbrižno igraju u dvorištu sa loptom. Moj sin se povratio, probudio, uživa, smeje se sa ostalom decom. U jednom trenutku lopta odlazi prema Njegovoj ogradi, Njegov uglađeni pas, trči prema ogradi i sumanuto skače prema lopti, deca ne prilaze, pas sa suprotne strane ograde je rotvajler i veoma je besan, dolazi On, sa svojom cenjenom suprugom, pomoću štapa uzima loptu sa našeg poseda i baca…mislili ste deci… deci koja čekaju svoju loptu…ne on baca loptu svom psu koji je u nekoliko sekundi raskidao na komade. Nema objašnjenja, on je Zao. Pitamo ga: “ Zašto ste to učinili“…“ Pa morao sam vidite kako je pas poludeo za loptom, na kraju krajeva ta lopta košta 10 din..“.

Koliko košta osmeh mog deteta pitam se ja… Lopte u našem dvorištu više nema, trčanje dece je zabranjeno jer to smeta njihovom psu.

Mi živimo na selu, kao mladi bračni par poželeli smo da formiramo manje domaćinstvo. Nabavili smo šest koka nosilja i jednog petla, da nam peva i greje dušu. Pitate se šta se desilo. Stigla nam je komunalna inspekcija i zabranila nam da držimo koke na selu, mislite da je to apsurd, e pa nije kad imate moćne prijatelje. Možete malo promeniti zakon i zabraniti ljudima da drže kokoške na selu. Dotična osoba je smatrala da koke proizvode muve, i da ona ne može da živi od muva… a petao, znate, ujutru kukuriče, i to remeti njihov savršeni san poltrona i ulizica. Platili smo i kaznu, zbog njihovih uticajnih veza, a naš san o petlu koji nas budi, će morati da pričeka.

Pitate se koje on…on je sve ono što je ova zemlja, Srbija, iznedrila proteklih desetak godina, on je bivši ministar, supruga mu je sudija, a deca po privatnim školama, on ima pet stanova i luksuznu vikendicu sa velikim voznim parkom.
On je taj kojem je država omogućla da oseti dejstvo moći nad narodom. Mi smo, pred njima, svi građani drugog reda, naše postojanje je ništavno, naše porodice ne zaslužuju spokojan život, bez obzira čime se bavimo. On ima pravo da upravlja našim životima i posedima jer mu je Država i sistem to omogućio.

Sve se nastavlja i dan danas, opisala sam samo nekoliko događaja iz naše svakodnevnice. Naše priče su se svele na objašnjenja o tome gde počinje zlo i gde se završava ljudska pohlepa.

Za početak razmišljamo da napustimo ovo mesto, ne mislim mesto gde trenutno živimo, već državu jer naša deca nisu zaslužila da žive u državi kojom upravljaju ljudi koji ne poštuju osnovu svakog društva, a tu je na prvom mestu porodica sa pravima deteta na slobodan psihičko, fizički razvoj bez torture.

Pitam Vas, zašto ostati? Možda zato što su nam se deca rodila u ovoj kući, možda zato što smo ovde za svakog od njih kada se rodilo posadili po jedno drvo, možda zato što imamo skladan brak i živimo sa puno ljubavi, možda zato što je ova mala kuća sve što imamo i što nas podseća na jednu davnu zamišljenu sreću u trenutku kada smo je kupili? Možda…

'On' ima svoje ime prezime i možda upravo prolazi pored vas, i priča sa vašom decom, a vi ne znate ko je taj čovek…vreme je da saznate da ovakvih ljudi ima.
'On' ima svoje ime i on je jedan od 'Njih', ja imam svoje ime i ja sam jedna od 'Vas'."


Izvor: Blic

Nije mi jasno samo sto ne navede lepo ime i prezime a onda ugasi svetlo i ode 

 

Прејако...какав стил...суза сузу стиже

 

Trebalo je da pismo adresira Vucicu,mozda 

Па тај моћник и јесте Вучић

Oboje su idioti... mislim na obr porodice.

Mene posebno dojmi deo da, ako vec komsija ima opasnog pasa, lepo dignu ogradu od 3m i nema problema. Ipak su arhitekte.

Drugi deo je o petlu koji budi. Ja mislim da postoji cak i crtac o petlu koji ne zaklapa i kukurivce kad stignr, sto je, inace, slucaj sa svim petlovima. A ako napravis krsten kokosinjac i ogradu, komsije nece ni znati da si kod kuce ili imas kokoske.


Znaci, nasilje se lako moze resiti, ali svi znamo kolilo Srbi vole da tuzakaju...

Lakse je bilo napisati pismo kako smo mi ugnjetavani i kako je mom bolesnom sinu pas recerecio loptu...ja bih mu bacio jos jednu cisto da zadovolji dusu 

Ne, ipak sam na ovo pustila govno u gace.
Taaako obrazovani docenti zive sa kokoskama i petlovima koji im greju dusu....
Imam jedan predlog, svuda fale obrazovani ljudi, prodajte imanje i izadjite iz zemlje. Trcecim korakom...

1) Jebo vas "on"
2) Jebo vas petao

Ali petao rszgaljuje dusu...

I u 100 dinara da tvrdi da je vakcina izazvala dermatitis...

Ali te docente i sa diplomama koji dodju na izlet medju 16 ljudi i kaze:"Zdravo ja sam doktor Milica *******" 

Ti si na izletu, u posti, u pismu kerov kurac , more mr's u 3 picke materine