Religija, nasilje i budućnost civilizacije

Milijarde ljudi dele vaše uverenje da je tvorac svemira napisao (ili diktirao) jednu od naših knjiga. Nažalost, mnogo je knjiga koje svojataju božansko autorstvo i iznose neusaglasive tvrdnje o tome kako moramo živeti.

Nadmetanje religijskih doktrina rascepkalo je naš svet na zasebne moralne zajednice, a svi ti ogranci postali su stalan izvor ljudskih sukoba.
Reagujući na takvu situaciju, mnogi razumni ljudi zalažu se za versku toleranciju. I dok je verska tolerancija svakako bolja od verskog rata, ni ona nije otporna na probleme. Zbog bojazni da ćemo izazvati versku mržnju nevoljno kritikujemo ideje koje su sve više neprilagodljive i očito besmislene. Zato smo primorani i da sami sebe lažemo - neprestano i na najvišem nivou rasprave - o tome kako se mogu pomiriti religijska vera i naučna racionalnost. Naša suprotstavljena religijska uverenja sprečavaju nastanak uspešne, globalne civilizacije. Religijska vera - vera da postoji Bog kome je bitno kakvim imenom mu se ljudi obraćaju, vera da će se Isus vratiti na zemlju, vera da će islamski mučenici otići pravo u raj - pogrešna je strana u sve jačem ratu ideja.

Religija podiže uloge u ljudskom sukobu mnogo više nego što bi to mogli učiniti tribalizam, rasizam ili politika, jer je to jedini oblik isključivog razmišljanja koje ističe razliku između ljudi u pogledu večne nagrade i kazne. Jedna od trajnih patologija ljudske kulture jeste težnja da se deca vaspitavaju tako da se boje drugih ljudskih bića i satanizuju ih na temelju religijske vere. Stoga vera podstiče nasilje na najmanje dva načina. Prvo, ljudi se često ubijaju jer veruju da tako želi tvorac svemira. Islamski terorizam je svež primer takvog oblika ponašanja. Mnogo više ljudi sukobljava se jer definišu svoju moralnu zajednicu spram verske pripadnosti: muslimani se svrstavaju uz muslimane, protestanti uz protestante, katolici uz katolike.

Ti sukobi nisu uvek izrazito verski. Ali verska zatucanost i mržnja koje razdvajaju zajednice, često su ishod religijskih osobenosti tih zajednica. Stoga su sukobi koji su naizgled izazvani zbog prevlasti nad teritorijom, često duboko ukorenjeni u religiji. Sukob koji je izmučio Palestinu (Jevreji protiv muslimana), Balkan (pravoslavni Srbi protiv katoličkih Hrvata; pravoslavni Srbi protiv bosanskih i albanskih muslimana), Severnu Irsku (protestanti protiv katolika), Kašmir (muslimani protiv hinduista), Sudan (muslimani protiv hrišćana i animista),* Nigeriju (muslimani protiv hrišćana), Etiopiju i Eritreju (muslimani protiv hrišćana), Obalu Slonovače (muslimani protiv hrišćana), Šri Lanku (sinhalski budisti protiv tamilskih hinduista), Filipine (muslimani protiv hrišćana), Iran i Irak (šiiti protiv sunita) i Kavkaz (pravoslavni Rusi protiv čečenskih muslimana; muslimanski Azerbejdžanci protiv katoličkih i pravoslavnih Jermena), tek su neki, noviji slučajevi koji potvrđuju narečeno.

Iako su verske podele u našem svetu očigledne, mnogi još uvek misle da su uzroci verskih sukoba neobrazovanost, siromaštvo ili politika. Većina ateista, liberala i umerenjaka očigledno misli da niko nikad zaista ne žrtvuje život, ili živote drugih, zbog religijskih uverenja. Takvi ljudi naprosto ne znaju šta znači biti siguran da postoji raj. Zato i nisu u stanju da veruju kako je iko siguran da postoji raj. Valja podsetiti na to da su 11. septembra 2001. avione oteli obrazovani ljudi srednje klase koji nisu imali značajno iskustvo u političkom sukobljavanju. Provodili su, međutim, mnogo vremena u lokalnim džamijama, razgovarajući o izopačenosti nevernika i o tome kakva zadovoljstva čekaju mučenike u raju.

Koliko još arhitekata i inženjera treba da se zaleti u zid zgrade pri brzini od 800 km na sat da bismo priznali sebi kako nasilje sledbenika džihada nije samo pitanje obrazovanja, siromaštva ili politike? Istina, za divno čudo, glasi ovako: godine 2006, osoba može posedovati dovoljno intelektualnih i materijalnih resursa da napravi nuklearnu bombu a da i dalje veruje kako će u raju biti nagrađena sa sedamdeset dve device. Zapadni sekularisti, liberali i umerenjaci to teško shvataju. Uzrok njihove smetenosti je jednostavan: oni ne znaju kako je to kad se zaista veruje u Boga.

HAJDE DA UKRATKO razmotrimo kuda nas vode, na globalnom nivou, naša neusaglašena religijska ubedenja. Zemlju danas naseljava 1,4 milijarde muslimana od kojih mnogi veruju da ćemo jednog dana vi i ja preći u njihovu veru, živeti podređeni islamskom kalifatu, ili biti pogubljeni, zbog svog neverovanja. Islam je danas religija koja se najbrže širi Evropom. Natalitet među evropskim muslimanima triput je veći nego kod njihovih nemuslimanskih suseda. Ako se sadašnji trend nastavi, za dvadeset pet godina u Francuskoj će muslimani činiti većinsko stanovništvo - i to kad bi se sutra zaustavila imigracija. U čitavoj Evropi, muslimanske zajednice često pokazuju malo volje da prihvate svetovne i građanske vrednosti zemlje domaćina, ali ipak do krajnosti iskorišćavaju te vrednosti, zahtevajući toleranciju za mizoginiju, antimisemitizam i versku mržnju, o čemu redovno propovedaju u džamijama. Prisilni brakovi, ubijanja radi časti, silovanje od strane bandi kao kazna i ubilački prezir homoseksualaca - sve su to postale odlike inače svetovne Evrope, i to zahvaljujući islamu. Iz političke pristojnosti i straha od rasizma, Evropa okleva da se suprotstavi užasnoj religijskoj posvećenosti ekstremista u svojim redovima. Uz nekoliko izuzetaka, izgleda da su fašisti jedine javne ličnosti koje su smogle hrabrosti da pošteno progovore o pretnji što je islam predstavlja za evropsko društvo. To ne pruža svetlu sliku o budućnosti civilizacije.

Smatra se da žene obeščašćuju svoje porodice time što odbijaju da stupe u ugovoreni brak, traže razvod, učine preljubu, čak i zato što su silovane i što pate zbog nekog drugog oblika seksualnog napada. U takvim situacijama, žene često ubijaju njihovi očevi, muževi ili braća; nekad im pomažu druge žene. Ubistvo radi časti verovatno se najbolje može sagledati kao kulturna pojava (a ne izričito religijska), i nije svojstvena samo islamskom svetu. Pribegavanje ovom ubistvu ima znatno uporište u islamu, pošto ta religija nedvosmisleno vidi žene kao vlasništvo muškaraca i smatra preljubu najvećom uvredom. U čitavom islamskom svetu, žena koja prijavi da je silovana dovodi sebe u opasnost da je ubiju kao preljubnicu: na kraju krajeva, ona je priznala da je imala vanbračni seksualni odnos.

Ideja o tome da je islam „miroljubiva religija koju su prigrabili teroristi" predstavlja fantaziju, a sada je naročito opasno da muslimani podilaze toj svojoj fantaziji. Nije nimalo jasno kako bi trebalo da se nadalje odvija naš dijalog sa islamskim svetom, ali rešenje nije zavaravanje eufemizmima. Sada je već u oblasti spoljne politike posve jasno da se prave reforme u islamskom svetu ne mogu nametati spolja. Ali bitno je uvideti zašto je to tako - zato što je većina muslimana potpuno zavedena svojom religijskom verom. Muslimani su skloni da sagledavaju javnu politiku i globalni sukob u skladu sa svojom privrženošću islamu. A muslimani koji ne sagledavaju svet na taj način u opasnosti su da ih drugi muslimani proglase otpadnicima i ubiju ih.

Kako se uopšte možemo nadati da ćemo urazumiti islamski svet ako sami nismo razumni? Ništa ne postižemo time da samo izjavimo kako se „svi klanjamo istom Bogu". Ne klanjamo se svi istom Bogu, a istorija našeg verskog krvoprolića najrečitije govori u prilog toj činjenici. Unutar islama, Šiiti i Suniti ne mogu se čak dogovoriti ni o tome da se na isti način klanjaju istom Bogu, i zbog toga već stolećima ubijaju jedni druge. Izgleda malo verovatno da ćemo uspeti da prebrodimo podele u našem svetu kroz međuverski dijalog. Pobožni muslimani ubeđeni su isto koliko i vi da je njihova vera savršena, te da bi svako odstupanje vodilo pravo u pakao. Naravno, predstavnicima glavnih religija lako je da se povremeno susretnu i slože kako u svetu treba da vlada mir, ili daje saosećajnost zajednička nit koja ujedinjuje sve svetske religije. Ali ne može se pobeći od činjenice da verska ubeđenja neke osobe određuju njen stav o tome šta za nju znači mir i saosećajnost. Milioni muslimana - možda i stotine miliona - pre će dati život nego dozvoliti da vaša verzija saosećajnosti kroči na Arabijsko poluostrvo. Kako međuverski dijalog, čak i na najvišem nivou, može pomiriti poglede na svet koji su potpuno neusaglasivi i, u načelu, otporni na preispitivanje? Istina je da je zaista važno u šta milijarde ljudi veruju i zašto u to veruju.

Zaključak

Jedan od najvećih izazova s kojim se suočava civilizacija u 21. veku jeste da ljudi nauče da govore o onome što ih najviše zabrinjava - o etici, duhovnom iskustvu i neumitnosti ljudske patnje - a da ne budu tako očigledno nerazboriti. Preko su nam potrebne javne rasprave u kojima se ohrabruje kritičko razmišljanje i intelektualno poštenje. Na putu ka ostvarenju tog projekta, najveću prepreku predstavlja poštovanje koje pokazujemo prema religijskoj veri.
Prvi bih priznao kako su loši izgledi da u današnje vreme iskorenimo religiju. Ipak, isto bi se moglo reći i za napore da se ukine ropstvo krajem 18. veka. Kogod je sa uverenjem govorio o ukidanju ropstva u Sjedinjenim Državama 1775, izgleda da je gubio vreme i pri tom sebe dovodio u opasnost.

Analogija nije savršena, ali je uverljiva. Ako ikada prevaziđemo svoju religijsku zanesenost, na ovaj period ljudske istorije osvrtaćemo se sa užasom i zaprepašćenjem. Kako su ljudi mogli da veruju u takvo što u 21. veku? Kako su mogli dozvoliti da njihova društva postanu tako rascepkana zbog ispraznih tvrdnji o Bogu i raju? Istina je da su neka od vaših dragocenih uverenja sramotna isto koliko i ona zbog kojih je poslednji brod s robovima otplovio za Ameriku čak 1859. (iste godine kad je Darvin objavio Poreklo vrsta).

Vreme je da naučimo kako ćemo zadovoljiti svoje emocionalne potrebe a da ne prigrlimo nešto što je nerazumno. Moramo naći načina da se pozovemo na moć obreda i da obeležimo one prelaze u životu svake osobe koje treba temeljno spoznati - rođenje, brak, smrt - a da ne zavaravamo sebe u pogledu prirode stvarnosti. Jedino tada će se naširoko smatrati skarednim podizanje naše dece da veruju da su hrišćani, muslimani ili Jevreji, jer ono uistinu jeste takvo. I samo tada će nam se pružiti prilika da izlečimo najdublje i najopasnije prelome u našem svetu.

NE SUMNJAM da se vaše prihvatanje Hrista vremenski poklopilo s nekim vrlo pozitivnim promenama u vašem životu. Možda sada volite druge ljude onako kako nikad niste zamišljali da je moguće voleti. Možda čak doživljavate blaženstvo dok se molite. Ne želim da se obrušim ni na jedno od tih iskustava. Istakao bih, međutim, da su milijarde ljudskih bića, u svakom vremenu i prostoru, iskusili slično - ali dok su razmišljali o Krišni ili Alahu ili Budi, dok su slikali ili komponovali, ili dok su posmatrali lepotu prirode. Nema sumnje kako je moguće da ljudi dozive nešto što će ih duboko promeniti. I nesumnjivo je moguće da oni pogrešno protumače ta iskustva, te da i dalje sebe dovode u zabludu u vezi s prirodom realnosti. Vi, naravno, s pravom verujete da život nije samo puko razumevanje ustrojstva i sadržaja svemira. Ali zbog toga neopravdane tvrdnje (i one koje se ne mogu opravdati) o njegovom ustrojstvu i sadržaju ne zavređuju nimalo više poštovanja.

Važno je uvideti da se razlika između nauke i religije ne svodi na isključivanje naših etičkih institucija i duhovnih iskustava iz razgovora o našem svetu; radi se o tome da li iskreno priznajemo šta možemo razumno zaključiti na njihovim temeljima. Vrlo su jaki razlozi da verujemo kako Isus i Buda, na primer, nisu iznosili besmislice kad su govorili o našoj sposobnosti da kao živa bića promenimo svoje živote na dragocen i divan način. Ali za svako iskreno istraživanje etike ili kontemplativnog života neophodno je primeniti iste standarde razumnosti i samokritičnosti koji oživljavaju svaku intelektualnu raspravu.

Kao biološka pojava, religija je proizvod procesa spoznaje koji su duboko ukorenjeni u našu evolutivnu prošlost. Pojedini istraživači izneli su neutemeljene stavove o tome da je sama religija možda igrala bitnu ulogu u socijalnom povezivanju velikih grupa preistorijskih ljudi. Ako je to istina, možemo reći da je religija poslužila važnoj svrsi. To, međutim, ne znači da služi važnoj svrsi sada. Na kraju krajeva, i silovanje je sa biološkog stanovišta prirodno. No niko neće tvrditi da je silovanje dobro, ili u skladu s građanskim društvom, zato što je možda pružalo evolutivne koristi našim precima. To što je religija možda imala neku neophodnu funkciju za nas ne otklanja verovatnoću da je sada postala najveća prepreka našem građenju globalne civilizacije.

Ovo PISMO je rezultat neuspeha - neuspeha mnogih briljantnih napada na religiju koji su mu prethodili, neuspeha naših škola da proglase kako je Bog mrtav tako da to svim generacijama bude razumljivo, neuspeha medija da kritikuju užasna religijska ubeđenja javnih ličnosti - neuspeha velikih i malih koji u skoro svakom društvu na svetu izazivaju zbrku oko Boga i prezir prema onima koji se na drugačiji, ali isto zbrkani način, bave Bogom.
Ateisti poput mene stoje kraj vas, zanemeli pred hordama muslimana koji uzvikuju smrtne pretnje čitavim nacijama. Ali zanemeli smo i pred vama - zbog vašeg poricanja opipljive stvarnosti, zbog patnje koju izazivate u službi svojih religijskih mitova i zbog vaše privrženosti izmišljenom Bogu. Ovo pismo je odraz te začuđenosti - i možda, male nade.