Pisma iz Afganistana :: Turizam ~ Putovanja ~ Avanture

PISMO PRVO:

“Affffganistan

Gde ste braco i sestre, ili ti Asalam Aleikum
(jebi ga, ucim i ja polako Pashoo jezik) !!!

Kao sto vidite (citate), ja sam jos uvek zivko i zdravko. Javljam vam se
iz najvece vukojebine na kugli zemaljskoj zvanoj Jalalabad. Ovde sam nedelju
dana, i polako se (trudim) da se prilagodim na sve ovo oko mene. Sta da vam
kazem, kuce su sve napravljene od blata, a najvisa je nasa (cak dva sprata
visoka), plus na sve to, napravljena od betona (Insh Allah)!!! Imamo struju
svaki drugi dan po cetiri sata, tako da smrdimo kao cergari. Zajebavam se,
imamo generator, ali je suvise slab za bojler tako da se kupamo hladnom
vodom, odnosno ne kupamo se, sto na kraju ispada da zaista smrdimo k’o
cergari.
Asfalt sam video zadnji put u Pakistanu koji je u nasim mislima kao Las
Vegas, centar civilizacije. Sto se tice zena, zadnju sam video u Dubaiju, tako
da se uzdam u dobru memoriju, koja je jedini spas od homoseksualizma, nastrane
bolesti koja napada
usamljene humanitarne radnike sirom Afganistana, Irana i (verovatno)
Burkine Faso. Tesi me moj kolega koji je radio u Timuru i kojem do zadnjeg
dana (POSLE SEST MESECI) nisu napravili vrata na kuci gde je spavao, tako da
o zenama nije ni imao vremana da misli. Sto se mene tice, ja ih imam, i to
vise komada (mislio sam na vrata) !!!

Alkohol ne postoji, ali se zato jede kao u najboljim filmovima.
Imam svog kuvara, i moze se reci da uci brzo (pasuljcina je pala vec treci
dan)! Problem sa lokalcima je u tome sto su uplaseni do smrti. Obracaju mi se
sa “Ser”, od cega mi se dize kosa na glavi. Kad sam im objasnio da nisam Ser,
poceli su da me zovu “Mister”. Jebi
ga, ne mozes ih zajebati nikako. Sto se tice brzog ucenja, treba napomenuti
i da su vec ukapirali sta znaci rec “jebi ga”. Kad prolazim pored njih, ustaju
sa stolice k’o opareni. To ne mogu da im objasnim nikako da ne treba da rade
jer je to deo njihove kulture.

S obzirom da je na ulicama totalan haos od ljudi, riksi, kamila i bicikala,
tesko je se kretati dzipom, tako da je pre dva dana moj vozac udario dzipom
jednog biciklistu
(najnormalnija pojava). Ja sam ostao u soku, a jadni biciklista je ustao sa
zemlje, otresao
prasinu, i kad je video da je u kolima jedan Haridji (ili ti stranac) uz
najtopliji osmeh rekao “Hello”. Sta reci dalje…
Siromastvo je na najnizem nivou i tesko je recima opisati kako ovi ljudi
zive. U isto
vreme, toliko su gostoprimljivi da ih je nemoguce odbiti kada zele da dodjes
kod njih na rucak ili veceru (u isto vreme to bi bila i uvreda). Pored unapred
spomenute gostoprimljivosti, treba napomenuti i to da svaka kuca ima bar jedan
kalasnjikov koji ide u tradicionalnom kompletu sa zoljom i par rucnih bombi
(pa ti sad odbi rucak!!!).

Sto se tice kraja gde zivim (ulice ne postoje kao ni imena istih), ja sam u
kraju sa najvise dece u komsiluku. Ima ih preko 200. Od jutra do mraka su na
ulici, igrajuci se usred kanalizacije. Neverovatno su lepi i neverovatno
prljavi. Vec su me skapirali kao COOL tipa tako da sam i dobio moj prvi
Afganistanski nadimak od njih, a to je “very good”. Cim me vide, pocnu da se
deru “very good”, i trce ko ludi za dzipom. Moj cuvar Babba ih ima (dece) sam
18 komada. Muskih 10, a zenskih 8. Ja sa mojim Nerijem mu dodjem k’o
Jugoslavija – Holandija u fudbalu pre dve godine na evropskom prvenstvu.
Verovatno misli da je greska do mene!!! Juce mi je dva sata pricao o lepoti
njegove zene, a ja jadan sta drugo nego da mu verujem!!! I onako je nikad necu
moci da vidim. Sve u svemu, ljudi smesni k’o crtani film.”

PISMO DRUGO:

“Sto se tice posla, sve je OK. Vec sam poceo da obilazim teren, a nevinost
sam izgubio na cuvenoj Tora – Bora planini (gde se krila Al Quaedda). Video
sam i kucu (do duse samo rusevine) Osama Bin Ladena. Frajer je imao bukvalno
struju, erkondisne i sve ostalo u tri pizde materine daleko od prve
civilizacije. Inace putovali smo do tog sela koje se zove Pachir Wa Agam tri
jebena sata (50 km), jer put je takav da jednim delom od nekih 10 km. koristis
reku umesto nepostojeceg puta. Camel Trophy! Sto se tice granicnog prelaza, to
je tek prava prica!!! Na granici sa Afganistanom, u policijskoj stanici koja
nema ni vrata ni prozore, u koju kad bi smestio neku zivotinju pokret zelenih
bi te sigurno ubio zbog krsenja svih normi o tretmanu istih, sedi baja sa
bradom od pola metra (k’o vojvoda Djurisic), koji na moj
odgovor da idem da radim u Afganistan mi je odvratio takvim podrigom koji
nikad u zivotu nisam cuo! Valjda je to bio nacin da mi pozeli sretan put! Sto
se tice ostalih stranaca iz drugih firmi, ima ih oko 30 ukupno, i svi su
uveliko u raznoraznim stanjima dusevnih tegoba (od depesije pa do euforije).
Kazu mi da cu i ja biti ko oni, samo trebam da se strpim. Valjda kuze da sam
ljubomoran, sta li je??? S obzirom da se ovde ne radi petkom, cetvrtkom uvece
su lude zurke, o kojima cu vam pricati kad budem bar pohodio jednu. Kazu da
se na njima nadje i pivo, a obicno su prisutne i sve tri zene koje rade za
internacionalne organizacije. Luda zurka sve do 21.00, od kada pocinje
policijski cas koji ovde znaci “pucaj na sve sto se mrda”.

Znajuci vasu alavost prema opijatima, najsladje sam ostavio za kraj.
Ovde se pusi najbolji Hash i to od trenutka kad napustis kancelariju pa do
zore rujne. Posto je cena jednog grama 30 phening – a (ili ti manje od 10
dinara ), mozete misliti kakva se sreca rodila u mom srcu. Kompletan Office
pusi k’o lud, pri cemu samo retki puse duvan. Inace, kao specijalitet kuce
koristi se Hash sa osusenim skorpijonom, veoma zajebanim i otrovnim do bola.
Ovo nisam niti cu probati. Ne kapiram sta se desi sa otrovom kad se skorpijon
osusi? Oni tvrde da je i dalje prisutan, samo da kad se pusi, totalno udara
drugacije??! Probao sam i cuveno ( a u isto vreme i jedino dozvoljeno)
alkoholno pice u Afganistanu koje se zove “Banghau”, a koje se pravi od
kamiljeg mleka, meda, lubenice i Hash – a. Nakon pola sata sam skapirao zasto
se zove “Banghau”, jer sam dobio takav BENG u glavu, kakav odavno nisam imao.
Sto se tice ostalih kulturnih dobara, ovde se pravi i opijum (400 USD po
kili), ali to je vec nesto sto je vezano za Mafiju koja je ovde veoma
zajebana. Polja maka se protezu na kilometre, i UN pokusava da spreci sve ovo
dajuci lovu seljacima da odbiju da sade mak za mafiju. Rezultat ove
briljantne kampanje je bio cetvoro mrtvih radnika UN – a, i to samo za opomenu
(ovo se desilo prekljuce, by the way), jer da su hteli mogli su ih poubijati
sve na kamari. Sto bi rekli Pirocanci “don’t f*ck with Mafia, bre” !
Eto, toliko od mene za sad. Pojedite jedan svinjski odrezak za moju dusu!!!
Puno pozdrava (Mirra Bahni),

Mister “Very Good” Branko (just one kid) – Ser. ”

PISMO TRECE:

“Dragi moji,

Da nastavim sa pricama iz Nepricave! U ovih par dana doziveh prosvetljenje
vezano za razlicite stvari koje su deo Afghanistana i Afghan kulture, a koje
se direktno ticu mog
bivstvovanja u istom. Vi koji me dobro poznajete, znate koliko lose stojim
sa jebenom piletinom. Ovde je ona na repertoaru bar jednom dnevno, za rucak ili veceru.
Znajuci sta me ceka, psiholoski sam se pripremio na ovu jezivu cinjenicu, ali
danas sam dosao i do nekih saznanja na koja nisam bio spreman!

Elem, s obzirom da je danas pala prva kisa posle dobrih sedam meseci
(sto je lokalno stanovnistvo proslavilo visestrukim klanjanjem u svim
Dzamijama zahvaljujuci Allahu na svojoj velikodusnosti), iz onih (u prvom
pismu) ranije pomenutih otvorenih kanalizacija isplovise sva govna israna u
poslednjih dve nedelje sto je
celokupnom ugodjaju dalo posebnu draz. Klinci sretni sto se nivo vode
podigao dobrih
25 cm. ceo dan nisu izlazili iz kanala veselo se brckajuci, a ja shvatih
tuznu i surovu istinu da isti ti kanali sluze kao sjajan izvor hrane kokoskama
i patkama. Mislim da cu postati vegetarijanac!!! Onda saznah i to da ceo
Jalalabad bruji o tome da sam neka vrsta “ex specijalca” koji je na ko zna
kakvoj tajnoj misiji. Ovo “ceo Jalalabad” nije zezanje jer ovde se vesti sire
kao kuga, i zamenjuju ne postojanje televizije i radija. Jedini problem je u
tome sto za dva dana u Mazar – I – Sharrif -u ima da stigne prica da Collin
Powel licno sljaka za Intersos, kao sto se najcesce desava kod pokvarenih
telefona. Kako je do svega doslo? Cim su me prvi put videli, impresionirani
mojom visinom (za njih sam inace div), skontase u svojim glavama da sam
jebeno ozbiljan igrac. Onda je stigao poziv od Komandira odbrane grada licno,
koji je zeleo da rucamo i upoznamo se bolje pricajuci o tipicnim muskim
stvarima (kako se bije zena kandzijom na 150 nacina, uticaj Christian Dior – a
na razvoj dizajna burki i feredza, koje je govno najbolje za ishranu
kokosaka…), sto je bilo sasma dovoljno da ovi ludaci povezu 1 i 1 i dobiju
3, odnosno da sam ja ustvari otisao kod njega da bi mu objasnio “neke stvari”.
Jos uvek traje moje razuveravanje da nemam nikakve veze sa vojskom. Kad ce to
skapirati, bog zna! Insha Allah, skapiraju jedan dan.
Likovi su takvi da se nezna da li je gore raditi sa onima koji govore nesto
engleskog, ili pak, sa onima koji nemaju veze sa zivotom. Prvi (misleci da
govore Engleski “do jaja”) nakon tri reci pocinju da klimaju glavom misleci da
su skapirali sve, pri cemu im celokupna koncentracija i fokus obe mozdane
polutke odlazi u roku od jedne mili sekunde u nepovrat. Na kraju kad ih pitas
sta treba da urade, obicno te gledaju belo ne znajuci da li je to bilo
pitanje ili konstatacija. Druga grupa me slusa pomno verovatno umiruci od
smeha, meni, koji nogama i rukama pokusavam da im objasnim sta mi treba, kazu mi “Yes, Mister”,
okrenu se i odu na isto mesto odakle su i dosli, i ne shvatajuci da
sam im ja nesto rekao sto bi trebalo da urade. Npr. juce smo primili Izvestaj
o sigurnosnom stanju u regionu, u kojem
nam je receno da je sve OK. ali da skrenemo paznju strazarima da drze kapije
zatvorene i da svako tolko kibicuju na ulicu (sigurnost, jebi ga). Odmah
nakon sto sam im rekao sta treba da rade, oba moja strazara ostavise otvorenu
kapiju i odose da popiju caj. Kad su me videli kako bljujem vatru na njih,
skoro izvrsise samoubistvo sto su me doveli do tog stadijuma, ubedjeni do
kraja da nisu krivi nego da je sve bilo pitanje nesporazuma (verovatno
izazvanog
mojim losim engleskim i isto tako losom pantomimom). Juce sam isao na veceru
kod
jednog od lokalaca (vec znate da nema odbijanja vecere i rucka), gde sam na
kraju cele seanse koja traje celih tri sata zdranja bio ponudjen Hashishom
licno proizvedenim od strane njegovog tate (by the way, ovde svi puse Hashish,
i to mu dodje kao rakija kod nas). Ne zeleci da se domacin uvredi (jebi ga)
uzeh par dimova i kroz veselo cavrljanje shvatih da se ne radi o cistom
Hashishu vec o specijalitetu koji se pusi samo kad dodju cenjeni gosti, a to je
mix Hashisha i osusenog skorpijona. U malo se ne izbljuvah po gazdi, uz
opravdanje da sledeci krug Hashisha moram preskociti zbog dijareje koja me
muci zadnjih par dana
(najbolji izgovor koji mozes naci u Jalalabadu je dijareja ili, sto je cesce
za letnji period – Malarija). Mozete misliti kako to izgleda? Baja vas ponudi
dzokavcem a vi mu mrtvi ‘ladni odgovorite “ne, hvala. Znate, upravo sam
prelezao malariju pa ne bih da brljam previse!” Na kraju veceri, ceo dogadjaj
se zavrsio pokazivanjem licnog naoruzanja koje gazda
ima, gde ocaran mojim znanjem da rasklopim kalasnjikov, on pozele da mi ga
i pokloni, gde ja uz izgovor da imam dijareju te zbog toga ne mogu da
ga uzmem ostavih gazdu u rebusu. Za sigurno moram pronaci drugaciji izgovor
za odbijanje oruzja. Ako imate ideju, pisite!!!

Kao sto vidite, brzo ucim, a koristim u isto vreme i priliku da vam svoje
znanje ne sebicno prenesem, jer nikad se ne zna kad mozete zaglaviti u
Afghanistanu (poslovno, turisticki…). Stoga ocekujem salve zahvalnica sa
vase strane u sledecih nekoliko dana. Nisam ja skroman momak – samo udrite!!!
Puno pozdrava (Mirra Bahni),

Mister “Very Good” Branko, US NAVY SEALS (just one kid) – Ser.”

PISMO CETVRTO:

“Cemu ovako iznenadno pismo samo dan kasnije,

Jednostavno zbog toga sto kisa pada jos uvek (drugi dan za redom), tako da je ovde proglasen nacionalni praznik (ovo se nije desilo zadnjih 30 godina). Kanalizacija vec preliva ulice, tako da su oni isti (prljavi) klinci od juce, sada crni k’o Afghani (sto bi rekla Minka u nadrealistima). Medjutim, to nije pravi razlog mog javljanja.
Pravi razlog je moja obaveza da vas upoznam sa socijalnim dogadjajima u Jalalabad – u. Kao sto rekoh, cetvrtak je dan za zurke, a juce je bila “ispracajna” zurka mog predhodnika Lapo-a. Ako se secate mojih konotacija na racun seksa, onda mozete razumeti moje ushicenje spoznajom da ce sve tri ribe (devojke, zene, hanume…) koje rade u Jalalabadu
biti prisutne na ovoj “gala” zajebanciji. Ushicenje je zamenjeno shokom onog trenutka kad sam shvatio da na zurki ima cak sest riba, jer su i tri nove dosle iz Kabula, poslovno, na par dana. Koliko je ovo bitno za nastavak price govori cinjenica da se na stolu pojavila svinjetina (toga ovde nema ni u snovima), koja je skrenula paznju svih muskaraca sa
riba, tako da smo jeli k’o stoke ne mareci za lepsu polovinu. S obzirom na policijski cas, ovde zurke krecu u 17.00 tako da se moze reci da smo svi bili mortus nakon tri sata ubijanja turkmenstanske votke “Preferans” i jebene svinjetine. U isto vreme svih sest zena je napustilo party uvredjene ovako bahatim ponasanjem muske polovine. Kad smo kasnije dosli svesti, vec je bilo kasno. Sve devojke su odjezdile, a mi konstatovasmo sa zaljenjem da se blizi vreme policijskom casu, te uz po jos jednu casu votke zalismo tugu i napravismo fajront. Kao sto vidite, ovde se zivot svodi na osnovne norme animalnog (na se, use i poda se). Na se svako jutro kad se oblacim, use kad god postoji sansa za to, a poda se prakticno ni u snovima (na Danielino veliko zadovoljstvo). Ovde ekipa pije k’o luda, tako da sam za njih (za sada) samo obican amater. Razloga za alkohol ima na tisucu, a najbitniji je trenutna sigurnosna situacija koja nije ni malo naivna.
Naime, od kako sam dosao, zabelezeno je 56 ubistava, od kojih je slucaj od pre par dana sam stacato. Elem, talibani su digli u vazduh autobus u Khandaharu pun civila i pri tom ubili 18 ljudi. Kako je to relativna stvar govori podatak da se niko u Jalalabadu nije ni setio evakuacije, jer ovde se opasnost ne meri kilometrima udaljenosti od zona ratnih dejstava, vec satima putovanja do istih. Tako na primer, pre par dana je poginulo cetvoro UN – ovih lokalaca u Khoyghani distriktu, koji se nalazi u mojoj oblasti (Nangharar Area). Posto su moji ljudi dan kasnije trebali da rade vinterizaciju u mestu svega 20 km. od mesta zlocina ja sam ocekivao da ce UNHCR suspendovati nase aktivnosti. Desilo se to da su moji momci sutradan ladno otisli tamo, jer je to mesto (zaboga) punih 40 km. udaljeno od Khoyghani-ja, sto u prevodu znaci tri sata drndanja po najgorem “putu” koji sam ikad video u zivotu. Inace citavo ludilo nema veze sa politikom ili religijom (o tome nesto kasnije) nego (kako sam vec objasnio) sa opijumom. Ceo opijumski rat pici u zonama oko Tribala, i cini se da skoro (citaj: nikad) nece stati. Naravno, prisustvo stranaca im je zadnja stvar koju zele, tako da ako su slozni oko jedne stvari onda je to: ubiti s vremena na vreme par radnika (lokalaca, naravno) UN – a, cisto za opomenu ako se muvaju gde im nije mesto! Sto se tice stranaca, njih obicno “samo” prebiju, vezu za neko drvo i ostave dok ne dodje prva spasilacka ekipa.
Video sam fotku jednog naseg radnika napravljenu tajno dok se setao jednom pijacom u okolini Khoyghani – ja, i ostao sam nem od cuda! Na njoj se moze videti baja koji na tezgi prodaje raketne bacace, dok mu prvi komsa do njega valja heroin i hashish na kilo (ali bukvalno)! Tipovi izgledaju tako jezivo da sama pomisao na to sta bi se desilo mom ortaku da je otkriven kako fotografise, gora je od najgoreg horor filma.

Sto se tice rata u Afghanistanu, on se vodi na vise nivoa, npr.:”

PISMO PETO:

“Sto se tice rata u Afghanistanu, on se vodi na vise nivoa, npr.:

1.Religijski nivo: kao sto znate ovde zive pretezno Muslimani plemena Pashtun, ali ima i Hazara, Hindusa Dara, Persa, Cutchia, Sikha, kao i nesto Hriscana. Ni jedni ne pricaju sa drugima, sto znaci da se najcesce kibicuju preko nisana. Iako ih ja u vecini kapiram kao muslimane, oni i te kako kuze razliku i koriste je kao dobar razlog za klanje (nesto slicno kao sto oni nas sve kuze kao Hriscane, a mi se koljemo medjusobno jer smo Pravoslavci i Katolici)

2. Medju plemenski nivo: Ovde je prica vec zapetljanija, jer postoji pun k***c raznoraznih indijanaca, a u mom regionu najbrojniji su pripadnici naroda Pashtun. Samo u regionu Jalalabada ima oko desetak razlicitih plemena Pashtuna, i vecina od njih se krljaju vec vekovima zbog razloga koji su uveliko zaboravili. U svakom slucaju, razlog da se ovde nekom skine glava nije preterano bitan. To je vise stvar folklora. Sva sranja dolaze od tzv. Shura (veca staraca), koja su jedina koja mogu da sprece krvoprolice (ali to se nikad nije desilo do sada jer bi to ujedno znacilo da su picke i da nemaju muda da se bore do kraja).

3. Unutar plemenski nivo ili tzv. komsijska (pre) pucavanja: Ukoliko komsa zeli biti radoznao pa proviri kroz prozor drugog dragog mu komse te vidi njegovu hanumu bez burke, stvar se resava kalasnjikovim gde se posledice
obicno beleze minimalnim gubicima (mrtav komsa, par mrtvih-slucajno nastradalih kokosaka, kao i par poginulih
koza uhvacenih u unakrsnoj vatri). Deca obicno bivaju postedjena, a hanuma obavezno silovana. U ovim slucajevima, ukoliko vec nije kasno, Shura moze spreciti sranje i pronaci neko resenje za obe familije (obicno se ovo resava lovom).

4. Politicki nivo: koji mozemo podeliti na dve grupe. Prva je Politicki-religiozni i u nju spada rat izmedju Talibana i Severne alianse, Mujahedina i Severne alianse, a nije strano i da se Talibani i Mujahedini s vremena na vreme pokrljaju. Drugu grupu cine Politicko stranacki ratovi koji se vode izmedju Rojalista ili Djumbish-a (koji naravno, podrzavaju kralja) i tzv. Demokrata ili Dzamijat-a (tako vole da se zovu) koji zele predsednika.
5. Medju drzavni nivo: Ovde mislim o veoma zategnutim odnosima izmedju Afghanistana i Pakistana. Elem, Pakistanci se ovde smatraju izdajnickim p***ama iz dva razloga. Prvi je podrzavanje talibanskog rezima (do dolaska NATO-a), dok je drugi izdaja istog (u toku samog rata).

6. Globalni nivo: O ovome verovatno znate dovoljno putem medija. Svakodnevno traju krljanja izmedju NATO – a i losih momaka iz tacke cetiri (vidi pod “Politicki nivo”). Mrtvih ima k’o u prici, pretezno gore pomenutih iz tacke cetiri.

7. Ekonomski nivo: Koji se vode izmedju ratnih profitera koji se sada bave “ruralnom poljoprivredom” (uzgajanje maka-opijuma) i njihovih protivnika bliskih Vladi (koji su u stvari ljubomorni na ove prve jer nisu bili dovoljno mocni da sami zapocnu slican biznis). Za istaci je da u ekonomskim ratovima sve zaracene strane iz prethodnih sest grupa (sem NATO-a) spremno uspostavljaju primirje ne bi li se borili sa zajednickim neprijateljem (Vladom), koja satro zeli da spreci uzgoj maka. Za istaci je i to da su malte ne svi ratni profiteri koji se bave uzgajanjem maka clanovi Vlade??!

8. Duhovni nivo: mrznja prema Rusima je tolika da ukoliko vidis jednog i odstrelis na ulici, ne ides u zatvor, nego (uz prilozen dokaz i dva svedoka-ocevidca) dobijas extra bodove na listi za dobijanje stana od drzave. Odstrel je otvoren 24 sata/24 sata. Problem je u tome sto ni jedan Rus nije lud da dodje ovde tako da sve ostaje samo na duhovnom nivou.

Nadam se da vam je sad sve jasno!!! Ako jeste, molim vas da objasnite i meni. Do tada sve najbolje, a u sledecoj epizodi nesto vise o voznji, saobracajnim pravilima i sportu u Afghanistanu.

Mister “Very Good” Branko, US NAVY SEALS (just one kid) – Ser. ”

PISMO SESTO:

“Braco moja napacena,

Malo price o sportu u Afghanistanu. Najpopularniji sport u Afghanistanu je odbojka.
Iako su visoki metar i zilet ili sto bi Ameri rekli 1, 36 Nedelko Nedic – a (jedan Nedeljko Nedic = 0, 76 metara),
obozavaju da igraju odbojku verovatno lececi na taj nacin komplekse(bukvalno) nize vrednosti.
Koliko su u toku svetskih dogadjaja iz ove oblasti govori cinjenica da su umrli od smeha kad smo im ja i moje kolege pokusali dokazati da su Juga i Italija tata-mate za ovu igru.
S druge strane, moj novi telohranitelj ima oko dva metra i za sigurno je najvisi covek u distriktu kojeg su (u to sam 100 % siguran) talibani koristili da okace satelitske antene za vreme svog rezima.
Ja zeleci da napravim fazon nazvah ga Kareem Abdul Jabaar, a on zajedno sa ostalima me bledo pogleda kao sto prosecan srpski politicar ume da te pogleda kad ga pitas za ekonomski program svoje partije.
Nikad culi!!! Onda sam im pricao o zlatu u Ljubljani, Kici, Moki, Ciboni, Divcu, Sacramentu, Jordanovim bravurama, Djordjevicevim tricama u zadnjim sekundama…ali nista nisu skapirali.
Napokon pomenuh kos, rupu gde treba ubaciti loptu, a oni poskocise od srece misleci da pricam o sportu broj dva po popularnosti u Afghanistanu.
Nastao je u Nuristanu, zove se Bushkashi a jedina razlika izmedju njega i kosarke je u tome sto je rupa u zemlji, igra se na konjima, a u rupu se (verovali ili ne) ne ubacuje lopta, nego mrtva, sveze obezglavljena ovca.
Kako to izgleda: baje se skupe, izaberu dovoljno veliku ovcu, otfikare joj glavu, i… vreme je za malo sportske razonode.
Teren je obicna livada u cijem centru se nalazi rupa. Prva ekipa uzme pomenutu obezglavljenu ovcu i krene da galopira oko livade,
dok se druga (okupljena u centralnom delu livade, oko rupe) sprema da brani tu istu rupu.
U jednom trenutku, ovi sa ovcom krenu prema centru sa zeljom da ubace ovcu u rupu (i postignu… pa valjda gol, jebem li ga)
dok se ovi drugi trude da ih odbiju od iste. Posle gola/kosa/hrkljusa, pozicije se menjaju, i napadaci postaju odbrana.
I tako se oni guraju na konjima, znojavi, krvavi i (prirodno) ludi, jedno par sati. Kad se zavrsi “utakmica”, ovca, koja je uveliko dobrano izmrcvarena od finti, zakucavanja, dodavanja i capanja, biva pojedena u slast.
Meso od takve ovce mora da je strahovito socno i meko. Trudicu se da ga ne probam (lekcija sa skorpijonom me je naucila pameti pa sad prvo pitam pre nego sto dodje do faze konzumiranja).
Trece mesto po popularnosti dele fudbal i kriket. Jos nisam video ni jedan stadion za iste, kao ni bilo koga ko se bavi ovim sportovima. Za istaci je da je za vreme talibana u centru Jalalabada podignut spomenik fudbalskoj lopti koji i dan danas tu stoji, iako je u njihovo vreme bilo zabranjeno bavljenje sportom. Mozda je to bio posmrtni spomenik u cast ne igranju fudbala??? Sto se tice ostalih sportova, na ceni je rvanje, koje se obicno upraznjava po livadama u izbeglickim kampovima (toliko su dokoni i jaki da nekako moraju da se isprazne), dok sve ostalo nije vredno ni pomena. Mozete misliti mene koji dolazim iz grada rukometa, a ne mogu cak ni da se kurcim na racun Metaloplastike. Sto se tice vaterpola na primer, mozda bi ga oni i voleli igrati kad bi:

a.) imali bar jedan bazen i
b.) znali da plivaju. Zivot je zaista zajeban po nekad!!!

Sto se tice saobracaja, ovo nikad nisam video u zivotu. Na ulicama je totalan haos. Pravilo je da nema pravila.
Jedino pravilo koje se postuje (???) je to da moras da upalis cetiri zmigavca kad si na kruznom ili na raskrsnici a zelis ici pravo. Obilazi se sa svih strana, a umesto pravila desne ruke imaju pravilo jaceg (ili da budem precizniji, pravilo veceg).
Kako to izgleda u praksi: ako na raskrsnici stoje kamion, dzip, riksa i kamila, onda prvenstvo ima kamion, zatim dzip a u zavisnosti od velicine kamile, vozac rikse ce da se usudi da krene prvi ili da joj ustupi prednost.
Ovo pravilo ne vazi samo u slucaju da u dzipu sedi Haridji (stranac). U tom slucaju, uz duzno postovanje prema istom,
kamion ce dati prednost dzipu. Saobracajke su svakodnevna pojava, i s’obzirom da nisu smrtonosne (kvalitet puta je takav da se ne moze voziti brze od 35 km/h) ja uzivam u njima.
Poenta je u policiji koja je smesna kao Muppet Show. Baje imaju stare cojane SMB uniforme, izgledaju gore od srpskih trecepozivaca,
a umesto oruzja imaju granu (ne paliju nego bukvalno parce odvaljene grane) sa kojom tuku vozace po glavi (ako ne postuju tzv. pravila), ili (sto je cesce) po kolima. Da stvar bude jos komplikovanija, ovde se voze kola koja su u 99% slucajeva uvezena iz Pakistana, gde se vozi levom stranom (i vise od pola su bez registarskih tablica). Ovo (da se vozi levom stranom) znaci da je volan sa desne strane. Da stvar bude maximalno zakomplikovana, ovde (u Afghanistanu) se vozi desnom stranom, tako da nista ne vidis nego obilazis na “instikt”. Prvi put sam se usudio da sednem za volan pre dva dana. Zajebano do koske, braco. Od silne voznje dobijes iscasenje vrata. By the way, prica se da cu dobiti od UN – a jednu Toyota – u Land Cruiser sa “normalnim volanom”. Zivim za taj momenat. Sto se tice kvaliteta puteva, treba reci i to da ceo Afghanistan nije pokriven istim. Kad kazem da nije, to znaci da jedini nacin dadodjes do odredjenih mesta je da uzmes helikopter ili da koristis kamile. Jos jedna opaska po pitanju saobracaja: najnormalnije je videti prostrt tepih nasred puta. Ja u pocetku mislio da ga je neko tu zaboravio te krenuh da ga zaobilazim, da bih kasnije saznao da ga Afghani namerno prostiru nasred puta kako bi mi, kolima prelazili preko njega i “tresli ga od prasine”. Inace higijena ce biti vise zastupljena u jednom od mojih sledecih pisama, gde cu vas upoznati i sa Afghanskim pogledom na sex (ne znam zasto sam ove dve stvari povezao, mora da postoji dobar razlog za to???).

Mister “Very Good” Branko, US NAVY SEALS (just one kid) – Ser.

p.s.
S’ obzirom da smo pricali o saobracaju u Afghanistanu, saljem vam ovaj mali UP DATE po pitanju istog. Elem, danas je moj vozac opet skrljao jednog biciklistu, samo sto je ovog puta nesrecni dobitnik poljupca haube po prilicno velikog dzipa bio ni manje ni vise nego policajac licno. Kad je moj vozac shvatio sta je uradio, preblede od straha, izlete napolje da pomogne panduru, a ovaj kad dodje sebi, izvadi svoju policijsku granu i poce da ga marise po glavi uz salve psovki (bar mi se ucinilo da je psovao, s’obzirom da mu je svaka druga rec koju je izgovorio bila “Harra” sto u prevodu znaci govno)! Moj vozac, braneci se jednom rukom od grane koja ga je nepogresivo pogadjala u glavu i to uvek u isto mesto, drugom rukom isceprka iz dzepa 100 rupija (1 rupi = 1 dinar) i dade mu u znak odstete, sto ovaj prihvati, smiri se, pogleda ka meni, i videvsi da sam ja Haridji rece mi “Hello”, sto me ovog puta ni blizu ne dodirnu kao prvi put. Spoznaja da sam ovde tri nedelje a vec me ovake stvari pocinju ne dodirivati veoma me zabrinjava. Uklopiti se u ovu ludnicu i funkcionisati “normalno” znaci biti nenormalan. Cim dodjem u domovinu naci cu jednog dobrog psihijatra, ispovediti mu se i dati mu sansu da doktorira na moju temu. Ludilo, rodjaci !!! ”

PISMO SEDMO

“Asalam Aleikum, braco i sestre!

Resih da malo posvetim paznje susednoj i nesvrstanoj drzavi poznatoj po svom demokratskom uredjenju kao i borbi za ljudska prava svih svojih slobodoumnih radnika, djaka i seljaka, a koja se zove Pakistan. Proveo sam u Pakistanu par dana, pokusavajuci da skapiram sto vise stvari oko sebe nebi li vam preneo svoje utiske na sto verodostojniji nacin.
Cim se predje granica Khyber, koja se nalazi u zoni cuvenog Tribala ili ti nicije zemlje, u koju ni tesko naoruzani Ameri ne zalaze, uvidjaju se stanovite promene kako socioloske tako i kulturoloske prirode. Allah jednostavno kao da je digao ruke od Afghanistana, tako da prelaskom u Pakistan od jednom pocinje da se pojavljuje drvece, recice, trava, asfalt, ljudi koji pricaju engleski, reklame za Pepsi, mobilni pocinje da funkcionise (ne bas savrseno, ali, jebi ga, daj sta das) a po negde se nadje i po koji saobracajni znak. Sve u svemu, civilizacija, braco i sestre.
Eh da! Da ne zaboravim; da bi ste prosli zonu Tribala, obavezni ste da iznajmite oruzanu pratnju. Ja mislio da ce mi dati nekog opakog baju, ex-specijalca koji na dusi ima bar stotinak Rusa iz “onog rata” i bar duplo vise Talibana iz “ovog zadnjeg”, kad ono, “ne lezi vraze”. Moje obezbedjenje ne moze ni da udje u kola bez moje pomoci jer je tezak invalid i ima oko 70 godina. Mozete zamisliti invalida bez noge koji vise podseca na Broja 1 iz Alan Forda nego na “opakog ratnika”. Sta je-tu je, uzeh ga (i ubacih u kola), i krenusmo putem Peshawar-a.
Na pola puta ka Peshawar-u, neko pripuca, matori vrisnu i baci kalasnjikov meni u ruke a ja ga hrabro dodah mom licnom “telohranitelju”, koji ga bez razmisljanja baci kroz prozor. Matori jarac poce da place za puskom a ja objasnih vozacu da stane i vrati se po pusku, iskocih iz kola, zalegoh u jebeni jarak, i onda se setih da mi je obezbedjenje ostalo u kolima i da ne moze izaci bez nase pomoci! Mozete nas zamisliti kako izvlacimo nesretnog invalida iz kola koji bi, by the way, trebalo da bude nase obezbedjenje!!! Srecom, ustanovismo da je u toku svadba i da su veseli Pashtuni pripucali od srece i veselja sto im se drugar zeni. Ocistismo se od govana (znate vec sta se moze naci u kanalima pored puta, i veselo nastavismo put (s tom razlikom sto sam ovog puta ja drzao kalasnjikov).
Sto se vise priblizavate Peshawar-u, gore pomenuta civilizacija pocinje da podseca na “onu” civilizaciju koju mi znamo kao civilizaciju, a ne na “onu” civilizaciju koja nas samo u poredjenju sa Afghanistanom podseca na “onu” prvu pomenutu civilizaciju. Da prestanem da serem, jednom recju: CIVILIZACIJA!!! Ne treba zaboraviti da je Pakistan (ipak) bio engleska kolonija, kao i da Peshawar ima blizu tri miliona stanovnika, tako da je moje odusevljenje zamenjeno euforijom videvsi Pizza Hot restoran u kojem sam ostavio pozamasnu sumu Rupija ubijajuci se od hrane koju u normalnim uslovima nebi ni pogledao (svi znate da jedino sranje koje mogu da svarim a koje potice iz McDonalds-a je milkshake). U ovim uslovima, Junk food ti dodje kao melem za dusu, kao “breakfast for champions” sto bi rek’o veliki americki filozof Jim Jarmush. Uz sve to, dozvoljeno je i pusenje, sto celoj prici daje dodatnu tezinu (i draz).
Nakon prijatnog okrepljenja, krenuh da zujim po gradu nebi li ukapirao kako ovde stvari stoje, i ono sto sam prvo primetio bilo je to da pojedine zene nose burke, dok druge furaju marame, pri cemu su napadno nasminkane i po prilicno ukusno obucene. Moju konfuziju je pojacala spoznaja da su i jedne i druge pripadnice Pashtun plemena.
Razlika je u tome sto pakistanske
Pashtunke ne jebu preterano Islam, dok njihove afghanistanske sestre su pod totalnim uticajem istog. Ono sto je interesantno je to da se medjusobom uopste ne vare, jer Peshawar
u glavama Afghanistanaca (pripadnika plemana Pashtun) predstavlja glavni grad ne postojece drzave-tzv. Pashtunistana (drzave svih Pashtuna), dok Pakistanci ne daju ni pola Rupije za tu ideju. U njihovim glavama, Afghani su ne civilizovane zaostale zivotinje koje samo prave sranja. S druge strane Afghani ne podnose Pakistance zato sto su ih ovi uspeli zajebati vise puta i to samo u zadnjih par godina.
Sto se tice Pakistana i civilizacije, svaki novcic ima dve strane, pa tako i ovaj. Aj’ sad malo o tome! Resim ti ja da odem do neke (bolje opremljene) laboratorije u gradu nebi li izvrsio pregled krvne slike i uradio testove na Hepatitis A, B, Zutu groznicu, AIDS…
Bolje opremljena laboratorija na pakistanski nacin izgleda tako da u nju jedva mozes uci od kojekakvih skalamerija koje sluze za ispitivanje ko zna cega (ukoliko su jos uvek u ispravnom stanju), tako da se vadjenje krvi radi na ulici, ispred laboratorije, gde te baja (koji sebe naziva doktorom) posadi na jednu stolicu slicnu onoj koju frizeri koriste da sisaju decu u starim frizerskim salonima. Fali samo konjiceva glava spreda za koju se mozes uhvatiti dok te ovaj sisa (odnosno vadi krv). Onog trenutka kad sam seo na stolicu, s obzirom da sam stranac oko mene se okupi jedno stotinjak ljudi nebi li uzivalo u spektaklu pustanja stranceve krvi. Ja krenuh da vristim, a oni da se smeju. Nakon toga sam saznao da sam zdrav, i da se mogu vakcinisati protiv Hepatitisa A i B. Odoh u bolnicu da dobijem recept za vakcine, i u ordinaciji doktora opste prakse zamalo ne padoh u nesvest. U jednoj prostoriji velicine 5 sa 5 metara nalaze se dva omala stola i za svakim rade tri “doktora” oko kojih se gura jedno pedeset ljudi. Ja stadoh u red (koji u stvari ne postoji) odmah pored lezaljke na kojoj se nalazila zena pokrivena burkom. Trebalo mi je deset minuta da skontam da je sveze mrtva (ocigledno joj se nije ispunila zadnja zelja da vidi doktora), sto sam ustanovio po musicama koje su se skupljale po njoj kao i ne bas prijatnom mirisu koji je pocela da siri oko sebe.
Prosecan pregled traje pet minuta (mozes si misliti) i nakon guranja sa zivima i mrtvima, dodjoh na red za pregled nakon sat-sat i po vremena. Baja mi prepisa vakcine i ja krenuh u novu avanturu nabavke istih. U apoteci mi pokusase uvaliti vakcinu za Hepatitis B ubedjujuci me da ona pokriva i Hepatitis A, samo sto to ne pise na kutiji??! Ja otvorih kutiju da procitam deklaracioni list i na njemu je jasno pisalo da je vakcina samo za Hep. B. Tip me pogleda kao dete koje uhvatis sa prstom
umocenim do kraja u teglu sa dzemom i priznade mi svoju “malu laz”. Da bi ispravio “nesporazum”, dade mi adresu glavnog nabavljaca lekova u Peshawar-u. Tamo sam naleteo na samozvanog Gosn. Doktora koji mi je objasnio da se vakcina za Hep. A daje deci od 1 – 18 godina ali posto ja imam 35 mogu uzeti duplu dozu (staro medicinsko pravilo mnozenja godina starosti sa brojem doza). Ja mu objasnih da iako sam zavrsio samo srednju medicinsku nisam “sisao veslo” i da znam da je vakcina puna umrtvljenih bacila koji ako se unesu u vecoj kolicini od propisane mogu izazvati oboljenje, a on mi maltene ponudi posao zamenika generalnog direktora (valjda zbog moje upucenosti u problematiku stecenog imuniteta). Na kraju nisam uradio nista, tako da sam otisao u Medjunarodni Crveni krst i
narucio vakcine…….”

Autor: Branko Golubovic

izvor: Uhvati Zivot