Петиција за споменик Милошевићу

proročanstvo Slobodana Miloševića

02. oktobar 2000. godine

Poštovani gradani,

Pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj nacin upoznam sa svojim videnjem izbornih i politickih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji.
Kao što i sami znate punu deceniju traju napori da se celo Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo tog posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ogranicenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta.

Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo. Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju gradanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovodenja država i naroda na rub siromaštva - sve je to primenjeno na našu zemlju i naš narod.

Dogadaji koji su organizovani za naše izbore su, takode, deo te organizovane hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune dominacije na Balkanskom poluostrvu.
U našoj javnosti je vec dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione politicke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije.
Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njen dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni da sakrije. Uostalom, citavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor slomio. Na celu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije.

Zastupajuci te interese, iz ove grupacije su našoj javnosti poslate poruke - da ce sa njima na celu Jugoslavija biti izvan svake opasnosti od rata i nasilja, da ce doci do ekonomskog prosperiteta, vidno i brzo ostvarenog višeg standarda, takozvanog povratka Jugoslavije u medunarodne institucije, i tako dalje.

Poštovani gradani,

Moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obecanja lažna. I da stvari stoje obratno, jer upravo naša politika garantuje mir - a njihova samo trajne sukobe i nasilje. A evo zašto.

Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja cija bi se teritorija brzo rasparcala. To nisu samo namere NATO, to su i predizborna obecanja Demokratske opozicije Srbije. Od njihovih predstavnika smo culi da ce Sandžak dobiti autonomiju za koju se clan njihove koalicije Sulejman Ugljanin, voda separatisticke muslimanske organizacije, zalaže vec deset godina i koja fakticki definitivno izdvaja Sandžak iz Srbije. Njihova su obecanja takode vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, vec je, po svemu, cini sastavnim delom susedne Madarske. Na slican nacin bi se odvojila od Srbije i druga podrucja, narocito neka njena rubna podrucja. Njihovo pripajanje susednim državama odavno je vruca tema tih država, a koje stalno podsticu pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos prisajedinjenju delova naše zemlje susednim državama.

U sklopu te politike za rasparcavanje Jugoslavije Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti, ne izražavajuci, pri tom, cak ni nadu da ce joj taj deo njene zemlje jednom moci da bude vracen.

Teritorija koja bi preostala da nosi ime Srbije bila bi okupirana od strane medunarodnih, americkih ili nekih trecih vojnih snaga koje bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile cija se vojska na njoj nalazi.

Sliku tog raspolaganja i posledice toga raspolaganja, gledali smo vec decenijama, a narocito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost poslednjih godina i u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srpskoj, Makedoniji, u našem neposrednom okruženju. Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograniceno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi vec decenijama nalaze.
Što se Crne Gore tice njena sudbina bi bila prepuštena mafiji cija bi pravila igre gradani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije stavlja vas na listu za odstrel koja iskljucuje pravo na svako pomilovanje.

Dao sam ovaj prikaz o sudbini Jugoslavije u slucaju da se prihvati izbor NATO-a za našu zemlju, sa ciljem da upozorim i na to da bi u tom slucaju osim gubitka zemlje i poniženja njenih gradana, svi živeli pod neprekidnim nasiljem.
Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije kao i okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad stanovništvom, ciju su teritoriju okupirali. Sam srpski narod bi istovremeno vodio neprekidnu borbu za ponovo uspostavljanje srpske države i za svoje ponovno okupljanje u njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele da ovo bude zona stalnih sukoba i ratova koji bi im pružili alibi za trajno prisustvo.

Marionetska vlast, dakle, garantuje nasilje, moguci dugogodišnji rat, sve samo ne mir. A samo naša sopstvena vlast garantuje mir.
Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ogranicenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom su brzinom postajale siromašne. I to na nacin koji iskljucuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na vecinu siromašnih i manjinu bogatih - to je slika Istocne Evrope vec nekoliko godina i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu vecinu veoma siromašnih cija je perspektiva da iz tog siromaštva izadu veoma, veoma neizvesna i daleka. Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske elite, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlucuje o sudbini njihove zemlje.

Javna i društvena svojina bi se brzo transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, bi po pravilu bili stranci.
Mali izuzeci bi bili iskljucivo oni koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošcu i pokornošcu koja ih izmešta iz sfere elementarnog, i nacionalnog i ljudskog, dostojanstva. Najveca nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su njima do sada upravljali, cinili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu nužno bi moralo da dode do mnogih oblika socijalne patologije, medu kojima bi kriminal bio prvi. To nije puka pretpostavka vec iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put koji mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala vec skoro decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekada bilo, vec na istoku Evrope. Našem narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada jer smo dugo, od Drugog svetskog rata do 90-ih godina, živeli u društvu koje za kriminal tako reci nije znalo. A neki veci kriminal koji se ne može izbeci u društvu koje bismo postali, gubljenjem suvereniteta i velikog dela teritorije, taj veci kriminal bio bi za naš mali i na kriminal nenaviknut narod, opasan kao što je za društvo i njegove gradane opasan rat.

Jedan od bitnih zadataka marionetske vlasti u svakoj zemlji, pa i u našoj, ako bismo je imali, jeste gubljenje identiteta. Zemlje kojima se komanduje spolja, relativno se brzo rastaju sa svojom istorijom, sa svojom prošlošcu, sa svojom tradicijom, sa svojim nacionalnim simbolima, sa svojim navikama, cesto i sa sopstvenim književnim jezikom. Nevidljiva na prvi pogled, ali veoma efikasna i nemilosrdna, selekcija nacionalnog identiteta, svela bi ga na nešto nacionalnih jela, poneku pesmu i kolo, imena nacionalnih heroja nadenuta prehrambenim proizvodima i kozmetickim sredstvima.

Jedna od zaista nesumnjivih posledica zaposedanja teritorije neke zemlje od strane velikih sila u dvadesetom veku je poništavanje identiteta naroda koji u toj zemlji živi. Iz iskustva drugih zemalja vidi se da narod jedva da je u stanju da prati brzinu kojom pocinje da upotrebljava tudi jezik kao svoj, da se identifikuje sa tudim istorijskim licnostima zaboravljajuci svoje, da poznaje bolje književnost svog okupatora od svoje književnosti, da glorifikuje tudu istoriju cesto se rugajuci svojoj, da lici na druge umesto na sebe... Gubljenje nacionalnog identiteta je najveci poraz jedne nacije, a to se ne može izbeci u savremenom obliku kolonizacije. Osim toga, taj novi oblik kolonizacije iskljucuje, vec po svojoj prirodi, svaki uslov za izražavanje mišljenja, ispoljavanje volje, a pogotovo iskljucuje mogucnost za stvaralaštvo bilo koje vrste. Neslobodne zemlje ukidaju pravo gradana koji u njima žive da slobodno izraze svoje mišljenje, jer bi se to mišljenje, pre svega, sukobilo sa neslobodom. Otuda je tortura nad mišljenjem najdosledniji i najneophodniji oblik torture u zemlji koja je izgubila slobodu. A o ispoljavanju volje, razume se, tek o tome nema ni govora. Manifestovanje volje je dopušteno samo u vidu farse, ispoljavaju ga samo skutonoše stranih gazda. A njihova simulacija slobodne volje služi kao pokrice okupatoru da je uspostavio demokratiju u cije ime je i zaposeo teritoriju tude zemlje. Narocito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naucnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a narocito na stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri, velike moci, finansiraju naucno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlucuju o primeni njegovih rezultata. Zavisne države, ukoliko imaju naucne laboratorije i naucne institute nemaju ih kao samostalne subjekte, vec kao ispostave centrale koja im kontroliše sve, a narocito domašaje u stvaralackom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju kretati u granicama koje u okupiranu zemlju i okupirani narod nece uneti seme pobune ili emancipacije.

U ovom trenutku, pred drugi krug izbora, zbog sumnje Demokratske opozicije Srbije da može da ostvari rezultat koji im je potreban, pripadnici vrha DOS-a, novcem unesenim u zemlju potkupljuju, ucenjuju i zastrašuju gradane i organizuju štrajkove, nemire i nasilje, ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki rad i svaku aktivnost. Sve, razume se, sa ciljem da u Srbiji stane život i sa obrazloženjem da taj život može ponovo da pocne i da se odvija uspešno i dobro, kada pocnu da ga organizuju oni koji ovde zastupaju okupatorske namere, planove i interese. Naša je zemlja suverena država, ima svoje zakone, svoj Ustav, svoje institucije.
Srbija je dužna a i zaslužila je da se odbrani od invazije koja joj je pripremljena kroz razne oblike subverzije.
A gradani su dužni da znaju da ucešcem u subverziji kojoj je cilj spoljna dominacija nad njihovom zemljom, odnosno okupacija njihove zemlje, snose istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, ali snose odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom.
Prepuštajuci svoju zemlju drugima, tudoj volji, prepuštaju isto tako tudoj volji i sopstveni život i život svoje dece. I mnoge druge ljude.

Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim gradane naše zemlje na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade zemalja NATO alijanse. Gradani mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su gradani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami ucinili. Pa ce se te greške teško otklanjati, a neke možda nece moci nikada da se otklone.

Moj motiv da izrazim svoje mišljenje na ovaj nacin nije uopšte licne prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije. Valjda bi svakome posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševica, nego napadaju Miloševica zbog Srbije. Moja savest je u tom pogledu savršeno mirna. Moja savest, medutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom celu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.

Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se javno obratim gradanima Jugoslavije.
Hvala.