"ЗВЕЗДЕ" СУ ОДЛЕТЕЛЕ У ЛЕГЕНДУ

Аутор: Мирослав Лазанскисубота, 24.03.2007. у 18:23

Тачно месец дана после почетка агресије и бомбардовања Југославије 1999. НАТО се налазио пред великом прославом 50 година постојања и још већим изазовом шта урадити у рату против Југославије. Да ли појачати бомбардовање и по цену нових цивилних жртава и штете, што се све медијски враћало као бумеранг, или повести копнену офанзиву пре свега користећи ОВК као пешадију?

У Вашингтону су звонили бубњеви и тумачења да је све осим тоталне победе заправо тоталан пораз за Запад. Јер, ваздушни удари нису сломили кичму југословенске војске, морал војске и народа био је висок и сви су били уједињени у жељи за отпором.

Мишљења западних аналитичара да ће бити потребно само неколико дана бомбардовања да Београд поклекне, нису се показала као тачна. Југославије није одиграла онако како је то НАТО очекивао, није се предала после неколико дана. На брзину инсценирани сценарио реализовао се са невероватним контраефектима. НАТО је интервенисао да би, наводно, спречио хуманитарну трагедију, али ју је проширио и убрзао. Интервенисао је да би спречио да криза дестабилизује друге земље, а она се у међувремену проширила и на Македонију са неизвесним последицама по питању статуса Космета. У првом постмодерном рату конфузија би била забавна да није била и крвава.

Виктор Черномирдин стигао је 22. априла 1999. у Београд у покушају проналажења решења и некаквог компромиса да се рат заустави. Тог дана југословенска ПВО добила је стриктно наређење да не дејствује управо због авионског лета руског преговарача и могуће грешке. Ту чињеницу НАТО је искористио и један амерички ловац-бомбардер Ф-16 летео је од мађарске границе до Београда у радарској сенци цивилног авиона Виктора Черномирдина да би затим бацио бомбу од скоро три тоне на подземни објекат Стражевицу. Ратно лукавство, или кршење међународног ратног права? Сазнавши да их је амерички Ф-16 искористио као штит у прилазу Београду, руски пилоти су у одласку Черномирдинов авион окренули потпуно другим коридором, тамо где није ни било предвиђено, па се авион одједном нашао изнад положаја једне пешадијско-артиљеријске јединице у Срему. Са земље је на непознати и ненајављени авион отворена урнебесна ватра чак и из пиштоља и пушака. Срећом нису га погодили, јер је одмах узео велику висину.

Само три дана касније пилоти на аеродрому Голубовци код Подгорице извлачили су карте за супертајну мисију, без знања и одобрења команде у Београду: напад на аеродром Ринас крај Тиране. На том аеродрому била је смештена америчка борбена група "Соко" са 24 хеликоптера типа "апач", као и делови 82. падобранске дивизије из Форт Брега, Северна Каролина. У рану зору 26. априла у акцију је кренуло шест авиона Г-4 "супер-галеб" југословенског РВ, иначе из састава акро-групе "Летеће звезде". Ниско летећи на само три метра изнад морских таласа, да би избегли радарску контролу, југословенским авионима требало је мање од 20 минута да стигну до циљева у рејону аеродрома Ринас. Стигли су из правца излазећег сунца и визуелно били тешки за откривање. Прво је ракетама и бомбама нападнут логор за обуку терориста ОВК крај аеродрома Ринас, да би затим авиони Г-4 гађали америчке хеликоптере на земљи. Уништено је девет "апача" док су још три била озбиљно оштећена.

Италијанска државна телевизија јавила је истог дана вест о нападу на аеродром Ринас само једном и онда је та вест скинута. Руска агенција Итар-Тас јавила је да је аеродром Ринас крај Тиране био затворен за саобраћај 26. априла и неколико дана касније, да италијански министар унутрашњих послова није одлетео са тог аеродрома после завршетка посете Тирани и да се прва вест о губитку једног америчког "апача на рутинском лету" поклапа управо са 26. априлом. Албанска делегација, која се тог дана враћала са састанка Савета Европе у Стразбуру није слетела на аеродром Ринас већ у Валону.

На брифингу за новинаре у Бриселу, један од портпарола НАТО-а, италијански бригадни ваздухопловни генерал Ђузепе Марани тих је дана врло похвално говорио о југословенским пилотима на авионима Г-4.

Дан после акције на Ринас аеродрому, НАТО је 27. априла 1999. у три наврата жестоко бомбардовао аеродром Голубовци крај Подгорице посебно гађајући подземни објекат тог аеродрома Тузи, где су се и налазили авиони Г-4 из акро-групе "Летеће звезде". Објекат је срушен и сви авиони у њему су уништени. Један од југословенских пилота тих је дана добијајући војно одликовање рекао да га прима за успех у тајној мисији.
Прошло је од тада доста година, по међународном праву Југославија је имала пуно право на одмазду по оним државама које су своју територију, или ваздушни простор "изнајмиле" за извршење агресије на нашу земљу. Ипак, пилоти о акцији на аеродром Ринас не желе уопште да причају. Хаг и све оно што се догодило са генералима из Србије одређују и сва каснија понашања. Дакле, што се тиче пилота и њиховог поноса, та се прича никада није догодила. Службено, не. Неслужбено, "Летеће звезде" одлетеле су у легенду...


Да се не заборави...


24. март 1999: У трену је схватио да његов радар не функционише... И потпуковник Милутиновић је са запрепашћењем установио да му радар не ради, али је ипак директно кренуо на холандске Ф-16...
Аутор: Мирослав Лазанскинедеља, 01.05.2016. у 10:05

Југословенско-албанска граница, 24. март 1999. Тачно у 18.40 дежурни у оперативном центру једне од јединица ВОЈИН Војске Југославије дао је трећу узбуну у последњих 24 сата.

Двa минутa раније добио је све потребне податке путем аутоматизованог система ВОЈИН, АС-84, ког су радари ТПС-600 и С-600 на новим измештеним ратним позицијама нахранили свим подацима о долазећим авионима и крстарећим ракетама НАТО-а из подручја северно од Крфа.

Четири холандска Ф-16 полетела су тог 24. марта 1999. у 17.45 с аеродрома Амендола, Италија. Изнад Јадрана имали су прво танкирање горива да би затим преко Албаније ушли у ваздушни простор СРЈ. Потпуковник Јон Абма летео је на челу формације од четири Ф-16, када је око 20.15 добио информацију од „авакса“ да су југословенски „мигови-29” узлетели са Батајнице и кренули им у сусрет.

Сва четири Ф-16 одбацују додатне резервоаре горива и пројектиле ваздух–ваздух типа „амрам“ чине бојевим, прелазе на пасивно праћење југословенских „мигова-29” само помоћу инфрацрвених сензора.

Потпуковнику Абми није јасно зашто „мигови-29” не користе своје авионске радаре, а већ су били у домету. Имао је топлотне карактеристике „мигова-29”, јер су њихови мотори РД-33 напросто расипали топлоту.

Три минута до сусрета у ваздуху, сва четири Ф-16 активирају АН/АПГ-68 радаре и контејнере ALQ-131 за електронско ометање.

Сви „мигови-29” из састава 127. ловачке ескадриле 204. ловачког пука већ су данима у приправности. Распоређени су на аеродромима Батајница, Ниш, Поникве и Подгорица. Приправност број један, потпуковник Љубиша Кулачин седи у кабини свог „мига-29” и чека сигнал за полетање.

Под крилима авиона има четири ракете Р-73 за блиску ваздушну борбу и две ракете Р-27Р за средње даљине, док његов топ ГСх-30 у реденику има 150 метака.

Глас из контроле летења био је миран: „Непријатељ на нивоу 17 из правца 02 улази у наш ваздушни простор.“ Било је тачно 20.10 сати. Три минута касније потпуковник Кулачин полетео је под форсажом, за њим и његови другови, мајори Небојша Николић и Зоран Радосављевић, као и потпуковник Милорад Милутиновић.

Сви на „миговима-29”. Кренули су према северу вођени жиро-компасом, летећи врло ниско да би избегли „авакс“, радио-везу нису користили, авионске радаре још нису укључили. Између Бечеја и Ечке потпуковник Кулачин је попео авион на 2.000 метара и одлучио да укључи радар РЛПК-29 и осмотри непријатеља.

У трену је схватио да његов радар не функционише, оптоелектронски сензори за откривање противничког топлотног зрачења, у случају да му је ометан радар, отказали су. Потпуковник Кулачин нашао се на небу слеп и глув.

Негова три друга летела су поред, када му је звучни сигнал указао да је радарски осветљен и да према њему јури противнички пројектил. Одмах је кренуо у оштар антиракетни маневар извлачења избацујући истовремено и ППИ-26 мамце ради ометања противничких ракета.

И потпуковник Милутиновић је са запрепашћењем установио да му не ради радар, али је ипак директно кренуо на холандске Ф-16 покушавајући да у визуелном контакту пронађе шансу за ваздушну победу.

Мајор Радосављевић је храбро улетео у формацију од десет америчких ловаца Ф-15, од којих су се два одмах сјурила у реп његовог „мига-29”.

Потпуковник Јон Абма одлучио је да нападне челни десни југословенски „миг-29”, који је управо кренуо у маневар напада на холандске Ф-16, а летео је у широкој формацији руског типа „биц“. Испалио је пројектил ваздух–ваздух типа „амрам“ и погодио ”миг-29”.

Скоро истовремено, два америчка Ф-15 лансирала су ракете „спероу“ и погодила друга два „мига-29”.

Потпуковник Кулачин је улазио у г-оптерећења које вероватно ни робот не би могао да издржи, покушавајући да избегне две ракете средњег домета са полуактивним системом навођења.

Повећао је своју брзину приближавања противнику, чиме је скраћивао време за корекцију путање ракете уз помоћ информација које она добија од авионског радара. Активирао је и радарске мамце БВП-30-26М. Два „амрама“ је избегао, „спероу“ испаљен са Ф-15 наставља да га јури.

Тренутак му је био потребан за одлуку. Обрушио је свој „миг-29” неколико метара изнад канала Дунав–Тиса–Дунав. Рефлексија велике водене површине, разлика у одразима воде и тла у пролећно вече, збунила је ракету „спероу“ и она се забила у обалу канала.

Потпуковник Кулачин је слетео на Батајницу. Мајор Николић је погођен са три ракете, катапултирао се. Потпуковник Милутиновић је погођен ракетом и катапултирао се.

Мајор Зоран Радосављевић је водио борбу са десет америчких Ф-15. Погођен је са три ракете. Није искочио. Никада се неће сазнати да ли је то могао, или није хтео. Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у виши чин.

Сви они су свесно прихватили да буду камиказе. Политичари су криви зашто су пилоти доведени у ситуацију да 1999. године буду глинени голубови...

Kamikaze ili profesionalci bez oružja?
Uvrede i izmišljotine: Još jedna epska fantazija Miroslava Lazanskog

Sećam se da sam na jednom od prethodnih aeromitinga na Batajnici, kao deo veće grupe prijatelja, sreo pokojnog Ilju Arizanova, pilota lovca jugoslovenskog RV i PVO, potpukovnika, čoveka koji je među prvima poleteo 24. marta 1999. godine na borbeni zadatak presretanja ciljeva u vazdušnom prostoru koje su u vojno-operativnoj terminologiji naši zvali „plavi“. Hrabri Arizanov je tada pogođen, nakon katapultiranja se sam, poput komandosa, probijao kroz Kosovo, dospeo je do Prištine i docnije do Beograda. Preminuo je septembra 2011. godine a ja sam taj dan na Batajnici propustio da mu kažem srpsku verziju one sjajne američke: „Thank you for your service sir“. Do sada sam se susreo sa tri pilota koji su leteli u ratu pre 17 godina, i ni jednom nisam stigao to da izgovorim. Uvek me je više zanimalo šta mi mogu reći o tim noćima.

Danas me je tekst novinara, vojno-političkog komentatora i kandidata za ulazak u Skupštinu Srbije na nedavno održanim  parlamentarnim izborima Miroslava Lazanskog podsetio da ne samo da smo sve ove godine propustili da se adekvatno zahvalimo živim i mrtvim herojima koji su nas branili od operacije „Allied Force“, već se moramo ponovo dići na „Pripravnost broj jedan“ i odbraniti sećanje na ove hrabre ljude. Odbraniti sećanje na činjenice i ono šta se zapravo dogodilo.

Miroslav Lazanski je juče drugi put u svojoj novijoj karijeri potpuno izmislio i do krajnje granice amaterizma iskonstruisao imponzantan zbir svojevrsne epske fantastike koja se po količini nepostojećih događaja i proizvoljnosti graniči sa njegovom kredibilizacijom potpuno izmišljene priče o dejstvima vazduh-zemlja srpskih aviona po albanskom aerodromu Rinas, 20 km od Tirane za vreme rata 1999. godine.

Lazanski je 24. marta 2007. godine u Politici objavio tekst „Zvezde su odletele u legendu“ gde je između ostalog napisao:

„Samo tri dana kasnije piloti na aerodromu Golubovci kod Podgorice izvlačili su karte za supertajnu misiju, bez znanja i odobrenja komande u Beogradu: napad na aerodrom Rinas kraj Tirane. Na tom aerodromu bila je smeštena američka borbena grupa „Soko“ sa 24 helikoptera tipa „apač“, kao i delovi 82. padobranske divizije iz Fort Brega, Severna Karolina. U ranu zoru 26. aprila u akciju je krenulo šest aviona G-4 „super-galeb“ jugoslovenskog RV, inače iz sastava akro-grupe „Leteće zvezde“. Nisko leteći na samo tri metra iznad morskih talasa, da bi izbegli radarsku kontrolu, jugoslovenskim avionima trebalo je manje od 20 minuta da stignu do ciljeva u rejonu aerodroma Rinas. Stigli su iz pravca izlazećeg sunca i vizuelno bili teški za otkrivanje. Prvo je raketama i bombama napadnut logor za obuku terorista OVK kraj aerodroma Rinas, da bi zatim avioni G-4 gađali američke helikoptere na zemlji. Uništeno je devet „apača“ dok su još tri bila ozbiljno oštećena.“

Ratni komandant RV i PVO Vojske Jugoslavije, general Spasoje Smiljanić, u svojoj knjizi „Agresija NATO“ na strani 274. odgovorio mu je:

„Zbog brojnih manipulacija u javnosti, čiji su nosioci mediji svih vrsta, da je naša avijacija u toku agresije izvršila dejstva po aerodromu Tuzla, aerodromu Rinas (Tirana), aerodromu Petrovec, osećam obavezu prema dolazećim generacijama da kažem: Niko, nikada nije izdao naređenje da se navedena dejstva avijacije izvrše, niti su ona izvršena. Nisu piloti ni jedne jedinice RV i PVO izvršavali zadatke bombardovanja ni jednog objekta van teritorije Savezne Republike Jugoslavije.“
Još jedna petparačka fikcija

Lazanskog epizoda sa Rinasom očigledno nije naučila da i komentarima pristupa temeljno, faktografski i uz elementarni  postulat novinarskog esnafa – ne piši izmišljotine. To je dokazao juče člankom u Politici pod naslovom „Da se ne zaboravi…“.

On u ovom, činjenično skoro u potpunosti netačnom, tekstu ide preko izmišljanja jedne epizode rata kao sa slučajem „Rinas“ i kroz dramatizovan narativ do kraja fabrikuje dešavanja prve noći bombardovanja sve vreme ih prezentujući kao istinu radi zaključka da se država Jugoslavija kriminalno loše odnosila prema svojim letačima.

Stil pisanja gde se laik zavodi enciklopedijskim oznakama tipova vazduhoplova, elektronskih i ubojnih sredstava, iako komičan, predstavlja zasigurno stilsku odrednicu autora koja je slobodna. Međutim, činjenice, makar zbog pijeteta prema svima onima kojima nismo stigli da kažemo „hvala“, moraju ostati svete, nepromenjene i neromansirane.

Tokom 78 dana bombardovanja Srbije i Crne Gore 11 aviona tipa MiG-29 je poletelo, 6 je oboreno u vazduhu, 5 uništeno na zemlji. Dva pilota lovca i jedan jurišnik su poginuli.

Od tada do danas snimljena su tri domaća dokumentarca, napisano je nekoliko knjiga i monografija i, kako iz domaćih tako i iz stranih izvora, svaki detalj agresije NATO-a analiziran je, popisan i skoro u potpunosti utvrđen.

Lazanski u svom tekstu opisuje 24. mart 1999. godine, prvi dan, tačnije prvu noć, rata. Fokus njegovog komentara su sudbine pilota Nebojše Kulačina, Nebojše Nikolića, Zorana Radosavljevića i Predraga Milutinovića. Iz neobjašnjivog razloga, Lazanski plasira potpune izmišljotine iznoseći nekoliko događaja koji se zapravo nisu dogodili a koje bazira na intervjuu koji je holandski potpukovnik Jon Abma tokom rata dao renomiranom vojnom časopisu Janes Defence Weekly. U ovom intervjuu komandant združenih ekspedicionih vazduhoplovnih snaga Belgije i Holandije pod komandom NATO opisuje donekle operaciju prve večeri uz svedočenje o kvalitetu modernizacije holandskih aviona F-16 na AM standard.

U tekstu „Da se ne zaboravi…“ Lazanski o Abmi piše:

„Četiri holandska F-16 poletela su tog 24. marta 1999. u 17.45 s aerodroma Amendola, Italija. Iznad Jadrana imali su prvo tankiranje goriva da bi zatim preko Albanije ušli u vazdušni prostor SRJ. Potpukovnik Jon Abma leteo je na čelu formacije od četiri F-16, kada je oko 20.15 dobio informaciju od „avaksa“ da su jugoslovenski „migovi-29” uzleteli sa Batajnice i krenuli im u susret.

…Potpukovniku Abmi nije jasno zašto „migovi-29” ne koriste svoje avionske radare, a već su bili u dometu. Imao je toplotne karakteristike „migova-29”, jer su njihovi motori RD-33 naprosto rasipali toplotu.

Potpukovnik Jon Abma odlučio je da napadne čelni desni jugoslovenski „mig-29”, koji je upravo krenuo u manevar napada na holandske F-16, a leteo je u širokoj formaciji ruskog tipa „bic“. Ispalio je projektil vazduh–vazduh tipa „amram“ i pogodio ”mig-29”.“

Potpukovnik Abma nije nikada bio na čelu formacije 4 holandska F-16. On nije leteo to veče, nije se pitao zbog čega srpski avioni ne uključuju svoje radare i nije ispalio AMRAAM koji je pogodio MiG-29. Abma je bio komandant združenog kontigenta čiju je izjavu Lazanski netačno predstavio kao svedočenje o ličnom učešću. Abma čak i u toj izjavi govori o četiri holandska aviona u trećem licu množine.

Za jedino obaranje srpskih MiG-ova od strane vazduhoplovnih snaga Kraljevine Holandije zaslužan je major Peter Tankink. On je zapravo bio u vazduhu to veče.

    Mjr Peter Tankink,F-16AM J-063 322 Sqn RNAF scored FRYAF MiG-29 on 24.03.99-AIM-120B.First Dutch A2A kill since WWII pic.twitter.com/AOxuNPbS7G

    — Marcin Widomski (@rokus30) March 24, 2016

24. marta ove godine Tankinka je neko pitao na Tviteru koja je vrsta AMRAAM-a bila u pitanju i on je odgovorio.

Glavni junak i njegova „akcija“ nisu jedina izmišljotina u tekstu Miroslava Lazanskog. Pored benigne greške da postoji nešto što se zove radar „TPS-600“, on prilično nevešto sinhronizuje pravce leta suprostavljenih aviona:

„Glas iz kontrole letenja bio je miran: „Neprijatelj na nivou 17 iz pravca 02 ulazi u naš vazdušni prostor.“ Bilo je tačno 20.10 sati. Tri minuta kasnije potpukovnik Kulačin poleteo je pod forsažom, za njim i njegovi drugovi, majori Nebojša Nikolić i Zoran Radosavljević, kao i potpukovnik Milorad Milutinović.

…mајор Радосављевић је храбро улетео у формацију од десет америчких ловаца Ф-15, од којих су се два одмах сјурила у реп његовог „мига-29”.“

Ovo se nikada nije dogodilo.

Nebojša Nikolić je poleteo prema, tada uočenoj i javljenoj, većoj grupi aviona koja se kretala prema Bečeju što mu je bila i takozvana „zona očekivanja neprijatelja“. Nekoliko raketa je bilo ispaljeno na njegov avion, jedna od njih je eksplodirala u neposrednoj blizini nakon čega je avion bio oštećen i neupravljiv. Nikolić se katapultirao nedaleko od Titela. Skoro pet sati je proveo pored svog aviona u plamenu nakon čega ga je po njega došao helikopter Gazela.

Zoran Radosavljević poleteo je prvi i jedini put 26. marta 1999. godine kao pratilac potpukovnika Slobodana Perića. Na njih je dve rakete AMRAAM iz aviona F-15C ispalio kapetan USAF-a Jeff „Claw“ Hwang. Obe rakete su pogodile svoje ciljeve. Radosavljević je preminuo od posledice eksplozije u avionu, Perić se katapultirao i preživeo. Poginuo je u automobilskoj nesreći 2010. godine.


Hwang pozira pored svog F-15C na kojem su oslikana dva srpska "kill markinga"
Hwang pozira pored svog F-15C na kojem su oslikana dva srpska „kill markinga“

Radosavljević nikada nije uleteo u formaciju deset američkih lovaca i nije bilo „sjuravanja“ u rep njegovog aviona. Perić i Radosavljević oboreni su od strane kapetana Hwanga čiji zadatak nije bio napad niti lovačka zaštita aviona koji su išli na Srbiju. On je čuvao vazdušni prostor oko Tuzle u Bosni i Hercegovini, za slučaj da naše RV i PVO pređe granicu.

Milorad Milutinović ne postoji. Postoji Predrag Milutinović sa nadimkom „Grof“ koji je u penziji od 2001 godine. Poleteo je 24. marta sa vojnog aerodroma Ponikve (ne sa Batajnice prvo veče kao Kulačin i Nikolić) i  oboren je nakon izbegavanja nekoliko raketa po povratku na aerodrom Niš. Više puta je u intervjuima nakon rata tvrdio da je poslednji radarski zahvat detektovao sa zemlje i da ga je oborila srpska PVO raketa.

Ilja Arizanov je još jedan pilot koji je pored Grofa ali i potpukovnika Dragana Ilića sumnjao da ga je zapravo oborila raketa sopstvene vojske sa zemlje. Šta god da se dogodilo Arizanov je zajedno sa Ilićem među prvima poleteo 24. marta sa aerodroma Niš. Arizanov je oboren, Ilić je uspeo, oštećenog aviona, da sleti na polazni aerodrom nakon pogotka rakete.

Deo teksta koji se odnosi na potpukovnika Ljubišu Kulačina je takođe pun detalja koji se nisu dogodili.

„Pripravnost broj jedan, potpukovnik Ljubiša Kulačin sedi u kabini svog „miga-29” i čeka signal za poletanje.

Pod krilima aviona ima četiri rakete R-73 za blisku vazdušnu borbu i dve rakete R-27R za srednje daljine, dok njegov top GSh-30 u redeniku ima 150 metaka.

Glas iz kontrole letenja bio je miran: „Neprijatelj na nivou 17 iz pravca 02 ulazi u naš vazdušni prostor.“ Bilo je tačno 20.10 sati. Tri minuta kasnije potpukovnik Kulačin poleteo je pod forsažom, za njim i njegovi drugovi, majori Nebojša Nikolić i Zoran Radosavljević, kao i potpukovnik Milorad Milutinović.“

Pored već konstatovanog da ovi piloti nisu zajedno poleteli, sam Kulačin u prvom intervjuu ratnom izdanju vojnog časopisa „Vojska“ (današnja „Odbrana“) kaže da poleće „oko 20:30“ dakle ne „tačno u 20:10 + 3 minuta kasnije“ kako tvrdi Lazanski. Sa Batajnice su poleteli Kulačin i Nikolić. Kulačin je listu „Vojska“ rekao da je njegova bitka sa NATO avionima trajala „samo 15 minuta“. Za sada je i dalje moguće da je opis Kulačinove bitke tačan jer je on jedini od pilota koji se, osim tada u „Vojsci“, nikada nije pojavio u medijima.

Lazanski dalje piše:

„Potpukovnik Kulačin je sleteo na Batajnicu. Major Nikolić je pogođen sa tri rakete, katapultirao se. Potpukovnik Milutinović je pogođen raketom i katapultirao se.“

Kulačin tada nije sleteo na Batajnicu već na aerodrom Surčin, danas „Nikola Tesla“.

Pet pilota Vojske Jugoslavije poletelo je 24. marta. Ne zajedno već sa aerodroma Batajnica: Nikolić i Kulačin, Ponikve: Milutinović, Niš: Arizanov i Ilić. Obaranja Arizanova i Ilića i dalje se podgrevaju tvrdnjama o „prijateljskoj vatri“ ali ono što je takođe poznato je i da ni jedan od aviona nije oboren raketom Sparrow. Gotovo svi američki izvori govore o AMRAAM-ima. Sa aviona F-15C i F16CJ koji je 4. maja oborio Milenka Pavlovića.

Lazanski posle izmišljotine da je Radosavljević vodio borbu sa 10 američkih aviona F-15 i da su na njega lansirane 3 rakete konstatuje:

„Nije iskočio. Nikada se neće saznati da li je to mogao, ili nije hteo. Posmrtno je odlikovan Ordenom za hrabrost i unapređen u viši čin.

Svi oni su svesno prihvatili da budu kamikaze. Političari su krivi zašto su piloti dovedeni u situaciju da 1999. godine budu glineni golubovi…“

Konstatacija da možda Radosavljević „nije hteo“ da iskoči je imbecilna.

Kovanica „svesno prihvatanje uloge kamikaza“ se već graniči sa uvredom i nezabeleženim nepoštovanjem prema preživelim i poginulim pilotima. Naime, pored veoma loše upotrebe svih pilota na taktičkom nivou (zašta je odgovorna pretpostavljena komanda) ni jedan od njih tih dana nije poleteo da bi bio „kamikaza“. Skoro svima je otkazao jedan od ključnih sistema za borbenu upotrebu njihovih letelica a trojica sumnjaju da je za njihovo obaranje odgovorna sopstvena PVO. Za uviđaje na mestima obaranja nije bilo vremena ili volje zbog ratnog stanja. Takođe treba naglasiti da velika većina njih apsolutno nije znala šta se dešava u vazduhu neposredno pre i po poletanjima.

Da se Lazanski makar malo potrudio da istraži ono o čemu piše saznao bi i za majora Boru Zoraju koji je sa Ponikva 7. aprila 1999. poleteo na presretanje NATO aviona u zoni očekivanja Kruševac. Nekoliko puta je bio pod zahvatom radara neprijateljskih aviona i svaki put je uspešno uspeo da iz istih „ispadne“. Nekoliko puta je pokušao, u ofanzivnom manevru, da zahvati neki od NATO letelica ali nije uspeo. U jednom trenutku od njega je bežala grupa od tri neprijateljska aviona. Bezbedno se vratio na aerodrom Lađevci. Njegov let je trajao oko 40 minuta.

Major Abdul Emeti je takođe imao duži let i jedini je imao zahvat neprijateljskog aviona ali nije dobio signal za lansiranje rakete. Nije hteo da rizikuje i lansira na „slepo“.

Oba primera nikako ne opisuju kamikaze.
Zaključak?

Pored zaključka da kolegu Lazanskog ne zanimaju činjenice već dramatizovane izmišljotine kao da su 80-te i da Internet ne postoji, njegova kritika da tadašnja država nije uradila mnogo toga sigurno stoji.

Da je veštiji, Lazanski bi ovo najbolje mogao da poentira sa primerom Milenka Pavlovića. Abdul Emeti je po sletanju ispričao Pavloviću šta se dogodilo a ovaj ga je pitao: „Pa zašto nisi lansirao?“. Emeti je odgovorio da to nije bilo moguće i da on to dobro zna. Pavlović je objasnio da poslednjih dana trpi veliki pritisak od strane nadređenih da piloti lovci „nešto urade“.

To je, verovatno, i bio razlog zbog čega je poleteo u smrt 4. maja. Bila je to tragična izjava još tragičnijeg sukoba koji je vladao u starešinstvu naše vojske tih dana. Američki F-16 koji ga je oborio vraćao se sa obavljene misije, dobio je poziciju Pavlovića, okrenuo se nazad, i onako „usput“ oborio komandanta 204. lovačko-avijacijskog puka.