POSLANICA MAVRU VETRANOVIĆU DUBROVČANINU

Kriposti velika kojom je procvala
Grada Dubrovnika ureha nemala,
Ne vim ja ka je stvar uzrok ni ča mi je
Da sam kako mornar koji plav razbije
Koji se razbivši, kad na kraj iskoči
I sve izgubivši grozne suze toči,
Ter izglasa viče tuj škodu žaleći,
Zatim se zariče zakletve čineći,
Ako se dobavi polja ili gore
Da veće ne stavi stupala na more,
I gdi ga svak čuje odluku učini
Da već ne putuje po morskoj pučini,
A domalo potom ne zna ča je rekal
Ni ča se je rotom kunući zatekal,
Jere se povrati na pridnje živinje
I volju privrati na drugo želinje,
Ter bude jidriti gdino ga pokriše
Valovi sarditi i o kraj udriše,
Gdi prija malo dan jedva se obrani
Da zdrav izgazi van i život uhrani,
Tako t’ sam mnokrat ja zaradi saznanja
Tiral od mene tja pisni i skladanja
I druzim govoril da ću toj pustiti
I sam sam vazda mnil da će tako biti.
U mninju kojemu usprohode lita
Da mi se u temu već misal ne splita.
Taj posal u meni tako se raščini
Kako led studeni na sunca vrućini.
Kako da nikadar ne kušah taj dila
Ni općih taku stvar ni da mi bi mila.
Rad koga saznanja, uzroka rad koga,
posli ću t’ kazat ja srid pisma ovoga.
Kada bude zatim u nikomu čudu,
Ne znam kako ni vim, pisni me dobudu…

PETAR HEKTOROVIĆ

RIBANJE I RIBARSKO PRIGOVARANJE
Excerpts

(Polazak)
Li ne hteć u meni skratit mudrih svita
Koji su hvaljeni po svit mnoga lita,
Premda se slab čuju, odlučih za tri dni
Da kudgod putuju, neka me doma ni.
Ter za spunit želju najdoh dva ribara
(Istinu ti velju) najbolja od Hvara,
Paskoja jednoga, dobra muža i prava,
Nikolu drugoga, mlada i gizdava.
Jedan se Debelja, drugi Zet naziva,
Kim je plav postelja, kad litnji lov biva,
I uho i blazina, a kad je žešći znoj,
Pitje dobra vina sarcu mir i pokoj.
Činih da plav sprave i arbor i jidro
I vesla da stave i timun i sidro,
I mriže tankoga tega ke padaju
Der do dna morskoga i putom plivaju,
I na to ubranu travu gorske paše
Ličminom vezanu da se ribe straše,
Kopitnjak i osti i luča zametaj
S kim će ribe bosti večer vozeć uz kraj.
Još Paskoj dovede sina za potribe
Koji š njim prisede da buca na ribe.
Svi ulizši u plav veselo pri Ploči,
Maknuv se kako lav Nikola van skoči.
Plesnuv se reče: nut! Već slova ne reče,
Svivši dolami skut ter domom poteče,
Kako tko ne spravi pinez punu zdilu,
Ali ne zna gdi stavi dragu rič i milu.
Niktor nas ne mnjaše da je još u kući,
Kad se jur vraćaše veselo tekući
Noseć skrabijicu i š njom pobuk novi
I staru mrižicu kom ježine lovi,
Zatim tanke soli ka se kupi liti
Ku trate na stoli ljudi plemeniti…

(Sumrak)
Zatim se ustasmo i postav nikoko,
Sunce ugledasmo ne vele nizoko,
I pojdosmo zatoj luku prohodeći
Toj ovo i onoj tiho govoreći,
Nikada postajuć, nikad postupaje,
Baščinu gledajuć, oh koli lipa je!
Onada najliše vrimena onoga,
Kada puna biše obilja svakoga.
I dobro postasmo sve misto prohodeć,
Kasno večerasmo, jur sunce zahodeć…

(San)
Zatim primuknuše obadva prem tada
Kad se spomenuše da sunce zapada.
Barže se makoše jače napirući,
Dolame svukoše i potni i vrući.
Tuj si podvikujuć i trisku čineći
Kraj morski minujuć, more se pineći,
Prostirući ruke ča bolje umihu,
Na ustje od luke dojdoše gdi htihu.
Totu plav staviše, svi tri ne pridišu,
Večeru opraviše, pekući na prišu.
Sedši večerasmo dokle svitlo biše,
Večerav zaspasmo, jer nam se toj htiše.
Na hladu tuj speći, koli bi sladak san!
Ptice  žubereći dokle poznaše dan…

(Lov)
I rib naloviše, ja ti dim, za niko,
Koko sami htiše, čudo priveliko.
Lipo t’ bi viditi kada jih lovljahu,
Kraj plavi siditi gdi mriže dvizahu.
Oh ki jih dosiže gdi cić ribne kosti
S strahom jih podviže, bojeć se nabosti.
Nikad se čujaše: nut, praveć ovoga
Koga istezaše, zubaca veloga.
Nikad jih brojaše: drugi, treti, peti,
Nikad govoraše: deveti, deseti,
Š njimi se hitahu škarpine kolike,
I ke se micahu komarče velike,
Čarnorepi tokoj nemali za timi
Kih biše velik broj ribami mev svimi.
Salpe se lovljahu, vrane, drozgi, pici,
Mev kimi višahu pagari velici.
Šargi, trilje koje tko god bi zbrojio,
I arbuni toje, vid bi se utrudio,
Al jim biše paša kud lovit hodismo,
Al bi srića naša da toko lovismo.
Ke kad isplitahu mećući po plavi
Plaho t’ se metahu, jedna drugu davi.
Taj jedva pridiše, taj dalje na more,
Ta jure izdiše, ta jošće kopore.
Nika repom plešće, nika se primeće,
Taj se varti češče, taj plaši odveće…

(Perivoj u Tvardalju)
Pohvali perivoj, zide svekolike,
I ribe kim ni broj i sve njih konike,
I stupe kamene ki su pod ložami
I voćke sajene višćimi rukami,
I koji dvižu se čeprisi najviše
I bazde i buse, š njimi tamariše.
Kapare, žafrane od njih ne otklada,
Smokve indijane s listjem ko obada,
Zatim jelsamine po stupih povite,
Žilje, ruzmarine, oleandra cvite.
(Tko mi ga dobavi i čini saditi,
Bog mu daj u slavi nebeskoj  živiti!
Meni poštovani dum Mavar posla toj,
S čeprisi ke hrani gizdavi perivoj.)
Jednu živu vodu, i drugu, i tretu,
Š njimi Dragovodu, dažjevicu petu,
I vodu mu reče slatku ka odzgora
Jednim ždribom teče u ribnjak do mora,
Kroz on sud kameni ka tekuć minuje
Gdi druzim i meni peru što tribuje.
I pisma mu zbroji u kami dilana
I koje gdi stoji na mista zidana.
Sva mu hti pobrojit, jedno mučat neće,
A jest ih može bit dvadeset i veće,
Tarpezu kamenu, grozde u njoj dilane,
Mev sada stavljenu ka su sa tri strane,
I početke nike od jedne tvardine
Jur dosti velike i stvari još ine…

(Kakvi su ribari)

Nigde o večernjoj u najbolje doba
Velik jim biše znoj i tašća utroba.
Toga rad sedoše zatim užinati
Ča bolje mogoše, vincem pripivati.
Dokle užinaju pojdoh posiditi
Pri moru na kraju ter se stah čuditi
Da su ljudi mnozi viditi pripošti,
Zlorušni, ubozi, a imaju dosti.
Jer s takimi ljudi budu pribivati
Razum, pravi sudi, i njih odivati.
Kripost š njimi zato otajno pribiva
Kakono i zlato ko zemlju pokriva.
Mnimo da ne umiju koliko ugarci,
Kad riči prosiju, tot veli mudarci.
I vide se izvan u tisknu živinju,
Iznutra budu stan čudnomu uminju…

(Na kraju puta)

Zaran večerasmo i na volju sideć,
Večerav, postasmo mev nami besideć.
Od lova morskoga dosti govorismo
I puta onoga dobar dil zbrojismo.
Totu jim rekoh ja: oto ste vidili,
Sve se je, bratjo ma, znilo ča smo htili.
Dobro smo hodili po moru duboku,
Zdravo se vratili k našemu otoku.
Vi ste pripivali, bugarili dosti,
Dostojni ste hvali za vaše kriposti.
Gdi su sad vitezi od kih pripivaste,
Vojvode i knezi kojih spominaste?
Na svit jih sada ni, jedva se ime njih
Zna, reć bi je u sni kakono ljudi svih.
Kud oni pojdoše i me ćemo iti,
I gdi svi dojdoši mi ćemo prispiti.
Kamo vojevanje, kamo njih hrabrosti
Biše i gizdanje i svake radosti?
Vrime jih odnaša kako se ne čuje,
I dila će naša, smart bo sve skraćuje…

POSLANICA MAVRU VETRANOVIĆU DUBROVČANINU

Kriposti velika kojom je procvala
Grada Dubrovnika ureha nemala,
Ne vim ja ka je stvar uzrok ni ča mi je
Da sam kako mornar koji plav razbije
Koji se razbivši, kad na kraj iskoči
I sve izgubivši grozne suze toči,
Ter izglasa viče tuj škodu žaleći,
Zatim se zariče zakletve čineći,
Ako se dobavi polja ili gore
Da veće ne stavi stupala na more,
I gdi ga svak čuje odluku učini
Da već ne putuje po morskoj pučini,
A domalo potom ne zna ča je rekal
Ni ča se je rotom kunući zatekal,
Jere se povrati na pridnje živinje
I volju privrati na drugo želinje,
Ter bude jidriti gdino ga pokriše
Valovi sarditi i o kraj udriše,
Gdi prija malo dan jedva se obrani
Da zdrav izgazi van i život uhrani,
Tako t’ sam mnokrat ja zaradi saznanja
Tiral od mene tja pisni i skladanja
I druzim govoril da ću toj pustiti
I sam sam vazda mnil da će tako biti.
U mninju kojemu usprohode lita
Da mi se u temu već misal ne splita.
Taj posal u meni tako se raščini
Kako led studeni na sunca vrućini.
Kako da nikadar ne kušah taj dila
Ni općih taku stvar ni da mi bi mila.
Rad koga saznanja, uzroka rad koga,
posli ću t’ kazat ja srid pisma ovoga.
Kada bude zatim u nikomu čudu,
Ne znam kako ni vim, pisni me dobudu…

RIBANJE I RIBARSKO PRIGOVARANJE
Excerpts

(Polazak)
Li ne hteć u meni skratit mudrih svita
Koji su hvaljeni po svit mnoga lita,
Premda se slab čuju, odlučih za tri dni
Da kudgod putuju, neka me doma ni.
Ter za spunit želju najdoh dva ribara
(Istinu ti velju) najbolja od Hvara,
Paskoja jednoga, dobra muža i prava,
Nikolu drugoga, mlada i gizdava.
Jedan se Debelja, drugi Zet naziva,
Kim je plav postelja, kad litnji lov biva,
I uho i blazina, a kad je žešći znoj,
Pitje dobra vina sarcu mir i pokoj.
Činih da plav sprave i arbor i jidro
I vesla da stave i timun i sidro,
I mriže tankoga tega ke padaju
Der do dna morskoga i putom plivaju,
I na to ubranu travu gorske paše
Ličminom vezanu da se ribe straše,
Kopitnjak i osti i luča zametaj
S kim će ribe bosti večer vozeć uz kraj.
Još Paskoj dovede sina za potribe
Koji š njim prisede da buca na ribe.
Svi ulizši u plav veselo pri Ploči,
Maknuv se kako lav Nikola van skoči.
Plesnuv se reče: nut! Već slova ne reče,
Svivši dolami skut ter domom poteče,
Kako tko ne spravi pinez punu zdilu,
Ali ne zna gdi stavi dragu rič i milu.
Niktor nas ne mnjaše da je još u kući,
Kad se jur vraćaše veselo tekući
Noseć skrabijicu i š njom pobuk novi
I staru mrižicu kom ježine lovi,
Zatim tanke soli ka se kupi liti
Ku trate na stoli ljudi plemeniti…

(Sumrak)
Zatim se ustasmo i postav nikoko,
Sunce ugledasmo ne vele nizoko,
I pojdosmo zatoj luku prohodeći
Toj ovo i onoj tiho govoreći,
Nikada postajuć, nikad postupaje,
Baščinu gledajuć, oh koli lipa je!
Onada najliše vrimena onoga,
Kada puna biše obilja svakoga.
I dobro postasmo sve misto prohodeć,
Kasno večerasmo, jur sunce zahodeć…

(San)
Zatim primuknuše obadva prem tada
Kad se spomenuše da sunce zapada.
Barže se makoše jače napirući,
Dolame svukoše i potni i vrući.
Tuj si podvikujuć i trisku čineći
Kraj morski minujuć, more se pineći,
Prostirući ruke ča bolje umihu,
Na ustje od luke dojdoše gdi htihu.
Totu plav staviše, svi tri ne pridišu,
Večeru opraviše, pekući na prišu.
Sedši večerasmo dokle svitlo biše,
Večerav zaspasmo, jer nam se toj htiše.
Na hladu tuj speći, koli bi sladak san!
Ptice  žubereći dokle poznaše dan…

(Lov)
I rib naloviše, ja ti dim, za niko,
Koko sami htiše, čudo priveliko.
Lipo t’ bi viditi kada jih lovljahu,
Kraj plavi siditi gdi mriže dvizahu.
Oh ki jih dosiže gdi cić ribne kosti
S strahom jih podviže, bojeć se nabosti.
Nikad se čujaše: nut, praveć ovoga
Koga istezaše, zubaca veloga.
Nikad jih brojaše: drugi, treti, peti,
Nikad govoraše: deveti, deseti,
Š njimi se hitahu škarpine kolike,
I ke se micahu komarče velike,
Čarnorepi tokoj nemali za timi
Kih biše velik broj ribami mev svimi.
Salpe se lovljahu, vrane, drozgi, pici,
Mev kimi višahu pagari velici.
Šargi, trilje koje tko god bi zbrojio,
I arbuni toje, vid bi se utrudio,
Al jim biše paša kud lovit hodismo,
Al bi srića naša da toko lovismo.
Ke kad isplitahu mećući po plavi
Plaho t’ se metahu, jedna drugu davi.
Taj jedva pridiše, taj dalje na more,
Ta jure izdiše, ta jošće kopore.
Nika repom plešće, nika se primeće,
Taj se varti češče, taj plaši odveće…

(Perivoj u Tvardalju)
Pohvali perivoj, zide svekolike,
I ribe kim ni broj i sve njih konike,
I stupe kamene ki su pod ložami
I voćke sajene višćimi rukami,
I koji dvižu se čeprisi najviše
I bazde i buse, š njimi tamariše.
Kapare, žafrane od njih ne otklada,
Smokve indijane s listjem ko obada,
Zatim jelsamine po stupih povite,
Žilje, ruzmarine, oleandra cvite.
(Tko mi ga dobavi i čini saditi,
Bog mu daj u slavi nebeskoj  živiti!
Meni poštovani dum Mavar posla toj,
S čeprisi ke hrani gizdavi perivoj.)
Jednu živu vodu, i drugu, i tretu,
Š njimi Dragovodu, dažjevicu petu,
I vodu mu reče slatku ka odzgora
Jednim ždribom teče u ribnjak do mora,
Kroz on sud kameni ka tekuć minuje
Gdi druzim i meni peru što tribuje.
I pisma mu zbroji u kami dilana
I koje gdi stoji na mista zidana.
Sva mu hti pobrojit, jedno mučat neće,
A jest ih može bit dvadeset i veće,
Tarpezu kamenu, grozde u njoj dilane,
Mev sada stavljenu ka su sa tri strane,
I početke nike od jedne tvardine
Jur dosti velike i stvari još ine…

(Kakvi su ribari)

Nigde o večernjoj u najbolje doba
Velik jim biše znoj i tašća utroba.
Toga rad sedoše zatim užinati
Ča bolje mogoše, vincem pripivati.
Dokle užinaju pojdoh posiditi
Pri moru na kraju ter se stah čuditi
Da su ljudi mnozi viditi pripošti,
Zlorušni, ubozi, a imaju dosti.
Jer s takimi ljudi budu pribivati
Razum, pravi sudi, i njih odivati.
Kripost š njimi zato otajno pribiva
Kakono i zlato ko zemlju pokriva.
Mnimo da ne umiju koliko ugarci,
Kad riči prosiju, tot veli mudarci.
I vide se izvan u tisknu živinju,
Iznutra budu stan čudnomu uminju…

(Na kraju puta)

Zaran večerasmo i na volju sideć,
Večerav, postasmo mev nami besideć.
Od lova morskoga dosti govorismo
I puta onoga dobar dil zbrojismo.
Totu jim rekoh ja: oto ste vidili,
Sve se je, bratjo ma, znilo ča smo htili.
Dobro smo hodili po moru duboku,
Zdravo se vratili k našemu otoku.
Vi ste pripivali, bugarili dosti,
Dostojni ste hvali za vaše kriposti.
Gdi su sad vitezi od kih pripivaste,
Vojvode i knezi kojih spominaste?
Na svit jih sada ni, jedva se ime njih
Zna, reć bi je u sni kakono ljudi svih.
Kud oni pojdoše i me ćemo iti,
I gdi svi dojdoši mi ćemo prispiti.
Kamo vojevanje, kamo njih hrabrosti
Biše i gizdanje i svake radosti?
Vrime jih odnaša kako se ne čuje,
I dila će naša, smart bo sve skraćuje…