Научена беспомоћност
 
 
Иако су психолози то код људи примећивали и раније, назив “научене беспомоћности” доделио је амерички психолог Martin Seligman радећи истраживања прво на псима, а онда и на људима. Појам означава пасивно прихватање непријатности, без покушаја бега и контролисања ситуације. Такво стање научене беспомоћности произлази из претходних искустава живог бића које је излагањем болној или непријатној ситуацији научило да над њом нема контроле. Та научена реакција генерализује се онда и на оне ситуације у којима заправо постоји могућност бега односно контроле. Особе с наученом беспомоћношћу лагано одустају од својих циљева ако су неколико пута доживели неуспех у њиховом остварењу, апатичне су, немотивисане, депресивне, песимистичне. Интензитет доживљаја научене беспомоћности зависи од тога што особа сматра да условљава њену беспомоћност – она сама или неки спољни фактори. Претпоставља се да се ефекти воодоо-а, од благих тешкоћа па до смрти, могу приписати наученој беспомоћности јер жртве верују да су беспомоћне. 
 
Многи заробљеници у логорима умиру од беспомоћности. Њима се говори и уверава да околина, тј. чувари имају потпуну моћ над њима. Bruno Betlehajm, психолог и преживели заробљеник нацистичког логора из 2. светског рата каже да су логораши постајали “ходајући лешеви” у оном тренутку када су одустали трудити се утицати на оно што им се догађа. 
 
Научена беспомоћност онемогућава ново учење и прилагођавање. Када људи престану да траже начине да контролишу ситуације у којима се налазе, они их престају и налазити. Они остају беспомоћни јер се тако осећају, а осећај поражености лепљиво се задржава. 
 
Научена безнадежност
 
Настављајући истраживање из овога подручја, психолози су пронашли да научена беспомоћност може водити и горој форми – наученој безнадежности. Наученом безнадежношћу може се објаснити, на пример, депресија. Депресија се, према овом гледишту, приписује негативном размишљању у којем људи окривљују себе за негативне догађаје у животу, виде узроке тих догађаја као трајне, те претерују у генерализовању неке своје слабости примењујући то на многа подручја живота. 
 
Истраживања, како на људима, тако и на животињама, показују да научена безнадежност има за последицу пад имунитета и бржи раст тумора. Robert Grifit наводи лонгитудинално истраживање започето 60-их, а завршено 90-их година на клиници Маyо (САД). Шездесетих година људи су испитивани скалом песимизам-оптимизам и подељени су у три групе – оптимисти, песимисти и мешани. У том тренутку њихова просечна очекивана дужина живота била је још петнаестак година. Након 30 година проверено је који су од њих били живи, а који су умрли. Резултати показују да је песимизам био повезан с већом стопом смртности: 10% већи песимизам био је повезан с 19% повећаном смртношћу. 
 
С друге стране, оптимисти вероватније траже лекарску помоћ ако осете здравствени проблем, верујући да ће бити излечени, док су песимисти мање склони уопште тражити помоћ. 
 
Важно је питање може ли се песимиста претворити у оптимисту, и ако да, води ли то већој стопи преживљавања? Martin Seligman, од којег су ова терминологија и истраживања кренула, верује да је то могуће. 
 
Научени оптимизам
 
Људи који науче задржати оптимизам могу, не само избећи депресију, него и побољшати физичко здравље. То показују резултати истраживања на песимистичним студентима. Након радионица у којима су учили социјалне вештине и когнитивне стратегије сучељавања, студенти су имали мање здравствених проблема, и преузели су активнију улогу у одржавању свога здравља. 
 
Анализирајући у САД-у говоре у предизборним кампањама према заступљености оптимизма, Селигман је 1988. предвидио резултате председничких и сенатских избора тачније него искусни политички прогнозери. 
 
Експерименти показују да, иако им је понуђена новчана накнада за точност у процени, оптимисти константно прецењују своје способности. Оптимисти имају низ позитивних илузија о себи које им омогућавају да задрже добро расположење и здравље, без обзира на материјално богатство. Оптимисти су отпорнији на заразне болести и боље се боре са хроничним болестима у средњим годинама. Једно истраживање је показало да је 15 од 16 најпесимистичнијих мушкараца умрло од другог срчаног удара, док се исто то догодило свега петорици од 16 најоптимистичнијих. 
 
Након неког неуспеха, Селигман препоручује да се, уместо претераног мозгања о томе, радије учини нешто пријатно што ће, барем у почетку, отклонити мисли с проблема. Наиме, уколико се о проблемима размишља на негативан начин, број решења до којих се долази мањи је него након практиковања нечега што је пријатно и што јача самопоуздање. Технику “само-орасположивања” није лако научити, и већини је људи потребно више недеља да је савладају, али позитивни резултати су добро поткрепљени. 
 
Стога је више него очигледно да начини размишљања играју велику улогу у човековом здрављу. А људи могу бирати како ће размишљати. Пре свега о себи и својим могућностима ношења са ситуацијама у којима се налазе. Размишљања типа “Ја никад немам среће”, “То се само мени може десити” или “Која сам ја будала” карактеришу научену беспомоћност. Размишљања типа “Догодило се данас, али не мора други пут.”, “И пре ми се догодило да ми нешто није успело, али сам то ипак задовољавајуће решио/решила”, или “Данас ми је стварно толеранција мања, али иначе ми то добро иде.” карактеристична су за оптимизам. Стилови размишљања могу постати навике.

 Зашто да то онда не буду добре, здраве навике? 

Pesimizam se ne leči

Pesimizam je shvatanje da je ovaj svet najgori, da u njemu ima više zla nego dobra, Filozovski leksikon

To je životni stav, umišljanje da će događaji uvek ići u lošem pravcu, da će se svaki naš poduhvat završiti porazom, da je sve uzalud. Ovaj svet je izvor nespokoja, posle kratkotrajnih trenutaka zadovoljstava čeka nas bar tako tvrdi šoponhauer - nezadovoljstvo i patnja.

Sreo sam se sa starim pacijentom kojeg je dovela takođe sredovečna supruga, a kojem sam postavio dijagnozu na prvi pogled. Nevoljno je ušao u ordinaciju, oklevajući je seo na stolicu, namrštenog izgleda. ćutao je on se u poslednje vreme naglo promenio, postao je nemoguć stalno nešto zakera, sve mu smeta, ništa mu ne valja, brzo se nervira kada čuje vesti, komentari su mu besni i bučni, a treba mu desetak minuta da se smiri. Sve vidi crno, ništa u kući ne smemo da preduzmemo sin i snaja stanuju sa nama. Jer, svakom našm pokušaju on proriče propast i loš završetak. Nikakva veća kupovina ne dolazi u obzir, jer smatra da je to bacanje para, koje će nam uskoro biti preko potrebne, ako se neko razboli, za lekove i za hranu...

Kada sam pitao šta muž radi, ona razignirano kaže da je prihvatio otpremninu, a da je radio ranije u banci...

Vodi radni spor.... To je verovatno posledica tih stresogenih događaja, nezaposlenosti, viška vremena... No, on je oduvek bio takav! Pa zašo ga sada dovodite, kada je takav godinama, decenijama pitam ja. ,,Ranije to nismo primećivali, znali smo da je skeptik i po malo maliciozan, ali tada je često odsustvovao od kuće, išao na službena putovanja, uostalom, radio je do kasno popodne, te smo se prakti;no viđali samo uveče...``

Muž najzad reče. Ja sam oduvek bio takav, žiovot u detinjstvu je bio tyežak, kasnije sam ga tegobno nosio, roditelji su me naučili da budem oprezan, nepoverljiv, da se retko radujem i da na događanje gledam sa ružnije strane, da će svaka kratkotrajna radost biti skupo plaćena...``

To nije depresija

Naravno da ne treba to je životni stav i filozofija, predviđanje da će događajima, ma kako dobro išli u početku, završiti loše, da ma šta započeli, to će se završiti krahom, da sam život ne pruža nikakva zadovoljstva.

Da li je to depresija – Nije, depresija je prolazno stanje, koje ima početak i kraj i koje se leči. Pokušaj da od pesimiste napravite optinistu – lekovima ili psihoterapijopm završiće se bez uspeha. Mi, na kraju krajeva i ne znamo kako nastaje pesimista pretpostavljamo da je u ranom detinjstvu pretrpeo brojne traume – ili smtr roditelja, ili njihovo loše postupanje s njim (batinjanje, kažnjavanje, incestuozne radnje) tako da je još tada stekoa nepobitno uverenje da je ovaj svet loš, da se od njega ne može ništa dobro očekivati, da je budućnost sumorna.

Dijagnoza da presuda ne

Depresija, malanholični stav i pesimizam su loša šansa za obolele od nekih ozbiljnih bolesti zloćudni tumor, infarkt miokarda te se savetuje lekarima koji leče ovobolesnike da pošalju psihijatru sve one koji pokazuju znake depresije. Brojna istraživanja pokazuju da je njihovo preživljavanje kraće, a broj komplikacija veći nego kod onih koji su normalni, a podebno optimističkog raspoloženja.

Osamdesetih godina prošlog veka jedan od američkih popularizatora medicine, čuveni novinar Norman Kuzen radio je u timu psihijatra u Los Anđelesu na ispitivanju da li vedro i optimističko raspoloženje poboljšava bolesnikove šanse za ixlečenje. On je pratio brojne parametre posebno broj tzv ,,killer`` čelija, kojeg su prva odbrambena postavka u organizmu (bakterijama, virusima, tumorskim ćelijama) i ustanovio da je kod osoba vedre prirode taj odbrambeni odgovor snažniji i brži nego kod melanholičnih.

Kuzen je na sebi iskusio povoljan tok optimizma na razvoj bolesti (tuberkuloza pluća, apopleksija), a svojoj knjizi (,,Biologija nade``) je kao moto stavio ,,Prihvatite dijagnozu, ali odbijte presudu

Krivi su drugi

Pesimizam se teško može lečiti, jer je stanje koje traje čitavog života. Njihovo čvrsto uverenje da će sve ipak krenuti loše i da se optimisti regrutuju iz rđavo obaveštenih osoba, teško se može narušiti. Ako je koren tog poremećaja u ranom detinjstvu (,,Što kolevka odljulja, to motika zakopala``) ili u naslednim fakotorima, onda se okolina mora pomiriti s tim da živi sa gundeljom, zakeralom kome ništa nije potaman, koji seje oko sebe nezadovoljstvo i koga se svi klone. On je blizak tzv. ,,katastrofičaru``, osobi koja svagde vidi ili predviđa nesreće: Ako dete krene na more savetuje mu da ne ide kolima – putevi su nesigurni... Ni prugom jer ta trasa samo žto se nije survala u kanjone... Pa ni avionom, jer su naše kompanije loše, voze sa zastarelim mašinama koje nisu bile na servisu``... kaže jedna supruga. ,,Pa, kako da idem``, pita najzad sin ,,Najbolje da uopšte i ne ideš, sedi kući...``

Radio sam nekoliko decenija u bolnici sa desetak psihijatra, koji su se bavili psihoterapijomn pri tome se pretpostavlja da će se oni pošto menjaju psihičku prirodu druge osobe sami promeniti. Oni su sada ostali isti onakvi, kakvih ih pamtimo iz mloadosti oklevala i nesigurni, cinični i skeptici, mrzovoljni i opsesivni optimisti i pesimisti, sada nešto stariji, ali nepromenjeni.

,,Šta da radim sa njim? pita se žena, koju sam spomenuo na početku članka muva se po kući stalno ulazi u kuhinju, meša mi se u posao, jednostavno smeta... Ništa, pokušajte da ga zaposlite negde van kuće.. ,Nijedna domaćica ne voli da se neko vrzma oko nje dok radi. A da li bi pomogao ,,prozak?`` Ne, on je dobar za stanje depresije ,koje dođe i prođe, te za stanje hroničnog umora. Od kojeg boluju američki biznismeni, u stalnoj poslovnoj jurnjavi.. Uostalom, on izaziva u visokom procentu i impotenciju.. Supruga više nije insistirala.

Pesimista se oseća loše u sopstvenoj koži on se od toga mučnog osećanja brani projekcijo, tj prebacivanjem svog nezadovoljstva na druge svi iz okoline su krivi, prvo država, onda političari. Potom okruženje, najzad ukućani. Ako se pokvario aparat, to je zbog toga što je neko oko njega petljao. Oseća se stalno zakinut, zaobiđen preskočen prilikom dodele nagrada i pohvala, žrtva zavisti zbog njegovih kvaliteta i uspeha. Miloš Crnjanski, koji je bio pravi obrazac za pesimistu i u prtedratnom Beogradu vodio brojne sporove protiv kritičara kojisu ga znajući da je žučljiv i agresivan sa uživanjem napadali na jednom suđenju za uvredu je rekao,, hoće da iskoriste momenat protiv mene, jer sam svojim radom i talentomn stekao svetlo ime (što je uostalom, bilo i tačno)... Našeg najčuvenijeg pisca i pored sve slave, do kraja života nije napustao pesimistički stav.

Ako ste pesimista i pobornik Šopenhaurera život je u suštini patnje, bol i dosada, onda pokušajte da svoje unutrašnje nezadovoljstvo ne prenosite na okolinu, jer u njoj možda ima onih, koji su lajbnicovog mišljenja da je ovaj svet najbolji od svih svetova.

Piše prim. dr. sci
Vladimir Adamović

Pesimizam je zapisan u genima



Da li čaša deluje polupuno ili poluprazno zavisi od naših gena, tvrde naučnici u jednom britanskom istraživanju čiji su rezultati pokazali da varijacije u genu odgovornom za menjanje raspoloženja utiču na to da li ljudi imaju pesimistički ili optimistički pogled na svet, prenosi "Telegraf".

Naučnici su utvrdili da različite verzije gena koji učestvuje u prenosu serotonina, hemikalije u mozgu koja utiče na raspoloženje, utiču na to da li će nam skrenuti pažnju pozitivne ili negativne ideje ili dešavanja.
Ljudi sa dugom verzijom tog gena skloni su ka pozitivnim mislima i fokusiraju se na pozitivne aspekte života, namerno obraćajući manje pažnje na negativne. Oni sa kraćom verzijom gena čine upravo suprotno.
Psiholozi uključeni u studiju na Univerzitetu u Eseksu veruju da rezultati mogu pomoći u razvijanju novih tretmana za depresiju i anksioznost.
Istraživači su do rezultata došli testiranjem 97 dobrovoljaca kojima su pokazivali slike sa pozitivnim i negativnim idejama. Učesnicima su prikazane lepe, neprijatne i neutralne slike kako bi se utvrdilo koje im najviše privlače pažnju. Učesnicima sa dužom verzijom gena privukle su pogled pozitivne slike kao što su slatkiši, dok su drugi zadržavali pogled na negativnim slikama, kao što su pauci.
Psiholozi kažu da ljudi uglavnom selektivno zapažaju i dobre i loše ideje, a ove predrasude igraju važnu ulogu u opštim reakcijama na stres.
"Selektivna obrada pozitivnih emotivnih informacija povezana je, primera radi, sa izraženom društvenošću, dok je selektivna obrada negativnih informacija vezana za neurotičnost i anksioznost", rekli su naučnici.
U paralelnom istraživanju, koje je sproveo istraživački Centar za društvena pitanja (SIRC), više od 2000 odraslih osoba je ispitano o svojim pogledima na razne životne situacije. Gotovo dve trećine (58 odsto) učesnika je reklo da je pozitivan stav zarazan i da ako sebe okruže optimističnim ljudima osećaju se i sami bolje o vlastitim životima.
Pozitivan stav prema životu može nas učiniti i privlačnijim suprotnom polu, a 52 odsto ispitanika je reklo da smatra optimiste privlačnijim nego pesimiste.
Istraživanje, sprovedeno u ime Nacionalne lutrije, pokazalo je da tri četvrtine ispitanika smatra sebe za generalno optimistične osobe, dok je samo šest odsto opisalo sebe kao pesimistično.

Izvor: Blic