POVODOM sto pedesete godišnjice rođenja uglednog slikara Uroša Predića, Biblioteka grada Beograda štampala je pisma koja je tokom gotovo pola veka, od 1896. do 1941. godine slao sekretarima Matice srpske, urednicima Matičnih izdanja i sinovcu Slavku i supruzi Anđi. Sve to kao jedinstveni rukopis i sastavni deo baštine pokojnog profesora Nenada Simića ustupljeno je biblioteci 2006. godine. Zašto ga još u godini obeležavanja godišnjice umetnikove smrti nije objavila Srpska akademija, možemo samo da nagađamo. Iz pisma koje rukopisu prethodi, upućenog Umetničkom odeljenju SANU 1953. godine, saznajemo da je već tada, diplomirani istoričar umetnosti Nenad Simić, predao za objavljivanje spremna „odabrana i sređena pisma Uroša Predića, sa potrebnim komentarom i sažetom monografijom umetnikovom“.
Premda u svojim epistolama vrlo često i rado citira Kanona koji veli da „slikar ne bi trebalo nikada ništa da piše, jedino možda po neku priznanicu - a i njih bi bilo najbolje samo da potpisuje“, Uroš Predić se čitaocu koji zaviri u njegovu prepisku otkriva kao čovek retkog književnog dara.
„Dok vidim dobro, i dok mi ruka ne zadršće, bolje će biti, da i ja pišem samo kvite, a ostalo vreme da upotrebim na faktičko slikanje, pa ako doživim, da se preživim, onda ću perom preživati ono što sam pređe uživao u bojama“, navodi umetnik u pismu upućenom Milanu Saviću, književniku, sekretaru i uredniku Matice, koji je svojim blagonaklonim i
laskavim kritikama Predićevog dela u Letopisima više puta do suza obradovao i ganuo Uroševu majku, ostavljajući je „u radosnim iluzijama da ima sina đetića“, kako slikar skromno, ali zahvalno opisuje njene reakcije.
Ipak, prepiska sa Savićem, mahom nastajala u periodu smene stoleća i tokom prvog desetleća prošlog veka, ne otkriva nam samo trenutke u kojima je slikar nailazio na jednoglasno odobravanje kritike i publike. Naprotiv: česti su momenti očigledne njegove ogorčenosti, zapitanosti, često i iskrene začuđenosti nad nesaglasjem njegovog umetničkog instinkta sa očekivanjima i sudom javnosti. Rečito je Predićevo razočaranje kada mu Savićev šurak vrati sliku „Svetog Jovana“ kao „preterano realističku“, u pismu u kom opisuje „neblagodaran posao“ slikara koji mora da uskladi svoje viđenje sa „estetičkim čuvstvom“ i kriterijumima najrazličitije publike.
Ipak, na drugom mestu Predić će reći: „Smešno bi bilo da ja, kao maler, perom ispravljam ono što kičicom nisam umeo stvoriti“, dok će drugom prilikom dodati: „Ta, zaboga, publika me plaća, od njene milosti živim; pružam joj umrljano platno za skupe novce!“.
Predićeva pisma, osim što iz njih možemo pratiti nastanak velikog broja njegovih dela, ali i stav o delu drugih umetnika epohe, otkrivaju nam ne samo literarni stil već i široko polje drugih njegovih interesovanja. Prvenstveno sklonost ka jezičkim „začkoljicama“, igrama reči i poigravanju sa gramatičkim normama i formama.
Sklon citatima i frazama, neretko izražava svoje nezadovoljstvo i iskreno žaljenje zbog njihove neprevodivosti na naš jezik i uopšte, rado se bavi pitanjima prevoda, osobito u razmišljanjima upućenim Lazi Kostiću koja neretko postaju prave studije. Baveći se Lazinim „posrbljenim „Hamletom“„ opet se sa naučničkim žarom vraća na veliku temu uzajamnosti između umetnosti i kritike, ali Kostiću će uputiti i duboko intimno, čak pesničko pismo, razdiran bolom zbog smrti voljene majke, u kom između ostalog veli: „... I da sam pesnik, to bi sad mogao crpsti iz dubokog vrela mojih jada. Ovako pak ćutim i trpim, podnoseći s predanošću ono što se podneti mora. Kolko puta se čisto preznem od svoje mirnoće... Kamo suza, kamo?... Strah me je od sebe sama, ne poznajem se... Ne - zaista bih voleo da sad odmah mogu briznuti u gorki, očajni plač... Ali našto sve ovo Vama pišem? Oprostite. Možda je ovo plač u prozi.“



Izvor: Novosti