O Srbima, šljivovici...

 

U predgrađu Milvojija, pred kojom se taksi zaustavio, imala je visoke bedeme i ogroman voćnjak.
"Koje su ti to voćke?" pitam.
"O njima i hoću da ti pričam" odgovara moj prijatelj iz studentskih dana i odmah nastavlja. "Moj deda Vukobrat je sa svojom ženom Milosavom iz Srbije došao u Ameriku 1913.godine. Taman što su se skućili, on se ka dobrovoljac, sa prvim formiranim dobrovoljačkim pukom, vratio u Srbiju da ratuje. Iz američkog puka prešao je u francusku diviziju, koja je bila stacionirana kod Soluna i u sastavu srpskih snaga učestvovala u proboju Solunskog fronta. U svetoj srpskoj zemlji, kako je Vukobrat uvek govorio, ostavio je svoju levu nogu, ali je onako ranjen, u Ameriku je doneo
naramak sadnica svete srpske voćke, pazeći ih na brodu više nego svoju ranu. To što gledaš su svete srpske voćke, a zovu se šljive. Kad je počela prohibicija Vukobrat je imao čitavu šumu šljiva. Počeo je da peče rakiju šljivovicu, koja je bila ukusnija i jača od svakohg viskija. Vukobrat je tajno pekao rakiju od svojih svetih šljiva, a njegov sin Radovan, moj otac, tu svetu rakiju tajno prodavao. Za dolare od rakije Vukobrat je kupovao zemlju i na njoj sadio šljive, ali ne u Srbiji, već u okolini Milvokija. Kad je kriza prošla, a prohibicija ukinuta, vrednost kupljenog zemljišta je je višestruko porasla, umesto šljiva nikli su novi kvartovi, a Vukobrat je bio vlasnik i rentjer trećine izgrađenog na njegovim bivšim šljivicima. Posle toga nikad i niko nije smeo Vukobratu da protivreči kad on izjavi da je srpska zemlja sveta zemlja, da je srpska šljiva sveta voćka, a da je srpska šljivovica sveto piće.
Vukobrat je pred smrt svu svoju imovinu i ušteđevinu, a bilo je podosta i jedne i druge, zaveštao svom sinu Radovanu, uz jedan uslov: Radovan mora da održava voćnjak sa svetom šljivom, svake jeseni da ispeče bar jedan kazan svete rakije, a novopečenom rakijom na Zadušnice mora zaliti Vukobratov grob. U testamentu je Vukobrat srspskim jezikom i svojom rukom dopisao doslovce:

"primetim li ja vukobrat da me moj sin radovan na zadušnice drugom rakijom poji a ne šljivovicom iz mog šljivika i od moje svete šljive donete sa svete srpske zemlje a dok ja blažen ovde počivam ustaću iz groba i napiću mu se krvi a ako ne ustanem ovlašćujem advokata stanivukovića a koji je ovo moje zaveštanje i sastavio da mom sinu radovanu oduzme svu imovinu i ušteđevinu i u moje ime pokloni srpskoj crkvi u milvokiju."

Moj otac je ispoštovao zaveštanje i zbog straha od povampirenog Vukobrata, ali i zbog advokata Stanivukovića, koji je bio opak Srbin, taman koliko i Vukobrat. Kad je osetio da mu se bliži kraj, Radovan je skoro doslovce prepisao Vukobratov testament, samo što je zamenio imena - umessto Radovan napisao je moje ime, a Radovan stavi pored Vukobrat. Doduše ubacio je i znakove interpunkcije i velika slova. Ja sad na Zadušnice zalivam oba groba svetom šljivovicom."
"Plašiš se da će neki od njih dvojice da ustane?" pitam.
"Plašim se advokata Pitera, unuka onog prvog Stanivukovića, luđi je Srbin i od oca i od dede. Svake jeseni kontroliše rod u mom voćnjaku, procenjuje ima li za jedan kazan, a kad se peče rakija, sedi kraj kazana i degustira. Ne bih da mi se po kući muvaju popovi, pa gledam da održavam šljivik i pečem dobru rakiju."

 

 

Extra...

 

Cool