I Italija zatražila finansijsku pomoć Kine
Peking spasava dužnike u državama EU
 Jasna Stojković | 14. 09. 2011. - 02:02h  | Foto: AFP | Komentara: 21

Italijanska vlada se obratila Kini za pomoć u nadi da će je Peking, koji raspolaže velikom količinom gotovog novca, spasti od finansijske krize kupovinom znatne količine italijanskih obveznica i investiranjem u strateške kompanije, navode „Fajnenšel tajms” i „Vol strit džornal”.
 
Očajnički korak: Premijeri Ven Žibao i Silvio Berluskoni

Ta vest je juče dovela do naglog skoka vrednosti akcija na evropskim berzama pošto su ublažena strahovanja investitora da će dužnička kriza zahvatiti i treću po veličini evropsku ekonomiju. Ovim potezom Peking se još jednom našao u ulozi spasioca evropskih dužnika, iako se ne zna koliko će italijanskog duga otkupiti.


 Kako tvrde italijanski zvaničnici, Lu Đivej, predsednik Kineske investicione korporacije (CIC), jednog od najvećih suverenih fondova u svetu, bio je na čelu delegacije koja je prošle sedmice posetila Rim i razgovarala s Đuliom Tremontijem, ministrom finansija, i drugim italijanskim funkcionerima, a „Fajnenšel tajms” ističe da su nedelju dana pre toga italijanski zvaničnici boravili u Pekingu, dodajući da su tom prilikom  nastavljeni pregovori započeti u avgustu.
CIC se u potpunosti nalazi u vlasništvu kineske države i procenjuje se da poseduje akcije u vrednosti od 400 milijardi dolara. Ova vest je objavljena u trenutku kada su troškovi pozajmica dostigli rekordno visok nivo za italijansku vladu.


 - Kad na scenu stupi tako krupan kupac kao što je Kina, kamate neminovno padaju. To znači da će Italijani lakše moći da finansiraju ekonomski rast - izjavio je Mark Jang iz „Fič rejtingsa”, agencije za procenu kreditnog rejtinga.


 U julu prošle godine Kina je otkupila grčke obveznice; u januaru je kupila španske, a u junu Mađarske. Sve ove evropske nacije, iako nerado, prodaju svoje dugove Kini, uprkos tome što je Đulio Tremonti, jedan od tvoraca sadašnje nagodbe s Kinom, naširoko pisao o kineskoj „kolonizaciji” Evrope. Ipak, s obzirom na to da su šanse da Grčka bankrotira u narednih pet godina porasle na 98 odsto i da se očekuje da agencija „Mudis” krajem sedmice snizi i kreditni rejting Francuske, Evropa ne može mnogo da bira od koga će da dobije hitno potrebna likvidna sredstva.


 Evropski analitičari su oprezni u vezi s ishodom italijansko-kineskih pregovora. Uprkos tome što je Peking u više navrata istakao da ima poverenje u kreditnu sposobnost zemalja kao što su Grčka i Portugal, stručnjaci kažu da je Kina u suštini otkupila samo mali deo evropskog duga. Koliki se tačno iznos od 1.900 milijardi evra italijanskog duga nalazi u vlasništvu Kine niko, za sada ne zna, ali je neimenovani italijanski funkcioner rekao za „Fajnenšel tajms” da se radi o svega četiri odsto. S rezervama gotovog novca od oko tri hiljade milijardi dolara, Kina je danas najveći kreditor na svetu i u tome je premašila čak i zajmove Svetske banke.


 - Kina je očigledno postala najvažniji kreditor Sjedinjenih Država. To joj omogućava da vrši prilično veliki pritisak u bilateralnim razgovorima i to se vidi u kontekstu bilateralnih odnosa - smatra Domeniko Lombardi, ekspert za međunarodne valute u Institutu Brukings u Vašingtonu.


 Kina ostvaruje godišnju privrednu ekspanziju po stopi od oko osam odsto, što je bez presedana u svetu. Ona se sve više probija i na evropska tržišta i ima velika potraživanja u evrima, zbog čega joj je stalo da ga „spase”. Svesna da bi ekonomska kriza u Evropi mogla da destabilizuje njenu izvozno orijentisanu privredu, Kina je počela da koristi svoju novostečenu moć ulažući prvo u prezaduženu Grčku, zatim u Španiju, a sada i u Italiju. A prošle nedelje Peking je saopštio da će podržati ideju da London postane centar za trgovanje juanom izvan Kine, za šta se britanski biznismeni i banke odavno zalažu.


 U nedavnom članku onlajn izdanja „Fajnenšel njuza”, Rejčel Šumejker je ocenila da je sve što Kina radi u Evropi sračunato na to da nešto dobije zauzvrat u „formi pragmatične trampe par ekselans”. Na primer, u zamenu za otkup nepoznate količine mađarskih obveznica i kreditnu liniju tešku jednu milijardu evra, Mađarska je pristala da postane logistička ispostava Kine u Evropi i distribucioni centar za tehnološku kompaniju „Huavej”.

 
Orbanov plan zaštite države

 

Predsednik mađarske vlade Viktor Orban izneo je pred poslanicima parlamenta „Plan zaštite države”, koji bi trebalo da zaustavi privrednu krizu, smanji dug zemlje i budžetski deficit, uvede red u velike sisteme i poboljša standard građana.
 Plan predviđa:
 1. Oštra borba protiv zelenaša. Promenom Krivičnog zakonika biće pooštrene kazne protiv zelenaša, kamata na kredite će biti ograničena, a ukupan dug ne sme da bude veći od 30 odsto glavnice.


 2. Sprečavanje povećavanja režijskih troškova - biće utvrđene maksimalne cene za vodu, odnošenje smeća i troškove kanalizacije.


 3. Usvajanje „stabilizacionih zakona“ koji bi trebalo da utvrde finansiranje penzija, zdravstva i lokalnih samouprava, uz neke izmene u poreskom sistemu.


 4. „Plan zaštite doma” predviđa mere za pomoć ljudima koji su uzeli kredite sa deviznom klauzulom, pre svega švajcarskim frankom. Banke su pozvane da omoguće da se krediti u devizama pretvore u forinte bez obračuna dodatnih troškova, da se liše prekomerne dobiti i prihvate do 2014. fiksirani kurs od 180 forinti za jedan franak.


 5. „Finansijska zaštita” države - ukupni dug zemlje će stalno biti smanjivan.


 6. Novo zapošljavanje, kroz javne radove i sezonske poslove u poljoprivredi i podsticanjem dolaska novih investitora.

како ово супер звучи

неспособни кинези покуповаше све што вреди на западу
јој кад опале кинеску дисциплину на радном месту у торину,минхену,потсдаму...

Kinezi ce na kraju sve pokupovati - mada su vec sad pokupovali dosta. E jos ako dovoljno ojacaju vojno - toliko da mogu da "odbrane" svoje investicije - eto nama belaja i kineske discipline usred Rima - htedoh reci kineske cizme Doduse, jos uvek su daleko od toga, ali brzo napreduju, bas brzo

Инфериорност се не може надомјестити бројком,амери су толики идиоти да им бројност супарничких "жртава" не значи ништа.Кинези експанзију могу (док им демонкратија не забрани)пласирати само путем контејнера.Остало је глупост.

Evropa krala vekovima gradila zlatne dovorove, pa onda uvela zivot na kredu...
Dokle zapadna "kulturo" da zivis od tudjeg i izmisljenog? Dokle?!

Covek mora da zivi od onog sto stvori i za vise od toga nije... sve sotalo vodi u propast...

Što se videlo kod Staljingrada ....  

Svet dobija novog gazdu - u Pekingu

Kina je najveći poverilac SAD sa obveznicama vrednim 2.000 milijardi dolara, a strateški je investirala i u Evropu u obveznice vredne oko 700 milijardi evra.



Sada Kinezi zahtevaju protivuslugu - od Evrope da Kinu prizna kao tržišnu privredu pre utvrđenog roka (2016), a od SAD veće mogućnosti za investiranje u toj zemlji i veći izvoz visoke tehnologije.

Drugim rečima, stiče se utisak da se Kina, koja je zahvaljujući svojoj politici slabe državne valute nagomilala devizne rezerve od 3,2 biliona dolara, po samoj prirodi stvari javlja u ulozi kupca i kreditora u svetu zahvaćenom krizom i da se oseća dovoljno jakom da pritom postavlja i uslove.

Kako se kineski premijer diplomatski izrazio na Svetskom ekonomskom forumu u kineskom gradu Dalijanu, njegova zemlja će prema uslovima sporazuma o pristupanju STO iz 2001. automatski dobiti status tržišne privrede 2016, ali Evropa bi, kada je o tom statusu reč, „trebalo hrabro da razmotri odnos sa Kinom sa strateškog gledišta. Ako zemlje EU dokažu svoju iskrenost nekoliko godina ranije, to bi se pozitivno odrazilo na naše prijateljstvo”.

Status tržišne privrede za Kinu ima značaj utoliko što je štiti od antidamping istraga, koje cene kineske robe u Evropi mogu da uporede sa cenama iste robe iz drugih zemalja sa niskim troškovima proizvodnje i da joj nametnu antidamping carinske dažbine veće i od 100 odsto vrednosti ukoliko utvrde da je cena kineskih proizvoda niža.

Ukoliko Kina dobije status tržišne privrede, ove cene se, međutim, mogu porediti samo sa cenama u samoj Kini, gde se zahvaljujući merama državne politike takođe održavaju na vrlo niskom nivou, čime bi zemlja bila zaštićena od visokih antidamping carina.

Kineska ponuda za produbljivanje prijateljstva s Evropom i SAD i za dalje finansiranje njihovih dugova je, dakle, zasnovana na sopstvenom interesu, koji pre svega leži u tome da se sačuva tržište za plasman svojih proizvoda, koji velikim delom odlaze u Ameriku i Evropu.

Kada je reč o odnosu sa SAD, Kina insistira pre svega na liberalizaciji izvoza američke visoke tehnologije, koji joj je potreban kako bi dalje modernizovala industriju. SAD su, međutim, u prošlosti ovakav izvoz strogo ograničavale, iz straha od kineskih kopija, ali manevarski prostor Amerike u pregovorima s Kinom se sve više sužava, što je nedavno bila prinuđena da prizna i državna sekretarka Hilari Klinton.

U pitanju su, ipak, pregovori sa sopstvenim „bankarom”. Utoliko eksperti ni protivusluge o kojima je premijer Ven govorio na Svetskom ekonomskom forumu ne smatraju istinskim preduslovom za dalje investicije, već pre izrazom narasle kineske samosvesti.

"Mi se ne pogađamo kada investiramo. To bi bilo neozbiljno. Ali ni ne investiramo nesebično: za Kinu nije dobro da u Evropi vlada kriza”, kaže kineski privredni stručnjak Ji Sijanrong, dok Žerar Lajons, glavni ekonomista banke Standard čarterd benk, smatra da u protekloj deceniji tri najvažnije reči nisu bile „rat protiv terorizma”, već „proizvedeno u Kini”, dok će, imajući u vidu sadašnje trendove, reči koje će obeležiti ovu deceniju biti „u kineskom vlasništvu”.

Izvor: B92

Dobija gazdu ceo svet!

PEKING TRAŽI PROTIVUSLUGE OD SAD I EU

Pomoć Kineza skupo košta Ameriku i Evropu

Kina je najveći poverilac SAD (kupila je obveznice Federalnih rezervi vredne 2.000 milijardi dolara), a strateški je investirala i u Evropu (obveznice vredne oko 700 milijardi evra).


Švedski „Volvo“ već je u vlasništvu kineskih firmi

Sada Kinezi zahtevaju protivuslugu: od Evrope da Kinu prizna kao tržišnu privredu pre utvrđenog roka (2016), a od SAD veće mogućnosti za investiranje u toj zemlji i veći izvoz visoke tehnologije.

Drugim rečima, stiče se utisak da se Kina, koja je zahvaljujući svojoj politici slabe državne valute nagomilala devizne rezerve od 3,2 biliona dolara, po samoj prirodi stvari javlja u ulozi kupca i kreditora u svetu zahvaćenom krizom i da se oseća dovoljno jakom da pritom postavlja i uslove.

Kako se kineski premijer diplomatski izrazio na Svetskom ekonomskom forumu („Letnji Davos”) u kineskom gradu Dalijanu, njegova zemlja će prema uslovima sporazuma o pristupanju STO iz 2001. automatski dobiti status tržišne privrede 2016, ali Evropa bi, kada je o tom statusu reč, „trebalo hrabro da razmotri odnos sa Kinom sa strateškog gledišta.
 
Ako zemlje EU dokažu svoju iskrenost nekoliko godina ranije, to bi se pozitivno odrazilo na naše prijateljstvo”. Status tržišne privrede za Kinu ima značaj utoliko što je štiti od antidamping istraga, koje cene kineske robe u Evropi mogu da uporede sa cenama iste robe iz drugih zemalja sa niskim troškovima proizvodnje i da joj nametnu antidamping carinske dažbine veće i od 100 odsto vrednosti ukoliko utvrde da je cena kineskih proizvoda niža.
 
Ukoliko Kina dobije status tržišne privrede, ove cene se, međutim, mogu porediti samo sa cenama u samoj Kini, gde se zahvaljujući merama državne politike takođe održavaju na vrlo niskom nivou, čime bi zemlja bila zaštićena od visokih antidamping carina.
 
Kineska ponuda za produbljivanje prijateljstva s Evropom i SAD i za dalje finansiranje njihovih dugova je, dakle, zasnovana na sopstvenom interesu, koji pre svega leži u tome da se sačuva tržište za plasman svojih proizvoda, koji velikim delom odlaze u Ameriku i Evropu.
 
Kada je reč o odnosu sa SAD, Kina insistira pre svega na liberalizaciji izvoza američke visoke tehnologije, koji joj je potreban kako bi dalje modernizovala industriju. SAD su, međutim, u prošlosti ovakav izvoz strogo ograničavale, iz straha od kineskih kopija, ali manevarski prostor Amerike u pregovorima s Kinom se sve više sužava, što je nedavno bila prinuđena da prizna i državna sekretarka Hilari Klinton. U pitanju su, ipak, pregovori sa sopstvenim „bankarom”.

Utoliko eksperti ni protivusluge o kojima je premijer Ven govorio na Svetskom ekonomskom forumu ne smatraju istinskim preduslovom za dalje investicije, već
pre izrazom narasle kineske samosvesti.
 
„Mi se ne pogađamo kada investiramo. To bi bilo neozbiljno. Ali ni ne investiramo nesebično: za Kinu nije dobro da u Evropi vlada kriza”, kaže kineski privredni stručnjak Ji Sijanrong, dok Žerar Lajons, glavni ekonomista banke Standard čarterd benk, smatra da u protekloj deceniji tri najvažnije reči nisu bile „rat protiv terorizma”, već „proizvedeno u Kini”, dok će, imajući u vidu sadašnje trendove, reči koje će obeležiti ovu deceniju biti „u kineskom vlasništvu”.

Investicije u Evropi


U Nemačkoj i drugim imućnijim evropskim zemljama, međutim, i dalje vlada veliko nepoverenje prema Kini. „Ako Kina kupi evropske obveznice”, izjavio je recimo komesar EU Ginter Etinger, „to neće biti karitativni čin, već će Kina preuzeti Evropsku uniju, a mi ćemo prodati svoje duše”. Iskušenje je, međutim, naprosto preveliko, a u prezaduženim državama poput Grčke, Portugala, Mađarske i Italije, Kinezi su dobrodošli kao spasioci u krizi. Kinezi su već odavno tu, i investiraju u konkretne vrednosti. U Nemačkoj su već kupili proizvođača računara „Medion”, u Engleskoj „Rover”, u Švedskoj „Volvo”, u Grčkoj pirejsku luku, na Islandu pola koncerna za preradu ribe. U Rumuniji grade nukelarnu elektranu, kod nas u Srbiji termoelektranu, a u Poljskoj autoput.

Ma ni klanje ni peljesenje nego bice da se radi kod Kineza i to pod moranje