Pretpostavljam da ima FANova i evo pravog pitanja.

Ponudjeni su samo filmovi za koje postoji srpski prevod.

Oskarovac Pedro Almodovar održao je svetsku premijeru svog novog filma "Volver" (Povratak) u svom rodnom gradu Pueroljanu.

Na promociji u gradiću u pokrajini La Manća pojavile su se i glavne glumice, Penelope Kruz i Karmen Maura.

"Volver" je priča o seoskoj porodici koja se seli u Madrid u potrazi za boljim životom.

Obe glumice su već saradjivale sa režiserom – Penelope Kruz u "Živom mesu" i "Sve o mojoj majci", a zajedno sa Karmen Maurom u filmu "Žene na ivici nervnog sloma".

Almodovaru je ovo prvi projekat otkad je demonstrativno napustio špansku filmsku akademiju prošle godine, nakon što je njegov film "Loše vaspitanje" ostao uskraćen za nagradu "Goja", koju je dobio film "Život je more".

Njegov film "Sve o mojoj majci" je 1999. osvojio Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja, a 2002. je "Pričaj sa njom" nagradjen Oskarom za najbolji dramski scenario.

Razlog zasto obozavam evropsku kinematografiju....

Ti filmovi stvarno imaju dusu... Glasala sam za Sve o mojoj majci... mada.. vecina filmova je majstorski odradjena... 

Ko je Pedro Almodovar?

Pedro Almodovar (Pedro Almodovar) rođen je pedesetih godina u srcu La Manče. Sa osam godina emigrirao je sa porodicom u Ektremaduru. Tu je pohađao osnovnu i srednju školu sa očevima franjevcima i drugim kaluđerima.

Sa 16 godina napustio je porodicu i nastanio se u Madridu bez novca i posla, čvrsto odlučivši da proučava i snima filmove. Bilo je nemoguće upisati se u zvaničnu filmsku školu jer ju je Franko upravo bio zatvorio. Kako nije mogao da nauči filmski jezik, odlučio je da nauči sadržaj, to jest život.

Uprkos diktaturi koja je gušila zemlju, za adolescenta iz provincije Madrid je bio simbol kulture, nezavisnosti i slobode. Radio je mnogo sporadičnih poslova, ali nije mogao da kupi super 8mm kameru sve dok nije dobio "ozbiljan" posao u nacionalnoj telefonskoj kompaniji, gde je ostao punih 12 godina radeći kao asistent - 12 godina koje je takođe posvetio mnogim aktivnostima koje su ga zapravo oblikovale kao filmskog stvaraoca i kao čoveka.

Tokom dana u telefonskoj kompaniji sticao je znanje o španskoj srednjoj klasi, njenim dramama i nesrećama - bio je to zlatni rudnik za budućeg pripovedača. Posle podne i uveče je pisao, voleo, radio u pozorištu sa grupom Los Golijardos, snimao filmove na super 8mm (njegova jedina škola filma).

Sarađivao je sa raznim andergraund časopisima i pisao kratke priče, od kojih su neke i objavljene. Bio je član pank-rok grupe "Almodovar i Meknemara".

Imao je sreće da se premijera njegovog prvog filma u komercijalnim bioskopima poklopila sa rođenjem španske demokratije. Nakon više od godinu dana teškog rada, 1980. godine izašao je film "Pepi, Luci, Bom" (snimljen na 16mm traci) - niskobudžetno ostvarenje koje je snimao sa ekipom u kojoj su svi bili početnici, osim glumice Karmen Maure.

Pedro Almodovar (1949-)
Španski filmski reditelj
--------------------------------------------------------------------------------

Za nekog ko je postao nešto poput internacionalne gej ikone, Almodovar je ozloglašeno nevoljan da raspravlja o homoseksualnosti (bilo o svojoj, ili homoseksualnosti kao generalnoj temi) u panskim medijima. Almodovar je tako jasan predstavnik španskih stavova prema homoseksualnim identitetima, da je možda bolje dati neka opravdanja njegove pozicije, nego kritike iste (kao sto je nekoliko kritičara, u Španiji i inostranstvu, već učinilo).

Gej identitet u Španiji nikada nije funkcionisao na način na koji postoji u engleskom govornom području. Da li je ovo dobra ili loša stvar - podložno je raspravi. Različita koncepcija pitanja polova znači da su homoseksualni identiteti otporniji na govorne fiksacije nego, recimo, u Ujedinjenom kraljevstvu. Jedna od neizbežnih nuspojava ove situacije je da intelektualci ne znaju na koji način da se postave prema homoseksualnosti. Tradicionalni okvir psihoanalize je do skora bio najšire upotrebljen konceptualni sistem za prihvatanje seksualnih identiteta. Inače, postoje homofobične šale i ogovaranja, kao i svugde. Almodovar - zajedno sa mnogim drugim umetnicima bliskim slobodoumnoj kulturnoj i socijalnoj grupi koja je postala poznata kao 'La Movida' u kasnim 70-tim - opire se homofobičnom razgraničavanju i oni odlučuju da neće igrati igru koja će se na kraju okrenuti protiv njih i ograničiti domet njihovog rada. Iskreno govoreći, ovo gledište o seksualnosti kao političkom identitetu koji pruža otpor, kao nečem nadmoćno fluidnom i nikada fiksiranom, očigledan je u Almodovarovom ranom radu a, sa druge strane, pokušao je da bude relativno otvoren po pitanju homoseksualnosti na početku karijere, samo da bi naišao na nerazumevanje koje je vodilo tumačenjima za koja je mislio da ne obogaćuju njegov rad.

Iz gej perspektive, ovde 'nešto' nije u redu, ali možda Almodovarov 'gej' rad zaslužuje paznju kao alternativa anglo-američkom gej modelu homoseksualnog identiteta. I bez sumnje, odbacivanje svakog uticaja homoseksualnih umetničkih tradicija ide predaleko; bilo da reditelj otvoreno priznaje ovu činjenicu ili ne, postoje mnogi elementi u njegovim filmovima koji se ne mogu uklopiti u tradiciju španskog kempa: bolerosi, 'copla'-e i druge muzičke forme favorizovane u muzici njegovih filmova, transvestiti, zapleti okrenuti ka ženama.

Almodovar je rođen u malom gradu u ruralnoj Španiji i kulturna pustinja koja ga je okruzivala je u kasnijim godinama je budila izvestan osećaj užasa. Takva je bila i klima represije kroz koju je zemlja prolazila: katolicizam je bio jedan od glavnih krivaca za ovo, i kao i drugi slobodoumni Španci koji su trpeli reakcionarstvo Crkve, Almodovar je nasao izvesno zadovoljstvo u ismevanju relogioznih institucija. Ali on takođe oseća jaku vezanost za svoju otadžbinu, koja mu pruza neiscrpan izvor inspiracije za njegove filmove, i pri stvaranju likova i u prikazivanju navika i slika: gledano sa emocionalne strane, okolina pruža utehu napaćenom protagonisti filma Cvet moje tajne (The Flower of my Secret, 1995) i prikazana je kao privlačna utopija u filmu Šta sam učinio da zaslužim ovo? (What Have I Done To Deserve This?, 1984).

Rođen u blizini Ciudad Reala, preselio se u Madrid 1967, gde je prvo radio u nacionalnoj telefonskoj kompaniji. Tu je počeo da radi na seriji ikonoklastičkih amaterskih snimaka, potpomognut i inspirisan liberalizmom tog doba. Seksualna heterodoksija već je postala stalno prisutan element u njegovom radu, kao sto je prikazano njegovim prvim filmom koji je postigao komercijalnu distribuciju Pepi, Luci, Bom i druge devojke poput mame (Pepi, Luci, Bom y otras chicas del monton, 1980). Važno je protumačiti film u kontekstu datog perioda: posle četrdeset godina seksualne represije, trebalo je nadoknaditi što-šta, i filmovi poput ovog su zaista bili dašak svežeg vazduha. Mizanscen (mise-en-scene) je veštački, lažan, izvođenje nemarno, a neki od sadržaja jednostavno nepristojni. Postoji jasno odbacivanje tradicionalnog pripovedanja i tema, i kao u mnogim njegovim kasnijim radovima, pozivanja na popularnu kulturu su česta. Španci vole da to nazovu 'postmodernizmom'. Od tog trenutka, postojao je napredak ka koherenciji i homoseksualnosti u njegovom radu, a druga 'perverzna' ponašanja su postajala sve manje i manje značajna sa svakim novim pokušajem. Lavirint strasti (Laberinto de pasiones, 1982) prikazuje fragmentiranu naraciju i poigrava se brzo i opušteno sa seksualnim orijetacijama. Uski prolaz (Entre tinieblas, 1983) su melodrama o lezbejskoj strasti smeštenoj u manastir, i to je možda vrhunac Almodovarovog izražavanja nepoštovanja religije i kemp senzibiliteta. U kasnijim filmovima takođe je jos uvek prikazan homoerotizam: postoji estetiziranje borbe bikova i opsesija muskošću u Matadoru (Matador, 1986) i homoseksualna pederastija u filmu Šta sam učinio da zaslužim ovo?

Homoseksualnost nikada ponovo nije bila centralna kao u filmu Zakon želje (La ley del deseo, 1987), gej ljubavnoj priči ispričanoj u stilu visoke melodrame, sa drečećim bojama i vizuelno upadljivim umetničkim vođenjem. Zakon želje bio je zbunjujući film i za publiku i za kritičare, koji su pokušali da umanje značaj homoseksualne veze u zapletu: 'postmodernizam' bio je opet omiljeni način pomoću koga se tumačila seksualna fleksibilnost koju su neki likovi pokazivali. Sa stanovišta gej politike, kao što je Paul Julian Smith ispravno istakao, ovaj film je daleko od zadovoljavajućeg: homoseksualnost je većinom slobodna, ali naglašavanje smrti i represije, zajedno sa očiglednom nesposobnošću da se stvori bilo šta, što makar podseća na 'politički korektan' identitet veoma otežava projekciju bilo kakvih 'pozitivnih' slika filma. Pa ipak, učinio je nešto što nijedan raniji film nije i zbog toga zaslužuje svoj status prekretnice u gej kinematografiji: seksualna heterodoksija predstavljena je sa smislom za humor, bez velike gužve i na vrlo opušten način. Šok i patologija su bili očigledno izbegnuti: nije ni čudo da kritičari nisu znali šta će sa njim.

U tom momentu Almodovar je okupio grupu glumaca i saradnika koji su upoređivani sa Fabrikom Andy Warhola, i čak iako su neki (poput vodeće glumice Carmen Maure) otišli na neki način uvređeni, Almodovarovo PR (public relations) odeljenje pažljivo je projektovalo osećaj da je ovo grupa prijatelja ili 'proširena porodica'. Žene na ivici nervnog sloma (Mujeres al borde de un ataque de nervios, 1988) imale su ogroman uspeh i popularnost i to je u mnogome Almodovarov film-prekretnica. Njegov stil je postao više klasičan, i, gledajući unazad, shvata se koliko se Almodovar trudio da svoju naraciju oblikuje prema tradicionalnim kalupima. Ponovo, centralni lik je Gloria, žena koju je napustio dečko. Veži me (ˇAtame!, 1989) je usledio, jos jedna priča o opsesivnoj strasti sa uobičajenim čudnim elementima. Homoseksualnost se samo zakratko pojavila od tog trenutka: lezbejska mlada u Kiki (Kika, 1993.) i lezbejke u zatvoru u Visokim potpeticama (Tacones lejanos, 1991).

Almodovarov stav prema politici seksualnosti je takođe postao sve konfuzniji. Iako nikada nije prednjačio u identifikovanju sebe kao homoseksualca u svojoj zemlji, do sredine 90-tih eksplicitno je odbijao da bude uvučen u raspravu o ovoj temi. Opet, ovo je bilo češći slučaj kada je intervju bio namenjen španskom tržištu. Optužbe da se ulaguje internacionalnoj gej publici a da onda ne želi da prizna njenu podršku imaju izvesno opravdanje. Takođe je optuživan za mizoginiju. Njegovi skoriji radovi su Cvet moje tajne (La Flor de mi secreto, 1995) i Živo meso (Carne Tremula, 1997). Oni pokazuju bolje vladanje filmskom tehnikom i zapravo su briljantno elegantna dela. Almodovarov osećaj za zabavno postaje nevažan, i neki od njegovih ličnih dodira nestaju. Neko se može zapitati da li se nešto izgubilo usput i da li je Almodovarova 'sasava izveštačenost' radije izrazavana u slobodnijoj perspektivi kroz ironiju (kao u ranijim ostvarenjima), nego sto je to slučaj u izvrsnim, ali dosta ozbiljnim naknadnim projektima, kao sto je Živo meso.

Alberto Mira

Bibliografija :
Paul Julian Smith: Desire Unlimited (London, 1994.)
Nuria Vidal: El cine de Pedro Almodovar (Barcelona, 1988.)

Prevod: Dragonite

Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, Izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001.

 

Oficijelni Almodovarov sajt:
http://www.clubcultura.com/clubcine/clubcineastas/almodovar/

Ostalo:
http://content.gay.com/channels/arts/almodovar_000313.html?from=arts_inc
http://shergoodforest.com/biocentral/almodovarp.html
http://glreview.com/10.3_Holleran.html
http://www.sonypictures.com/classics/flower/crew/almodovar.html
http://www.personal.psu.edu/users/c/r/crj104/497Final_Religion.html

Pedro Almodovar na drugi pogled

Godine 1986. sa bratom Augustinom, Pedro Almodovar (Pedro Almodovar) osniva producentsku kompaniju "El Deseo S.A.". Njihov prvi projekat bio je "Law of Desire". Od tada su producirali sledećih deset filmova koje je Pedro napisao i režirao, kao i još nekoliko filmova drugih, uglavnom mladih, reditelja.

Međunarodno priznanje stiglo je sa filmom "Žene na ivici nervnog sloma" 1988. godine. Od tada njegovi filmovi imaju vernu publiku širom sveta. Ređali su se uspesi sa filmovima "Veži me" (1989), "Visoke potpetice" (1991), "Kika" (1993), "Cvet moje tajne" (1995), ali je tek film "Sve o mojoj majci" označio konačni trijumf jedne karijere. Ovaj film doneo mu je prvog Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma, kao i niz drugih nagrada: Zlatni globus, Cezar, tri Evropske filmske nagrade, zatim nagradu "Donatelov David", dve nagrade BAFTA, sedam Goja i još 45 različitih nagrada.

Tri godine kasnije, film "Talk to her" imao je istu ili čak i veću sreću (Oskar za najbolji scenario, pet Evropskih filmskih nagrada, dve BAFTA nagrade, Nastro de argento, Cezar i još mnogo drugih nagrada širom sveta - osim u Španiji).

Godina 2003. bila je jedna od najboljih za kuću "El Deseo S.A.". Pored dobijanja priznanja publike i kritike za ostvarenje "Talk to her", kompanija je producirala i film "Chill Out!" Feliksa Sabrosoa i Djuni Ajaso i "Moj život bez mene" ("My Life Without Me") Izabel Koize, koji je nominovan za najbolji film i najbolju režiju na dodeli Evropskih filmskih nagrada, postao društveni fenomen u Japanu i dobio mnogo pohvala filmskih kritičara širom Evrope.

Filmografija: "Pepi, Luci, Bom", "Labyrinth of Passion" (1982), "Dark Habits" (1983), "What Have I Done to Deserve This?" (1984), "Matador" (1986), "Law of Desire", "Žene na ivici nervnog sloma", "Veži me" (1989), "Visoke potpetice" (1991), "Kika" (1993), "Cvet moje tajne" ("The Flower of My Secret", 1995). "Živo meso" ("Live Flesh"), "Sve o mojoj majci", "Pričaj sa njom" ("Talk to her").

INTERVJU: PEDRO ALMODOVAR
MUŠKARČINA ŽENSKOG UMA

Autor nekih od najkontroverznijih filmova proteklih decenija govori o novom ostvarenju "Volver" (Vraćam se), koji je posvetio - svim ženama iz svog života

Ne gledam svoje filmove. Ma koliko uživao u samom procesu pisanja, kad je sav taj rad gotov, ne mogu da se opustim i uživam. Tužno je to, kao neka onanija koja nikada ne dođe do vrhunca

Fanovi su oduševljeni. Pedro Almodovar konačno je odustao od snimanja filmova o muškarcima i na vreme se vratio tamo gde i pripada - među ženske skute i u Penelopino poprsje...
Vaš poslednji film "Volver" (Vraćam se) je oda ženstvenosti, a retki su muškarci koji nisu prikazani kao svinje. Koliko je taj pogled na svet autobiografski?
- Još za vreme pisanja scenarija obećao sam sebi da ću u ovaj film pretočiti sve ono što sam doživeo kao dete i, naravno, ono čime sam bio fasciniran. Ovim filmom sam hteo da zapečatim sva prelepa sećanja vezana za divne žene i istim udarcem izbrisati sve loše uspomene vezane za muškarce.
Da li je slabost muškaraca zapravo ženska snaga?
- Žene sa sela poseduju neverovatnu čvrstoću, možda iz razloga što moraju više da se bore, i one na neki način za mene simbolizuju život. Naravno da sada ne želim da kažem da su svi muškarci sa sela nasilni, ali činjenica je da se upravo u tim malim selima događaju neverovatne stvari koje sam prikazao na filmu.     
Priznajte da se i na selu retko događa situacija da se mrtva majka vraća kao duh. Zar Vas nije bilo pomalo strah da će to izgledati smešno?
- U tome i jeste čarolija! Ceo film je jedan veliki rizik i nikada ne znaš kako će on završiti i kako će publika reagovati na njega. Još da snimam akcione filmove, možda bih i mogao da predvidim rezultat, ali kada barataš samo emocijama i svim tim pomerenim likovima, transvestitima, ludacima, duhovima, nikada ne znaš šta te čeka. Dakle, iako ja lično nikad nisam verovao u duhove, moje sestre su se zaklinjale da su imale susrete takve vrste, a ja čvrsto verujem svojim sestrama!
Kako ste otkrili svet filma?
- Onako, usput, jedući čokoladu. Budući da smo bili prilično siromašni, često sam jeo hleb sa čokoladom, a u njoj su bile upakovane sličice holivudskih zvezda, koje su me odmah katapultirale u drugu dimenziju i otkrivale neke nove svetove, iako ja nikada nisam gledao nijedan njihov film! Još tada sam zaključio da je to moj svet, ali, nažalost, puno toga mi se našlo na putu. Što se kaže, bio sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i još je uz to moja porodica bila siromašna. Dakle, kao da neko u Japanu sanja o tome da postane matador!
I kako ste na kraju ipak uspeli da postanete "matador"?
- Sa 17 godina napustio sam porodicu i preselio se u Madrid, gde sam želeo da studiram filmsku režiju. Ali tek što sam počeo Franko je zatvorio školu. Zatim sam neko vreme životario i zarađivao sitnu lovu sve dok sa 20 godina nisam skupio dovoljno novca da sebi kupim "super-8" kameru. Kada sam razvio svoj prvi film, istog trenutka sam se osetio kao pravi režiser, iako nisam imao pojma o filmu!     
Da li ponekad gledate svoje filmove?
- Ne! Kada završim film i isporučim ga svom producentu i bratu, više nemam snage da ga gledam. Možda svega nekoliko minuta na televiziji, i to ako slučajno naletim. Ne znam zašto je to tako. Ma koliko uživao u samom procesu pisanja, pošto je sav taj rad gotov, ne mogu da se opustim i uživam u gledanju rezultata. Tužno je to, kao neka onanija koja nikada ne dođe do vrhunca.
(P. T.)

Ne snimam gej filmove!

Kakva je, na kraju, priča sa Vašim seksualnim opredeljenjem?
- Za razliku od glumaca, u ovom svetu niko se preterano ne zanima za seksualno opredeljenje režisera, osim u Americi, gde je moja homoseksualnost velika vest. Niko živ ne govori: "Evo ga heteroseksualni predsednik SAD!" Ne sećam se da sam ikada zbog toga morao da pravim kompromise u karijeri, pri čemu moram da naglasim da ja uopšte nisam radio gej filmove, već uvek vrlo lične, nezavisne filmove o ludim likovima - transvestitima i ljudima koji žive na rubu društva. To što sam sa tako nenormalnim temama postao tako popularan fenomen je sam za sebe.


Izvor: Press

Legenda svjetske kinematografije!! Spasio je europski film  !

Originalan je i potpuno svoj.Volim njegov stil.Pedro super skroz!!!

Moj omiljeni reziser... Greota sto je peder...