Kroz ta­kvu vr­stu slu­žbe, Ti­to je pr­vi u ce­lom sve­tu znao da je Ben Bela pao. Na­dam se da će SID bi­ti usta­no­vljen do kra­ja go­di­ne.



O naj­de­li­kat­ni­jim stva­ri­ma ne mo­že­te da pri­ča­te SMS-om, te­le­fo­nom, mej­lom. Ne po­sto­ji ozbilj­no mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va ko­je ne­ma SID, od­no­sno ta­ko­zva­nu slu­žbu za in­for­mi­sa­nje i do­ku­men­ta­ci­ju. To ni­je agen­tu­ra, kao što ne­ki, naj­če­šće sla­bo upo­zna­ti, po­gre­šno za­mi­šlja­ju ne­ke spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce ko­je kao Džejms Bon­do­vi je­zde sve­tom i ko zna šta ra­de. Reč je o naj­ra­fi­ni­ra­ni­joj in­for­ma­tiv­noj ili tač­ni­je in­for­ma­tič­koj de­lat­no­sti. On­da bi po­je­din­ci mo­gli da vr­lo struk­tu­ri­sa­no i si­stem­ski re­še­no ja­vlja­ju ovoj usta­no­vi naj­de­li­kat­ni­je in­for­ma­ci­je ko­je ne sme­ju da bu­du pred­met obič­ne ko­mu­ni­ka­ci­je jer bi ti­me ugro­zi­li ugled ove ze­mlje, ali i sve slu­žbe u ni­zu, ka­že u raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku” Ivan Mr­kić, mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Sr­bi­je, od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje da li se ra­di na po­nov­nom for­mi­ra­nju di­plo­mat­sko-oba­ve­štaj­ne slu­žbe.


Ide­ja je da se ob­je­di­ne SID, VOA i deo BIA?


Ima ra­znih ide­ja. Mi će­mo se opre­de­li­ti za onu ko­ja či­ta­vom dr­žav­nom apa­ra­tu naj­vi­še od­go­va­ra. Po­la­zi se od po­ten­ci­ja­la svih slu­žbi, ka­dro­va, ko­li­ko ima­mo sna­ge. A bit­no je da ono što je po­sto­ja­lo bu­de re­sta­u­ri­sa­no. Cilj je da naj­u­ži vrh dr­ža­ve bu­de što bo­lje in­for­mi­san, da zna­ju i da pra­te te­me od iz­u­zet­nog zna­ča­ja, a či­je raz­ma­tra­nje ne sme da bu­de kom­pro­mi­to­va­no op­štom pri­čom. Kroz ta­kvu vr­stu slu­žbe, Ti­to je pr­vi u ce­lom sve­tu znao da je Ben Be­la pao. Ako ho­će­te efi­ka­snu, po­u­zda­nu, ne­tra­čer­sku di­plo­ma­ti­ju on­da u si­ste­mu mo­ra­te da ima­te taj seg­ment. Na­dam se da će do kra­ja go­di­ne sve bi­ti in­sta­li­ra­no.



Ka­ko je MSP funk­ci­o­ni­sao bez te slu­žbe?


Go­di­ne 2007. od­jed­nom smo uki­nu­li ka­nal SID i to nas je sve osta­vi­lo sa in­va­li­di­te­tom, kao slu­žbu, jer ne mo­že­mo da funk­ci­o­ni­še­mo u pu­nom di­plo­mat­skom ka­pa­ci­te­tu. Od ta­da je to išlo ra­znim di­plo­mat­skim bo­ga­za­ma i ti­me se obe­smi­sli­lo. Ni­šta mi ne iz­mi­šlja­mo no­vo, ne­go vra­ća­mo ono što je iz­u­zet­no so­lid­no funk­ci­o­ni­sa­lo. Mi smo u ne­kim pe­ri­o­di­ma bi­li šam­pi­o­ni, mo­gli su u vre­me blo­ko­va od nas da ču­ju ne­što i Mo­skva i Va­šing­ton. Vr­lo smo od­luč­ni da ofor­mi­mo ja­ku dr­ža­vu Sr­bi­ju i ni­šta što že­li­mo da uči­ni­mo ne­će­mo ra­di­ti na šte­tu drugih dr­ža­va.


Ovih da­na je bi­lo za­mer­ki da ni­ko u dr­ža­vi, iz­u­zev Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va, a i vi po­sle dva da­na, ni­je re­a­go­vao na iz­li­ve an­ti­srp­ske mr­žnje u Hr­vat­skoj?


Mi smo ti ko­ji i tre­ba da re­a­gu­ju. Ni­smo ka­sni­li, dr­ža­va je kroz svoj in­stru­men­ta­rij pred­u­ze­la sve što je po­treb­no. Mi smo ra­di­li sve naj­pri­lje­žni­je, in­ter­ve­ni­sa­li smo i u Za­gre­bu i ov­de kod nas u Be­o­gra­du, u hr­vat­skoj am­ba­sa­di, i u Bri­se­lu, i u Stra­zbu­ru, gde god je tre­ba­lo. Ni­smo ob­ja­vlji­va­li ce­lom sve­tu jer je bit­ni­ji uči­nak da po­stig­ne­mo ono što ho­će­mo, ali vas uve­ra­vam da smo uči­ni­li sve što tre­ba. To što se ta­mo do­ga­đa­lo, na­rav­no, da je na­i­šlo na ve­o­ma lo­ša ose­ća­nja kod nas. Ali, i hr­vat­ska vla­da je pred­u­zi­ma­la sve što je tre­ba­lo, što je olak­ša­lo na­šu di­plo­mat­sku ak­ci­ju. Zna­čaj­no je da ni­su pod­sti­ca­li ni šti­ti­li one ko­ji su to ra­di­li kao što su u pro­šlo­sti zna­li da či­ne. S na­šim oce­na­ma su se sa­gla­si­li i me­đu­na­rod­ni sa­go­vor­ni­ci. I oni su, ko­li­ko je ko na­la­zio za shod­no, pri­me­re­no re­a­go­va­li.


Evrop­ska ko­mi­si­ja je re­kla da je to unu­tra­šnja stvar Hr­vat­ske i da se ne­će me­ša­ti?


Ni­su se me­ša­li, ako je to ade­kva­tan iz­raz, ta­ko što su for­mal­no ula­ga­li pro­test jer za to ne­ma osno­va pre­ma to­me ka­ko ra­di Evrop­ska ko­mi­si­ja. Ali je­su dej­stvo­va­li i gle­da­li su da se ta te­ma uklo­ni iz ovog pod­ruč­ja.

Če­sto se mo­že ču­ti po­re­đe­nje iz­me­đu Sr­bi­je i Si­ri­je ko­joj pre­ti voj­na in­ter­ven­ci­ja, a lju­di ov­de ima­ju do­sta sim­pa­ti­ja pre­ma si­rij­skom na­ro­du jer su i sa­mi bi­li u slič­noj si­tu­a­ci­ji? Isto­vre­me­no, Be­o­grad mo­ra da sle­di evrop­sku po­li­ti­ku?


Ja znam ka­kva su ose­ća­nja na­šeg na­ro­da, a znam i sop­stve­na ka­da je reč o bom­bar­do­va­nju i sank­ci­ja­ma. Si­tu­a­ci­ja u Si­ri­ji je dra­ma­tič­no raz­li­či­ta od one uoči bom­bar­do­va­nja biv­še Ju­go­sla­vi­je, po­re­đe­nje ne sto­ji, iz isto­rij­skih, či­nje­nič­nih, ge­o­graf­skih i ka­kvih god ho­će­te raz­lo­ga. Sr­bi­ja se gnu­ša upo­tre­be he­mij­skog oruž­ja. Ako po­sto­ji čvrst, po­u­zdan do­kaz da je upo­tre­blje­no, ne­ma sum­nje da bi­smo mi to naj­o­štri­je osu­di­li. Sr­bi­ja je ze­mlja ko­ja je uni­šti­la svo­je sto­ko­ve he­mij­skog oruž­ja. Još pre 2000. go­di­ne pri­stu­pi­li smo kon­ven­ci­ji ko­ja se od­no­si na uni­šta­va­nje ta­kvog oruž­ja i bi­li smo me­đu pr­vi­ma ko­ji su ga i uni­šti­li. Ka­da je reč o ta­kvoj vr­sti oruž­ja, mi smo ga još u ono blo­kov­sko do­ba svo­jom pa­me­ću na­pra­vi­li, ali smo od nje­ga i od­u­sta­li.


Sr­bi­ja je to­kom raz­vo­ja kri­ze u Si­ri­ji ima­la svo­je pri­o­ri­te­te ko­ji­ma je bi­la po­sve­će­na i mi smo se on­da po iner­ci­ji ko­ja se pod­ra­zu­me­va kod ze­ma­lja ko­je su čla­no­vi za pri­dru­ži­va­nje EU pri­dru­ži­va­li iz­ja­va­ma Evrop­ske uni­je o Si­ri­ji. Te iz­ja­ve su uglav­nom od­ra­ža­va­le ono što po­li­tič­ki mi­sli­mo o to­me. Emo­ci­o­nal­no mo­žda i ne. U ovom slu­ča­ju mi vi­di­mo da ne­ma za­jed­nič­kog sta­va EU, na­da­mo se da će se do to­ga do­ći, iako je taj pro­ces ote­žan jer sva­ko ima in­di­vi­du­a­lan po­gled na pri­li­ke i do­ga­đa­je. Ka­da se nji­hov stav ofor­mi, mi će­mo ga pro­ce­ni­ti i pri­dru­ži­će­mo se. Pri­rod­no je da mi sve če­šće de­li­mo po­li­tič­ke sta­vo­ve sa EU jer že­li­mo da bu­de­mo čla­ni­ca.



Šta uko­li­ko EU po­dr­ži voj­nu in­ter­ven­ci­ju?


Ne­ću da se iz­ja­šnja­vam o ne­če­mu što je ta­ko ma­što­vi­to i hi­po­te­tič­no. Stav Sr­bi­je će bi­ti oform­ljen po­što EU za­u­zme ja­san i na­pi­san stav o to­me. Najbolje je i najlegalnije da postoji odluka SB UN.



Da li je tač­no da je Ne­mač­ka na­vod­no od­u­sta­la od da­ljeg uslo­vlja­va­nja Sr­bi­je, po pi­ta­nju re­for­mi ili ot­kri­va­nju kri­va­ca za na­pad na ne­mač­ku am­ba­sa­du 2008. go­di­ne, uko­li­ko lo­kal­ni iz­bo­ri na se­ve­ru Ko­so­va pro­đu u skla­du s nji­ho­vim oče­ki­va­nji­ma?


Ne mo­gu da po­tvr­đu­jem ili opo­vr­ga­vam bi­lo šta što je možda in­ter­ni­je raz­mi­šlja­nje ne­mač­ke di­plo­ma­ti­je. Isti­na je da Bri­sel, kao cen­tra­la, ko­ja po­ku­ša­va da pro­jek­tu­je za­jed­nič­ku po­li­ti­ku svih čla­ni­ca EU, ima kao pri­o­ri­tet te iz­bo­re, že­li da oni us­pe­ju. I na­ma kao vla­di je do to­ga sta­lo jer se me­đu­na­rod­no le­gi­ti­mi­šu i le­ga­li­zu­ju sve struk­tu­re srp­skog sta­nov­ni­štva na KiM, kroz ko­je naš na­rod mo­že da ostva­ri svo­je in­te­re­se. Pri­ča o to­me da jed­na ze­mlja mo­že da pre­o­kre­ne sve po me­ni je du­bo­ko ne­tač­na. U EU po­sto­ji usa­gla­ša­va­nje i u ovom tre­nut­ku Sr­bi­ja, pr­vi put, uži­va ogrom­nu po­dr­šku ve­ći­ne.



Da­kle, stav Ne­mač­ke ni­je pre­su­dan u EU?


Ne­mač­ka je ne­sum­nji­vo iz­u­zet­no bit­na da bi ta uni­ja uop­šte po­sto­ja­la i funk­ci­o­ni­sa­la. Me­đu­tim, ne mo­že se ni­ka­ko tu­ma­či­ti po­na­ša­nje EU kroz ne­što što se ofor­mi, pa dej­stvu­je, is­klju­či­vo u Ber­li­nu. To ni­je tač­no.


Ipak se po­ka­za­lo u pret­hod­nom pe­ri­o­du da su sta­vo­vi Ne­mač­ke bi­li i te ka­ko bit­ni?


Ne­mač­ki sta­vo­vi ne sto­je kao tvr­da po­li­tič­ka po­stav­ka. Ne­mač­ki sta­vo­vi se raz­li­ku­ju. Do­đu nam par­la­men­tar­ci, ko­ji is­pri­ča­ju svo­ju pri­ču, on­da do­đe ne­ko od kan­ce­lar­ke s malo raz­li­či­tom pri­čom, mi­ni­star spolj­nih po­slo­va, ko­ji da dru­ge to­no­ve. Ono što smo mi ov­de slu­ša­li od ne­mač­kog par­la­men­tar­ca ni­je se nu­žno pre­to­či­lo u od­lu­ku Bri­se­la. Kod nas se ma­lo uvre­ži­lo da nas Ne­mač­ka ko­či a ja se s tim ne sla­žem. Ne­mač­ka je na­ma u fi­na­lu fi­na­la po­mo­gla. To mi­slim kao mi­ni­star spolj­nih po­slo­va, na osno­vu obi­lja po­da­ta­ka.


U di­plo­mat­skim kru­go­vi­ma se pri­ča da ste ostva­ri­li do­bar kon­takt s ne­mač­kim mi­ni­strom spolj­nih po­slo­va Gi­dom Ve­ster­ve­le­om?


Tač­no, i ne sa­mo s njim. Ima tu još mno­go onih či­je sa­ve­te ra­do slu­šam i pri­mam. Moj je po­sao ta­kav da mo­ram s mno­gi­ma da ko­mu­ni­ci­ra, ali kao i u pri­vat­nom ži­vo­tu, s ne­kim se br­že i lak­še raz­u­mem. Dra­go mi je da mogu ka­žem da imam la­ku i pri­jat­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju s Ve­ster­ve­le­om.

Re­kli ste ne­dav­no da od­no­si sa SAD, Ru­si­jom i Ki­nom ni­ka­da ni­su bi­li bo­lji?


Od­no­si su bo­lji ne­go ika­da, naš pred­sed­nik se vi­đa sa svi­ma.

Zar se i Bo­ris Ta­dić ni­je vi­đao sa svi­ma?


Je­ste, ali ni­je bi­la ova­kva at­mos­fe­ra. Nas sve vi­še pri­hva­ta­ju i to je isti­na, gde god ode pre­mi­jer, pot­pred­sed­nik vla­de od­mah ima­mo su­štin­ske raz­go­vo­re, ne­ma na­pe­to­sti, pro­ble­mi ni­su u pr­vom pla­nu, da­le­ko su. Ja to mo­gu pu­nim plu­ći­ma i sr­cem da ka­žem. Vi­de da je ova vlast ozbilj­na, da sto­ji iza ono­ga što ka­že, ne­ma ni­ka­kvih kom­bi­na­to­ri­ka. Po­sta­li smo po­zna­ti kao po­u­zdan part­ner. Oči­gled­no ta­ko ni­je bi­lo ra­ni­je. To ose­ćam i kroz dej­stvo glav­na tri čo­ve­ka u dr­ža­vi i lič­no to isto do­ži­vlja­vam.

Op­tu­žu­ju vas da se no­vim za­ko­nom o spolj­nim po­slo­vi­ma le­ga­li­zu­je sta­ra struk­tu­ra di­plo­ma­ta?


To ni­je tač­no. Mi za­ko­nom že­li­mo da uve­de­mo pro­fe­si­o­nal­nost, struč­nost, kao ne­što mno­go bit­no za in­sti­tu­ci­ju ovog ti­pa. Po­ku­ša­va­mo da no­vom po­stav­kom ko­ja će li­či­ti na ne­ku iz Ti­to­vog vre­me­na, ili na ne­ku iz sa­da­šnjeg, kao što je to u Slo­ve­ni­ji ili Dan­skoj, pro­fe­si­o­na­li­zu­je­mo di­plo­ma­ti­ju u ko­joj će sve ma­nje me­sta bi­ti za po­li­ti­ča­re. Ma­le ze­mlje ne mo­gu se­bi da pri­u­šte taj luk­suz da po­li­ti­čar bu­de am­ba­sa­dor ta­mo gde je sa­stav am­ba­sa­de je­dan ili dvo­je di­plo­ma­ta. To se­bi mo­že da pri­u­šti Va­šing­ton, ko­ji i ako od­la­zi u am­ba­sa­du po­red nje­ga je još dve­sta di­plo­ma­ta. Da­kle, mo­guć­nost da gre­ši sve­de­na je na mi­ni­mum, za­pra­vo je ne­ma. A ako mi na pri­mer po­sta­vi­mo fan­ta­stič­nog knji­žev­ni­ka ko­ji bu­de sam ili ima još jed­nog u am­ba­sa­di, me­ni ne tre­ba mno­go da za­mi­slim šta sve mo­že da se de­si. Mi ho­će­mo i da mla­di, ko­je će­mo mi ob­u­ča­va­ti i za­po­šlja­va­ti, ima­ju ja­snu per­spek­ti­vu na­pret­ka kroz ovu ku­ću. Ho­će­mo da na­pra­vi­mo kri­te­ri­ju­me ko­ji će njih da sti­mu­li­šu.

------------------------------------------------------------

U MSP-u ima me­sta i za Je­re­mi­ća

Da li u va­šem mi­ni­star­stvu ima me­sta i za biv­šeg mi­ni­stra Vu­ka Je­re­mi­ća ka­da se vra­ti sa slu­žbo­va­nja u SAD?


Sa­svim si­gur­no da ima me­sta za nje­ga, ne znam šta mu je plan. Vuk ima jedinstveno is­ku­stvo, pro­šao je ne­što što ni­ko od na­ših ni­je i sva­ko nje­go­vo mi­šlje­nje ili sa­vet uzi­ma­li bi se u ob­zir. Ali, ka­kvo je lič­na pro­jek­ci­ja  na­stav­ka njegove ka­ri­je­re ni­smo raz­go­va­ra­li, a ko­li­ko znam on je na­rod­ni po­sla­nik.

------------------------------------------------------------

No­vi kri­te­ri­ju­mi za am­ba­sa­do­re


Me­ri­la za am­ba­sa­do­re će bi­ti vr­lo po­jed­no­sta­vlje­na – ako ne do­no­se be­ri­će­ta ze­mlji, ne­će du­go se­de­ti na tom me­stu. Da­kle, mo­ra­ju pot­pu­no da bu­du u slu­žbi pri­vre­de. I to je ne­što što ni­je ve­za­no za ovaj tre­nu­tak, o to­me raz­mi­šlja­mo već go­di­nu da­na, a sad ću to pre­to­či­ti u vr­lo ja­san si­stem, u ne­što što će ih  oba­ve­zi­va­ti sve – da slu­že pri­vre­di, da nam do­vla­če in­ve­sti­ci­je, da pla­si­ra­ju na­še pro­iz­vo­de, da pra­ve ko­o­pe­ra­ci­je, da ide­mo na tre­ća tr­ži­šta s ne­kim ze­mlja­ma. Ko mi ne do­ne­se ta­kvu vr­stu po­tvr­de za go­di­nu da­na – bi­će vra­ćen.

Izvor: Politika

---

O neee, vracamo ono sto je vizionar poceo, a godspodin Tadic uspesno dokrajcio. Jel realno, sta ce nama takva sluzba, mi nikome nismo zanimljivi.

Pa dugorocno gledano ... i nismo. Imajuci u vidu stanje privrede i nepostojanje mogucnosti da se vojska vrati na nivo SFRJ.

Pa ako su informacije moc, onda je ukidanje te sluzbe besmislen potez. Valjda bi demokrate to trebale da znaju.

citao sam o ovome...nemam neki poseban komentar...
sem da... dok god se budu birali celni ljudi...bilo koje bezbjedonosne sluzbe ili agencije...po stranackoj liniji...a ne po drugim nekim mjerilima...i  na neke druge nacine...
nece biti napretka...niti svrhe postojanja...ovakvih i slicnih sluzbi...

Ukapirali....

Урађено по директивама њихових финансијера 

juhu!

Ne znam da li je neko ovde gledao emisiju ''Classified'' na National Geographicu,gde u jednoj epizodi, između ostalog, pominju i način rada Američkih predstavnika u UNu.


Naime, prilikom održavanja UN sednica, Američki tim na svom raspolaganju uvek ima po jedan sprat,gde su smeštene kancelarije u kojima sede ljudi koji su stručnjaci za sve zemlje sveta. Obično po jedna osoba služi kao savetnik - enciklopedija za tri do pet zemalja. To su osobe koje znaju sve što je potrebno o datim zemljama bilo na osnovu izveštaja i dopisa,bilo na osnovu ličnog iskustva, i kojima se obrati predstavnik Amerike u UNu kada treba da kroji svoj govor ili predloge za određenu temu. Dele se po abecedi,i svako dobija do maksimum pet zemalja kao predmet,a nekad manje (ako mu ''padne'' Rusija,Kina,itd...)
Znači,ako treba da priča o Kazahstanu,obratiće se osobi koja je stručnjak za Kazahstan,Koreju i Kuvajt (na primer).

Pominjem to jer je, između ostalog, jedan od razloga zašto su Ameri najjači. Zato što uvek imaju sve i sveže informacije o svakoj temi i na osnovu toga mogu na licu mesta da kroje politiku i strategiju.

Ostale veće zemlje takođe imaju nešto slično, samo što ih verovatno ne tegle u Njujork,nego vode savetnike za određene teme. Naravno,Srbija nije jedna od tih velikih zemalja,ali ova mogućnost da zarad diplomatije dobija sveže podatke može samo da joj pomogne.