Radić peva kralju

Kralj ustade. S olakšanjem se podiže Marko Trifković, srećan što će najzad izaći iz tog kabineta u kojem se razgovaralo kao nikad ranije.
Pokuša da se podigne i sedobradi Pašić, ali ga je neka sila prikovala za mesto.
Izlazeći uz Jankovićevu pomoć, Pašić je tiho govorio:
"Gospodine ministre, činilo mi se u pojedinim trenucima da je sve ovo nekakav pozorišni komad. Vi igrate jednu rolu, ja drugu, a gospodin Trifković treću. A onaj koji vuče konce, kako se to kaže u pozorištu?"
"Mislite na reditelja, gospodine Pašiću?"
"Da, tako, reditelj. Onaj koji upućuje glumce kako će da govore i da se kreću po bini, e pa činilo mi se da je to njegovo veličanstvo. Ja sam neuk što se tiče pozorišne umetnosti, a vi niste dramatičar, pisac.... Međutim, čuo sam da se reditelj nikad ne pojavljuje na sceni da uči glumce kako treba da odigraju to što igraju... Nego ranije, iza kulisa..."
"Kralju neće biti milo ako čuje da ste ga uporedili sa glumcem. Još manje će mu biti drago ako čuje da ste ga uporedili sa neukim rediteljem."
"Onda do viđenja i hvala vam. Popustila me je slabost u nogama. Mogu sam..."
"Do viđenja, gospodine Pašiću!"
U kabinet uđe ađutant.
"Gospodin Stjepan Radić."
"Neka uđe" - reče kralj, a zatim se okrete ministru Jankoviću: "Gospodine Jankoviću, niste mi više potrebni."
Dragomir Janković izađe, a Stjepan Radić uđe.

Rukoljub kralju

Bila je to dirljiva idila kojoj se malo ko nadao posle onih silnih sukoba između Radića i vlasti nove kraljevine. Jer, kada je vođa Hrvatske seljačke stranke Stjepan Radić izjavio: "Sve je razbojničko što je u uniformi", naređeno je da se odmah uhapsi. Radićevci su proneli vest da im je šef izbegao iz zemlje, ali Bedekovićeva policija se nije dala zavesti. Agenti su upali u kuću Radićevog zeta, inženjera Avgusta Košutića, i zatekli za stolom dve žene, tri stolice, a na astalu su bile postavljene tri šoljice čaja. Gde je treći? Svakako tu negde, u blizini posluženja. Otpočeli su detaljan pretres i ubrzo ispod umivaonika pronašli slepi zid. Kada je jedan policajac zavukao ruku, napipao je nečiju nogu. Istog trenutka oglasio se i Radić: "Jest, imate me! Našli ste me!" Kao dete kad se igra žmurke.
Kada se navršilo hiljadu godina od proglašenja hrvatskog prokonzula i kneza Tomislava za kralja Hrvatske, zaređale su velelepne svečanosti. Kruna ove istorijske proslave bila je u Zagrebu - slet hrvatskih sokola kojem su prisustvovali kralj Aleksandar i kraljica Marija. Svi listovi hrvatski objavili su stihove Stjepana Radića, spevane u kraljevu čast:
"Hrvatski sokol sad k Tebi leti
zvijezdo Karađorđeva doma.
Iznad oblaka, mulja i zvona
pozdrav će Tebi donijeti..."
Kralju nije godio ovaj sočan Radićev rukoljub, ali se nije mogao odbraniti od srdačnog izliva ljubavi bivšeg zakletog neprijatelja monarhije...

"Vaše veličanstvo" - reče Radić i izvuče iz tašne beleške o svom viđenju ovog teškog političkog trenutka u državi Srba, Hrvata i Slovenaca...
Kralj ga je slušao, ugodno zavaljen. Posle mučnog razgovora sa Pašićem, raspevani Radićev glas je bio prava kantilena.
"Vaše veličanstvo, bio sam, dakle, u pravu kada sam rekao da se gospodin Pašić neće povući. On želi ponovo da vodi čitavu politiku... Njegov je uspeh što parlament ne radi. Što god on hoće, to se uradi. I zato se i dešavaju česte krize. On je stvarni predsednik vlade, i po tome i kriza jeste latentna. Što Pašić odredi, to mora biti. Morala je biti sednica skupštine u ponedeljak, s obzirom na anketni odbor, pa vidite da je odložena. Vidite šta se napravilo sa anketnim odborom, ono isto što je radio gospodin Pašić. Rok je odložen još za deset dana. I sada mesto da se bavimo anketom, mi ćemo se baviti odlaganjem. I to vodi gospodin Pašić."
"I ja sam zato da se stvari isteraju na čistac. Ali kako, gospodine Radiću?" - upita kralj.

Pretnja apsom

"Sve je vrlo jasno, veličanstvo. Proviziju je primio Rada Pašić. Nepobitno je dokazano da je dobio četiri miliona čeških kruna ili deset miliona dinara po tadašnjoj valuti. Njegov otac, Nikola Pašić, kriv je za sve to i moralno i politički. Isto tako i njegovi ministri Velizar Janković, Milan Stojadinović i Dragutin Kojić, koji je nasledio Velizara Jankovića. Koliko je Pašić s tom četvoricom kriv i kriminalno, to ima ustanoviti sud. Ali svakako je zahtev poštenja i pravice da ih narodna skupština preda sudu. A što se tiče Rada Pašića, narodna skupština ima pozvati vladu da ga preda državnom odvetništvu, koje ga ima zatvoriti i izvesti pred sud."
Radić je bio energičan, "sav nagnut prema kralju", onako kratkovid želeo je što više da se približi svetlom monarhovom liku, oko čije glave je svetlucao nekakav svečani nimbus, bar se tako činilo pojedinim podanicima. Kralj je ćutao, miran na svom prestolu. Radićeve reči bile su melem, oslobađale su ga bola u stomaku.
"Ali, svi radikali su se ponovo okupili oko Pašića i složno traže da mu poverim mandat za sastav nove vlade" - reče kralj.
Radić poskoči sa svoje fotelje:
"Ako gospodin Pašić dobije mandat, onda ja ne idem s njim. Dok je gospodin Pašić pod anketom, ne može se s njim ići. On ne može da bude ministar predsednik. Ako bi to bilo, to bi značilo terati ruglo."
"Nećemo terati ruglo, gospodine Radiću. Bar dok ja sedim na ovom mestu" - reče kralj.
"Mudra odluka, vaše veličanstvo" - zaklikta Radić, pa pritrča i ponovo poljubi kralja u ruku.


Izvor: Novosti

Ubi me moj Rada

U dvorskoj avliji Pašić je zastao, udišući svež zimski vazduh. Znao je, pre no što je video, da ga pred kapijom čekaju ljudi sa isukanim plajvazima i beležnicama, a da bi tačno zapisali ono što im neće reći.
Kada je zakoračio prema automobilu iz čijeg je metalnog prkna kuljnuo sagoreli dim benzina, sa svih strana su ga zasuli neumoljivim, uvek istim rečima:
"Šta ima novo, gospodine Pašiću?"
Po svom običaju nije se osmehnuo i odgovorio starom, dobrom šalom: "Ne znam nisam još čitao novine!", nego je klimao glavom i prilazio autu, da se što pre sakrije od svih i od svakog.
"Dobiste li mandat?"
"Kada će se znati nova vlada?"
Došavši do otvorenih vrata koja je pridržavao vozač, Pašić se okrete novinarima, skide šešir, malo se nakloni i reče:
"Hvala, gospodo!"
Zatim je stao na papučicu, a već sledećeg trenutka, njegovu glavu i dugu bradu predstavnici štampe su ispraćali radoznalim pogledom, razmišljajući kakvo skriveno značenje ima ovaj neobičan odgovor na sva njihova pitanja, sažet u dve reči: "Hvala, gospodo!"

Zbogom, gospodo

Bilo je hladnjikavo, rano zimsko veče je mirisalo na suvomrazicu, pa su novinari požurili na vruću rakiju u najbližoj kafani, kako bi se okrepili i zagrejali pre izlaska iz dovra Stjepana Radića.
Po uputstvima sekretara Sokolovića, šofer je Pašića dovezao u radikalski klub, gde su ga čekali stranački prvaci, razgovorljivi, veseli, sigurni da im se Baja vraća zakićen još jednim od toliko mu poverenih mandata u dugoj političkoj karijeri. No, po Vođinom smrknutom licu, brzo razabraše da se u dvoru odigralo nešto ružno. Uđe i Trifković i na sveukupna pitanja, izražena u pogledima i raširenim rukama, kratko reče:
"Jok!"
"Šta predlažete da preduzmemo, gospodine predsedniče?"
Pašić pogleda oko sebe, gladeći bradu, a zatim promuca:
"Ubi me moj Rada."
Pritisnut teškom tišinom, Baja je jedva ustao i pogledao prema svom sekretaru:
"Ovaj, idemo kući... Zbogom i hvala, gospodo i drugovi..."
Stigavši kući, Pašić, uz pomoć lakeja, skide svoj izlizani redengot i smoking, pa ogrnu kućnu haljinu i odahnu s olakšanjem. Pozdravi ženu Đurđinu i kćerku Daru koje su turobno ćutale. Do njih je već bila stigla vest o propaloj audijenciji. Sad je trebalo on nešto da im kaže, a njemu se nije govorilo. Bilo je svakojakih njegovih povrataka iz dvora, ali ovaj im je posebno bio važan ne samo radi ko zna kog Pašićevog predsednikovanja, već zbog sudbine cele porodice.
"Šta ti je rekao kralj?", upita Đurđina.
"Eh, naš Rada, naš Rada", s gorkim žaljenjem progovori Baja.
"Šta se desilo Radi?"
"Ništa... Nesrećniji je nego što sam mislio, ovaj..."

Kralj je to...

Pašiću zadrhta brada, a lice mu prekri neko bolesno bledilo. Dara sede pored njega
i uhvati ga za ruku.
"Tata, tebi nije dobro?"
"Dobro mi je", reče s naporom.
"Neće on moći bez tebe da smiri ovu halabuku u zemlji", reče Đurđina.
"Ovaj, može on bez svakoga... Da! Kralj je to... Da..."
"Izrazite njegovom veličanstvu moju zahvalnost što mi je uputio lepe reči. Ovaj, ponovite mu moju rešenost da ću mu verno služiti do kraja života. Ostajem njegov najveći prijatelj,ovaj", teško je govorio Pašić.
"Laku noć, gospodine Pašiću", reče ministar dvora hladno.
"Laku noć, gospodine ministre. Molim vas da, ovaj, prenesete kralju moje reči."
"Ništa ne brinite", obeća Janković, mada je u sebi bio rešen da do dvora svaku reč pažljivo pretrese i odabere samo one koje će goditi Aleksandrovom uhu.
Ministar dvora prođe kroz otvorena vrata koja je pridržavao lakej. Pre nego što će ući u automobil, on se još jednom osvrte i ugleda Nikolu Pašića u vrhu stepeništa. Svetlost iz hola obasjavala ga odostraga. Najednom mu se učini da je figura dugobradog starca u stvari isklesana skulptura u kamenu. Beživotni spomenik!
Niza stepenice strča Rada i stade između dvorskog auta i ministra.

Dve nesreće

"Gospodine Jankoviću, znam vas kao dvoranina i dramskog pisca, a evo, maločas, pokazali ste se i u jednom novom svetlu."
"U kakvom to, gospodine Pašiću?"
"Došli ste da odigrate ulogu dželata."
"Nije li ta reč isuviše gruba? Zašto me, zapravo, optužujete?"
"Dobro, onda ste odigrali ulogu egzekutora, ako vam je ta reč milija..."
"Čijeg?"
"To vi bolje znate od mene! Kako vas nije žao starca? Lako je dotući jednog čoveka koga je već zadesila nesreća da bude moj otac i Aleksandrov podanik! Šta je danas bilo na toj audijenciji?"
"Nisam došao ni kao dželat, niti kao crni glasnik. Naprotiv, čuli ste i sami, na neki način sam se u ime veličanstva izvinio zbog oštrih reči, izgovorenih danas u dvoru."
"Izvinjenje je bilo izgovor da ga još jednom, možda smrtno, ranite! Ja takvu ulogu nikada ne bih prihvatio... Niste vi ni svesni šta ste učinili."
"Držao sam se strogo onoga što mi je rečeno. Dužnost me obavezuje da izvršavam bez pogovora kraljeva naređenja."
"Vi ste pisac, mogli ste poruku da ublažite, ili bar da je drukčije kažete. Znate li vi šta znači ponavljanje da kralj ostaje pri svojoj odluci da tati ne poveri mandat, jer je na njegovu čast pala sumnja? Pa zar ste morali i to reći?"
"Morao sam, jer mi je kralj... uostalom, nemam se zašto pravdati. Savest mi je čista. Pa ako hoćete baš da znate, izabrao sam najblaže reči. Nisam se poslužio kraljevom frazeologijom."
"Bože, pa zar je on poslao suroviju poruku?"
"Laku noć, gospodine Radomire..." Janković odlučno krete prema dvorskoj limuzini koja ga je čekala i brektala upaljenim motorima.


Izvor: Novosti

Poruke Svetog pisma

Okupivši se ponovo u dnevnoj sobi, Pašići su gledali u stranu i ćutali. Po smrknutim licima muškaraca, koji su čuli glasnikove reči, žene su shvatile da vesti iz dvora nisu ništa popravile.
"Doveo si ga na presto, a on ti ovako vraća" - reče Rada, tražeći neki povod da brzo ode.
"Okružen je rđavim ljudima, sine" - reče Pašić.
"Kao i ti, Rado" - dobaci Đurđina.
"To znači, kralj ukida parlament, a ojačava monarhiju" - reče Rada.
"Ne mogu da procenim šta hoće, ovaj."
"Bar znaš šta neće" - reče opet Đurđina.
"Misliš neće mene?" - upita Nikola.
"Valjda hoće Radića, socijalistu, koji je doneo iz Moskve nove ideje" - umeša se u razgovor i Dara.
"Radić je sad najverniji podanik i prijatelj dinastije" - reče Rada.
"Lanjski snegovi" - reče Dara. - "Nikad Hrvat ne može biti prijatelj srpskog kralja."
"Moram da idem" - reče Rada i ustade.
Postoji lepše mesto od očevog doma: varijete "Lira", rezervisan sto i prijatelj sa dve lepotice, Ruskinje, koje su izbegle iz domovine, ispred boljševika i sad lutaju po svetu, ne štedeći se u ovozemaljskim radostima.
"Ne možeš, ovaj, još malo da ostaneš" - pogleda ga otac, zaljubljeno, kao i uvek, kao i onog prvog dana kada je zakmečao.
"Ne mogu, tata, a i ti treba da se raskomotiš i odmoriš. Dobro znaš da za tebe radi vreme. Sutra će sve biti drukčije. Laku noć, tata" - reče Rada i poljubi oca. "Laku noć, mama, laku noć, sestro" - pozdravi ih sve i pojuri prema vratima kao da se plašio da ga silom ne zadrže.

Rođeni tiranin

Stenjući, Nikola ustade i pređe u svoj kabinet. Priđe ormanu, gde je pod ključem držao razne spise. Otključa, izvuče fasciklu, ali kad poče da prevrće papire, zaboravi šta traži. Čitajući ono što mu se našlo pod rukom, s naporom se pitao hoće li se setiti šta mu treba.
Dara je držala pred sobom knjigu, ali su joj redovi izmicali. Đurđina je razgledala fotografije, snimljene u Cavtatu. Nikola je uzeo pregršt mineralnih uzoraka i lupu. Međutim, večeras nikako nije mogao da uoči rudne tragove na kamenčićima, donetim iz raznih planina. Uveličavajući staklo bi se jednostavno zamaglilo i slika u njegovom oku bi se rasplinula.
Kroz odškrinuta vrata pojavi se služavka i reče:
"Večera je gotova!"
Dara ostavi knjigu, Đurđina fotografije. Nikola je i dalje opipavao prstima grumene. Dara mu priđe.
"Hajde, tata, da večeramo."
"Idite vi, večerajte, ja, ovaj, nisam gladan" - reče Nikola.
"Samo malo radi društva" - umiljavala mu se kćerka.
"Ostavi kamenčiće, popij bar čašu mleka. Bolje ćeš spavati" - reče Đurđina.
Već iscrpljen današnjim zbitijima u dvoru i kući, nekako ustade i pođe sa suprugom i kćerkom u trpezariju.
Zauze svoje mesto i naže se nad čanak. U posudi je bio njegov uobičajeni
lak obed pred odlazak na počinak: mleko pomešano sa sirom.
Nikom nije bilo do jela. Svi su mislili na ono što se odigralo u dvoru.
Đurđina upita:
"Baš me interesuje kome će kralj poveriti mandat? Možda Ljubi Jovanoviću i njegovom zetu Dragiši Stojadinoviću.
Nikolu trže iz malaksale zamišljenosti ovo ironično pitanje, ali nije bio raspoložen da nastavi razgovor.
"Ovaj, videćmo."
"On je gori od brata. Govorila sam ti da se čuvaš te lude dinastije. Hoće svu vlast" - reče Đurđina gnevno.
"Ja vam kažem da će on zavesti diktaturu! Aleksandar je rođeni tiranin. Kakva nezahvalnost?" - umeša se i Dara u politiku.

Nedam sina

Nikad brzorek, Pašić ni sad ne htede odmah da uđe u razgovor, nego malo duže razmisli, a onda izgovori reč po reč.
"Pustite, ovaj, takve reči!"
"Bolje bi bilo da ni ti nisi popuštao! Udari jednom pesnicom. Ti iza sebe imaš najveću stranku. Imaš narod. Kako on može s tobom tako da razgovara?! Balavac jedan!"
"On je kralj" - prostenja Pašić.
"Znamo mi dobro kako se domogao krune!" - reče Dara.
"Onaj Đorđe je bio plah i žestok, ali se znalo šta misli. Aleksandar je podmukao" - besnela je Đurđina.
"Daro, kćeri, nađi Sveto pismo da mi nešto pročitaš" - okrete Pašić razgovor na drugu stranu.
Dara uze sa police Bibliju i seda pored oca, umornog i duboko zamišljenog.
"Tata, šta želiš da ti čitam? Odakle?"
"Nađi ono kad Bog naredi Avramu da mu žrtvuje sina jedinca" - Isaka.
Dara okrete list i poče da čita:
"A kad dođoše na mjesto koje mu Bog kaza, Avram načini ondje žrtvenik, i metnu drvo na nj, i svezavši Isaka sina svojega metnu ga na žrtvenik vrh drva.
I izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega.
Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! A on reče: evo me.
A anđeo reče: ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi."
"Dobro, dobro" - reče Pašić. "Avram nije znao da ga Bog kuša, proverava?"
"U tome je veličina njegove poslušnosti, što je bio spreman da žrtvuje svoga jedinca po Božjoj zapovesti.
"Ipak, malo se i nadao da će Bog u poslednjem trenutku promeniti odluku i zadržati mu ruku da ne zakolje sina Isaka."
"Sve je to, tata, ispričano radi slepe poslušnosti!"
"Hm, i on je tražio da mu žrtvujem jedinog sina, ali ja nisam pristao, jer bi on primio žrtvu. Ne bi u zadnjem času, kao što je to učinio milostivi Gospod, zadržao moju ruku i spasio mu život. Nikad se nikome nije smilovao, pa ne bi ni meni!"
"Ko to, tata?"
"Ništa, to ja onako, moja posla, ponekad razgovaram sa sobom, tako spolja, da svi vide i čuju, a to dolazi sa starosti moje."


Izvor: Novosti

Baja u dubokoj komi

Najednom se zakašlja. Kao da se zagrcnuo, ali mu kašalj postade snažniji, grčevitiji. Đurđina prestade da jede i ljutito ga pogleda, misleći da mu je, usled neopreznosti, upala mrva u dušnik. Ali Pašić nikako da se smiri. Klatio se na svojoj stolici i hripavo borio za dah.
„Nikola, šta ti je?“ - viknu Đurđina.
Međutim, odgovora nije bilo.
„Tata!“ - priskoči mu Dara.
„Lupi ga za vrat!“ - savetovaše Đurđina.
Dara ga dlanom nežno udari po potiljku, ali kašalj nije prestajao.
Đurđina priskoči i snažnije ga udari za vrat, ali Nikola je i dalje kašljao hripavo, zloslutno.
Najednom klonu na stolicu. Izgubi čvrstinu uspravnog sedenja i prevali se preko naslona. Đurđinina i Darina vriska privuče poslugu. Oni podigoše Pašića i poneše ga prema njegovoj spavaćoj sobi.
Bled i uplašen, kolutao je očima kao da pogledom traži nekog.
Dara ga je i dalje dozivala. Naže se i ču očev šapat:
„Ra-da...“
Pašić jeknu. Zatim izgubi svest. Dara potrča prema telefonu da pozove brata. Pronađe ga u „Liri“ i pozva prestrašenim glasom da odmah dođe. On sede u taksi koji ga je po običaju čekao pred kafanom.

Avet - stigla

Rade uđe u spavaću sobu. Vide oca na krevetu, njegovo lice u grčevitom bolu.
Stiže i Pašićev sekretar Sokolović.
Bilo je već nekoliko zloslutnih kriza koje su nagoveštavale kraj, ali je žilavi Baja uspeo da nadmudri vigove smrti i vraćao se u život sa ivice ponora. Možda je i ovo jedan od onih njegovih zdravstvenih lomova, koji dolaze uvek posle nekog političkog neuspeha. Samo da ne ode sad kad je sinu najpotrebniji. Čim stari ode, skočiće šakali i hijene da ga rastrgnu. I što je najgore, niko ga neće zaštititi. Hiljade nikogovića radovaće se nesreći Pašićevih.
Oseti na sebi pogled pun sažaljenja. Posmatrao ga je dr Vrbicki, koji u međuvremenu stiže.
Iz lekarevih očiju zračila je ledena jeza. Avet je stigla, dakle?
Rada uhvati očevu ruku. Bila je mlitava, hladnija nego obično. Gasi li se životna vatra? Nekako napipa slab puls. Vrbicki mu sasvim priđe i šapnu:
„Kaplja. Moždani udar.“
„Može li se spasti, gospodine Vrbicki?“
„Stanje očenj opasno, gaspadinj Rada. Treba zvać i srpskog lekara“ - šaputao je uplašeno ruski emigrant. Bio je u nekom stalnom strahu da će ga zbog nečega optužiti. Možda će sutra neko izmisliti da je zbog njegove rđave medicinske intervencije Pašić umro. Nije zgodno da umiranju jednog srpskog velikana prisustvuje samo ruski lekar, emigrant.
„Gospodine Sokoloviću“ - obrati se Rada sekretaru - „pozovite doktora Antića... Odmah!“
Uskoro, po nečijem pozivu, stiže i doktor Simonović. Kako bi se neko od članova porodice setio poznatog imena, odmah bi otrčao na telefon da ga pozove. Verovali su da će se veći broj stručnjaka uspešnije suprotstaviti opakom neprijatelju, bolesti.

Bez svesti

Sedobradi Baja je i dalje ležao bez svesti
i grčio se od bolova. Ponekad bi mu se razmakle trepavice i on bi pogledom, u kojem se mogla nazreti i iskra razuma, tražio pomoć od lekara i svojih, ali mu oni nisu mogli pomoći i starac je ponovo sklapao kapke, razočaran, sa zamagljenim saznanjem da su ga svi ostavili. U samrtničkom strahu bilo je gneva što ne teraju smrt iz njegove glave. Ili bar taj bol.
Okupljeni lekari se povukoše da razmotre šta treba preduzeti. Svi se složiše da treba što hitnije pustiti krv. U skladu sa medicinskim tekovinama to je bio spasonosan zahvat za mnoge slične slučajeve. Specijalisti su vrlo detaljno objasnili da je u desnoj moždanoj hemisferi prsnuo nekakav krvni sud, što je izazvalo oduzetost leve polovine tela. Naravno, laici su se uvek čudili zašto poremećaj u desnoj polovini mozga izaziva paralizu leve polovine, i obrnuto. Nije bilo vremena da se objašnjava izukrštenost centralnog nervnog sistema i mišića. Dakle, da bi se ublažio jak pritisak na moždano tkivo i njegove centre za komandovanje telom, treba ispustiti nešto krvi, čime bi se, možda mogao olakšati bolesnikov položaj.
Porodica je pažljivo saslušala stručno obrazloženje.
Pristupiše hirurškoj intervenciji. Doktor Simonović je držao specijalnu posudu koja je trebalo da prihvati krv, a doktor Kosanović je prinosio Pašićevoj ruci nož. Dugo je tražio krvni sud. Kad je napipao venu na levoj ruci u visini lakta, zareza je i iz nje šiknu mlaz guste, tamne krvi. Osetljive ženske oči nisu mogle do kraja da prate ovaj varvarski ritual.

Stanje - isto

Radi je nedostajao vazduh u grudima. Išetao je napolje i sa stepeništa pogledao u beogradsku noć, prošaranu električnim sijalicama. Nije tako kasno, ali je malo prolaznika na ulicama. Od Narodnog pozorišta javi se automobilska sirena, kao da ga poziva da nastavi lumpovanje.
Iz Skadarlije je dopirala pesma. Neko veselo društvo, posle izlaska iz „Bajlonija“, grabi uz kaldrmu i nastavlja da peva ono što im se prilepilo za srce. Sve je bilo lepše i prijatnije od ovog zloslutnog iščekivanja. Ko li je sada u velikoj šarenoj kafani i da li ga pominju po dobru ili zlu? Možda će, posle ovog rezanja vene i otakanja krvi, tati biti lakše. U čovekovom telu mogućan je takav obrt. Onda bi se on iskrao iz kuće i trknuo do „Lire“ da iskapi makar samo još jednu čašu šampanjca. Kad čovek ne obiđe sva ona draga mesta na koja je navikao, ima neko osećanje kao da su mu oduzeli slobodu kretanja. Kako bi sad popio nešto oštro, da razbije tu gomilu mučnine, koja se valja u njegovom želucu.
Uđe ponovo u kuću. Puštanje krvi je bilo obavljeno, a ruka podvezana. Bolesnikovo stanje, međutim, nije se menjalo. Baja je teško disao u dubokoj nesvestici.


Izvor: Novosti

Noć puna zebnje

Dva nepoznata čoveka radoznalo su zurila u osvetljene prozore Pašićeve kuće.
Sva okna su svetlela i izazivala kod kasnih prolaznika, pa i kod komšiluka, radoznalo pitanje - šta se to kod Pašićevih događa? Kad svetli jedno okno, svi su bezbrižni, ali kad su osvetljeni svi prozori u kasno u noć, ljudima bukne neka crna slutnja.
Pojavi se u svojoj kasnoj, ali uobičajenoj poseti, gospodin Martinac, diplomata i dugogodišnja veza između Pašićeve kuće i beogradskog lista “Politika”. On je uvek posećivao Pašića pred njegov odlazak na počinak da bi doznao ponešto što drugi listovi neće imati na svojim stranicama, ali je vešto krio izvor informacija. Naravno, izrazio je svoje zaprepašćenje gestovima, glasom i uzdasima, a porodica ga je zamolila da ostane s njima u ovim teškim trenucima.
Znajući Martinčevu privrženost Ribnikarevim novinama, zadržavali su ga po svaku cenu da ne bi sutradan osvanula vest o Nikolinoj bolesti. Već su se svi bili dogovorili da sačekaju ishod bolesti, pa tek onda da obaveste javnost.

Čovek, ništa

Međutim, što od umora, što od napetog iščekivanja, tek pažnja je slabila i primetivši da su svi zaokupljeni nekim događajima u spavaćoj sobi, kada je bolesnik hteo nešto da kaže, Martinac je iskoristio pometnju da neopaženo napusti kuću. Napolju, pred kapijom, susreo je žandara koji ga pozdravi i upita:
“Da li je sve u redu kod gospodina Pašića?”
“Da, sve je u redu” - potvrdi Martinac.
“Zašto onda gori toliko svetla?” - pitao je žandar.
“Imaju goste” - reče Martinac i požuri prema Poenkareovoj ulici.
“Ali gospodin Pašić nikad ne ostaje tako kasno” - šapnu žandar.
Zahuktale mašine su štamparskom farbom već bojile bele novinske stranice vestima, komentarima, uvodnicima, reportažama, reklamama, oglasima, i čituljama, kada je Martinac okrenuo direktorov telefon. Saslušavši ga pažljivo, direktor naredi da se mašine zaustave. Dežurni urednik lično zapisa izdiktiranu informaciju i sjuri se u štampariju da bi je predao slagaču.
I dok su se mašine hladile, a jedna se stranica ponovo prelamala u “Politici”, hladio se i bolesnik u svojoj kući.
Zadihan i podbuo, šetao je salonom predsednik Narodne skupštine Marko Trifković. I on se navikavao na apsurdnu situaciju u kojoj su se odjednom svi našli, pitajući se kako je to moguće da umire besmrtnik?!
Rasejano je slušao lekarska tumačenja. U njegovim ušima su odjekivale reči: krvni sud, mozak, paraliza, neizvesnost, kritično stanje... Mogli su jednostavno da kažu: otkucava dvanaesti čas. Kakve vajde od njihovih učenih latinskih reči? Najzad zamoli Đurđinu da vidi svog dugogodišnjeg šefa. Đurđina klimnu glavom i Trifković je na prstima, kao da se plašio da ne uznemiri samrtnika, ušao u sobu. Stao je pored postelje, još strepeći da mu Baja, probudivši se iznenada, ne prebaci što se u pozno doba šeta po njegovoj spavaćoj sobi. Ali osim krkljanja, stari radikalski lav nije mogao ništa drugo da poruči predsedniku parlamenta, koji je iskreno želeo da ga ponovo vidi na
čelu radikalske vlade.
“Čovek... ništa” - prošapta Trifković, klimnu glavom i vrati se u salon.

Bez vlade

Prihvati kafu i sa svakim srkom je pokušavao da otkrije najbolji način kako će što brže preboleti odlazak velikog vođe. Političke prilike su bile da ne mogu gore biti. Zemlja bez vlade, stranka bez glave, ostaje jedino Narodna skupština i on na njenom čelu da vodi državu dok svaka stvar ne dođe na svoje mesto. Toliko borbe, muke, planova, naprezanja - zašto?
Kralj? Šta li on smera u ovoj decembarskoj noći?
Prospavavši sat i po, Rada se najednom trže, pa shvativši gde se nalazi i šta se oko njega događa, brzo uđe u spavaću sobu i priđe ocu. Tata je bio miran, disao ravnomerno, ali teško, tek bi ponekad tiho zaječao. Dodirnu mu ruku i učini mu se da je nešto toplija nego ranije.
Pohita u salon da saopšti lekarima svoje mišljenje. Njegov je utisak da je tati mnogo bolje. Dobro raspoložen posle kratkog okrepljujućeg sna, tražio je i od drugih da veruju u dobro jutro.
Lekari su smrknuto ćutali. Rada ih je bodrio i tražio da, osim puštanja krvi i stavljanja leda na glavu, još nešto preduzmu.
Najzad doktor Kosanović reče da su sve to simptomi daljeg pogoršanja i da su sve učinili što je u njihovoj moći i što nalaže medicinska nauka.
Rada se razočarano povuče u jedan kutak. Bolje je umreti nego iskati pomoć od ovakvih lekara.
U drugom kutku Marko Trifković se dogovarao sa radikalskim prvakom Ljubom Živkovićem. Plašili su se da se stranka opet ne pocepa.
Lekari umorni, pospani, ponovo priđoše bolesniku. Opipaše mu puls, oslušnuše disanje, pogledaše zenice, naklimaše se glavom jedan drugome, pa se nađoše u salonu pred porodicom.

Baji bolje

Stanje je prestalo biti akutno” - reče s izvesnim optimizmom doktor Kosanović.
“Ja čak predviđam izvesno poboljšanje” - ode korak dalje doktor Antić.
“Ja sam prvi primetio” - viknu veselo Rada.
“Pred nama je duga noć i zato predlažem da ravnomerno podelimo dužnosti kako bismo imali snage da, u slučaju potrebe, ostanemo uvek sveži pored bolesnika” - reče doktor Simonović.
“O, Bože, hvala ti” - prekrsti se Đurđina.
Najzad, ta podela dužnosti je obavljena tako što je kraj bolesnika ostao opet da dežura doktor Vrbicki sam, a ostali lekari su se, posle sporazuma da se svi ponovo nađu kraj Baja tačno u sedam ujutru, razilazili.
“Laku noć!”
“Do viđenja!”
“Računajte na nas u svakom trenutku!”
“Opet ćemo doći.”
“Čim dođe svesti, vodimo tatu u banju” - reča Dara.
Umor je jači od veličine umirućeg. Doktor Vrbicki se opet našao u nelagodnoj situaciji. Umire veliki Srbin, a kraj njega bdi Rus.


Izvor: Novosti

Kralj igra poker

Tek što odoše lekari, a stiže jedna od velikih nada radikalne stranke, ministar Velizar Janković.
On ne samo da je uživao Bajino poverenje, nego je i s Radom ulazio vrlo uspešno u razne poslovne poduhvate. Rada živnu.
“Izvinite, tek sam malopre čuo” - reče, kao da prekoreva porodicu što ga odmah nije obavestila. - “Kako mu je?”
“Krenulo je nabolje” - odgovori Đurđina.
“Ne damo mi našeg Baju” - reče Velizar s osmehom.
“Prvi sam opazio da je tata prebrodio krizu” - reče Rada.
Pošto ga je pogledao, Velizar se vratio u salon da čeka s ostalima.
Razgovarali su šapatom, a jednim uhom prisluškivali, očekujući da ih iz spavaće sobe pozove Nikola Pašić.
“Ovaj” - kao da začu Rada, pa skoči i otrča, ali bolesnik je bio u dubokoj nesvestici.

Dosta kartanja

Kralj i njegova tri kasna gosta prekinuše partiju pokera da bi se založili. Na velikom poslužavniku bilo je poređano nekoliko vrsta sireva, zatim pršut, barena jaja, losos, kavijar, maslinke, kiseli krastavčići i ajvar. Pili su votku i ćuteći žvakali.
Iako su uglavnom svi mislili na Pašića, opet je svako na svoj način doživljavao ovu noć u dvoru.
Ministar u ostavci, Ninčić, gledao je knjige. Znao je dobro da su one ovde jedan izvanredan dekor, mada je Aleksandar voleo da ga okolina smatra knjiškim moljcem. Između vojničke krutosti i ljubavi prema knjizi, njegova kruna je moćnije sjala.
Aleksandar ustade i malo zatim vrati se sa tek odštampanom “Politikom”. Boža Maksimović Kundak nervozno je čekao da se nastavi partija, kao svaki gubitnik, ali kralj zaboravi na svoje poker-partnere. Pažljivo je čitao udišući još svežu štamparsku farbu koja mu je prljala vrhove prstiju: “Beograd, 10. 12. 1926. u 4 časa ujutru.
U trenutku kada je izgledalo da se svom snagom, i fizičkom i duhovnom, vraća u punu političku borbu, g. Pašić je iznenada noćas teško oboleo.
Sva je porodica okupljena oko njegove postelje. Najintimniji njegovi prijatelji čekaju sa strepnjom i teškom slutnjom, u njegovom stanu, ishod ovog iznenadnog oboljenja.”
Aleksandar se namršti. Ako je i od Pašića - mnogo je. Zašto tako dugo umire?
Sede ponovo za kartaški sto.
“Ko deli?” - upita nervozno Kundak, glavni gubitnik.
“Gospodo, mislim da je za noćas bilo dosta” - reče Aleksandar.
“Sasvim dosta” - složi se prvi general Petar Živković.
Pozdravivši kralja, kasni gosti napustiše dvor.

Đurđina bdi

Mutni dan je svanjivao u Pašićevoj kući. Bolesniku kao da je bilo lakše. Iz njegovih grudi nije odjekivalo hripanje i krkljanje. Mirno je, u sporom ritmu, udisao i izdisao vazduh. Približavalo se vreme zakazanog sastanka poznatih lekara kraj bolesnikove postelje. Doktor Vrbicki je odspavao svoje na dušeku, i sada je budan, ali odmoran, dežurao, iako je dežurstvo bilo nepotrebno.
Ukućani i bliski prijatelji bili su po sobama. Uglavnom su svi dremali, obučeni, a tek bi poneko, probudivši se i ugledavši pored sebe
nečije otvorene oči, prošaputao:
“Kako mu je?”
“Isto.”
Pored Baje je uporno sedela Đurđina i ćutala.
Čekala je da se njen čovek osvesti i nastave život udvoje.
Ugledavši kratku vest o Pašićevoj bolesti, porodica je bila preneražena. Zar se tako poštuje zadata reč? Nije se više niko držao pravila igre, pa čak ni gospodin Martinac, jer je, bez sumnje, on prekršio dogovor da se o svemu ćuti do konačnog ishoda bolesti Bajine.
Ulicom su se širili mirisi toplog hleba i vrućeg bureka.
Onako u hodu, mnogi su ga jeli prstima sa masnih hartija. Iz čokalijskih prčvarnica isparavala se vruća rakija, pahnuli su škembići u saftu, kavurme, svinjski papci, gulaši, paprikaši, sarme od kiselog kupusa, pekla se proja sa čvarcima. Gladan svet je sedeo za stolovima i uzimao prvi jutarnji obrok, pre odlaska na posao. Sporo su žvakale noćobdije nalivene alkoholom.
Zapajali su se čorbastim pasuljima, hladili upaljenu sluzokožu pihtijama prekrivenim crvenom tucanom paprikom. Mnogi su već pročitali vest u “Politici” i usmeno je saopštavali drugima.
Tema tog beogradskog jutre bila je: Bajina bolest.

Radoznali svet

Gomila badavadžija tiskala se pored gvozdene ograde, želeći da prodre kroz kapiju u unutrašnjost Pašićeve kuće i izbliza se osvedoči da li je mrtav, ili se još bori za život.
Podizali su se na prste i pokušavali pogledima da prodru u unutrašnjost osvetljenih soba. Neki su se pentrali uza zid, a posluga ih je gonila povicima. Žandar je strogo gledao, ali se nije micao. Smatrao je da to ne spada u njegovu nadležnost.
Dežurstvo mu je sa ruljom proticalo kudikamo brže, a to je za njega bilo najvažnije.
Sa svih strana doleću izvici: “Umro, al’ kriju od naroda!”
“Šta bi krili?”
“Zabranio kralj da se objavi!”
“E, baš bi on to zabranjivao!”
“Čekaju da se probudi njegovo veličanstvo pa da jave!”
Gomila se radovala što se, eto, ovog jutra događa nešto tako različito od svakodnevice. Naročito je u decembru život težak. Nije zima za sirotinju, braćo moja!
Kad stegne mraz i padne sneg, samo bogataši, u svojim toplim bundama, s obućom koja ne propušta vodu, krznom i šubarama, koje se navlače preko ušiju, mogu uživati na sankama, skijama ili klizaljkama.
Sirotinja tada drhće, u šporetu pište sirova drva kupljena na pijaci od seljaka, slinava deca kašlju, teško je sedeti u kući, a još teže hodati po kaldrmi, kad od Dunava zagudi hladna i jaka košava. Zima je sirotinjski pakao. Samo kad dođe praznik, o krsnom imenu, na Božić, zamiriše kuvana rakija koju začine kockom šećera istopljenom na vrhu usijanih mašica, nađe se i koja glavica kiselog kupusa, pa i neka plećkica, ispeče se proja, a i brašno za slavski kolač se nabavi, eto, samo tad, sirotinjska duša se ozari.
Inače, nije zima za sirotinju, no za bogate. Al’, vidiš, brajko, i bogataš mora da umre i to baš zimi, kad mu je kuća najtoplija.     


Izvor: Novosti

Baja sklopio oči

Lekarski konzilijum nije se okupio baš tačno u zakazano vreme. Stigli su s izvesnim zakašnjenjem, kakav je već običaj u nas. Uostalom, iako medicina traži tačnost i brzinu, ima slučajeva, a to je baš ovaj, gde se tim vrlinama bolnom ne može pomoći. Pregledali su pažljivo bolesnika i pošto su se konsultovali, obavestili su ukućane i bliske prijatelje da se bolesnikovo stanje pogoršalo.
"Nije moguće" - začudio se Rada.
"Želeli bismo da je drukčije" - reče doktor Subotić.
"Naše prisustvo je sasvim nepotrebno" - dodade doktor Antić.
Podigoše svoje torbe, natukoše šešire na glave i kretoše prema kapiji koju je opsedala svetina. Čekali su ih drugi pacijenti, oni kojima mogu pomoći.
Pored Pašića ostade samo doktor Kosanović. U hodniku je cupkao privrženi doktor Vrbicki. On je zahvaljivao bogu što se u toku njegovog dežurstva nije desilo najgore.
Tumaralo se po kući, ispijale su se čašice rakije i šoljice gorke kafe. Čekalo se.

Đurđina zakuka

Dara priđe majci koja je uporno sedela pored svog Nikole. Zagleda se u očevo lice pažljivo i najednom viknu:
"Pogledajte, njemu je bolje! On se smeši!"
Priđe Rada. Zaista, neki čudan mir i blaženstvo prekrivali su tatino čelo.
"Tata, tata!" - pozva ga Dara.
"Tiše, Daro, probudićeš ga" - reče Đurđina odsutno.
"Ne damo mi našeg Baju" - reče ministar Velizar Janković.
Dara istrča u salon i priđe doktoru Kosanoviću:
"Doktore, tata se naglo oporavlja! Izgleda da dolazi svesti!"
Lekar je pogleda skeptično, kako se već gleda na laička razmišljanja o vidljivim promenama na teškim bolesnicima.
Ipak ustade i priđe postelji. Spusti svoju na Pašićevo čelo. On je dobro znao šta znači taj osmeh i mir na licu. Oseti da Baji otkucava poslednji čas. Htede da kaže: neka svi napuste spavaću sobu. Svi, bez razlike. Nikola Pašić, međutim, nije želeo da umre sam. On tog trenutka otvori usta i zevnu. Lekar mu malo podiže glavu, ali posle drugog, dužeg i šumnijeg zeva, starčevim telom prođe neki kratkotrajni drhtaj, glava mu se okrenu na jednu stranu i on se smiri. Jedva su treperili mišići na rukama. Grudi se više nisu podizale niti spuštale.
Beograd, Srbiju i ovozemaljsku scenu Nikola Pašić napusti zauvek.
Doktor Kosanović izvuče svoj časovnik: bilo je tačno osam sati i sedamnaest minuta.
"Nikolaaa" - jauknu prva Đurđina, shvativši da je mrtav.
Zarida i Dara. Nasta opšta pometnja.

Gotovo je!

Svi su grcali tiskajući se pored još toplog tela. Rada je nekoliko trenutaka beslovesno buljio, ne shvatajući šta se upravo zbilo, a zatim ga steže neki grč. On se strese, pa kleče i uhvativši očevu ruku, zaplaka, govoreći:
"Ta-ta, ta-ta!"
Dugo godina nije plakao, a čoveku je potrebno ponekad i da se sit isplače. Svi su jecali, ili bar šmrkali u svoje maramice.
Jaukanje iz kuće
dopre i do ulice. Gomila se komešala.
"Je l' gotovo?"
Momak iziđe, gologlav, pogleda uskomešan narod i odgovori im:
"Gotovo je!"
Svi poskidaše kape.
"Bog da mu dušu prosti" - mrmljali su, odlazeći.
U kući je i dalje vladala opšta pometnja. Ljudi su prolazili kroz sobe i salone, vrata su lupala, odjekivao je plač, ridanje. Činilo se ne opraštaju se samo od Pašića, nego i od samih sebe. Kao da preživljavaju poslednje trenutke sopstvenog života.
Samo je prisebni sekretar Sokolović okretao telefonske brojeve i obaveštavao prema predviđenom spisku sve one koji su morali pre drugih da saznaju da je Baja otišao.
Napustivši ih, osećali su to svi, Pašić je sa sobom poneo i jedan deo njihovih života.

Stiže kralj

Tačno u podne pojavio se dvorski automobil. Zaustavio se pred gvozdenom kapijom, otvorila su se vrata i na trotoar su stupili kralj Aleksandar i knez Pavle.
Kralj je bojažljivo, kroz cvikere, pogledao zbijenu i smirenu masu, stotine užagrenih očiju koje iščekuju nešto nadzemaljsko, upitavši se kako će ga sad dočekati? Hoće li se iz nečijih grudi otkinuti uzvik negodovanja? Bilo je poganih jezika koji su osećali najveću nasladu da velikim ljudima kažu najgore stvari i to su smatrali svojim životnim delom. Naročito su mu te susrete s narodom zagorčavali polupijani seljaci, koji su gunđali protiv svega i svačega, da bi na kraju podmuklo rekli: "A vama, kralju, svaka čast!"
Tajni agenti su vrebali i oko sebe, spremni da u slučaju bilo kakvog sumnjivog pokreta spreče najgore. Bilo je to vreme silnih pretnji, atentata i zavera. Anarhisti su bušili ovaj, po njihovom verovanju, truli svet, i u bušotinu stavljali eksploziv. Voleli su pucnjavu i kao deca se radovali ako bi nekog vlastodršca skratili za glavu. Mladi ljudi vole da slušaju eksplozije i rafale, pa i ratova ne bi bilo bez mladih ljudi. Ko će posle četrdesete da juri preko blata s isukanim bajonetom i da iz grla viče: "Uraaa!?" I žandari su pazili da se odnekud iznenada ne ispili neki crni terorista s bombom u džepu, ili s pištoljem za pojasom. Zlo je samo u tome što uvežbaju ubistvo i vremenom postaju hitriji od svake školovane policije, i što je najgore, spremni su i život da polože za jedan dobro usmeren pucanj, a s onim ko svoj život ne žali, teško je izaći na kraj!
Masa je još ćutala, ostavljajući kralju da razmišlja šta znači taj nemi doček. U svakom slučaju, bolja je tišina nego buka sa psovkama i izazovima. Lagano krete prema stepeništu. Viđao je Pašićevu kuću u prolazu, ali nikad je nije pohodio. Tada se desi nešto neobično. Gotovo svi ljudi koji su stajali u špaliru skidoše svoje šešire, šubare i šajkače i kao da se malo pokloniše veličanstvu. Pozdravljali su ga i to je Aleksandru bilo milo. Voleo je i najmanji znak poštovanja, koji je dolazio od te, za njega, uvek opasne gomile. Čak pomisli: "Narod me voli."


Izvor: Novosti

Kralj nudi pomoć

Zastavši na stepeništu, kralj se okrete prema Beograđanima i otpozdravi im, takođe, poklonom, pa onda brzo krete prema vratima, gde su ga čekali visokodostojnici i članovi porodice. Titrao mu je osmeh oko usana sve dok ne ugleda uplakane oči. Shvati da je njegova misija vezana za smrt i nabra čelo, a lice mu prekri tuga. Klimanjem glave otpozdravi sve one koji su ga sačekali, steže ruku udovici i tiho joj reče:
“Gospođo, primite moje duboko i iskreno saučešće povodom smrti vašeg supruga, Nikole Pašića.”
“Hvala, vaše veličanstvo”, odgovori Đurđina.
Zatim uđe u sobu i priđe njemu, uvek tihom, a sada apsolutno smirenom, državniku s kojim je najduže sarađivao i delio najtragičnije i najsrećnije dane. Mirisale su zimske ruže, pucketale sveće obasjavajući dugu belu bradu i osmeh na žutom licu. Pašić nikad nije tako ćutao pred kraljem kao sada. Želja da što pre prođe vreme određeno za nemu poštu, ispunjavala je kraljevu svest. Ostalo je bilo mutno, neobjašnjivo osećanje koje se komešalo, vodeći ga čas do neke nejasne radosti, čas opet do nekog apsurda, koji ga je podučavao da je sve što on radi i za šta se bori obična besmislica.
Kralj Aleksandar je poverovao da je obdaren božanskom moći da mišlju ubija one koji mu zasmetaju na njegovom putu. Pomislio je da bi dobro bilo, ako bi se oslobodio Apisovih stalnih pretnji i njegovih vernih crnorukaca. Došao je taj solunski proces i pukovnik je 1917. streljan.

Nije ga voleo

Kad mu je brat, princ Đorđe, svojim neobuzdanim jezikom i kojekakvim paškvilama zasmetao, poželeo je da umre od nekog otrova. Odmah potom izbio je skandal, o čuda, da je Đorđe trovan na večeri i to baš u Pašićevoj kući! Đorđe je ozdravio, ali mu je od ove godine određena stroga izolacija u Toponici kod Niša. Zatočeni princ. Možda će tamo, u ludnici, okružen stražom i lekarima koji mu ispituju duh, presvisnuti i zauvek sklopiti oči, što bi, takođe, bilo dobro za kralja.
Juče, na audijenciji, poželeo je da Pašić umre, i evo, danas je i kraj njegovog odra.
Pogleda i Radomira, Pašićevog sina. Da li sin, ili bilo ko od prisutnih, zna da je Aleksandar poželeo starčevu smrt i da je juče posle audijencije bio siguran da neće dugo živeti?
Kralj se opet zagleda u pokojnika. Frak, bela brada. Za vreme boravka u Švajcarskoj, slušao je o nekom Nikoli Pašiću. Video ga je prvi put posle dolaska u Srbiju. Nikad ga nije voleo.
Aleksandar se prekrsti, zagledan u to, njemu dobro poznato, lice, ali sad tajanstveno i nadmoćno. Čak i kraljeva reč više tu ništa ne može izmeniti. Dugo se oteglo vreme određeno za oproštaj. Aleksandar je bio ogoljen, izložen pogledima onih koji su stajali okolo, ili u susednim vratima, i lovili svaki njegov gest. Osluškivali čak i monarhovo disanje.
Ispod bele, duge brade viri kravata. Noge pokrivene cvećem, a više glave gore sveće. Do pojasa je pokriven belim, svilenim plaštom, na grudima skrštene ruke. Poviše ruku svetluca jedna ikonica. Eto, sad ćutljivi Pašić
ne mora da se muči tražeći reči za svoga kralja.

Kraj odra

Jedan lakej prinese stolicu i kralj sede, posmatrajući netremice pokojnikovo lice koje obasjavaju dve velike sveće... Prenosi pogled na purpurne zavese kroz koje prodire zimsko sunce... Onda najednom ustaje, lako se pokloni pokojniku i ponovo prolazi između skrušene i ucveljene Pašićeve familije... za njim u stopu ide Rada... Kralj se ponovo rukuje sa Đurđinom. Potraži pogledom kneza Pavla, koji mu lako klimne glavom, što je bio znak da je određeno vreme isteklo i da je sve u redu.
“Gospođo, u ovom teškom času računajte na moje razumevanje i pomoć”, reče kralj.
“Zahvaljujem vašem veličanstvu”, odgovori Đurđina.
U samim vratima Rada sakupi hrabrost i primače se sasvim kralju. Aleksandar shvati da nešto od njega hoće .
“Vaše veličanstvo, anketa koju traže neprijatelji moga pokojnog oca i moji...”
“Anketa! Zar u ovom času možete da mislite na to?”, začudi se kralj.
“Anketa je tatu ubila! Neće ga valjda i mrtvog vređati?” - reče Rada.
“Neće više biti ankete”, obeća kralj.
“Hvala, vaše veličanstvo!”, reče Rada.
“Ni vas neće više uznemiravati”, reče kralj.
“Blagodarim, vaše veličanstvo”, reče Rada.
“Ne brinite anketa o vašim aferama je umrla jutros, zajedno sa vašim velikim ocem i najvećim srpskim državnikom.”
“Hvala, vaše veličanstvo... Vi ste uvek prema našoj kući bili dobri i plemeniti, pa nas nemojte zaboraviti ni u ovom času.”

Ankete - nema

Rade zaplaka, da li od žalosti za ocem Nikolom, ili od radosti što ga više neće pozivati na ona grozna saslušanja pred skupštinskim odborima? Daće bog i kralj da ga se manu i kojekakva piskarala po novinama. Kad god žurnalisti ostanu bez teme, podjare njegove skandale.
Sa knezom Pavlom kralj ponovo prođe kroz gomilu koja ga pozdravi na isti način: pognutim glavama. Kralj i knez uđoše u automobil koji krete prema dvoru. Sa stepeništa svoje kuće ispraćao ih je zahvalnim pogledom Radomir Pašić. Današnji dan potvrđuje staro pravilo da u svakoj nesreći mora biti i sreće.
“Pokojnik sasvim dostojanstveno izgleda na odru. Ima u njemu nečeg svetačkog”, reče kralj.
“Bela brada... Ikona na grudima... Hrizanteme i karanfili na nogama... Sveće i svetlost zimskog sunca koje prolazi kroz purpurne zavese... Sve je aranžirano s ukusom”, reče knez Pavle.
Kralj je održao reč: ankete više nije bilo.

Telegram iz Njujorka

“Prigodom nedavne uspomene na vašeg velikog Pašića, imam uzroka obavestiti vas da sam uvek mnogo poštovao toga vanrednog genijalnog čoveka, kojeg bi potomstvo smatralo kao jednog od najslavnijih diplomata u istoriji samo da je imao svetski delokrug!”

Kraj

Izvor: Novosti