Pare uzete kuće u ilegali
- Prema nekim procenama, u Srbiji površina bespravno sagrađenih kuća, stanova, ili dograđenih objekata iznosi oko dva miliona kvadratnih metara
- Branko Bojović: U sredinama od 4.000 do 5.000 stanovnika nerealno je očekivati da će predsednik opštine glasaču i komšiji uručiti rešenje o rušenju
- Milenko Radić: Dok će pojedinci zaraditi ogroman novac, većina je onih građana koji su dogradili tridesetak kvadrata jer nikada nisu dobili stan

Posle obećanja bivšeg ministra za urbanizam i građevinu Dragoslava Šumarca da će u Srbiji gotovo svi bespravno podignuti objekti biti legalizovani ili srušeni, u zavisnosti da li će graditelji moći da dobiju potrebne građevinske i upotrebne dozvole, malo toga je urađeno. Iako su opštine i Republika uredno naplatili takse, u Srbiji do sada nije rešeno, prema različitim procenama, ni 5 do 10 odsto od 380.000 zahteva za legalizaciju koje su građani podneli do 13. novembra 2003. godine, što je bio poslednji rok da se imovina prijavi, određen Zakonom o planiranju i izgradnji.

Još u martu 2005. godine iz Ministarstva za kapitalne investicije upozoreno je da legalizacija ide presporo i da je u Republici rešeno tek nekih 3,5 odsto, ili 12.800 zahteva, a stanje se nije mnogo poboljšalo ni do kraja godine. Pored toga, mnogo je građana koji su platili i izradu projekata, usluge geodeta, a još su daleko od dobijanja rešenja, dozvola i uknjižbe.

Pri tome je dobro poznato da veliki broj ljudi i nije podneo zahteve, tako da ima sigurno još hiljade objekata koji se nigde ne vode. Dodatni problem je što su mnogi u poslednji čas uputili poštom zahteve za legalizaciju, ali nisu poslali i kompletnu dokumentaciju koja je predviđena. Tu su i komplikacije sa nesređenim katastrom, dok mnogi u ceni vide prepreku za uspešno obavljanje ove velike akcije legalizacije. Da nešto debelo ne štima, ukazuje i činjenica da će se pred poslanicima uskoro naći i predlozi za izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji, ali stručnjaci smatraju da je problem previše kompleksan da bi ove promene jednog jedinog propisa dovele do većih promena. Prema nekim procenama, u Srbiji površina bespravno sagrađenih kuća, stanova, ili dograđenih objekata iznosi oko dva miliona kvadratnih metara. Pri tome divljom gradnjom najčešće su okupirani obodi varoši i gradova, ali ni elitne lokacije nisu pošteđene ogromnih, nelegalno podignutih objekata.

Država je očigledno nesistematski pristupila izuzetno obimnom poslu, o urbanizaciji se nije vodilo dovoljno računa poslednjih pedeset godina. Učestvovali su u gomilanju ovog haosa svi - od republičkih vlasti i korumpiranih lokalnih činovnika do sudova, novopečenih bogataša... Posle 2000. godine barem je načinjen pokušaj da se ova rak-rana Srbije počne rešavati, a s obzirom na nagomilane probleme, navike da se živi mimo pravnih pravila, bogaćenje i interese nekih moćnika, postupak legalizacije možda i ne može objektivno biti brže sproveden nego što se očekuje.

U Beogradu rešeno oko tri odsto zahteva

Prema podacima s kraja prošle godine, u glavnom gradu je od 127.000 zahteva rešeno tek oko nešto manje od tri odsto. Najviše zahteva za legalizaciju podneto je u opštinama Palilula, Zemun, Voždovac. U Zemunu je podneta 21.000, na Paliluli 17.500, Voždovcu 17.000, u Grockoj 10.800. Ali, čak i tamo gde su zahtevi pozitivno rešeni i ispunjeni uslovi za dobijanje upotrebnih dozvola, ovaj proces ide polako. Neki smatraju da je problem skupa legalizacija i brojni troškovi koji je prate.
Pored toga, opštinari smatraju da građani ne sarađuju dovoljno sa lokalnim vlastima i da ceo postupak koče neraščišćeni imovinsko-pravni odnosi, nepotpuno priložena dokumentacija.

Advokat Milenko Radić objašnjava da se ne može reći da legalizacija ide presporo i da bi to bila pogrešna i jednostrana teza.
- Zakon o planiranju i izgradnji po svojoj suštini nije pravedan. Jer, među divljim graditeljima imamo najmanje dve različite kategorije ljudi. Jedni su iskoristili situaciju i putem legalizacije stotina i hiljada kvadratnih metara mogu zaraditi ogroman novac, a drugi su građani koji su dogradili tridesetak kvadrata, odvajali decenijama u stambene fondove, potucali se kao podstanari, a nikada nisu dobili stan niti imali mogućnosti da reše stambeno pitanje.

Te ogromne razlike neće biti razrešene ni eventualnim izmenama zakona. Suštinski gledano, ni katastar, ni zemljišne knjige nisu toliki problem kao što se u prvi mah čini. To je takođe pogrešna teza. Pre mislim da su u igri mnogi interesi, zatim činjenica da su u međuvremenu, od kada je počela primena zakona, izgrađeni na divlje još neki objekti. Suština je vrlo jednostavna. Troškovi infrastrukture se moraju platiti, a to su ogromna sredstva.

Svi objekti koji se nalaze na lokacijama gde ne bi smeli da budu, ne bi mogli ni da se legalizuju. Ali, godinama su građani, svesni činjenice da se zakon ne primenjuje, gradili znajući da će jednoga dana ipak uspeti da legalizuju objekte. Tako su nikla mnoga divlja naselja - rekao je Radić.

Radić dodaje da je reč o jednoj obimnoj akciji koja bi sigurno zahtevala da država zaposli još hiljade činovnika mimo redovnog obima posla i budžetom predviđenih sredstava.

- Činovnici u opštinama imaju redovne poslove, a ovo je ogroman posao koji mimo toga mora da se obavi i koji bi trebalo platiti velikim dodatnim sredstvima - rekao je Radić.

U zvaničnim izjavama odgovornih za postupak legalizacije prisutan je sistem prebacivanje loptice, ili vrućeg krompira, drugim državnim strukturama. Neki upiru prstom u geodetski zavod, drugi kritikuju opštinare, opštinari građane što se nedovoljno interesuju i ne prilažu dokumentaciju. Ali, nelogično je očekivati od građana da budu revnosni, plate sve dažbine, bez obzira na cenu ili imovinsko stanje, i disciplinovano sami dođu na šalter i zatraže od nadležnih da im sruše kuću ili naplate porez. Dodatna šteta je što se na milione kvadrata ne plaća porez na imovinu, pa time i budžet biva tanji.

Poznati urbanista, arhitekta Branko Bojović, izjavio je za Glas da je urbanizacija proces koji se ne može posmatrati samo kao tehničko, već i socijalno pitanje.

- To je proces koji je imao ogroman uticaj na dešavanja u Srbiji dvadesetog veka, značajniji od promene ideologija, ratova... Pomeranja seoskog stanovništva, izgradnja objekata po obodima gradova, zadržavanje starih navika iz ruralne sredine doveli su do mnogih promena. Koliko se ovde vodilo računa o urbanizaciji kao procesu, govori i činjenica da nijedan ministar do sada nije bio urbanista. Jednim zakonom, kao što je Zakon o planiranju i izgradnji, ne može se rešiti celovito tako kompleksan problem. To bi bilo, poređenja radi, kao kada biste hteli da uđete u Evropsku uniju tako što ćete doneti samo jedan propis umesto hiljade zakona. Naša elita nije urbanizovana. Svi probleme posmatraju parcijalno, umesto da se formira ozbiljna politika, okupe timovi stručnjaka koji će rešavati ovako komplikovana pitanja - rekao je Bojović.

Naši zakoni, pa ni onaj o planiranju i izgradnji, daleko su od prakse i životne realnosti, objašnjava Bojović. On ističe da je u malim sredinama od 4.000 do 5.000 stanovnika nerealno očekivati da će predsednik opštine svom glasaču i komšiji uručiti rešenje o rušenju objekta. Pored toga Bojović smatra da su ljudi overavali ugovore o kupovini zemlje kod suda bez ikakvih problema iako je očigledno da se pet ari ne mogu smatrati poljoprivrednim zemljištem. Nigde u razvijenom svetu površina ispod 50 do 80 hektara ne može se smatrati poljoprivrednim zemljištem.

- Iako je očigledno da su ljudi kupovali zemlju na ovaj način da bi gradili, sud je to overavao. Pored toga i poreska politika je pogrešna jer bi poreske stope morale u ovakvim slučajevima biti mnogo veće i destimulisati ovakvu kupovinu - rekao je Bojović.

On je upozorio da bi trebalo menjati brojne zakone koji su asinhroni i da se ovako obiman posao ne može obaviti brzo niti ubrzati jednom izmenom propisa. Bojović je objasnio da su se svi bavili samo delićem problema ne sagledavajući celinu.
I. Stojković

Izvor: Glas Javnosti