D. P. VELJ­KO­VIĆ, 2. avgust 2006

SRP­SKO pra­vo­su­đe ma­lo-ma­lo pa osva­ne u sre­di­štu po­vi­ke da je ko­rum­pi­ra­no, ne­a­žur­no, ne­spo­sob­no, da ne obez­be­đu­je prav­nu si­gur­nost u dr­ža­vi. Po­ne­što, vi­še ne spo­re ni sa­me su­di­je i tu­ži­o­ci. Ali, u "kon­tra­na­pa­du" pri­go­va­ra­ju da je u fi­nan­si­ja­ma pra­vo­su­đe pa­stor­če dr­ža­ve. I što je va­žni­je, da Skup­šti­na i Vla­da ne­do­volj­no uva­ža­va­ju ne­za­vi­snost sud­ske vla­sti.
Svi su, na­ža­lost, bar do­ne­kle u pra­vu. Ko­rup­ci­jom u pra­vo­su­đu se, za­slu­gom po­li­ci­je i tu­ži­la­ca, sa­da ba­ve i sa­mi su­do­vi (pi­ta­nje je: kad će po­li­ci­ja i tu­ži­o­ci da istim po­vo­dom pro­če­šlja­ju i vrh pi­ra­mi­de u svo­joj pro­fe­si­ji). Pra­vo­su­đe je ne­a­žur­no, ne­ke po­stup­ke vo­di de­ce­ni­ja­ma. Ne­spo­sob­no je da na­met­ne dru­gim dve­ma gra­na­ma vla­sti svo­ju usta­vom do­bi­je­nu sa­mo­stal­nost.
EG­ZO­DUS
Sr­bi­ja de­fi­ni­tiv­no ni­je dr­ža­va ko­ja mo­že da se po­di­či prav­nom si­gur­no­šću ka­kvu ima EU, ko­joj te­ži. Izr­šna vlast je pre­du­go ig­no­ri­sa­la fi­nan­sij­ske po­tre­be pra­vo­su­đa.
Pro­ble­mi u pra­vo­su­đu po­či­nju da se go­mi­la­ju ras­pa­dom SFR Ju­go­sla­vi­je. Od­liv kva­li­tet­nih ka­dro­va iz pra­vo­su­đa po­čeo je još 1991. da bi kul­mi­ni­rao eg­zo­du­som 1993, kad je go­to­vo hi­lja­du su­di­ja (tre­ći­na svih u Sr­bi­ji!) po­be­glo uglav­nom u advo­ka­tu­ru za­to što vi­še ni­su mo­gli da ži­ve od ne­do­lič­no ma­lih pla­ta.
Iza njih su osta­le go­mi­le ne­re­še­nih pred­me­ta i uru­če­ne no­vo­i­za­bra­nim su­di­ja­ma sa ma­lo is­ku­stva.
Na istom pred­me­tu po­če­le su da se sme­nju­ju broj­ne su­di­je (i po de­se­tak!), a sva­ki od njih mo­rao je da pro­u­či spi­se i za­poč­ne su­đe­nje iz po­čet­ka... Ta­ko je do­šlo do no­vih na­go­mi­la­va­nja. Srp­sko pra­vo­su­đe ni do da­nas ni­je iza­šlo iz par­ni­ca sta­rih i po dve de­ce­ni­je.
DU­GO­VI
OD iste te hi­pe­rin­fla­tor­ne 1993. go­di­ne po­či­nje hro­nič­na i dra­stič­na ne­sta­ši­ca nov­ca u pra­vo­su­đu. Du­go­vi se go­mi­la­ju, iz­no­va pre­no­se u na­red­nu go­di­nu. Po­čev od 1999. ta du­go­va­nja bez pre­te­ri­va­nja mo­gla bi se na­zva­ti - ve­li­kim.
Sud­ske zgra­de i ma­te­ri­jal­ni uslo­vi ra­da su­di­ja i tu­ži­la­ca to­kom du­go­go­di­šnjeg ras­pa­da SFRJ, a i u pret­hod­nim de­ce­ni­ja­ma, bi­li su po­li­tič­kim i fi­nan­sij­skim vla­sti­ma "zad­nja ru­pa na svi­ra­li". Sud­stvo je sti­glo do dna, de­le­ći sud­bi­nu ostat­ka srp­skog dru­štva.
Od 2000. go­di­ne, na­kon po­li­tič­kih pro­me­na, vla­da­ju­će par­tij­ske ko­a­li­ci­je bi­le su pri­nu­đe­ne da sve bo­lje raz­u­me­va­ju da je pra­vo­sud­ni si­stem u dr­ža­vi do te me­re de­va­sti­ran da mo­že da ga spa­se je­di­no - te­melj­na re­for­ma.
Pro­šle go­di­ne pet go­di­na po­sle de­mo­krat­skih pro­me­na - par­la­ment je usvo­jio Na­ci­o­nal­nu stra­te­gi­ju re­for­me pra­vo­su­đa, ko­ja je u skla­du sa zah­tev­nim evrop­skim stan­dar­di­ma. Stra­te­gi­ja na pa­pi­ru do­no­si si­stem­ske iz­me­ne u sud­stvu kao za­seb­noj gra­ni vla­sti.
U ovom do­ku­men­tu za­pi­sa­no je na ko­ji bi na­čin Sr­bi­ja do 2013. go­di­ne tre­ba­lo da do­bi­je ne­za­vi­san sud­ski si­stem, da obez­be­di nje­go­vu tran­spa­rent­nost, de­lo­tvor­nost i efi­ka­snost. U tom sklo­pu je, pri­me­ra ra­di, pro­pi­si­va­nje kri­te­ri­ju­ma za oce­nu uspe­šno­sti ra­da su­di­ja, za de­lo­tvor­no upra­vlja­nje pred­me­ti­ma i de­lo­tvor­no ko­ri­šće­nje re­sur­sa u sud­stvu i tu­ži­la­štvu.
Sa­mo iz ovih de­ta­lja Stra­te­gi­je (na 25 stra­ni­ca) vi­di se šta je u re­for­mi pra­vo­su­đa do­ma­ći za­da­tak za iz­vr­šnu, za­ko­no­dav­nu i sud­sku vlast, ali i vi­še od to­ga: če­ga sve to da­nas u srp­skom pra­vo­su­đu ne­ma, ili ga ima sa­mo "na ka­ši­či­cu".

VI­ŠAK SU­DO­VA
STRA­TE­GI­JA re­for­me pra­vo­su­đa pred­vi­đa sma­nje­nje bro­ja su­do­va. Ne ka­že se na ko­li­ko, jer je u to­ku is­tra­ži­va­nje ko­je bi tre­ba­lo da po­ka­že "vi­šak".
Ne­zva­nič­no bi­će uga­še­no do 50 su­do­va. Ima ne­for­mal­nih ide­ja da to bu­du, re­ci­mo, su­do­vi ko­ji su bli­zu dr­žav­ne gra­ni­ce. Ra­ci­o­na­li­za­ci­ja me­đu­tim, ne bi sme­la da do­ve­de do to­ga da gra­đa­ni pre­va­lju­ju na de­se­ti­ne ki­lo­me­ta­ra do naj­bli­žeg su­da.

PO­PLA­VA PRED­ME­TA
NO­VI pred­me­ti na­va­li­li su kad je uki­nut Sa­ve­zni sud, po­tom i voj­no pra­vo­su­đe.
Do­no­še­nje no­vih za­ko­na, po­put onog o re­ha­bi­li­ta­ci­ji, do­ne­lo je još je­dan ta­las - pro­ce­nju­je se da no­vih pred­me­ta mo­že bi­ti vi­še od 100.000 a sti­gli su i mno­gi iz obla­sti vi­so­ko­teh­no­lo­škog kri­mi­na­la (tzv. saj­ber kri­mi­nal), oče­ku­ju se su­đe­nja za rat­ne zlo­či­ne...


Izvor: Novosti

Шта шкрипи у правосудном систему Србије
Тежак посао делилаца правде
За разлику од других држава, у Србији не постоји континуирано вредновање рада судија

Вида Петровић-Шкеро, председница Врховног суда, недавно је упозорила највише државне функционере на проблеме у правосуђу, где су судије затрпане растућим бројем предмета, од њих се очекују ефикасност и квалитет, а извршна власт није обезбедила неопходне услове за рад. Посла је све више, почетак рада апелационих и управног суда је одложен, недостају средства за комуналије, рад вештака, адвоката по службеној дужности. Дуг за прва три месеца је нарастао на шест милиона евра.

Одговор је убрзо стигао од Зорана Стојковића, министра правде, који не пориче лоше материјално стање, али наглашава и да се грађани с правом жале на дуге поступке и неефикасно судство. Из медијске полемике остао је упамћен министров закључак да председница ВСС заправо брани нешто што се одбранити не може.

Када две особе на високим функцијама у струци имају тако опречна гледишта, јавност остаје у дилеми шта је у свему томе истина. Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, сматра да није реч о спору, већ о различитом углу гледања на исти проблем. Каже да председница ВСС говори са становишта некога ко је свакодневно укључен у спровођење Стратегије реформе правосуђа, а министар са аспекта „оног ко треба да обезбеди услове за ту реформу, а има проблема да то обезбеди и најлакше му је да се врати на почетну тачку и каже – судство не може да изнесе реформу правосуђа, јер је нагомилало нерад.

Тезе о смени

– У Србији има око 2.400 судија – каже наша саговорница. – Да би неко постао судија, сем завршеног правног факултета и положеног правосудног испита, треба да прође обуку. Дакле, потребна је пракса од најмање пет година кад је реч о општинском суду, шест година за трговински, а за окружни суд девет година. За судију Апелационог, Управног и Вишег трговинског суда занат се пече 11 година, а за Врховни суд и 15 година, и то теоријски, а практично и много више.

Тезе о комплетној смени, сем што су нерационалне, подстичу и неповерење грађана у судство. Уосталом, Стратегија реформе правосуђа донета је баш зато што стање није добро, а у њеном креирању Министарство правде имало је водећу реч, па би требало оно да се постара и да обезбеди услове за реформу.

– Није реч о платама – наставља судија Бољевић. – Далеко од тога да су добре, јер, сем судијских које су различите, почев од четрдесетак хиљада, плате свих 16.000 запослених у правосуђу су испод републичког просека од 22.000 динара, чак и стручних сарадника, правника с положеним правосудним испитом. У питању су услови рада који су, без обзира на висину плате, такви да посао не може да буде завршен ни временски ни у обиму како би министар хтео, а како бисмо уосталом хтели и ми у судству.

Од 2001. године, број предмета у Вишем трговинском суду повећавао се сваке године за више од 10 одсто, а лане био је за 40 одсто већи у односу на 2004. годину. Број судија у том суду годинама је исти, а лане је са 29 повећан за двоје, што је је само кап у мору, с обзиром на прилив предмета. На ту адресу стижу све сложенији предмети.

– У трговинском судству се преламају све најновије економске промене, мењају се кључни закони који су често међусобно опречни. Судије треба да их упореде с ранијим, да проуче како да их примене. Како то да постигну кад месечно добију од 50 до 70 предмета, а месечна норма им је да реше 35 предмета? Судије иначе решавају и по 40, 50, 60 предмета. То је црначки рад који не дозвољава да се судија бави било чим осим предметима. У таквим условима нема времена за упознавање са прописима, за обуку, а при таквом темпу нико не може бити сигуран да му се није поткрала нека грешка – констатује председница Друштва судија.

Расте неажурност

Број предмета се увећава, а Врховни суд недавно је добио пакет с више од 4.000 предмета наслеђен од укинутог војног правосуђа и суда државне заједнице. Када су 2004. године промењени закони о парничном, односно извршном поступку, убрзали су поступање у општинским судовима који сада завршавају већи број предмета, али се истовремено огроман број предмета, кроз жалбени поступак, преусмерава у другостепене судове.

Ако је немогуће повећати број судија, сматра Драгана Бољевић, могле би се привремено ангажовати пензионисане судије или повећати број стручних сарадника и административних радника, који би могли да растерете судије значајног дела посла. Друштво судија се залаже да се установи систем дисциплинске одговорности судија који сада практично и не постоји, али и да се одреде мерила за вредновање судијског рада.
– За разлику од других држава у окружењу и Европи, у Србији не постоји континуирано вредновање рада судија. Оцењују се само у поступку напредовања или разрешења. Оцена, при томе, није заснована на поузданим и упоредивим критеријумима: најчешће се све своди на статистичке податке о броју решених предмета. Предност се даје брзини, а на штету квалитета. Мишљење о раду судија у Србији изриче више различитих тела, без међусобног утицаја и усклађивања – закључује судија Бољевић.


Izvor: Politika / Марија Петрић