Paparaci i voajeri

Autor: psiholog Nevenka Igić



Paparazzo je reč italijanskog porekla i u svom izvornom smislu označava komarca, dosadnog kakav i jeste po svojoj životinjskoj prirodi, ali i fotoreportera koji u svom nastupu na jedan agresivan način nastoji da slika poznate i slavne ljude u intimnim životnim situacijam. Zajednička crta i paparaca i voajera je sklonost da brutalno zaviruju u tuđe živote, prvi zarad nekog interesa, a drugi iz čistog zadovoljstva.

Da li ove dve pojave imaju neke veze sa egzibicionizmom?

U govornom jeziku, antropološko značenje reči „paparaco“ nastalo je nakon filma „Sladak život" (La Dolce Vita) Federika Felinija iz 1961. godine u kome se pojavljuje lik fotografa pod imenom Paparazzo, koga je igrao glumac Valter Santeso.

Paparazzo radi za pare, proizvode prodaje tabloidima. Posedovanje slika i filmova poznatih osoba u najrazličitijim privatnim situacijama, često kompromitujućim po žrtve, omogućava manipulaciju, a ponekad i sklapanje trgovine koja donosi veliku dobit „komarcima“ u ljudskom obliku, ali i žutoj štampi zog urođene gladi čitaoca za ovakvom vrstom medijskih „poslastica“. Mora se priznati da je posao koji obavljaju paparaci veoma mukotrpan, stalno su u potrazi za novim i senzacionalnim dogadjajima, koji će, eventualno, kompromitovati i srušiti mit o savršenstvu slavnih.

Osnovni cilj paparaca je da snimi poznate ličnosti, posebno ličnosti iz tzv. „jet seta“, ali i političare i poznate sportiste u situacijama bez „socijalne šminke“. Najtraženije fotografije odnose se na fotke golišavih, pijanih, agresivnih ili pod dejstvom droge slavnih ličnosti. „Normalne“ fotografije ovih osoba su u drugom planu.

Da bi došli do ovih nesvakidašnjih scena paparaci se koriste nekonvencionalnim i radikalnim metodama kao što su praćenje vozila slavnih ličnosti, zasede i slično (bežeći od jednog paparaca je poginula i Princeza Dajana). Posao im u nekim slučajevima olakšava „instrumentalni egzibicionizam“ filmiskih i pevačkih zvezda koje prosto mame paparace da ih snima, priželjukujući da na ovaj način povećaju svoju popularnost. Ne dešava se tako retko da paparaci neke ličnosti izvlače iz anonimnosti čineći ih slavnim. Zbog specifičnosti snimanja koje ponekad treba da se odvija sa velike
daljine paparaci u principu koriste veoma skupu opremu, mada se dešava da, ponekad, i neprofesionalni papraci sa najobičnijim aparatom tzv „idiotom" neprimećeni postižu cilj kome teže. Posao paparaca nosi tešku nesanicu, veliku „lovačku“ sposobnost, ličnu hrabrost, lukavost, bezobzirnost, „voajersko“ umeće, dobru informisanost o kretanjima poznatih ličnosti, ali i rizik.

Pravi, profesionalni, paparazzo je 24 sata dnevno spreman za akciju, on burno prati šta se dešava u svetu estrade, zna da od toga može imati korist, pa i kada je anoniman, angažuje se i biva mobilan, da bi se u svakom trenutku našao gde treba. Visokotiražni časopisi su visokotiražni zbog atraktivnosti tema o kojima se piše, a pošto je radoznalost u prirodi ljudskog bića, ma koliko u društvu zamerali i kritikovali žutu štampu, kada ostanemo sami sa sobom u potaji je prelistamo i uživamo u „vrućim
temama".

Da li su paparaci, birajući profesiju, ustvari zadovoljavaju sopstvene voajerske apetite, drugim rečima, da li su paparaci potisnuti voajeri?

U širem smislu te reči jesu i bitno se ne razlikuju se od većine ljudi koji uživaju da „zaviruju u tuđe dvorište“. Kada je reč o „pravim“ voajerima koji su predmet psihipatoloških razmatranja razliku između ove dve kategorije ljudi može da se sumira u smislu „beznačajnih sličnosti“ i „značajnih razlika“. I jedni i nepozvani zaviruju u tuđi intimni i privatni svet. I jedni i drugi takvu sklonost ispoljavaju trudeći se da ostanu neprimećeni. Ovde prestaju sličnosti i nastaju krupne razlike.

Paparaci su profesionalci, rade za pare, a voajerima je isključivi cilj seksualno zadovoljstvo (Masturbatorni orgazam je obavezan propratni akt voajera u toku posmatranja scena sa seksualnim sadržajem. Upravo je iskustvo masturbatornog orgazma bitno učestvovalo u genezi ovog seksualnog poremećaja). “

"Voajerizam“ paparaca nije isključivo vezan za seksualne sadržaje žrtava njihovog snimanja, pravi voajerizam je eskluzivno vezan za seksualnost. Kontakt voajera sa žrtvom je moguć, po pravilu je neprijatan, voajeri nikada ne stupaju u kontakt sa svojim žrtvama. Na kraju, paparci su najčešće osobe u svim godišnjim dobima života, često porodični ljudi.

Voajeri su obično mladi, neoženjeni, submisivni muškarci uplašeni od neposrednog seksualnog kontakta sa drugim osobama. Pretpostavlja se da je bitan elemenat voajerizma svest da posmatrana osoba nije svesna da je pod „prismotrom“, što doprinosti uzubuđenju voajera. Savremene tendencije odevanja, posebno žena, naterali su mnoge da pomalo budu voajeri, a druge da budu paparaci koji vire kamerom ili bez nje pod tuđe suknje, haljine ili prozirnu odeću. Ljudski je zaključiti da voajerske strasti u ovom smislu postoje kod većine ljudi – oni bi se mogli nazvati „vizuelni voajeri".

Prema tome i paparazzo može biti bilo ko, a slike anonimnih autora, često se pojavljuju u tabloidima. Zato ako radite nešto što ne želite drugi da vide, ili snime, suzbijajte u sebi ekshibicionističke sklonosti, ugasite svetlo, spustite roletne, zaštite svoju ličnost i tada neće biti ni voajera ni paparaca.

Izvor: Stetoskop

Ovi nasi "Paparaci" iz Sveta, Skandala i sl. nisu ni P od Paparaca. Ti pravi paparaci u npr Americi su banda koja neretko zaglavi u zatvoru sto zbog upada na tudj posed, sto zbog uznemiravanja sto zbog krsenja niz zakona kako bi dosli do fotke.
Ovi nasi slikaju Tinu Ivanovic u svom kupatilu dok se kupa, slikaju pod savrsenim osvetljenjem i u nekoliko poza.  I stave u potpisu Paparazzo...

Koji qrac on radi u tvom kupatilu?   

By the way, mozemo da osudjujemo to kol'ko hocemo, da se pravimo da nas ne interesuje ali... zuta stampa se prodaje ko alva 
Licno je ne kupujem ali rado prelistam u lokalnom kaficu njihovu kad odem na kafu. 

---

Voajerizam je vec patologija. 
 
Edit: U stvari voajerizam i paparaco su u sustini jedno te isto ali izgleda da dok ne naplacujesh svoju "pasiju" spada u kategoriju bolesti! 

Mislim da je dobro da postoje paparaci...
Da njih nema, razni voajeri bi zalazili medju posten svet...
Ovako sede kod kuce, listaju novine ili surfuju... i svoju bolestinu zadrzavaju van genetskog toka...

nemoj tako anea svi smo mi po malo voajeri, ljudska priroda je takva, znatizeljna, neki doduse bas preteruju ali sta da se radi bolest ne krasi coveka

ja sam postao latentni voajer još u ranom detinjstvu, kada sam gledao moju komšiku od tada 30 i kusur leta dok se sunčala na terasi do moje kuće bez gornjeg dela.... imao sam 10-12 god i to mi je tada bilo neko prvo otkrivanje svoje seksualnosti, jer zaboga to je bila prva ženska osoba koju sam mogao da posmatram i da znam da je tog trenutka samo moja... sutradan sam otišao kod mog druga, čija je ona majka, ona je otvorila vrata (naravno obučena) i ja sam u sebi likovao  u fazonu.... ha, ma Ti si sada obučena ali ja sam te video samo za moje oči... bio sam tada stvarno ponosan na sebe, i to se ponavljalo iz dana u dan... srećom to leto je bilo dugo i toplo  , šta ćeš kriza 90-ih, nisu svi mogli da priušte sebi letovanje, pa se snalazili ljudi kako znaju, a srećom ni solarijumi nisu bili baš moderni... elem, verujem da je to moje iskustvo u značajnoj meri odredilo za kasnije neko moje gledanje na ženu, i dan danas me uzbuđuje sam pogled na ženu na plaži kako se sunča, bilo u toplesu ili ne, jednostavno nije džabe što se kaže "prva ljubav zaborava nema", ipak je to na neki način bila moja prva ljubav, ako ništa drugo, bile su to prve ženske grudi izložene samo za moje oči, makar iz prikrajka...

omg, da si bacio majmuna u nesvest pre ove teme postedeo bi nas muka citanja tebe i tvog ranog detinjstva 

A sta je lose u tome sto je covek izneo svoje iskustvo ??

ma nista naravno, vise sam se zezao nego sto sam zamerio.. ali zamisli kad bi svi pisali svoja neka iskustva

Zasto da ne. Iz iskustva drugih mozes puno toga saznati i nauciti. Znas onu izreku: "Saslusaj starijeg, ali ne idi po njega". Sto bi znacilo, cuces sve i svasta, pa ne moras i ti proci kroz to.

Cenim da bi u tom slučaju bilo mnogo poučnije i interesantnije, ali jebi ga, ipak mi ove imam neke svoje 'imidže', zato je to i nemoguće.
Ali razmena iskustva je svakako odlična stvar, šteta što je nema više.
A tebi ako se ne sviđa, nemoj čitati. Prosto k'o pasulj.