Немачка и рат Запада против Русије

Ружица Вујовић: Немачка и рат Запада против Русије

Од новог избора Владимира Путина за председника Русије, односи између Немачке и Русије су доживели видну трансформацију. Презир и подсмех видљиви у називу „Горња Волта са атомским наоружањем“ коју су употребљавали западни политичари попут Хелмута Шмита за Совјетски Савез на заласку, уступили су место политици која по свему подсећа на врхунце хладног рата.

Разлози за политику стварања „санитарног кордона“ око Русије не могу се тражити у демократским дефицитима руског друштва, будући да западне и немачке елите негују добре односе са читавим низом држава далеко мање демократских од Русије (а и у сопственим друштвима све чешће намећу недемократске праксе), већ су израз много старијих и још увек актуелних тежњи Запада, пре свега англо-саксонског света, да овлада „Евроазијом“. Контрола, изолација, стезање обруча око и потенцијално територијално распарчавање Русије, која се налаци у центру Евроазије, је најважнији и непроменљиви аспект тежње за одржањем англо-саксонске хегемоније.

Циљ напада је пре свега Путин у којем западне елите виде нешто за шта су веровале да је заувек сишло са историјске позорнице – председника који рационално одмерава и брани суверенитет Русије и њене националне интересе.

Међу најгласнијим и најупорнијим критичарима Путина су немачки политичари и медији, који о Путину и Русији говоре и пишу са скандалозном дозом непријатељства које се често граничи са мржњом. Немачка страна не пропушта ни једну прилику да Путина представи као мрачног деспота, а Русију као криминалну империју. Ово је утолико упадљивије, јер немачким дискурсом иначе влада тежња ка помирењу са јучерашњим непријатељима, чак и онда када представници друге стране неуморно подсећају на страхоте Другог светског рата и инсистирају на недељивој немачкој кривици, што се за Путина не може рећи. Упадљива је и асиметричност непријатељства: иако је Русија у Другом Светском Рату поднела највеће жртве, а сама Путинова породица препатила мученичку блокаду Петровграда, Путинова љубазност и симпатије за Немачку изгледају искрено.

Насупрот „силама зла“, које немачке политичке и медијске елите виде у Путину и Русији, бестидне феминистичке активисткиње се приказују као анђеоски борци за истину, а Михаил Ходорковски као великомученик за правду и демократију. Не само што се немачка политичка елита на челу са Геншером, бившим министром спољних послова, ангажовала да издејствује помиловање Ходорковског, већ му је, дан по слетању у Немачку, омогућила и платформу за потенцијални напад на Путина и Русије у форми одлично организоване и још боље посећене конференције за штампу у Берлину. Међу многобројним новинским чланцима који су данима преносили изјаве Ходорковског било је немогуће пронаћи трачак критике на рачун овог привредног криминалца космичких размера.

Помиловање Ходорковског и чланица хулиганске групе није нимало допринело ублажавању непријатељског тона, који је и даље острашћен, - пуштање на слободу се објашњава у немачким медијима само као лукави потез, не би ли се демократски свет преварио и својим присуством увеличао олимпијаду у Сочију.

Тренутни врхунац непријатељства је и најава председника Немачке Јоахима Гаука да неће путовати у Сочи. Иако Гаук, који од доласка на функцију у марту 2012. није био у официјелној посети у Русији, своју одлуку није образложио, медији је углавном тумаче као бојкот Русије и критику Путина због повреде људских права. Тако на пример недељник „Шпигл“ у издању од 12. децембра поздравља одлуку Гаука као „знак протеста против повреде људских права и малтретирања опозиције“ у Русији. Недељник „Штерн“ је у децембру 2013. објавио резултате истраживања јавног мњења које је спровео институт Форса. По овој анкети 65% немачког становништва поздравља Гаукову одлуку као исправну, а 29% мисли да је одлука погрешна.

Руски закон о забрани пропаганде хомосексуализма међу малолетницима, већина немачких медија, као и политичка класа Немачке, виде као ускраћивање људских права популацији хомосексуалаца. Овако негативно тумачење руског закона утолико више чуди ако се зна колико је једнодушна морална осуда Фолкера Бека из партије Зелених због његовог ангажмана за декриминализацију сексуалних односа између одраслих и деце из 80-тих година. Раскринкавању овог, од стране проминентних политичара Зелене партије дуго заташкиваног ангажмана, допринели су у великој мери медији и политичари свих политичких опредељења. Исти они који сада пропаганду тих односа у случају Русије сматрају за добру ствар и истог Фолкера Бека шаљу у Русију да тамо држи лекције о људским правима.

Вратимо се Путину. Од његовог поновног избора за председника у мају 2012, велики немачки медији унисоно и без прекида непоткрепљено тврде како су ови избори били лажирани, иако сва испитивања јавног мњења Русије одговарају у потпуности изборном резултату, па би логично било претпоставити да Путин није имао никаквог разлога да изборе намешта. Од дипломатске победе Русије у вези са кризом у Сирији, којом је Русија демонстрирала свој потенцијал велике силе, немачки медији и политичка класа су са непријатељског тона прешли на распиривање антируских ресентимана.

Истовремено, на интернет платформама које се не могу тако лако контролисати, расте одобравање за Путинов национални и конзервативни курс, као и одобравање његових потеза у вези са Сиријом и подршка због давања азила Едварду Сноудену. Када се ови коментари читају стиче се утисак да је немачки народ уморан од америчког војног интервенисања у целом свету и политике која му намеће идеолошке експерименте, разара традиционалну породицу, спаљује зарађену уштеђевину спасавањем евра односно великих банака и уништава националну кохезију увозом великог броја странаца, и да је све мање спреман да верује медијима. Тако да текстови пуни дифамирања Путина изазивају реакцију супротну од жељене, због чега велики медији често искљућују могућност интернет коментара.

Неочекивано одбијање Украјине да потпише уговор о слободној трговини и асоцијацији са ЕУ, изазвало је велики бес немачке канцеларке Ангеле Меркел. Према писању „Шпигла“, она је на ЕУ самиту у Вилни у новембру прошле године у присуству других шефова држава понизила председника Украјине Виктора Јануковича, рекавши му да скрати своје жалопојке о тешкој економској ситуацији у Украјини, пошто ионако неће потписати уговор. Овај уговор је предвиђао кредит у висини од једне милијарде евра, а захтевао од Украјине спровођење реформи које би је приближиле ЕУ стандардима, а које би по процени украјинских стручњака земљу коштале око 165 милијарди евра. Осим тога од Украјине се очекивало да цену гаса повиси за 40% и на слободу пусти Јулију Тимошенко, која издржава казну затвора због корупције. Као и у случају Србије, ЕУ не би била обавезна да Украјину икада прими у чланство.

Након што је Украјина прихватила кредит од 15 милијарди долара од Русије, као и попуст на гас од 30%, Немачка и Ангела Меркел и даље „држе врата отворена за Украјину“ у маниру понуде која се не може одбити. Инструменти за присилу Украјине да се на сопствени трошак отргне од приступа руском тржишту, ризикујући при том и целовитост земље разрађују се на највишој политичкој равни Немачке и ЕУ, у оквиру које је Немачка фактички сила хегемон. Ангела Меркел је више пута изјавила да ће изградити Виталија Кличка, боксера тешке категорије који већ годинама живи у Америци и Немачкој, у вођу опозиције и противкандидата Виктора Јануковича. Након што су протести у Кијеву у децембру 2013., упркос присуству немачких политичара највишег ранга на Мајдану, укључујући и бившег министра спољних послова Гвида Вестервелеа, испали много мањи него што би то немачкој политичкој елити одговарало, сада се ништа не препушта случају, па је новооснована партија Виталија Кличка на иницијативу Ангеле Меркел примљена експресно у европски савез конзервативних партија, где се пре свега Немачка стара о томе да ова партија добије обимну политичку, медијску, организациону и финансијску подршку. Тренутна кампања има програмски слоган „марш једног милиона“, а циљ јој је да по опробаном рецепту „обојених револуција“ изведе један милион Украјинаца на улицу и заузимањем парламента и осталих институција, а могуће и оружаним насиљем, доведе до пуча (Опозициони активисти позивају Украјинце да на протесте дођу са оружјем). Овим би се Кличко који позива грађане да организују "грађанске патроле" и да формирају грађанску милицију, који је западна и немачка марионета, довео на власт.

Са нескривеним одушевљењем објављена је вест о првим жртвама насилничких нереда у Кијеву, који се упорно називају демонстрацијама. Овај ратнохушкачки курс немачке елите не наилази на неподељено одобравање Немаца. Ево једног, никако усамљног, читалачког онлине-коментара, поводом вести о првим погибијама у Кијеву: „Овим је господин Кличко од издајника постао убица свог народа. У лудачкој мегаломанији и уз помоћ фашиста из Свободе, као и криминалне Тимошенко која се плаши за своје опљачкане милионе, овај од стране Запада плаћени пучиста спреман је да гурне Украјину у грађански рат. После више јасних пораза на демократским изборима овај „борац за слободу“ узима себи за право да терором одлучује о земљи са 50 милиона становника.“ (онлине коментар „Шпигл“ од 23. јануара). Исход борбе између Запада и Немачке на једној и Русије на другој страни око Украјине није известан. Сигурно је само то да је немачка елита у овој борби врло одлучна и да од ње неће одустати ни брзо, ни добровољно.

Немачки удео у догађајима у Украјини демонстрира нереалност Путинове наде да се Русија гео-економски тешње повеже са двема централним европским силама Немачком и Француском. Предуслов овог гео-економског повезивања је Путинова идеја Европе као самосвојног гео-политичког блока, који има сопствени одбрамбени идентитет и не фунгира као пуфер-зона и део непријатељског НАТО пакта. Ових дана у Кијеву Немачка са невиђеним бесом гази Путинову понуду гео-економске сарадње настајуће Евроазијске Уније, на челу са Русијом, и ЕУ, на челу са Немачком, без утапања једне целине у другу.

Поставља се питање зашто. Једноставни одговор би био: због недостатка суверенитета, односно присиле Америке. Од војне победе над Немачком у Другом светском рату до данас Америка спроводи читав низ мера са циљем промене немачких елита и националне свести о сопственој посебности као нације између Истока и Запада и метафизичког темеља Европе. Већина немачких политичара, све једно какве оријентације, од завршетка рата до данас, припрема се за политичку каријеру у различитим трансатлантским мрежама под контролом Америке.

preuzteto sa vidovdan