Šestočlana porodica Usković iz Niša živi u napuštenoj škodi

Da im je bar neka udžerica

Od četvoro dece, nijedno ne ide u školu. Hrane se onim što isprose ili pronađu u kontejnerima

- Eh, da mi je bar ovakva kuća - vajka se Baduša Usković (49), čežnjivo pokazujući na komšijsku udžericu, neomalterisanu, ali ipak sagrađenu od blokova. San ove četrdesetdevetogodišnje žene je bilo kakav krov nad glavom, jer sa suprugom i četvoro dece živi u napuštenoj automobilskoj školjci u niškom romskom naselju Crvena zvezda.

Kad je lepo vreme, Uskovići se raskomote, pa spavaju na starom krevetu pod vedrim nebom. Tu i kuvaju, kad imaju šta. Podlože vatru na ledini i u olupanu crvenu šerpu stave ono što su tokom dana isprosili i što je otac Bajča skupio po kontejnerima.

- Do skora smo živeli u zgradi toplane, ali došli čuvari i isterali nas. Nismo imali gde, došli smo ovde i uselili se u kola koje su naše komšije dovukle skupljajući staro gvožđe. Kad je toplo, spavamo napolju. Pokrijemo se ćebetom, zbijemo se jedni uz druge, pa nam bude toplo. Ne valja, kad padne kiša. Tad moramo svi u kola. A muž se često ljuti na mene, bije me, pa me onda istera da spavam napolju - žali se Baduša.
      

BORBA S PACOVIMA

Romsko naselje Crvena zvezda je crna tačka na karti Niša. Nijedna udžerica nema vodu ni kanalizaciju, a borba sa pacovima je redovno zanimanje stanovnika ovog naselja. Svaka lokalna vlast obećavala je da će rešiti njihov problem, ali na tome je ostalo. Vlasti su se menjale, a svaka je na kraju zaključivala da para za raseljavanje nema.
      
   
   

Dom Uskovića je olupina crvene škode. Krov je pokriven poluispucalim linoleumom i komadima drveta, kako ne bi prokišnjavao. U kolima poslagani jorgani i krpe, koje Uskovićima služe umesto ćebadi. U napuštenoj "škodi" spavaju njih šestoro. Baduša i Bajča se nisu ni venčali, ali su izrodili četvoro dece, koja sada imaju od osam do šesnaest godina. Nijedno od njih ne ide u školu, a dvanaestogodišnja Tamara je slepa od rođenja. Od detinjstva su naučeni da prose jer Uskovići nemaju nikakve prihode, niti pomoć Centra za socijalni rad.

- Podelimo se svakog jutra. Deca i ja idemo da prosimo, a muž ide nešto da radi. Ako ne uspe da nađe posao, onda "ide po kante", skuplja ono što ljudi bacaju, pa uveče istresemo ko je šta našao. Dobro je kad bude hleba, a kad nema, svi jedemo "supu". U šerpu ubacimo sve što smo doneli i to nam je jedino jelo - priča Baduša.

Komšije su pune razumevanja za muku koja je Uskoviće snašla, ali ne mogu mnogo da im pomognu. Ni sami nemaju bog zna šta. Žive u kućicama sklepanim od kartona, plastike i drugog otpada, a zarađuju prodajom starog gvožđa koje skupe po niškim ulicama.

- Kad bi se našao neko da im podigne bilo kakvu kuću. Makar samo jednu sobu, da izađu iz ovih kola, pa da i njima jednom svane - kaže jedan od komšija.

A, kako nesreća nikada ne ide sama, Baduša je obolela od teškog oblika kardiomiopatije. U petak odlazi u bolnicu, a kada se vrati, ponovo će kuvati supu na ledini i spavati u automobilskoj školjci.


Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: D. K.