Već godinama je na ulicama grada koji je manji od mnogih, a veći od ponekih, prilično prepuštena samoj sebi.  
Izlomila se.   Nije to umor što je tera da usporava svoj mehanizam, jer svi smo mi pomalo umorni.   Mada se držala budnom stalno, naučila je čak i da izokrene oči na unutra, da vidi odpozadi.   Ponekad ne bi spavala nedeljama, jer nikad se ne zna.   To je fizički iscrpljuje,a onda tako sistematski iznemogla, nastavlja da funkcioniše rastrzano i neurotično, spremna na sve.  
Ako i zaspi, budi se ujutru sa jastukom na licu i rukama čvrsto stisnutim preko njega, valjda pokušavajući da uguši samu sebe.   Toga bi je spašavao čovek s kojim bi povremeno vodila ljubav i u sebi ga molila da je voli, dok joj je on nemilosrdno gurao prste u grkljan.  
Ujutru bi pila kajsiju ili komovicu, nikada kafu (kafa je prevruća za jutro),a prikaze bi joj se smešile sa plafona.  
Ali, nije to umor.   Nije umor, iako je sve mirisalo na smrt, iako joj se kosa nije dala isplesti.   Kad je to shvatila, počela je oblačiti pantalone naopako pritom u sebi izgovarajući molitvu za sopstveno spasenje.   I u tom svakodnevnom nemom razgovoru sa svojim bogom (ili možda sa samom sobom?) nekako potpuno nesvesno i neplanirano, zarekla se na večno ćutanje.   Ali, to nikako nije bio umor.  
A onda su joj se, jednoga dana, prvi put u životu oči same od sebe sklopile, i u glavi iskrsnula misao: Možda bi me neko i čuo, samo da sam tražila naglas.  
Na njenom grobu danas stoji uklesan natpis ,,Smrt je onaj drugi put, put od balona", ali to nema baš nikakve veze sa umorom.