***
Utkala u jezero zrake rujna zora.
Kroz zvonjavu tetrebi jecaju sa bora.

Plače negde žunja, u duplji se krije.
Samo ja sam veseo - do plača mi nije.

Znam, u suton ćeš doći gde put pravi rog,
U plast ćemo sesti uz susedov stog.

Ko cvet ću te skoliti poljupcima ludim,
Bezumnom od radosti nikad se ne sudi.

Ti ćeš sama baciti bluzu razdragana,
Odneću te pijanu u žbunje do dana.

Neka plaču tetrebi i neka romore,
Grca čežnja vesela u rumeni zore.

PODRAŽAVANJE PESMI

Pojila si konja iz dlana u hodu,
A breze su smerno gledale u vodu.

Vrebao sam tajno povezaču štavu,
Uvojcima crnim lokrivenu glavu.

I želeo strasno uz šapat brzaka
Da poljubac otmem sa usne od maka.

Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom,
Nestala uz zveku potkovica trkom.

Nepovratno dani odoše u roju...
Video sam tako i sahranu tvoju.

I uz plač opela, uz pojanja jeku,
Kao da sam čuo potkovica zveku.

***
Peva zima i zavija,
Pod vetrom bor se savija
I šuma ječi sva.
Magluštine osedele
U tuđe teku predele
U žalosti bez dna.

Pred kućom, poput ćilima,
Na snežnim svojim krilima
Mećava širi stud,
A vrapčići lepršavi,
Ko sirotani mršavi,
Uz prozor greju grud.

Ptići se tu šćućurili,
Glad ih i led iznurili,
Pa traže topli kut.
Na kapke što kloparaju
S urlikom se obaraju
Zima i vetar ljut.

I ptice san obuzima.
Dok vihor vlada luzima,
A oknom leden splet,
Snivaju kako doleće
S osmehom toplim proleće
I suncem budi svet.

***
Tu, gde istok kupusište
Vodom boji u crveno,
Klenić svoju majku siše,
Zelenkasto vime njeno.

***
Sumrak već. Koprivu
Zari rosa, živu.
Ja stojim kraj druma
Naslonjen na ivu.

Mesečina jaka
Na krov naš se lije.
Ja slušam, daleko
Slavuj pesmu vije.

Lepo je i toplo,
Ko uz peć, kad sneg će.
A i breze stoje
Ko velike sveće.

Dalje, preko reke,
A pred šumskim humom,
Sanjiv čuvar lupa
Svojom motkom suvom.

LENJIN

Odlomak iz poeme "GULJAJ POLJE"

Još zakon ojačao nije.
Šumi zemlja, nepogoda pala.
A sloboda nas prekomerno bije,
i sve nas je redom potrovala.

Rusijo, kraju koji srce snuje!
Duša se steže od bola, bez glasa.
Već koliko leta poljem se ne čuje
pevanje pevca i lajanje pasa.

Koliko već leta što naš život tihi
glagole je mirne izgubio tužno.
Ko osipom su pašnjaci i polja
jamama kopita izrovani ružno.
Bučni topot i stenjanje gromko.
Škripe taljige, kola zavitlana.
O, da li spavam ili sanjam zvonko
da nas Pečenezi
stežu sa svih strana?

Ne, nije san, vidim i na javi...
oči mi nisu pospane, nit zure.
Vidim kako, konje pustivši u galop
odredi za odredom jure.
Kuda će reci, i gde je rat pravi?
Stepske vojske nema ko da ćutnju slavi,
pa ne znam je l' mesec svetao u licu,
il je izgubio jahač potkovicu.
Sve se izmešalo.
Ne shvatam, pogledaj
zemlju sve do kraja
svetleći ognjem i sabljama razdor
tako strašno razdire, razdvaja ...

--------------

Rusijo, strašni, čudni zvuk!
U selima breza, visibaba cveta.
Odakle je došao On i njegov huk,
Buntovnik taj s kojim nemir šeta?
Genije surovi. On me vije
i privlači, al ne izgledom i stasom.
Na konja se, vidim, posadio nije,
ne leti oluji galopom i kasom.

Nije sekao sa ramena glave.
Pešadiju nije gonio niz rov.
Od ubistava voleo je samo —
da na prepelice pođe kad u lov.
Za nas je heroj apstraktan postao.
Sa dečurlijom On je balavom po zimi
sankao se blago, tiho radovao,
nije nosio kose kao neki fini
pred kojima žene blede, sve u belom.
Izgledao je skromnije i od najskromnijeg,
k'o s poslužavnikom, sa običnom ćelom,
on kao sfinga stoji preda mnom,
snebivljiv prost i mio.
Ne shvatam samo kakvom je silom
zemljinu kuglu potreso ko grom.

Zavijaj i šumi!
Nepogodo, svirepije vrti!
I ovaj nesrećan narod tiho umi
od sramote crkvi, tamnica i smrti.
-----------------

Bilo je to doba okrutnih godina.
Svi smo se negovali, znajte, na zloj šapi,
dok su na poprištu seljačkih nevolja
imperatorski cvetali satrapi.
-----------------

Monarhija, zlokobni smrad!

Vekovima je trajao pira pijan sat!
Industrijalcima i bankarima tad
prodao je vlast aristokrat.
Narod je stenjao i u strahu tom
zemlja je čekala nekoga da dođe ..
i eto, došao je On.
--------------

Poveo nas je na izvore nove.
Moćna reč je počela da cveta.
Rekao nam je: da se svrše muke —
uzmite sve u radničke ruke.
Vaša je sreća vaša i vašeg Sovjeta.
I mi smo pošli pod zviždukom mećave
u pravcu gde se njegov pogled penje.
Pošli smo tuda gde je video On
naroda svih oslobođenje.
--------------------

I eto umro je.
Plač je mučan.
Ne slave muze nevolje glas.
Iz bronzana laveža je odan
salut poslednji, u poslednji čas
Njega više nema.
Više nema Onoga
što je spasao nas.
A oni koji su živi,
a oni koje je ostavio On,
zemlju ovu u poplavi besnoj
treba da zakuju u beton.

Za njih ne važi:
"Lenjin je umro!"
Njima smrt nije povila čelo.
Još suroviji i namršteniji
rade oni njegovo delo.

Januar 1924, Moskva

SOVJETSKA RUSIJA

A. Saharovu

Prošo je orkan taj. Ostalo nas je malo.
Mnogi su već nemi na glas drugarski mio.
Vratih se opet u selo, osiromašeno, palo,
u kome osam leta gotovo nisam bio.

Koga da pozovem? S kim da podelim, ko žrica,
ovu tužnu radost, što ostadoh živ?
Ovde i vodenica — ta drvena ptica
sa krilom jedinim — tone u san siv.

Niko me ne zna u kraju ovom,
a i znanci su me davno smeli s uma.
Tamo, gde nekad beše očev dom,
sad leži pepeo i sloj prašine s druma.

A život kipti.
Oko mene kruže
mladi i stari, ma kud da zaminem,
al' ja nikome ni kapu da skinem,
nit ma čije oko da me primi, druže!

Kroz glavu mi lete jata misli zračni':
Šta, otadžbino?
To l' su snovi sjaja?
Ono i ja sam ovde za sve piligrim mračni.
Bog zna odakle i sa kojeg kraja.

I to ja!
Ja, građanin sela,
koje će jedino tim i biti slavno,
što je nekad ovde seljanka uvela
"pojetu" skandalnog rodila davno.

Ali glas misli duši tiho zbori:
"Osvesti se! Čime si uvređen?
To sad, samo, nova svetlost gori
drugog pokolenja od izbe — put pređen.

"A tvoj lik pomalo prestaje da sjakti,
druge mladiće druga pesma kiti.
Oni će gotovo mnogo lepši biti —
jer im nije selo već sva zemlja mati."

Ah, otadžbino! Koliko sam pao.
Ruj upalo lice peče, kao žalac.
Jezik sugrađana tuđ mi je postao,
u svojoj zemlji ja sam kao stranac.

I vidim ja:
Praznični seljaci
pred opštinom, ko u crkvi stoje.
Sirovim rečima i prljavim znanci,
pretresaju "živovanje" svoje.
Veče je...
Zadnjim sjajem kapljica
zrake su siva polja prevukle,
a jasike su, ko telad, iza vratnica,
gole noge u jarak uvukle.

Hromi crvenoarmejac sanjiva izgleda,
mršteći čelo u sećanju, peni.
O Buđonome važno pripoveda:
kako su Perekop branili crveni.
"I udri bre, i udri — sa svih strana, —
buržuja onoga... na Krimu ... mi, sami..."
I javori čulje uši dugih grana,
i snaše uzdišu u nemoj polutami.

Silazi s brda seoski komsomol,
i uz harmoniku, razvlačeći vesma,
čuje se Bednoga Demjana pesma,
veselim zvukom razleže se dol.

Lepo, bogme, zemljo!
A kog sam đavola krikom
ja se drao u pesmi da sam narodu predan?
Moja poezija ne treba ovde nikom,
pa i ja sam, bogme, ovde nepotreban.

Šta mogu?
Oprosti, zemljo očeva.
Čim sam ti služio — i time sam rad.
Neka me danas baš niko ne peva —
kad kraj moj bolestan beše, ja sam pevao tad!

Primam sve ko što je
u rodnome kraju.
Spreman sam po tragu da krenem i sam.
Daću i svu dušu oktobru i maju,
ali liru dragu — nikome ne dam.

Ja je neću dati u tuđinske ruke —
ni majci, ni drugu, ni ženi.
Ona je samo meni poveravala svoje zvuke
i pesme nežne pevala je samo meni.

Cvetajte mladi! Tela nek jačaju!
Drukči je vaš život i pesma i jek.
A ja ću sam poći k nepoznatom kraju,
da dušom buntovnom umuknem zauvek.

Ali, i onda,
kad cela planeta
zaboravi kavgu plemena i boj,
kad iščezne tuga i laži busija —
opevaću i tad
svom dušom poeta
šesti deo zemlje
s imenom — "Rusija".

Leto 1924, Moskva

BALADA O DVADESET ŠESTORICI

S ljubavlju — divnom umetniku

G. Jakulovu

Pevaj, pesniče, pesmu
sav.
Cic nebeski je
tako plav.
More isto šumi
pesmu,
šumi vest...
Bilo ih je
26,
26 ih je bilo,
26.
Na vrsti su 207
streljani
u teški čas.
I večno će
o tom
da se priča...
dok je tih
humki,
dok je nas.
A tamo za morem
gde magle šeću
gušeć dan,
pogledaj, iz peska
ustao je
Šaumjan.
Kostiju škripa
nad pustinjom,
i uz les
još 50
poznatih ruku
skida ples.
26 ih je bilo, 26.
S metkom u grudima
il u boku,
govore dok
nije dan:
"Moramo u Baku
da vidimo
kako je
Azerbejdžan.
--------------
--------------

Noć ko dinju
mesec njiše,
moru uz obalu
struje vali,
u takvoj noći,
u takvoj magli
Englezi su ih
postreljali.
Digo se narod
ko orkan.
Komunizam — sloboda,
jarbol jak.
Na Imperiju
ustadoše
i proleteri
i seljak.
I dok u Rusiji
za spahije bič
bese naš otac,
drug Ilič,
ovde na istoku,
kao kres
bilo ih je
26.
Svi pamte, naravno, tu
18. godinu,
kad su buržuji
i noć i dan
pucali na
Azerbejdžan.

Udarac komuni
i kraja pad...
Al užasnija je
bila vest,
čuti
za ovih
26.
Ko topljen vosak,
na vožnju,
iz Krasnovodska
vodi put...
nekoga sabljom,
nekoga metkom,
oboriše
na pesak
žut.
26 ih je bilo,
26.
Streljani su
u teški čas.
I večno će
O tom da se priča...
dok je tih humki,
dok je nas.

Tamo za morem,
gde magle šeću
gušeć dan,
pogledaj iz peska
ustao je
Šaumjan.
Kostiju škripa
nad pustinjom,
i uz les,
još 50
poznatih ruku
skida ples,
26 ih je bilo,
26.
-----------
-----------

Bleda noć
nad Bakuom.
26 senki tih.
O njima naš bol
i pesma.
O njima samo
i za njih.

Ne šumi vetar.
Nit je magla.
Čuješ, govori
Šaumjan.

"Džaparidze,
slep nisam,
hleb u radnika
nije san.
Nafta ko crna krv
iz zemlje.

Lokomotiva
gvozden hod.
Crvena ustisnuta
naša zvezda
krasi sve sve vozove,
svaki brod."

Džaparidze odgovara:
"Vrlo prijatna
vest za nas.
Znači, radnička klasa
drži
u muškim rukama
sav Kavkaz".

Noć ko dinju
mesec njiše.
Moru uz obalu
struje vali,
u takvoj noći,
u takvoj magli
Englezi su ih
postreljali.

Digo se narod
ko orkan.
Komunizam — sloboda
jarbol jak.
Na Imperiju
ustadoše
i proleteri
i seljak.
I dok u Rusiji
za spahije bič
beše naš otac,
drug Ilič,
ovde na istoku,
kao kres
bilo ih je
26.
---------------
---------------

Nebo je sve plavlje
i plavlje.
Gasi se dragih senki
glas.
Streljani...
Prema Ahč-kujmu
opet se vraćaju
ponad nas.
Pevaj, pesniče, pesmu
sav.
Cic nebeski je
tako plav.
More isto šumi
pesmu,
šumi vest
26 ih je bilo,
26.

Baku, septembra 1924. god.

***

Na nebeskom plavom svodu
oblaka žutih meden dim.
Noć sanja. Usnuli ljudi,
samo ja s tugom bdim.

Oblacima prošarani,
slatki dim borovi brste.
Kroz prsten nebeskih prosjelina
gora povlači prste.

Grgoće zvučno voda,
grakće u močvari čaplja,
a usamljena zvijezda
iz oblaka gleda, ko kaplja.

Htio bih ovom zvijezdom
potpalit šumu sred dima.
poginut zajedno s njom,
ko munja - u oblacima.

Prazno Vi srdačnim Ti
Zagovorivši se zamijenila je,
I sva srećna maštanja
U duši zaljubljenoj probudila.
Pred njom zamišljen stojim;
Ne mogu s nje odvojiti pogled
I govorim joj: kako ste vi mili!
I mislim: kako te volim

moj omiljeni prijevod ..pjesma zaljubljenog Jesenjina udatoj Amaliji