Ovako,dvoje ljudi se vole i iz bilo kog razloga jedno od njih nece vise da bude u toj vezi i raskine...Zasto drugoj strani nije jasno,ako mu je lepo receno da je kraj,da nema nikakve nade,da je gotovo medju njima...
Zasto ljudi i dalje nastave da proganjaju i muce one koje su do juce "voleli" ?

Au sanja tema ti je.....

Imala sam iskustva sa jednom takvom osobom, odgovor pravi ne znam ali da je bolno i jako naporno jetse... mislim da su to donekle poremecene licnosti i da dublja analiza zahteva konsultovanje nekog psihijatra.... ne znam, ima nas raznih:)

Jako dobro pitanje, mene uvijek zadese takvi... Ne znam, pada mi na pamet puno razloga- nije lako biti ostavljen, to je ipak velika promjena, neko na koga si navikao nije vise stalno tu uz tebe, a puno ljudi se boji promjena i uziva u jednolicnom zivotu... Ali, opet, to zavisi od osobe.

Zato sto nisu dovoljno jaki da shvate i prebole

ma to je mucenje i za jednog i za drugog
a zasto? ko ce ga znati, zavisi od konkretnog slucaja.
ima onih koji su mnogo zaljubljeni, onih koji su proganjacki nastrojeni, onih koji su previses posesivni, onih koji sebi ne mogu, ne zele ili ne smeju da priznaju da su pukli, ima ludih...
ma mnogo je tu dijagnoza

Naravno sarmice. Svi smo mi razliciti. Nema istih ljudi. Cak ni jednojajcani blizanci ipak nisu sasvim isti. Tako da tu nema ni generalizacije. Ja mislim da to ne treba da se leci kod psihijatra ili psihologa nego treba sami ljudi da uticu na sebe. Autosugestija je zakon. Nema nista bolje od toga. Opet je razlika i izmedju muskog shvatanja ostavljanja i zenskog. Bas nema pravila. Ali verovatno da ovo mogu biti razlozi:

Previse ga/je voli. Pa ne moze da zivi bez toliko obozavane osobe.
Iz navike. Navikao/la na njega/nju pa je tesko odvikavanje (kao droga).
Iz zavisti. Zenske su vrlo zavidne pa umeju da zavide drugoj zeni na svom bivsem decku pa iz ciste zavisti ne ostavlja decka na miru dok ne napakosti svojoj suparnici.

itd.
da ne gusim vise.

Da dobro pitanje a moj odgovor na to bi bio da ocigledno ta druga osoba ma koliko joj receno taj kraj nije zelela i trudi se da se sa tim ne pomiri. A sada ja imam situaciju iz koje bih da izvucem pitanje pa mozda i od Vasih saveta na kraju vidim i sama sta cu, a pricica ide odprilike ovako.
Prodjes mnogo toga u zivotu i brak i dete i tukli su te i silne psiholoske teskoce, a o fizickim da ne govorimo i nekako se ispetljas iz svega promenis mesto boravka naravno nadajuci se bolje nego do sada i krenes u novi zivot sa novim borbama i borbama koje moras koje je proslost ostavila na tebi, nadjes novo celjade pored kojeg ti sve bolje i bolje ide zavolis ga jos prve nedelje i kako vreme prolazi ti se sve vise zaljubljujes u ono sto ispred tebe izlazi i dodjes do tacke kada sama sebi kazes da je to ono sto zelis i da si u to vec toliko sigurna da nema greske kao sto ih je nekada bilo, a on ti kaze da se isto tako oseca da isto to zeli ali se boji jer nisi njegove vere boji se da ce izgubiti celu familiju zbog toga boji se ustvari same borbe nije toliko rec o posledicama koliko o borbi i prolazak kroz sve ono sto je jako zeznuto po tom pitanju. Posle toga ustanovih koliko je to ozbiljno mada za tebe iz pocetka nije bilo niti moglo biti ozbiljno jer nisi tako odrasla nisi tako ucena ali ipak odlucis da se boris da promenis veru jer to je ono sto zelis i za tebe ne postoji niko drugi niti zelis da mislis o tome tj nekom drugom, medjutim sada stvari krecu ne verovatno polako strpljenja treba kome god da se obratis slabo zele i da ti pomognu, a sve to utice jos vise na vezu u kojoj si... sta se radi dalje? kako bi ste drage moje dame ili gospodo izasli iz takve situacije?
Kako odnosno koliko ste spremni da rizikujete u tim momentima znajuci da se taj rizik mozda na kraju i nece isplatiti?
U stvari kazite mi uopste sta mislite o situaciji i sta bi ste uradili Vi ma ko to bio kada bi ste se nasli u istoj/slicnoj...
Pozdrav

Ne bitno kog pola ja bio u svakom slucaju ne bih menjao veru. Ako vera predstavlja nesto u sta verujes onda ne bih dao da zbog nekoga menjam svoje misljenje i duboko urezane istine za mene. Ako ja ne zelim da taj neko drugi ne promeni veru u moju, zasto bi on ili ona imali pravo da to od mene zahtevaju. Mozda se posvadjam s rodbinom, ali kad tad oni ce se pomiriti s tim, jer to je moj izbor, a svako ima pravo na svoj izbor.

na zalost, ja sam jos jedna od onih koji ne bi promenili veru, jer moja vera je moja i ja stvarno verujem (ne bolesno, ali verujem), mada to moze da bude greska, jer sta ako bi se to isplatilo?

on: nije dovoljno hrabar da se suoci sa problemima, sa roditeljima, porodicom, njihovim stavom, a ako te voli trebalo bi to da resi.

ti: spremna si na rizik, ali moras da znas da li ce da se isplati, a to ne moze da ti kaze niko sem tebe, tj. da proceni, jer ionako niko od nas ne moze da zna, i ne zna, sta ce biti za 2 sekunde, akamoli za nekoliko godina.

Također ne bih nikad mijenjao vjeru. Ali opet ovisi od osobe do osobe. Svatko najbolje zna koliko mu to u životu znači, i može li poduzeti taj korak bez nekih pretjeranih rezova u životu. Jer onome koji pristane promijeniti vjeru ona ili nije nikad igrala značajniju ulogu u životu ili je potpuno indiferentan po tom pitanju, ali onaj koji traži da se preuzme njegova vjera ne traži to tek tako. Znači dolazi i do sukoba dva odnosa prema nečemu....Teško je tu biti pametan jer nema nekog pravila.