Dragi Deda Mraze,
Ne znam kako si ti, al znam kako sam ja. Ovih si me dana, a naročito danas, u Ulici otvorenog srca, debelo iznenadio i još deblje zbunio. Toliko debelo da ni ti sam nisi tako debo. Šta jedeš, pa si tolko debo, blog te tvoj?!
Ja sam, iskren da budem, mislio da ti ne postojiš, dovoljno sam i zreo i mator i iskusan da znam da si ti samo plod industrije il tako nečega. Znam i to da se oko NG razni neki bilmezi obuku u nekakvo crveno-belo odelo, nataknu neku vatu (nekad se to zvalo cik cak) il belu vunu, nabiju cvikere, navuku čizme, kandi im iz usta i tako to, izvlače ćalcima i kevama i poslednji dinar iz džepa, al deca ih vole.
E, moja Adelina ne da te voli, nego... Nego je dete prosto raspamećeno kad te vidi. I voli te u svim oblicima! Ma, voli te - ne znam samo kako ovo sebi da priznam... - više nego kevu i ćaleta. Keve mi, tako mi se čini. Kod nas u stanu zastupljen si u svim mogućim oblicima i kombinacijama: da prostiš, naduvan si (to sam te ja naduvao), od kamena si (to te je takvog mama dobila od nekog), plastičan si, od kartona si i sijaš kad te uključimo u struju, pun si helijuma, od pliša si, na slikovnicama si, a na televiziji te ima čak i u javnom gnevniku. Čoveče, kako postizavaš da te svugde ima?!
Jedva smo dete sinoć uspavali zbog tebe. Mislim čak i da te sanja. Svi Deda Mrazovi moraju s njom u krevet; mama, beeeežžži, tata, beeeežžžžiiiii! Tako nas tera. Ode Mazzza, kaže. To znači, da prevedem na jezik nas starijih: Stavite mi ovde Deda Mraza i terajte se oboje! E, jedini je problem ono kad si napunjen helijumom, pa nikako da se smestiš pored Adeline, stalno bežiš na plafon. Okej, čito sam ja da ti znaš i da letiš; čak, čuo sam, postoje indicije da si zapravo ti Supermenov deda, al mojne, brate, da letiš kad treba dete da uspavamo. Kvariš nam koncepciju.
Ko što si je danas, u Ulici otvorenog srca pokvario! Đubre jedno matoro.
Šta nemoj tako?! A kako ću?! Pojavio si se, bre, u Ulici otvorenog srca u dvanaest primeraka! Nije dete znalo gde pre da gleda! U kojeg od tebe! Jebote, bilo te je više nego irvasa, čoveče! Je l ti oćeš da mi dete načisto odlepi?! Ono, bre, kad te videlo umalo mi iz naručja nije ispalo! Skočilo je kod tebe! Ništa tata, ništa mama, ništa vejavica, ništa hladno! Odma joj nije bilo hladno, čim te ugledala. Počela da trepće okicama i da viče: Maaaazzzaaaa, Maaaazzzaaaaa, jedva sam je obuzdao da mi ne bupne dole na onu lapavicu! Zagrilila te kod rod rođeni, izdajnica jedna! A ko ju je vozio do grada, ko joj je kaputić obukao, ko ju je nosio tamo do Politike gde si bio ti u neznamtinijakoliko primeraka?! Pa, ja, naravno. A ona, eto kako mi je vratila. Prvom tebi pala je u naručje, one ostale tebe gledala je kao da ste čudo neko! I htela je kod svakog tebe u naručje. Kako si samo uspeo da se u toliko primeraka stvoriš?! Ja znam da su klonirali neke ovce i to, al da su Deda Mrazove počeli da kloniraju... blože me sakloni... Tolko sam bio zbunjen da sam jedva dve slike uspeo da napravim. A ja kad oću da se slikam sa njom, ona mi viče: Beeeezzzžžžiiiiiii! A s tobom oće odma! A ja dobro znam da ti nisi Deda Mraz, nego si neki tip što je obuko njegovo odelo, mene ne možeš da prevariš, nemam ja dvaest jedan mesec, čisto da znaš! Jedva smo, bre, dete posle odneli do kola, stalno se okretala da vidi ideš li i ti za nama. Morala je Žena da laže: Maza spava; Maza ide poso; Maza kući...
Šta mi to uradi, crn... crveno-beli čoveče... Dovede mi do toga da mi se dete upiški na onu ladnoću! Nemoj to više da radiš, je l ti znaš pošto su pelene?
Eto, napisao sam ti ovo pismo iako znam da ne postojiš, da si ono danas bio samo neki glumac il tako nešto. Pristao sam da ispadnem i budala, al znam da će moje dete, kad jednom poraste i shvati isto ono što sam i ja shvatio kad sam porastao, da se oduševi kako mu je tata bio blesav. Eeeeeeeeej, moj matori pisao Deda Mrazu! Koji blam! Šta blam, a to što si se ti upiškila od sreće, to nije blam, a?!
U svakom slučaju, srećna ti Nova godina, Deda Mraze. I smanji malo doživljaj! Do sledeće zime...

 
izvor - blic