Слава у светској баштини


Како су Турска, Србија, Румунија, Хрватска, Молдавија и Македонија заједно предложиле Ђурђевдан за нематеријалну баштину Унеска






Истраживачи тајног мњења у Србији или статистичари породичних заштитника већ су утврдили да на листи најпопуларнијих крсних слава Ђурђевдан заузима четврто место. Хроничари савремене музике ће рећи да је Ђурђевдан,  песма настала у возу за Јасеновац а пола века касније, неким чудом постала незванична химна ромске заједнице, навијача највећег фудбалског клуба у Србији али и најизвођенија мелодија у последњих неколико деценија.  Ту се негде и завршава прича о рејтинзима светаца или црквених празника, а почиње прича о феномену славе која у весељу и без икаквих ломова  спаја све делове покиданог друштва.  Јер ниједна друга  слава не успева да на један дан уједини најсиромашније ромске породице које су окретале јагње на само метар од трамвајске пруге у Раковици и два метра од куће од пластике, лима и картона, господске породице на чијим се менијима налази паштета од фазана, десетак врста предјела  и девет врста колача, сточаре са Старе планине који се моле Богу за више кише и мање пореза, као и политичку елиту која на славама две Демократске странке разматра колико ће се Србија приближити Европи.  А  ове године је прича о ђурђевданском јединству отишла знатно даље -  ујединила је Турску, Румунију, Молдавију, Македонију, Хрватску и Србију, које су заједно предложиле да тај празник Ђурђевдан или Хидерлези  постане део нематеријалне баштине Унеска.

За особе са јаким националним набојем и нешто слабијим образовањем  сама вест да Србија, заједно са Турском, Хрватском или Молдавијом,  предлаже Ђурђевдан, делује само као још једна провокација или доказ да се према светињама односимо немарно, али корени овог празника јесу знатно дубљи и досежу до времена када није било ни хришћанства нити ислама.  Етнолог Душица Живковић, која је предводила експертски тим за номинацију Ђурћевдана, у разговору за НИН објашњава да је номинација објединила земље различитих културних или верских идентитета јер се сам празник, звали га Ђурђевдан или Хидерлези, прославља у свим земљама на сличан начин пошто вуче корене из претхришћанског периода. „Без обзира на поднебље у којем се слави, овај празник прате исти или слични ритуали или церемоније, од купања у реци, плетења венчића од биља,  заветног жртвовања јагњета како би се прославио долазак пролећа, а година била година благостања и плодности. Корени тих ритуала могу се тражити још код римске богиње сточарства Палес или старословенског бога вегетације и плодности  Јарила и богиње пролећа  Весне, а на самом простору Србије испод прославе Ђурђевдан налази се више слојева  старословенске и старобалканске културе и религије. О том прожимању хришћанских и претхришћанских обичаја  сведочи и један запис Вука Караџића који каже да на тај дан у Тимоку доводе јагњад са свећом међу роговима, али и данашњи обичаји, попут Молитве под Миџором, који се одржавају сваке године на Ђурђевдан“.



ПЕЧАТ
Формални предлагач Ђурђевдана је био Завичајни музеј из Књажевца, док је ове године Етнографски музеј у Београду  у име Србије саставио самосталну номинацију крсне славе за  нематеријално наслеђе Унеска. Занимљиво је да је за сам процес номинације снимљен  заједнички деветоминутни филм, у којем је половина  времена посвећена обичајима из Србије, а композицију „Ђурђевдан“ изводи Најџел Кенеди. Турска је покренула иницијативу да се празник Хидерлези стави на листу Унеска, али су накнадно остале земље, мећу којима и Србија, уз доста труда и дипломатске вештине  успеле да издејствују заједничку кандидатуру за празник који је добио и своју хришћанску димензију и тумачење.
 
Етнолог Бојан Јовановић објашњава да је хришћанство преко Светог Ђорђа дало додатни печат старој традицији и обичајима, којима је обележаван почетак нове године, новог циклуса вегетације због којег и је данас сачуван Биљни петак, када се скупљају лековито биље и траве. „Значај Светог Ђорђа или Ђорђа, који је као римски војник погубљен 6. маја 303. године јер се није одрекао хришћанства,  растао је вековима, а слика коњаника који копљем пробада аждаху постала је један од највећих хришћанских симбола. Тако је он, као бранитељ хришћанства, постао заштитник Каталоније или енглеске круне, али је у нашем народу постао, после Светог Николе, вероватно најомиљенији заштитник породица и једна од најзначајнијих крсних слава, јер се често описује као симбол нове вере који нас брани од старих паганских веровања. Зато је и добро што се Србија укључила у тај процес номинације, да заједно са другим земљама Ђурђевдан уврстимо у нематеријалну баштину Унеска јер је важно да се локални карактер неког општеприхваћеног симбола, који је овде добио „genius locus“ или свој дух места, препозна и ван наших граница“, закључује Јовановић.

У том осетљивом  пребирању по обичајима, баштини и празницима, који лагано прелазе балканске границе, стално се постављају питања  зашто су нам комшије нешто  присвојиле, преименовале или фалсификовале. Пре неколико година је снимљен филм о песми „Русе косе цуро имаш“ у којем саговорници из готово свих балканских земаља са пуно страсти и уверења показују да је та песма настала у њиховој земљи, само још нису сигурни како се звала девојка којој је песма посвећена, док су  други народи  узели и песму и девојку.  Зато се и очекује да би Србија могла да се накнадно придружи иницијативама Хрватске да се за нематеријалну баштину Унеска прогласи ојкање или глуво коло, обичаји из далматинског залеђа који су дубоко повезани са српским становништвом које је некада живело или још живи на том подручју.  Медији су већ јављали да би Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора  заједно могле да припреме номинацију за гусле, иако је сличну иницијативу, за гуслено певање, покренула и Албанија.



РЕГИСТАР
Захваљујући Центру за нематеријалну баштину, под водством саговорнице НИН-а Душице Живковић, Србија је добила регистар нематеријалног културног наслеђа у који је уписано 27 обичаја, занатских вештина, ритуала, кулинарских специјалитета и осталих народних тековина. На листи се налазе крсна слава, ђурђевдански обред, израда пиротског качкаваља,  злакусе грнчарија, косовски вез, пиротски ћилим, певање уз гусле,  свирање на гајдама, фрули, ерски хумор,  коло у три и шест, наивно сликарство Словака у Војводини, лазарице у Сиринићкој жупи, Вуков сабор, мозаичарска школа Младена Србиновића.

На листи земаља која су учествовале у процесу кандидовања били су Ирак, Иран и Либан, али су, из непознатих разлога  те земље повукле своје кандидатуре, док се очекује да неке земље из региона  накнадно подрже номинацију Ђурђевдана.
Када се средином наредне године буде знало да ли је популарни празник са више имена и тумачења постао део светске баштине, интелектуалне елите балканских земаља ће вероватно поново почети да размишљају шта би то могло да буде аутентична, само њихова баштина коју би на светску листу могли да предложе самостално. Али ће се у већини случајевима та прича завршити заједничким предлогом, у којем ће исти обичај имати различите имена или тумачења.  А остатак света ће већ разумети значење.





Душан Ковачевић: Моћ Светог Георгија

За мене је Ђурђевдан једна врста народне славе. Када то кажем, мислим да је слава коју су прихватили сви, и они који је славе и они који им се у том слављу придружују. Можда је то због тога што је празник  посвећен заштитнику немоћних, који је и најсликанији лик у историји фрескосликарства.  Његова моћ да повезује различите народе и културе лежи у универзалности добра у борби против вечитог зла. Зато сам и својевремено написао драму о Светом Георгију, нашем  заштитнику од  свих  аждаха и немани, које нам се периодично и веома уредно јављају, само у различитим облицима. Сећам се како сам, као дете које је расло на селу, гледао како путем поред кућа пролазе ромски музичари и примају поклоне, којим су их даривали људи без обзира на то да ли су славили Ђурђевдан или не. Та слика ми је остала у најлепшем сећању, јер ме је та слава увек подсећала на најлепше дане пролећа у којима није било подела међу људима.



Батић Бачевић


НИН

Sveti Jovan i Sveti Nikola