U ovoj prici, seljak je najmanje kriv. On ne odredjuje sam cenu, vec mu drugi nametnu, pa sirotan bira da li ce dati za mizernu cenu ili ce mu propasti na grani. I nase voce uopste nije skupo kad se pogleda ulaganje i sav onaj trud, pa pored toga postoji bojazan da li ce to voce preziveti mraz...

naše domaće voće se otkupljuje skoro pa dzabe, a peta ruka trgovca ga čini sramno skupim.

nevezano za cene, zombi potrošači, koji slepo slede marketinške krikove, a ne svoj zdrav razum, ne kupuju domaće neprskane jabuke koje imaju tačkice, nepravilan oblik i boju ili su neutvrdjenog porekla i sorte, bez pedigrea, već kupuju jabuke zlatni delišes iz italije, koje naliče ovoj sa slike, samo što su žute tj zlatne. Takve špricane, prskane i djubrene su već dovoljno otrovne i bez dugog boravka u hladnjači. Jabuku kad ubereš sa drveta može još pola godine da stoji na sobnoj temperaturi, bez da joj oblik i boja mrdnu od prvobitne, ukoliko ne biva udarena, gnječena il na drugi način maltretirana

Inače, ovo ne važi samo za jabuke, već i za većinu drugih namirnica. Sunce žuta boja domaćeg jaja, ne može da se poredi sa polunarandzastom bojom jaja iz maksija,kao ni domaće sušeno meso sa onom iz Zlatiborca ili domaći crni hleb sa kupovnim. Sve što je dobro je retko, masovna proizvodnja je po difoltu krš u prehrambenoj idnustriji. Ko se nije umrežio sa seljacima za nabavku sira, kajmaka, jaja, mesa, voća i povrća, u radnjama će plaćati i skuplje i nekvalitetnije.

Nekvalitetno jeste, a otrovno je prejaka reč. Inače otrovne su sve namirnice koje pune rafove a koje sadrže emulgatore, žvake, margarini, paštete, viršle, ulja, al ne na smrt otrovne, ili bar ne na brzu smrt